Shyamalan's THE HAPPENING (2008)

            Sumorni DOGAĐAJ koji se odigrao pre nekoliko dana dugo je odlagan, ali na kraju se, eto, ipak desio: sajt POPBOKS je prešao u istoriju. Nema više. Nada. U smislu: ništa. Jer, nema nade za kulturu ili bilo šta što znači normalan život u ovom sve sumornijem i beznadežnijem okruženju...

            Tačnije rečeno, POPBOKS je prestao sa radom – sa novim vestima, prikazima, kritikama i sl. – ali sajt je i dalje tu, sve što je bilo na njemu arhivirano je, i ti sadržaji stajaće tu još neko vreme. Dokle, videćemo... Razlozi za prestanak s radom ovog značajnog sajta navedeni su OVDE, pa vas upućujem da to pogledate, ako je nekome do sada promaklo.

            Ponosan sam što mogu da kažem da sam pisao za POPBOKS na njegovom vrhuncu, i za tih par godina na tom sajtu objavio, ako me ne lažu moja evidencija i pod-folder "Popboks" u folderu "My reviews" mog kompjutera, nekih 29 filmskih kritika. Pored toga, objavio sam tamo i nekoliko izveštaja sa filmskih festivala (Grossmann i Cinema City), intervjua, najava, prikaza knjiga i koječega.

            Dobra je družina bila okupljena u to vreme, i srećan sam što sam bio njen deo. Posebno sam zahvalan svojim urednicima: glavnom, Goranu Tarlaću ("Profesore, nije ti ovo fakultet, uprosti to malo...!") i resornom, za film, Vladislavi Vojnović. Bio je to jedan od retkih slučajeva u mom životu kada sam osetio pozitivne strane imanja urednika. Makar mi ponekad njihove intervencije nisu bile po volji, priznajem da sam u radu sa njima ponešto i naučio i, u granicama svojih mogućnosti, zahvaljujući njihovim sugestijama, izveštio se u umetnosti jasnog, preciznog, konciznog izraza. U to vreme je uređivanje sajta, i pisanje za njega, bilo ozbiljan posao. To je nešto čega više nema... Nema para, ni cigara, danas je svako kritičar (na svom blogu, na Fejsbuku, u svojoj sobi...) a raznoglasje i vreva interneta učinili su neprofitabilnim nešto što je pokušavalo da bude komercijalni, profesionalni sajt (sa honorarima za saradnike i svim što ide uz to), i eto... Nekad bilo, sad se pripoveda, i u arhivi se, preparirano, posmatra...

           

Čisto radi ilustracije toga kako je, iznutra, izgledalo pisati za POPBOKS, evo jedne prepiske, tj. mog mejla kojim reagujem kada je urednik, na osnovu moje stroge kritike, filmu KNOWING dodatno smanjio ocenu (ja mu dao 4, a on na osnovu teksta zaključio da je to jedva za 2). Pa zato kažem ja gloduru:

ne bih ja preterivao sa tim smanjivanjima ocena: kritika prikazuje film iz jedne 'više' (edukovane) perspektive, ali to ne znači da je on negledljiv ljudima sa skromnijim očekivanjima i potrebama, odnosno za ubijanje vremena.
u tom smislu, ovaj im nudi nekakav spektakl, ima neke efekte, neki kao saspens, i mada oni nisu ostvareni filmski naročito originalno, jesu ostvareni kompetentno, a prosečnom gledaocu holivudske boze je i kompetentno sasvim dovoljno.

znači, kako ja shvatam stvari, mi kao kritičari treba da ukazujemo zbog čega neki film (ni)je dobar, ali ne treba ni da sasvim u crnicu i ilovaču zakopavamo nešto što će prosečan gledalac da svari bezbolno.

konkretno, iz moje vizure, nešto što je osrednje, praznjikavo, neoriginalno, strogo po klišeu, ne može da ima jaku preporuku; ali s druge strane, ako je naša ciljna grupa na Popboksu ipak ehm, kako rekosmo, ne baš toliko probirljiva, onda bi bar kroz cifru (numeričku ocenu) trebalo da budemo malkice blaži, i da im nekakvim kečevima i dvojkama ne ubijamo sasvim želju od gledanja nečega što jeste BOZA - ali narod ponekad hoće i bozu, mnogo češće od hranljivih makrobiotskih napitaka.

zbog toga sam mislio da ocena 4 bolje odražava taj neki balans, i mislim da je 2 prestrogo. iz texta gledalac koji ne želi ništa više od boze - može da vidi da li ga ta boza zanima...

da budem sasvim jasan:

da je ovo sada RITAM, sa svojom užom, obrazovanom, kulturnom publikom, ja bih potpisao i ocenu 2/10.

ali za ove ljude koji nas pretežno čitaju na sajtu, ipak treba staviti 4/10. mnogima od njih ovo će biti OK film, ništa posebno, ali i ništa katastrofalno.

            A sada, u znak komemoracije ovog mračnog događaja, evo mog prikaza Šamalanovog isprtka THE HAPPENING, koji je izvorno objavljen upravo na POPBOKSU.

           

PRETNJA (The Happening) - M. Night Shyamalan

NE GAZI TRAVU! STAĆEŠ U SHYAMALANA!

Na papiru, ideja o epidemiji bezrazložnih i naglih samoubistava diljem istočne obale SAD ne zvuči loše. Avaj, loše nisu zvučali ni Znaci (Signs) – dok ih nismo pogledali

Dejan Ognjanović

ocena: 3/10

Originalni naslov: The Happening
Scenario: M. Night Shyamalan

Uloge: Mark Wahlberg, Betty Buckley, John Leguizamo, Zooey Deschanel

Žanr: SF horor
Trajanje: 89 min
Proizvodnja: SAD, 2008

Autistički univerzum M. Night Shyamalana, koji je u svoj svojoj apsurdnosti eksplodirao u fantaziji Dama iz vode (Lady in the Water), u filmu Pretnja pokušava da se približi svetu pojmljivom "običnom" gledaocu. Računica je jasna: posle Daminog fijaska kod kritike i mlakog prijema kod publike, Shyamalan se okreće jednostavnom konceptu. Umišljeni naslednik Hitchcocka i parnjak Spielberga smešta grupicu običnih ljudi u kontekst globalne fantastične pretnje želeći da načini osobeni spoj Ptica, Dana Trifida i Rata svetova. Pritom šićardžijski eksploatiše trenutnu američku paranoju u vezi sa vanrednim stanjima i terorističkim napadima u kojima ljudi ginu ili su odvojeni od porodica u nastalom haosu. Na papiru, ideja o epidemiji bezrazložnih i naglih samoubistava diljem istočne obale SAD ne zvuči loše. Loše nisu zvučali ni Znaci (Signs) – dok ih, avaj, nismo pogledali. Na sličan način i iz istih razloga i Pretnja pada u egzekuciji koncepta.

Ni bolja glumačka postava ni jače akcentovani žanrovski momenti (horor, SF) ne bi znatnije popravili ovaj film. Ne, jer stvar je komplikovanija. Pretnja je promašena u samoj svojoj srži, pa bi cinculiranja scenarija (na planu motivacije, dijaloga, karakterizacije) poslužila samo njegovom još dubljem zaglibljivanju. Ovaj film nije Titanik sa jednom rupom koju treba zakrpiti, već korito koje je neko u nadobudnoj nedokazanosti bacio u okean u nadi da ga prejezdi. Naravno da je potonuo.

Osnovni Shyamalanov problem jeste upravo autizam njegovog autorskog univerzuma, ili srpski rečeno – nesvest o sopstvenoj nesvesti. Tu ljudi mrtvi ozbiljni izgovaraju replike nad kojima bi se i Srđan Koljević zamislio i čine stvari koje bi možda čak i Stefanu Arsenijeviću delovale malo prenaglašeno simboličke i moralizatorske. To je svojevrsni Shyamalan-land, u kome su psihologija, motivacija i ponašanje normalnih ljudi bačeni kroz prozor, a puppet-master Shyamalan jedini vuče konce. Igrajući se boga, on od svojih karaktera pravi debile; jer, prema bogu i stvorenja. Zato ovde imamo neprocenjive situacije: Marky Mark razgovara sa plastičnom „biljkom“ u saksiji ubeđujući je da joj ne želi zlo; bradata karikatura (koja kao da je sišla sa planine Zmaja od Šipova!) usred globalne katastrofe filozofira o hrenovkama; nadžak-baba usred noći okreće leđa ljudima koje je ugostila iako je ubeđena da su došli da je opljačkaju i ubiju. Pored toga imamo još Zooey Deschanel koja uspeva da u baš svakom kadru izgleda izgubljeno (pretplata na Zlatnu malinu – osigurana!) i beskrajno „napete“ scene u kojima grupice ljudi šetaju po livadi i trkaju se s vetrom (bukvalno)!

Dakle, drama je, zapravo – smešno patetična melodrama; fantastika je – neubedljiva; horor je – tragikomičan; saspens je – nepostojeći. A ako sve to izdržite do kraja (preporuka: uz alkohol i dobro društvo Pretnja se može gledati kao solidna komedija!) – Shyamalan časti! Umesto trade-mark preokreta, pa makar i kretenskog (kao u Selu / The Village), ovog puta on svoje nedelo okončava najbanalnijim i najpredvidivijim od svih horor klišea. C'est la vie dans la Shyamalan-land.

PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE - Dino Batalja

„Makondo“, 2013

Tvrd povez, A4, 

214 strana, crno-belo sa mestimičnim kolorom

            Ako volite vrhunski horor i fantastiku, i ako biste ove godine morali (tj. mogli) da sebi kupite samo jedan strip album objavljen na srpskom, onda dileme nema – to bi trebalo da bude baš ovaj: PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE Dina Batalje (Dino Battaglia, 1923-1983).

Istina, ovo je vrlo "loša" godina za štednju na tom planu, jer do Sajma knjiga treba da izađu najmanje još 3-4 apsolutno must-have strip albuma sa mojim najsočnijim pečatom preporuke (na nekima sam i ja nešto malo radio, ali to nije glavni razlog za pohvalu i preporuku). Drugim rečima, ovo je ODLIČNA godina za ljubitelje stripa u Srbiji, jer će moći da u njedra prigrle neke spektakularno fenomenalne albume. Ali, o drugima – uskoro.

            Ono što ovo konkretno izdanje čini još izuzetnijim u odnosu na druge pretendente za titulu Naj-Horor Strip Album Godine jeste činjenica da autor ne dolazi sa anglosaksonskog jezičkog područja, i da stoga ne možete (vi koji baratate engleskim – a danas to valjda znači veliku većinu mlade i stripočitajuće populacije) tek tako otići na Bookdepository ili neko slično mesto i sebi naručiti isto to, na engleskom. Zapravo, italijanski (i svetski!) majstor Batalja je, kako izgleda, sudeći po mom pokušaju pretrage, jezivo odsutan na engleskom govornom području, barem što se tiče trenutne ponude na Amazonu i Bookdepository. Ovo srpsko izdanje (by Makondo, edicija Kerber) vam je ne samo jedina, nego zaista najbolja uopšte moguća opcija. Evo zašto!

            Pre svega, Batalja je ime poznato sladokuscima, ali nije ni slavno ni brendirano kao neka druga (američanska i engleska), pa će stoga mnogima ovde verovatno biti pravcato otkrovenje videti da nešto ovako genijalno postoji već decenijama. Nekolicina stripova iz ovog izbora (3-4 njih) objavljivana je u strip magazinima kod nas, tokom 1980-ih, ali velika većina sada se pojavljuje po prvi put, i to na visokokvalitetnom papiru koji jedini može da prenese sve finese i divote Bataljinog suptilnog crtačkog stila.

            Dakle, umesto da samo preuzme sa engleskog već postojeći album, Makondo je načinio dodatni napor i preveo sa italijanskog (vrlo kvalitetno, dodao bih) nešto uistinu raritetno, a visoko kvalitetno. Ja, kao laik za strane jezike koji nisu engleski (i nešto malo francuski) zaista posebno cenim kad neko ovde objavi nešto što niti je izvorno na engleskom, niti se može naći u engleskom prevodu.

            Zatim, ovi stripovi predstavljeni su na vrhunski način: celokupan tretman, od papira i štampe do grafičke obrade, dizajna, formata, tvrdoće korica, mirisa, osećaja dok ga držite u rukama... sve je tačno onako kako to ovaj sadržaj zaslužuje. Znači, napravljeno da traje i da se s uživanjem gustira decenijama.

            Na kraju, ali nikako najmanje važno, moram da posebno pohvalim Makondo zbog tendencije da svoja izdanja obavezno prate originalnim, specijalno naručenim, ekskluzivnim pogovorima od strane vrhunskih stručnjaka. Većina to ne radi: objave goli strip album ili grafičku novelu, a vi posle, ako vam se to svidelo, guglajte i istražujte ko šta kad kako zašto i čemu sve to. Makondo čini napor da svoje čitaoce ne samo zabavi nego i edukuje, da pruži nešto extra.

Takav je slučaj i ovde: na skoro 15 strana velikog formata vrhunski strip-stručnjak, Zoran Đukanović, ispisuje esej "Dino Batalja, majstor peščanih satova koji sipe" koji je uživanje čitati, ne samo zbog informacija i fakata, nego i zbog istančanih uvida, obilja citata i referenci i poređenja koji omogućavaju sagledavanje Bataljinog značaja iz što više uglova (uključujući tu i njegovo prisustvo u domaćim izdanjima, i uticaj na domaće autore). Ovaj esej je pravi šlag na ionako bogatu tortu i on savršeno zaokružuje ovih 214 strana sadržaja koji, ako znate šta valja, sebi morate priuštiti.

            Pomenuh li sadržaj? Eh, da: krajnje je vreme da se navede šta sve ima u ovom izdanju. Stripovi su podeljeni u tri celine, a osim naslova (koji su svi odreda adaptacije književnih dela, klasika fantastike i horora) naveden je i autor originalnog predloška, godina prvog objavljivanja stripa i stranice u ovom albumu, kako biste imali bolju ideju o dužini svakog od ovih bisera.

PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE - Dino Batalja

SADRŽAJ

KNJIGA 1: Nemački romantičari

str. 5: Olimpija (Ernest Teodor Amadeus Hofman), 1970.
str. 13: Napuštena kuća (Ernest Teodor Amadeus Hofman), 1970.
str. 24: Petar Šlemil (Adalbert fon Šamiso), 1983.
str. 45: Vojcek (Georg Bihner), 1974.

KNJIGA 2: Golem i druge povesti

str. 65: Pakost Đavolova (srednjovekovna hronika), 1969.
str. 69: Totentanz (Mrtvački ples), 1970.
str. 77: Golem, 1971.
str. 91: Pogodba, 1974.
str. 98: Neobični slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda (Robert Luis Stivenson), 1974.
str. 113: Posveta Lavkraftu, 1970.

KNJIGA 3: Priče Edgara Alana Poa

str. 127: Neobična pustolovina Hansa Pfala, 1981.
str. 140: Gospa Ligeja, 1969.
str. 148: Pad kuće Ašerovih, 1969.
str. 157: Hop-Frog (Skočižabac), 1971
str. 166: Maska crvene smrti, 1972.
str. 173: Kralj Kuga, 1968.
str. 181: Opklada (ili Nikad se ne kladite u glavu s Đavolom), 1972.
str. 190: Metoda doktora Katrana i profesora Perjea, 1973.

str. 201-214: Zoran Đukanović: "Dino Batalja, majstor peščanih satova koji sipe"

            Ne treba biti veliki ekspert za književnost fantastike i strave pa da vam je i letimičnim pogledom na ovaj sadržaj jasno da ćete retko gde još na jednom mestu, između jednih te istih korica, naći ovoliko klasičnih autora i dela: Po, Lavkraft, Hofman, Stivenson... Adaptacije, omaži, vrlo slobodne reimaginacije, kondenzacije... Jednostavno rečeno: jedan od najvećih majstora strip-crteža ikada obrađuje neke od najvećih majstora i dela književnosti strave. I sve to na jednom mestu! Ako stvarno postoji "Too much of a good thing", onda je to ovaj album, tj. ono što je u njemu: 200 strana strip-savršenstva, prvorazrednog artworka, čiste umetnosti grafičkog izraza.

            Bataljin minuciozni sitan vez... Detaljne šrafure... Sfumato i drugi slični efekti... Tanke a precizne linije... Sve to zajedno majstorski gradi atmosferu začudnog, bliskosti onostranog, nematerijalnog, senovitog, dvosmislenog... Vredi naglasiti da on verno i dostojanstveno prenosi duh klasičnih književnih dela, bez njihove vulgarizacije, što, avaj, prečesto biva čak i kod najvećih majstora (iz anglosaksonske sfere), npr. kod Korbena...

            PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE je naslov koji je do sada kod nas već bio povezivan sa nekim kapitalnim delima horora: baš ta fraza često se lepila za zbirke Poovih priča kod nas, a zatim je pod istim tim naslovom TV Beograd 1973. godine plasirala 4 TV filma mračne fantastike i strave, među njima i kultnu LEPTIRICU. To je, takođe, podnaslov časopisa OMAJA.

Očigledno, to je fraza koja služi kao zgodan sinonim onima koji žele da izbegnu prokazane, sumnjive, "inferiorne" termine kakvi su "horor", "strava i užas" itsl. No, pod ovim ili bilo kojim drugim nazivom, ostaje nesumnjiva činjenica da se ovde radi o vrhunskom strip izrazu nekih od ključnih klasika strave, u prvorazrednoj obradi i više nego dostojanstvenoj opremi, pa prema tome... dileme nema: ako volite stravu nešto staromodniju, klasičnu, gotsku, književnu, intelektualnu i duhovnu a ne (samo) visceralnu, ako volite atmosferu i sugestiju više od prosutih creva i perverzija, ako želite da provedete nebrojene časove diveći se i uživajući u izvanrednim crtežima ruševnih zgrada, kućerina i zamkova, gustih mračnih šuma, grobnica, prelepih i fatalnih žena, i ponekog kostura ili sablasti te čudovišta što se pretežno skrivaju u senkama... onda su ove PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE definitivno prava stvar za vas!

            Tiraž ovog kapitalnog dela je samo 500 primeraka (!!!), pa zato ne oklevajte i ne kenjkajte se previše, nego nabavljajte ovo dok ima – najbolje direktno od izdavača.

            Ako vam nisu bile dovoljne ni moje reči, ni sve ove slike okolo, na sajtu Makonda možete videti čitavu jednu epizodu, i to baš OMAŽ LAVKRAFTU.  

Da budem iskren, konkretni omaž nije baš vrhunski primer Bataljinih adaptacija: iako odlično crtan, kao i sve ostalo u albumu, ovaj strip svodi "Senku nad Insmutom" na povod za jednu ne naročito duhovitu pošalicu (koja, čak i kao takva, nema blage veze s Lavkraftom). Što još više čudi, ni arhitektura priobalnog mesta ni ikonografija nisu baš najprikladniji tom ambijentu, niti duhu Lavkrafta uopšte. No, dobro, barem su ljudi-ribe prikladno jezivi... Ako se s Lavkraftom tek polovično snašao, kod Poa se Batalja iskupio i dao jedan od najpribližnijih vizuelnih ekvivalenata Poove proze, i to ne samo stravične, nego i groteskne i crnohumorističke.

Isto to važi i za nemačke romantičare i gotičare: iako Lavkraft nije bio naivan kada je tvrdio da latinske rase nemaju ni približno takav osećaj za mrak, jezu i stravu kao što ga imaju nordijske rase, može se reći da je Italijan Batalja uspeo, ako ne da stvori ex nihilo (kao originalne storije) a ono barem da adaptira, i adaptacijama pronikne u duh germanskog misticizma i stravičnosti ispoljenih u nekim klasičnim pričama, romanima i dramama.

Ne držite me baš za reč, ali koliko sam mogao da vidim, Bataljini hororični stripovi u inostranstvu nikada nisu svi objavljeni na jednom mestu, u jednom albumu, nego GOLEM ovde, E. A. Po onde, itsl. Ako je tako, onda poseban aplauz za to što Makondo nije išao opcijom cepkanja na, recimo, tri albuma od po 60-ak stranica, nego je SVE ovo lepo smestio u jedno mega-monolitno izdanje.

Ovaj album je poslastica za prave sladokusce i stoga nema dileme: Gulov Pečat Preporuke je najmanje što mogu da mu dam.

UNDER THE BED (2013)

*(*)        

2-

            Filmmejkerima ovog mega-jeftinog filmića, koji se ceo dešava u 2-3 sobička jedne obične kuće, srce je na pravom mestu, ali njihov pokušaj vaskrsenja duha hororčića iz 1980-ih, sa klincima kojima odrasli ne veruju, sa čudovištima iz ormara i ispod kreveta itsl. suviše je napadno cheesy, i ne bi svojim usiljenostima ubedio čak ni decu mlađu od 12 godina a kamoli konjine poput starijeg od braće, koji bi definitivno trebalo da je prerastao strah od čudovišta ispod kreveta! 

Kakve se sve izveštačene stvari ovde dešavaju (otac zaključava svoje sinove u sobu tokom noći! ne da im da izlaze iz sobe dok oni tvrde da ih nešto tu napada! šalje ih, protiv njihove volje, da prenoće kod komšijske dece, koja ih očigledno ne podnose! itd) samo kako bi napadno glup zaplet mogao da se uopšte odigra! 

Uz to, nema tu dovoljno duše, duha i hemije između klinaca, pa ova tvorevina pada i na ljudskom faktoru, a to je bar nešto na šta se moglo računati u klasicima B-horora iz 1980-ih. Što je jednako bolno – pada i na kreaturama i na efektima maske koji su ovde od "trepni i propusti" sorte, što se ne bi desilo ni najjeftinijim filmićima klinačkog monster podžanra pre 20-ak godina, kao što su npr. THE GATE, ili KAMERONOV KLOZET (Cameron's Closet), u kojima se eksploatišu (znatno efektnije!) slični infantilni strahovi od čudovišta ispod kreveta, iz ormara, iza prozora i sl.

Nije jasno zašto se reditelj odlučio na tako stidljivo brzanje s kreaturama, jer ni dizajn ni izvedba nisu toliko loši da bi morali, kao ovde, da se zamućuju prebrzom montažom, odnosno skrivaju u mračnim senkama ili ispred strateški blještavih svetala. Valjda je bio u zabludi "less is more", jadan ubeđen da pravi film koji će nekoga zapravo uplašiti, pa će sakrivanjem ovog čudovišta da "apeluje na imaginaciju gledalaca" ili tako neko sranje!

Pomenuti THE GATE, recimo, u vreme kad je izašao (druga polovina '80-ih) bio mi je srednje-tupav, jer je tadašnja ponuda bila daleko jača od ovoga što se danas izdaje za horore, ali u poređenju s ovim ovde jeftinim čudom ISPOD KREVETA, ta KAPIJA mi se ukazuje kao paragon istinskog filmmejkinga, prave strave i bogatih očnih bombona! Hell, baš bih ga i mogao reprizirati posle tolikih decenija...

Kad već očito nisu imali budžet da bilo šta vizuelno zabavno urade sa tim kreaturama, onda i ne čudi što nam ovde uvaljuju jednu od najjadnijih, najsirotinjskijih inscenacija Podzemlja u istoriji B-filma: podrum sa par čaršava u koje je neko uperio šarena svetla! OK, nije svako Reimi pa da od šupe i podruma, od štapa i kanapa napravi filmčugetinu za sva vremena, ali ovo je baš-baš siromašno i jadno u skoro svakom smislu.

THE AGGRESSION SCALE, prethodni film ovog reditelja, bio je barem zabavna i dinamična skoro-splatter verzija HOME ALONE, i ima moju umerenu preporuku. UNDER THE BED, međutim, pokazuje stagnaciju i koračanje unazad, i kao takav ne zaslužuje vreme bilo koga sem najočajnijih i najzadrtijih nostalgičara za 1980-tim i uopšte neprobirljive i infantilne publike koja veruje u babaroge.

Upozorenje: UNDER THE BED sadrži dva najružnija derišta koja su ikada svojim degenskim njuškama unakazila prizornost nekog horora (srećom, kao sporedne likove - igraju komšijsku žgepčad):

 

 

Pa zato, imajte to na umu i, što reče Volter Vajt: "Tread ligthly!" Jer, pazite se: ovi apljosani mongoloidi, kao pobegli iz TROLL 2, jedina su strašna stvar vezana za ovaj "hororčić" i jedina stvar koja vam, posle njega, može opsedati košmare!

Zlokobna klanica, točak za mučenje i stari most (Velika Plana, Smederevska Palanka)

 Nedavno sam na blogu plasirao slikoviti Serbian Goth izveštaj, "Močvare i stara groblja", koji je sročio i uslikao Mladen Milosavljević. Kome je to promaklo, neka overi kliktanjem na naslov gore.

Sada je kucnuo čas za drugi deo njegovog izveštaja sa nekih slikovitih, starostavnih, ruševnih, zlokobnih, mračnom istorijom nabijenih "gotskih" lokacija iz Velike Plane i Smederevske Palanke. 

Naročito obratite pažnju na priču o starom mostu, jer ova bizarnost, nažalost, slika je i prilika toga kako se Srbi odnose prema svojoj (prebogatoj) prošlosti – što samo, po ko zna koji put, priziva retoričko pitanje: da li narod koji ovako tretira svoju prošlost uopšte zaslužuje da ima budućnost?

Uz zahvalnost na svemu ovome, i u nadi da će poslati još ovakvog materijala – reč sada prepuštam Mladenu!

---Ali pre toga, još jednom podsećanje: klikni na fotke da ih vidiš veće i detaljnije! 

I još jednom poziv svim čitaocima da pošalju slične slikovite izveštaje sa hororičnih lokacija iz Srbije!

Na fotografijama od 1-6. vidi se stara Klefiš–Šojsova klanica, po nekim izvorima građena početkom 20. veka. Iako se nalazi u samom centru Velike Plane i ostavlja ubedljivo najjači utisak na svakoga ko tuda prolazi, nikome od lokalnih vlasti nije palo ni na kraj pameti da pokuša da renovira zgradu. 

Sama zgrada je zaštićena zakonom kao kulturno dobro mada se to, po načinu na koji se ophode prema njoj, ne primećuje, budući da je u očajnom stanju. Postoje priče da se ispod klanice nalaze ogromni hodnici koji vode i 100-nak metara oko same zgrade. 

Pre nekoliko godina, nakon što se odronio deo asfalta, nedaleko od nje ukazao se deo podzemnog tunela. Međutim, kako je ovde briga o starinama poslednja rupa na svirali, i ova je pokrpljena i nastavilo se dalje.  

Ilustrativan primer nemara prema materijalnom (a i nematerijalnom) kulturnom nasleđu, predstavlja i podatak da se na teritoriji opštine Smederevska Palanka u ataru sela Pridvorice, prema pisanim istorijskim izvorima i putipisima (između ostalih, Nekudim je 1433. godine opisao izaslanik francuskog kralja Filipa, vitez Bertrandon de la Brokijer), nalazio stari grad Nekudim koji je kratko, u vreme zidanja Smederevske tvrđave, bio administrativna prestonica Srbije. Međutim, ni dan danas, nije utvrđeno na kom tačno mestu se ovaj grad nalazio. 

        Fotografije 7, 8 i 9. predstavljaju deo Velike Plane u naselju ''Bukovička ćuprija'' poznatom kao ''Točak''. Na ovom mestu se, u prvoj polovini 19. veka, nalazio ogroman drveni točak na kome je Knez Miloš Obrenović ubijao svoje neistomišljenike.  

Postoje i opisi, doduše u formi legende, kako je izgledalo pogubljenje. Prestupnika bi vezali za drveni točak i tu ga ostavili da umre od gladi i žeđi. Nakon nekog vremena pošto bi se telo potpuno raspalo, dozvoljavali su rodbini da, eventualno, pokupi kosti i sahrani ih. Ovu praksu su, na ovom istom mestu, primenjivali i Turci. 

Postoje i brojne ''strašne priče'' o sablastima viđenim na ovom mestu, a lokalno stanovništvo veruje da je ukleto, zbog čestih nesreća koje se tu događaju. Samo mesto je obeleženo jednim spomenikom, sa jedva vidljivim natpisom, i to je to. 

          Fotografije od 10–18. predstavljaju stari kameni most u Smederevskoj Palanci. Sam most je izgrađen za vreme Požarevačkog mira i gradili su ga Austrijanci.  

E sad, da se ni ova starina ne bi slučajno izdvajala iz konteksta pomenute nebrige, nekom geniju je palo na pamet da most prebetonira i prelije asfaltom. 

 

  

Ko ne zna, budući da se jedina oznaka koja govori o periodu izgradnje mosta nalazi zarasla u korov i kiselo drvo, mogao bi mirne duše da prođe preko mosta, ni ne sluteći koliko je star. 

Smem da potpišem da ni polovina Palančana, nema predstavu kada je most građen. Uostalom, Palanka je uvek bila sinonim za provinciju. 

Postoje priče da su Turci, nakon završetka Požarevačkog mira, vršili javne egzekucije sečenjem glava neposlušnom stanovništvu i bacanjima sa mosta. Kameni lukovi nosači, ispod mosta, gotovo su potpuno zatrpani zemljom i đubretom.

*  *  *