CONJURING (2013)

**(*)

3-

            U okviru akcije "Reprize viđenijih horora iz prošle godine", a u cilju pravljenja definitivne godišnje liste, pogledao sam ovaj film još jednom kako ga ne bih eventualno oštetio u krajnjem sumiranju, odnosno da bih proverio svoj inicijalni MEH utisak. Uprkos činjenici da se CONJURING nalazi u vrhu većine žanrovskih lista "Najbolje iz 2013." – a stavljaju ga čak i neki na nežanrovske, odnosno opšte liste, kao navodno najboljeg predstavnika horora – moram reći da ja ovim PRIZIVANJEM ostajem neimpresioniran. Evo zašto.

            CONJURING je samo jedan prosečno smućkan bućkuriš žanrovskih klišea, neznatno oživljen nešto vitalnijom režijom i obiljem skoči-šokova, galame, buke i vrištanja ubačenih tu u funkciji surogata prave strave – i prave priče. Sve je tu: i UŽAS AMITVILA, i POLTERGAJST, i ISTERIVAČ ĐAVOLA, pa i raniji rad ovog istog reditelja (James Wan) – jednako plitki INSIDIOUS.

            Dakle: familija sa čak pet ženske dece (pričaj mi o prokletstvu!) kupi ogromnu kućerinu u šumi – i kao i obično u ovoj vrsti filmova, nejasno je šta će oni u toj zabiti bez ikakvog ljudskog komšiluka u blizini, i odakle im lova za ovoliku kućeretinu (deluju prilično neimućni!)... Ali nema veze, ovakva vrsta filma zahteva ogromne sobe, tavane, podrume, stepeništa i sl. pa je nebitno da li njeni junaci mogu da si takvo što zapravo priušte!

            Onda, u kući počnu "čudna dešavanja" – varijacije na deža vi, ali barem dinamičnije i bez smaranja. Naravno, kuče prvo nanjuši da tu nisu čista posla, ali umesto da se pola filma smaramo sa "Zašto Džeki neće da uniđe?" (kao u nekim inferiornim gnjavažama, tipa AMITVIL 4 i tako to) – kuče ovde skvikne već prve noći! Volem tu narativnu ekonomiju: ako mi već serviraš opšte mesto, bar mi ga nemoj razvlačiti sat vremena; sredi džukelu odma', da ostane vremena za horor scene sa ljudskim bićima!

            Zatim sledi obilje jeftinih fazona, varijacija na evergrin: đeca u opasnosti! Sve goli infantilizam: jao, neko mi pipka nožice dok spavkam! Jao, ko je prdn'o u sobi? Jao, neko me blago vuče za stopala. Jao, neko mi je ispod kreveta! Neko/nešto je u ormaru, a to nije moj ujka Donkaster! No, dobro, ima razloga što je sve to evergrin: stari trikovi uvek pale kad se iole dobro izvedu, a ovde nisu loše osmišljeni i režirani.

            Infantilizmi se nastavljaju sa igrom "ćorave aplauz babe" (prvi put vidim ovu varijaciju ovde)! Kao, deca tek što su ušla u jebenu kuću, još ne znaju pošteno ni gde je kupatilo a gde špajz, gde je čija soba, a već će (na ivici ogromnog stepeništa) da sebi vezuju oči i uzajamno se traže – zahtevajući tri pljeska rukama kao navođenje. Zavisno od toga koliko nekritički konzumirate infantilnosti, bićete ili prestravljeni do samoupišavanja ili ćete ghoulutati očima u sceni kada, naravno, u igru uskoči i duh iz ormara, pa pljesne ručicama i sebi privuče mamu...

            Baš su šašavi ti duhovi! Smrde, pljeskaju, ubijaju nedužne kučiće, razbijaju porodične slike, pipkaju decu na spavanju, imitiraju dunje na vrhu ormara... OK, neki od duhova su deca, pa je to šegačenje, kao, zbog toga razumljivo. Detinja posla: to bi samo da se igra, čak i kad je mrtvo. Ali neki i nisu deca. Neki imaju ozbiljnije, pokvarene namere. Problem je samo što se ne zna koji su koji, koji kad delaju i uopšte kako su organizovali svoje smene.

            Ali, onda kad zle namere počnu da se ozbiljnije manifestuju, tj. kao nešto jače od grobnog prdeža i golicanja tabana, prestaje podnošljiviji, solidniji deo filma, a počinje njegova kretenskija, druga polovina. Dolaze "Isterivači duhova" koji istovremeno frilensuju i kao "Isterivači đavola", i kao "Istraživači natprirodnih pojava" i kao "Detektivi nemogućeg"... i sa sobom vode svoje asistente, i nose specijalne mambo-džambo mašine koje rade PING! 

Pritom se – tipično za ovu vrstu filmova – nigde i ne pomenu uslovi saradnje: odnosno, da li, i koliko ovi "detektivi" naplaćuju svoje usluge? Jesu li oni nekakvi altruisti koji, eto, šetkaju po USA i nude svoje dubiozne usluge lakovernima i maloumnima za dž, ili uzimaju neku paricu od toga? Od čega leba jedu? Da li naplaćuju karte na Univerzitetu...? Ili imaju stalnu kolumnu u "Nešnel Enkvajereru" ili tako nekom američkom "Trećem oku"?

Ne znam, nije ovo pos'o od par sati, nego podrazumeva da danima i danima izbivaju od kuće – kuće, btw, u kojoj u jednoj sobi čuvaju zaključane ali ipak nedovoljno dobro čuvane "uspomene" iz ranijih avantura: uklete lutkice, uklete češljeve, ukleta ogledala, proklete klovnove, uklete dildoe, proklete knjige i sveske, uklete lenjire i šestare, proklete tričarije i đinđuve sa garažnih rasprodaja... A sve to nadohvat ruku svoje ćerčice, koju ovim vajnim roditeljima čuva baka ("nana") dok se ovi vucaraju tamo-vamo i "istražuju natprirodne pojave"!

Ovo pitanje možda ne bi bilo bitno u nekom drugom filmu, ali insistiram na njemu ovde zato što KONDŽURING počinje zlogukim natpisom "zasnovano na istinitim događajima" (aha!) – i ne samo događajima, nego su ovi likovi, ovaj bračni par paranormalnih istraživača i isterivača, stvarni ljudi, štaviše: poznati u tim zonosumračnim krugovima, muvali se po ukletim kućama, pisali i prodavali knjige o tome itsl. pa me zato zanima jesu li u stvarnosti bili nekakvi altruisti koji su svoj lični život žrtvovali zarad nepoznatih lica – nekakvi moderni Šejnovi, koji dođu u neku situaciju, reše problem i odjašu ka horizontu zadovoljni sa jednim "Jao, hvala vam mnogo što ste iz moje žene isterali drevnu demonsku silu; da li ste za jednu kaficu?" "Neka, hvala, žurimo; drugi put" (kako ih ovaj film prikazuje) ili su na kraju ispostavili račun za svoje dnevnice i dnevnice nekoliko pomoćnika + za iznajmljivanje skupocenih andrmolj-sprava za 'vatanje duhova... Naime, ima indicija da su ti stvarni likovi bili "kontroverzni" – da ne kažem baš hohštapleri – pa mi se tim više bljuje što ih ovaj filmček anđelizuje!

            U ovom bračnom paru "isterivača" ženica je medijumka a muž – ne znam tačno šta; predavač? On svakako vodi glavnu reč na javnim nastupima u kojima pedluju svoju veronauku – pardon, paranauku na američkim univerzitetima (blago njima, oni nemaju Bolonju, može im se da vrše promidžbu kojekakvih šarlatana). Njih dvoje je "Bog spojio iz nekog određenog razloga" ("God brought us together for a reason!"). Aha. Čim čujem da mi prizivaju "boga" u istom dahu u kojem kenjaju te njuejdžovske "spiritualističke" budalaštine – govna mi se prijedu!

            Da se razumemo: "Boga" mogu da progutam kad se promoviše dosledno i smisleno (unutar zadate dogme), dakle skroz naskroz konsekventno, kao u Bletijevom ISTERIVAČU ĐAVOLA. Ali kad vidim da mi se u istom dahu (duhu?) naturaju i Bog i Đavo i Dobro i Zlo i Duhovi i Demoni i Seanse i Egzorcizmi, stvarno me obuzmu koprolagnijski nagoni. Pogle'jte samo ovaj završni natpis. Kako se ne izbljuvati na ovo?

 

            Jel se ovde neko pravi blesav po pitanju toga šta Biblija kaže o onima koji se bave vradžbinama, prizivaju duhove, gataju, bakću se sa "magijskim" predmetima...? Sve je ovde smućkano bez glave i repa, bez mozga. Šta je uopšte uzrok svih ovih dešavanja – jedan duh, više duhova, demon ili demoni? Ili Đavo, lično? Isprva film sugeriše da su na delu poltergajsti (koji nemaju individualnost i nikad se ne ukazuju telesno – za razliku od ovih ovde čudesa bez mesa)! Onda, kad im vidimo (BUU!) iskežene face, i ručice što pljeskaju, i kad duh-čistačice počne da zapomaže – shvatimo da su to ipak duhovi.  

Ali ne: naš "istraživač" insistira i nekoliko puta ponavlja da je uzročnik – "demonic" (a on je ipak nekakav stručnjak! Njega priznaje čak i Katolička crkva, a oni nemaju veze sa šarlatanima i imbecilnim srednjovekovnim sujeverjima, zar ne? Ako su mu ustašoljubivi pedofili dali svoj Pečat Odobrenja, ko smo mi da sumnjamo?)! Ranije u filmu on govori o bićima "koja nikada nisu u telu hodila zemljom". Dobro, a šta je onda sa majkom čedomorkom i njenim sablasnim nakotom koji spopada ovu kuću? Ako je tu ženu, za života, opseo neki DEMONIK, zašto se sad ta tetka, as herself, javlja ovde – a šta će, pak, tu njena duh-dečica? Kakva je ovo papazjanija gde zlikovci (mrtvi) i žrtve (mrtve) zajednički opsedaju istu kuću? I šta sad ta tetka 'oće?

A šta 'oće demonik? Telo? Šta će mu? Kol'ko vidim u filmu, sasvim lepo se snalazi i bez njega, vršlja i levo i desno. Za Đavola bar znamo zašto opseda ljude, gledali smo u Fridkinovom masterpisu – ali šta sad 'oće ovaj neki bezimeni demonski entitet? On ne govori iz opsednute, ne huli i ne bljuje i ne vređa i ne iskušava okolinu – samo se krevelji i izvodi besne gliste! Čini se da mu je jedini cilj da opsednutu majku natera da pobije dve svoje ćere (ne znam zašto samo dve – od pet ukupno)!

I zašto uopšte na kraju izvode EGZORCIZAM po katoličkom propisu, sa čatenjem iz Biblije, ako u pitanju NIJE (hrišćanski) Đavo? Istina, ta rupa postoji i kod Bletija: zašto bi se daleko drevniji (i moćniji) sumersko-akadski Pazuzu uopšte osvrtao na nekakvu navodnu "Moć Hristovu", što bi ga ona na bilo šta kompelovala? Ako ništa drugo, u klasiku barem obred obavljaju, kako jedino i treba i može – opunomoćeni, uniformisani (katolički, of kors) popovi. A ovde, šta imamo? Duha koji nije duh nego je demon a možda je i đavo (ali svakako nije the ĐAVO) a njega iz tela opsednute izbacuje lik koji uopšte nije svešteno lice.

Što je još gore, ovi prvo idu kod popa da ovaj zatraži dopust od nadbiskupa, a ovaj od Vatikana, pa tu imamo malo abre-ubre, oću-neću, daće Vatikan, nedaće Vatikan, samo da bi na kraju našem neosveštanom i nezaređenom i nepomazanom dosadilo da čeka na Pečat, pa zato kaže: "E, dokurca! Dok vatikanski nadbiskup postigne da skloni dečačića sa svog krila dovoljno dugo da mi potpiše dozvolu za egzorcizam, ova ludača ovde će da pobije svoju decu, a onda... ko zna šta! Prema tome, jebeš Vatikan, jebeš dozvole: ja ću sam samcit da urlam stihove iz Biblije, i to na američkom-latinskom, pa da vidimo ko će duže da izdrži!"

Pančlajn u ovoj anything goes horor baladi: na kraju duha-demona-đavola-kurcopalca istera na skroz neortodoksni način: posle grdnog urlanja na latinskom koje odsluša, entitet reši da napusti telo (?) zbog malo prozaičnog ubeđivanja na faking engleskom! Dakle, nije "The power of CHRIST compels you!" nego banalno: "The power of FAMILY compels you!" 

Naglašavam: medijumka je ta koja ubedi (!), ne demona, nego duh žene-majke-čedomorke, pa izgleda da smo na kraju ipak imali DUHA kao vinovnika, a ne demona. ILI ŠTAGOD! Totalni haos, totalna svinjarija! Biće jasnije u nastavku! Tad ćemo, možda, doznati kakve veze sa svim ovim ima ona Čakijeva nevesta (ukleta lutka iz prologa itd).

Ali dobro: to što meni smetaju ovakve budalaštine ne znači da će 90% gledalaca ovog filma uopšte da ih primeti, ili da će im smetati. Oni će biti zavedeni bukom i besom, munjama i gromovima, dranjem i vikanjem i vrištanjem, iskeženim facama, spektakl-efektima (uuu, vidi, žena pokrivena čaršavom lebdi do plafona sasve stolicom za koju je vezana!) i to je okej, na nekom nivou. Jer, jedno se mora priznati: ovaj američki kinez, Wan, povremeno ume da napravi okej horor scenu. 

Ako želite horor koji će da vas naježi pa čak i uplaši (mestimično, onda kad nije suviše glup ili cheesy), ovaj CONJURING može da prođe. Većina ljudi ionako na horor gleda kao na kretenski žanr u kome vam je mozak samo smetnja, pa ga isključuju po automatizmu, nevezano da li gledaju THE SHINING by Kubrick ili THE SHINING by Garris & King Burgers, Inc. Što se mene tiče, ovo je jedna tupavo skarabudžena pričica sumnjive dramaturgije a još sumnjivije idejnosti, odnosno samo još jedan osrednji, plitki horor-rolerkoster za ljubitelje vašara i tako te zaboravljive, nebitne razonode. Kao što ja to uvek ponekad kažem: kad nema kiše, dobar je i grad.

Kiyoshi Kurosawa's RETRIBUTION (2006)

***

3-

Kiyoshi je čudan baja: ne mogu reći da sam preterano uživao u bilo kom njegovom filmu u celosti, a opet, oni njegovi koji najviše vrede (THE CURE, PULSE i SÉANCE) imaju toliko jebeno jake i jezive momente i čitave deonice da se to sa malo čega može uporediti, ne samo u japanskom hororu no i šire. Kao retko ko on ume da proizvede atmosferu strave (DREAD!), preteće ukletosti do ivice apokalipse koja prožima svaki kadar, šta god se u njemu prikazivalo, i u tome je majstor. Nažalost, jebe ga pretencioznost i sklonost iritirajućem opskurantizmu, sa konfuzno 'ezoteričnim' (neprobojnim) zapletima i, posebno, prema WTF završecima.

U ovom konkretnom filmu, izvanredna premisa o pajkanu koji istražuje ubistva za koja mnogo toga ukazuje da je počinilac baš on – napuštena je na pola, i sve se svelo na downward spiral prema jednom ipak predvidivom kraju, i prema za Kurosawu tipičnom češanju iza uveta posle završne scene. Iako sam uvek mrzeo uplitanje producenata u rad reditelja-umetnika, kod Kurosawe prosto poželim da ga neko jednom klepi po glavi i kaže: "A, ne, zajebi te tvoje konfuzije i izdrkavanja! 'Ajde daj nešto kolko-tolko linearno, motivisano, logično, što ima razumljiv pay-off!"

Ono što ovaj film nudi je nekoliko odličnih, memorabilnih scena a naročito prvo ubistvo, sa devojkom u jarko crvenoj haljini koju neko udavi u lokvi ostaloj usred blata. Setting je besprekoran, napuštena kuća na kraju MOĆNO izgleda, atmosfera je super, gluma vrlo dobra, intriga je zanimljiva… dok se sve to ne rastoči u gomilu nedokučivih zaplitanja: stvarnost? -san? -vizija? -projekcija? -privatna 'realnost'? - fantazija… WTF!

HERE COMES THE DEVIL (2012)

**(*)     

3-

            EVO, STIŽE ĐAVO – taman na vreme za badnje veče i Božić! Prigoda je idealna da kažem koju o ovom, najočekivanijem i najhvaljenijem hororu prošle godine. Strogo gledano, procurio je još nekoliko dana pred novu godinu, i odgledao sam ga smesta, ali tek sad je pravo vreme da kažemo: Đavo se rodi – vaistinu se rodi! Evo ga!

            Dakle: meksikanska familija ode na izlet; curica dobije menstruaciju (po prvi put); ipak, kad se presvuče, traži da s baticom ode da se igraju u pećini na obližnjem brdu; vajni roditelji ih puste kako bi mogli za to vreme da se sočno taslače u kolima; deca se ne vrate, nema ih celu noć; ujutro ih dovede policija, nađeni su kako lutaju na putu – ali, avaj, dečica više nisu ista... Kao da je uš'o neki Đavo u njih...

            Pre toga, imamo prolog u kome se dve lezbijke sladostrasno izdo'vataju u spavaćoj sobi – nije baš softpornićarski žestoko kao u nedavno ovde prikazanom BLUE IS THE WARMEST COLOR ali definitivno je vrelije nego u bilo kom skorašnjem hororu.

            Taj prolog se okonča time što nekakav manijak upadne u kuću, ubije jednu od ovih i odseče joj prste, kako bi mogao da otrči na (isto ono) brdo, da tamo prospe prstiće kao neku vrstu žrtvene ponude, i da – ehm, pokara zemljino tlo, ili tako nešto.

            Dakle, početak obećava ono što i većina rivjua diže u nebesa: žestok, prljav, ekscentričan, subverzivan pristup, napadno seksualizovan. Ovo se ne odnosi samo na ono što se prikazuje u smislu golotinje i snošaja, nego i odnosa likova (npr. explicitna ispovest supruge koja mužiću u kolima priča o svom prvom /tinejdžerskom, naravno/ sexualnom iskustvu).

        I sve je to lepo i okrepljujuće i dobrodošlo u današnja jalova vremena zašećerenog, korektnog "horora" za celu porodicu. Lepo je, dok traje, tj. dok se čini da to nekuda vodi, da nešto znači, da služi nekoj poenti. Avaj, pošto film pređe polovinu, te nade postanu sve jalovije, a pred kraj budu skrhane u potpuno promašenom, besmislenom raspletu.

            Zapravo, uprkos ponekim obećavajućim momentima, već od samog početka naziru se problemi, koji do kraja postanu očigledni, transparentni i neiskupivi. Kasting je slab: roditelji jedva drže vodu (tj. otac; keva je OK) a dečica su ubi bože tupolika i nejeziva – naročito mrtvooka curica. Zar je toliko teško naći balavce koji izgledaju bar malo wicked?!

            Fotografija je ružna i sirova – bez obzira što reditelj tvrdi da je koristio iste filtere kao de Palma u KERI. Koješta: ovo izgleda kao snimano nekom običnom video kamerom, digitalno dakle, jedino sa prirodnim svetlom, preoštro, prejakih kontrasta, i premračno u zatvorenom prostoru.

            Avaj, nije to ništa u poređenju sa scenarijem: kad se deca vrate, i kad treba da krene prava stvar (mayhem!), počinje lagani sunovrat. 'Ajde što se deca ponašaju čudno – to tako i treba. Ali što ponašanje roditelja nema veze s mozgom, e, to već ne valja. Pošto provedu noć izludeli od brige, jednom kad im deca dođu u naručje, oni se uopšte ne zanimaju za to gde su bila i šta su radila. Šalju ih u školu i tako to, biznis ez južual.

Onda počnu krajnje banalne manifestacije: lupanje, treperenje svetla, jedna kratka skrnava levitacija... A ovi i dalje naklapaju: "Ma to neko pokušava da nas uplaši!" Onda se ispostavi da je devojčica možda imala sexualni odnos. Roditelji smesta po'itaju da... uh, sad već moram da pređem na SPOJLERE.

...dakle, ovi moroni posumnjaju da curicu mora da im je onodio neki sumnjivi lik čiji je kamion tatko spazio prethodnog dana blizu pećine, pa tata i mama zajedno odu kod njega da ga malo propuste kroz šake, a kad mama u njegovom kredencu nađe krvave gaćice svoje ćere – njih dvoje ga sočno zakolju i čak mu i grkljan golim prstima iščupaju u najekstremnijoj splatter sceni filma.

Ali i preko toga oni brzo i olako pređu kao i preko svega drugog: olako pređu preko misterije nestale dece, olako se odnose prema očigledno natprirodnim dešavanjima u kući, olako pređu preko krajnje sumnjivog ponašanja mamine prijateljice koja je ostala da čuva decu, olako prihvati bez ikakve istrage OGROMNU masnicu na dečkovim leđima, olako ubiju čoveka (ni krivog ni dužnog, kako posle ispadne)...

Što je najgore, iako film pokušava da bude omaž exploataciji iz 1970-ih, na tom planu deliveruje krajnje suzdržano, poludupasto, nemaštovito malo. Reditelja više zanima sex nego horor, što je, rečima legalista, "legitimno" – problem je samo što se, u krajnjem saldu i taj aspekt filma pokaže krajnje nedokuvan, nedomišljen i isprazan kao i onaj kvazi-hororični.

Je li ovo studija o (sexualnoj) represiji? Teško, budući da tata i mama pokazuju vrlo zdrav i otvoren odnos prema sexualnosti, kako svojoj, tako i svoje dece. Je li ovo dekonstrukcija savremene mexičke porodice, nekakvo otkrivanje ZLA koje tinja u njoj? Ne vidim kako i zašto i otkud – mislim, OK, ovi ljudi su kreteni, ali to je zato što ih bezveznjački scenario tera da se ponašaju onako kako se nijedan roditelj ne bi ponašao, a ne zato što oni promišljeno i dosledno oličavaju neke psihosocijalne i ne znam kakve devijacije koje bi nedužnu dečicu navele na – incest.

Sve bi bilo znatno smislenije da scenarista i reditelj nije toliko poludupasto tretirao svoj centralni koncept: brdo u čijim je pećinama nekakav entitet koji koristi ljude kao ljušture, opsedajući ih i terajući ih – na šta, tačno, i s kojim ciljem, nejasno je. Jedni mu prinose prstiće, drugi se sexaju s rođenim sestrama, treći ubijaju svoje žene... ali zašto? Just for Fun? WTF?!

Je li ta sila uopšte Đavo (hristijanski, katolički) ili nešto drevnije? Zašto TO radi to što radi? I kako, tačno? Naime, pred kraj filma vidimo da su deca sve vreme ležala mrtva na dnu pećine. Šta su onda ona "deca" koja su se "vratila" kući? Duhovi nisu. Od krvi i mesa su. Curica ide na ginekološki pregled, dakle školovani lekar je vrlo intimno pregleda i ne vidi ništa zombijsko ili ma kako drugačije čudno. Kako sad i čemu ovi duplikati od krvi i mesa? Zar to nije kontradikcija ranije priče – da ta sila OPSEDA tela? Kako sad, odjednom, pravi NOVA? I čemu uopšte oni kretenski ZOMBIJI na kraju?

Pored toga, poludupasto-zamumuljen je taj centralni greh: incest. Nejasno je da li su dečica već imala težnju ka tome (kako, zašto, otkud?) – naime, još pre nego što odu do pećine, reditelj potencira zumom njihovo držanje za ruke, što u tom uzrastu svakako nije često između bate i seke. Da li, onda, pećina/entitet zaista OPSEDA (nešto novo uvodi) ili "samo" indukuje/POJAČAVA već postojeće? Ovo je ključno pitanje za tumačenje filma.

Ovako to ostaje nedorečeno i šuplje: šta je ovde došlo sa strane a šta je poniklo iznutra? Film ne nudi čak ni nagoveštaj toga, i posle čitavog niza scena apsurdnog, nemotivisanog ponašanja likova, i kretenskih "horor" scena koje su toliko cheesy da je to da se čovek RASPLAČE a ne NAJEŽI – to se sve surva u napadno moronskom završetku...

Time, eto, dobismo još jednu u nizu overhyped budalaština koje easy-pleasy američki žanrovski "kritičari" dižu u nebesa, a koja je zapravo (ako ćemo strogo, ghoulovski) tek poludupasta, at best. Šteta. Ovo je imalo ozbiljne potencijale; i taj reditelj, Boljano (koji je napravio ovde na blogu već hvaljeni horor-triler PENUMBRA – svakako bolji film od ovoga) i ovde pokazuje tragove obećanja, ali budući da mu je ovo već maltene deseti ili tu negde film, a on je i dalje dečko koji obećava, to već počinje da zabrinjava. Očito da on ima nešto štofa, i pratićemo ga i nadalje, ali za sada on i dalje luta i od tog štofa nikako da skroji nešto skroz-naskroz pristojno, nego uvek negde zabrlja, omane, miskalkuliše i ostavi gledaoca (barem onog probirljivijeg) – jedva nadraženim, pretežno nezadovoljenim. Tako i ovo – može da prođe za Božić, jer ipak ima tu negde nekog đavla, ali ako očekujete horor masterpis – dobićete ga, Đavola!

2013: REKAPITULACIJA. 2014: PLANOVI.

             2013. je za mene bila odvratna godina. Pre svega na ličnom planu. Počela je s nekim obećanjima i nadama (npr. sestra mi se lepo udala...), ali ubrzo je sve krenulo po zlu: otac se iznenada razboleo i, posle četiri meseca mučenja, umro 17. septembra. Sve oko toga mi je, kao što se može očekivati, drastično reorganizovalo životne prioritete i u drugi ili treći plan gurnulo ono čime se inače bavim. U senci tih isprva blago-obećavajućih a onda sve beznadežnijih i mračnijih dešavanja nisam imao ni volje, ni vremena, ni energije, ni koncentracije, da se bavim nekim opsežnijim stvaranjem. Ovo piskaranje za blog me je održavalo u kakvoj-takvoj kondiciji, a ionako za bolje nisam bio ni voljan ni sposoban. Što je najgore, ni ono najvažnije, čemu sam se tokom dobrog dela godine bio sav posvetio, uprkos svim mojim naporima, kao i trudu porodice i lekara, nije dalo trajnijeg rezultata i... eto. Toliko o planovima i projektima smrtnih stvorova...

            Sve i da nije bilo tako drastičnih preokreta na privatnom (porodičnom) planu, 2013. godina bila je govnjiva, gadna i gnusna kao nijedna prethodna. To je tako zahvaljujući sve dubljoj krizi na svim nivoima ove sve jadnije državice: pre svega ekonomskoj (besparica! svuda! sve veća!), ali sa jakim uplivima opšte društvene krize pojačane dolaskom na vlast totalno nekulturnih i ANTI-KULTURNIH prostaka koji su, kako na republičkom tako i na lokalnom nivou, stvorili atmosferu u kojoj je pošteno i kvalitetno bavljenje pisanjem, kritikom, izdavanjem knjiga i književnih časopisa maltene obesmišljeno – barem za one slobodne igrače koji nisu institucionalizovani i stranački-rođački-ortački uhlebljeni, odnosno pretplaćeni na sve mršaviju kapaljku za "kulturu". Dođoše đuvečari, ćiriličari, guslari i oportunisti i oteraše pitome, za "srbstvo" i Konstantina nezainteresovane umetnike...

            Ukratko: skoro ništa od mojih opreznih ali blago-optimističkih planova za 2013. nije se ostvarilo. Da se podsetite o čemu sam maštao pre tačno godinu dana, kliknite OVDE. A evo kako trenutno stvari stoje po pitanju ovih planova:

POSAO

            U drugoj polovini 2013. trebalo je najzad da nađem jedno više nego adekvatno uposlenje. 

            Od ovoga ništa nije ispalo zbog neažurnosti državnih organa. Navodno, trebalo bi da se to pozitivno rasplete ove godine. Ali, u ovom čemeru i haosu na svim nivoima, pitanje je šta će biti do jeseni. U svakom slučaju, čak i u najboljem scenariju, ja ću na Birou za zapošljavanje provesti barem još 10 meseci...

           

POETIKA HORORA

            Moj doktorski rad Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti zainteresovao je jednu veliku i uglednu izdavačku kuću. Ali, pošto su u međuvremenu tamo došle "patriotske" snage kojima je odbojan čak i Vorhol, a kamoli nekakav dekadentni, nesrpski horor, i pošto su išutirali sve vredne i kvalitetne urednike (uključujući i onoga koji je bio voljan da stane iza ove moje POETIKE) – od Službenog Glasnika kao izdavača mog Magnum Opusa nema ništa. Oni će sad da se vrate izdavanju državnih akata i ponekog svog "patriote", a ono dobro što su izdavali prethodnih godina ovi današnji, iz Nikolićevim-ordenom osveštanog Glasnika, ima da prodaje kao stari papir.

            Trenutno ne vidim alternativu, odnosno izdavača dovoljno ozbiljnog u svakom smislu te reči (uključujući i finansijski, jer svoje kapitalno delo neću olako dati nekome za par crvenih...) tako da... ova moja knjižurina gotovo sigurno neće izaći ove godine.

            ZAVODNIK

            Moj novi roman je 99% gotov (treba da mu uradim još jedno poliranje), i uskoro se otiskuje u svet.

            Međutim, pošto odavno ne videh izdavača koji će da ga tretira kako dolikuje, a ni ovo kapitalno delo mi se ne baca u bunar (današnji izdavači su, svi osim jednog, na ivici egzistencije i/ili neprofesionalizma; ako imaju nešto para, teški su za naplatiti - ako nemaju, onda: štap & kanap pictures...). Najverovatnija opcija je da ću ovo nedelo objaviti sam samcit, kao samizdat.

            Videćemo još nešto malo, ali... ako ostane opcija "samizdat", guraću da to izdam do leta. Štaviše, ako samo ne bude nekih baš krupnih tumbanja na ličnom ili društvenom planu, ovo je jedina moja knjiga koja će sigurno (ako je išta...!) izaći ove godine. One way or the other.

            ZADUŠNICE I DRUGI UŽASI

            U pitanju su moji sabrani zombi spisi: podugačka novela ZADUŠNICE i tri priče (VANREDNO STANJE, SMRT JE ZARAZNA BOLEST i KO KOSI A KO VODU NOSI).

            Ovo je trebalo da bude objavljeno još pre početka leta 2013. pa je odlagano i odlagano... Potencijalni izdavač je u finansijskoj krizi i egzistencijalnom problemu, i nešto me sve manje greje sunce da će on to uspeti da izgura...

            GRADAC: KNJIŽEVNOST STRAVE

            Imao sam načelni dogovor sa glavnim urednikom ovog uglednog časopisa da priredim temat na temu horor književnosti. Međutim, on mi se više ne javlja otkako sam mu se ljubazno zahvalio na ponudi da priredim ili učestvujem u priređivanju temata o jednom (američkom) piscu kojeg ne volim... Videćemo. Možda ga kontaktiram ponovo, ali prvo da vidim da li će ova smešna nekulturna "država" uopšte dati neke pare književnim časopisima i omogućiti im bar privid normalnog izlaženja.

            RADOVI

            Moj rad na temu "Body Horror from Lovecraft to Cronenberg and Beyond" uvršten je u jedan prestižan američki akademski časopis koji se bavi fantastikom. Na jedvite jade sam ovo uspeo da pišem dok mi je otac ležao nepokretan, i da privršim do dedlajna par nedelja posle njegove smrti. Nisam zadovoljan kako je to ispalo, a imajući u vidu u kakvom sam ga stanju pisao, ne znam kako sam uspeo uopšte da ga privedem ma kakvom kraju... Sad imam produženi dedlajn da to ispeglam; ako prođe, izaći će sredinom ove godine.

      Jedan drugi moj rad prihvaćen je za jedan američki zbornik na temu digitalnih horora, ali – da ne uročim, javiću detalje kad se izlazak primakne.

         Na srpskom, moj rad o "Okretaju zavrtnja" trebalo bi da izađe u akademskom časopisu PHILOLOGIA MEDIANA.

        Zajedno sa Markom Piševim spremam rad o ruralnom gotiku za jednu konferenciju u aprilu; to će, zatim, biti objavljeno u zborniku sa nje.

            MAKONDO

            Trebalo bi da pišem pogovor za njihovo novo fensi ilustrovano izdanje DRAKULE, a pokušavam da ih ubedim da izdaju i Lavkraftov DREAMQUEST OF UNKNOWN KADATH (u mom prevodu).

            DRAKULA je u planu za iduću godinu, a i ja u njemu kao pogovorac. Još nemamo definitivan dogovor za DREAMQUEST OF UNKNOWN KADATH, ali u načelu zainteresovani su i oni i ja, pa bi to moglo da se desi – dogodine.

            DARKWOOD

            Uskoro, u narednim mesecima, treba da izađu dva toma Korbenovih horor strip adaptacija Poa i Lavkrafta, HAUNT OF HORROR – iliti, u mom prevodu, LEGLO STRAVE. Tu sam, pored ostalog, prepevavao neke Lavkraftove pesme, a te prepeve ćete premijerno videti u najnovijoj GRADINI koja izlazi sredinom januara (uz njih ide i moj kraći esej o Lavkraftovoj poeziji).

            FILMSKI ESEJI I PRIKAZI

            Pošto je časopis FILAŽ na ivici nepostojanja, trenutno u Srbiji nemam stalno mesto za objavljivanje filmskih napisa. I dalje pišem za slovenački EKRAN i za kanadsko-američki RUE MORGUE.

            Tokom 2013. u EKRANu sam objavio:

            - KONEC (HOROR) DELO KRASI (anotirani izbor 50 najboljih horor završetaka)

            - ANGST EATS THE SOUL (esej o horor-klasiku, povodom 30 godina od premijere)

            - GRAVITY (filmska kritika)

           

Saradnja se nastavlja: već u prvom broju za 2014. čitaćete moj esej o Alekseju Balabanovu i prikaz filma A TOUCH OF SIN, kao i moj izbor top-5 filmova iz 2013..

Tokom 2013. za RUE MORGUE sam pisao sledeće (izlistano po brojevima magazina, od najnovijeg unazad):

# 140

Shiver – film review

# 139 -

Tales of Jack the Ripper – book review

Stivaletti on Demons – article/interview

# 138

New Critical Essays on H. P. Lovecraft – book review

# 137

The Grimscribe's Puppets – book review

# 136

The Friedkin Connection – book review

# 135

Dreams of Fear – book review

# 134

The Wide Carnivorous Sky – book review

Shadow's Edge – book review

# 133

CULT FIGURE (Christopher Lee interview/article)

# 132

Gods & Guns (Laird Barron article/interview re: The Beautiful Thing That Awaits Us All)

Classic Cut: The Aurum Film Encyclopedia: Horror – article

Sleep Tight – film review

            Saradnja se nastavlja: i u 2014. pišem, pre svega, kritike novih horor knjiga, uz poneku filmsku, kao i članke, a biće i mnogo mojih intervjua sa horor velikanima u specijalnom izdanju koje spremaju…

           

            PROZA

            Goran Skrobonja je najavio izdavanje antologije na temu Teorije zavere. Imam ideju za priču na tu temu, ali tokom prošle godine nisam bio raspoložen za pisanje. Sad bih to još nekako i mogao, ali... ta ideja kojom se nosim nikako da se uobliči u nešto što ima i glavu i rep...

            Fanzin EMITOR je raspisao konkurs za priču u Lavkraftovom duhu. Za to imam jednu odličnu ideju, nju ću možda i privoleti na papir, uskoro.

            Jedino što je za sada izvesno jeste da sam uvršten u prestižnu antologiju NOVA SRPSKA PRIPOVETKA koju izdaje Goran Skrobonja. To je svojevrsna best-of kompilacija priča iz njegove prethodne četiri antologije. Odabrana je moja priča "Niotkuda" iz U ZNAKU VAMPIRA.

            Svrbe me prsti za pisanje proze. Ono što sam planirao da uradim prošle godine, pa mi se sticajem nesrećnih okolnosti nije dalo, možda napokon uradim ovog proleća i leta. Mislim na PROKLETIJE (nastavak NAŽIVOG), a možda se upustim i u svoj prvi ne-horor projekat, akcioni triler roman toliko blesavog koncepta da me prsti golicaju zbog same njegove ludosti!

            PREDAVANJA

            Sa Domom omladine je postignut načelni dogovor da na proleće nastavim sa serijom predavanja o evropskim horor kinematografijama, započetu pričom o Novom francuskom hororu u oktobru. U planu su Italija, Španija, Nemačka, Skandinavske kinematografije, Slovenske zemlje…

            Prošle godine se ovo nije desilo zbog problema sa (beo)gradskim budžetom. Ove godine, navodno, ima malo veće šanse da se ovo stavi u plan i program. Videćemo...

            ŠTA SAM I GDE OBJAVIO TOKOM 2013. u ovoj zemlji:

- ZADUŠNICE (ekskluzivni odlomak iz novele) - fanzin EMITOR 483

            - priča "Sekta prljavih" (odlomak) – časopis Liceulice

- prvi deo eseja "Horor u teoriji na engleskom jeziku" - Sveske, br. 109, Mali Nemo, Pančevo;

            - drugi deo tog eseja – izašao u decembarskom broju (Sveske, br. 110)

- u trobroju časopisa FILAŽ br. 7/8/9 imam sledeće tekstove:

- DEJVID KRONENBERG: ECCE HOMO (esej)

- SRPSKI HORORI NA FESTIVALIMA U REGIJI (izveštaj)

- ALEHANDRO HODOROVSKI: UMETNIK PROTIV INDUSTRIJE (intervju)

- PARADA (filmska kritika)

- esej "S one strane strave" - MARTI MISTERIJA, knjiga 1 (Veseli četvrtak)

- prikazi novih strip-albuma Ričarda Korbena i Dina Batalje - Strip Emitor 483 (imate ih i ovde na blogu)

- kritički osvrt na epizode DILANA DOGA, u luksuznim knjigama koje izdaje Veseli četvrtak, konkretno: o "Mumiji" (kod Dnevnika: "Buđenje mumije") u knjizi br. 19.

- Najnoviji broj fanzina TERRA, koji se inače bavi SF-om, posvećen je HORORU. 

Skoro polovinu ovog temata zauzimaju moji napisi. Konkretno, ovi:

- ODNOS PREMA HOROR ŽANRU U KNJIŽEVNOSTI I FILMSKOJ TEORIJI

- MODERNIZACIJA GOTSKOG HORORA U DELU E.A. POA

- POGUBNO DEJSTVO VREMENA U 'MASCI CRVENE SMRTI' E. A. POA I VIDOVITOSTI STIVENA KINGA

- KOSMIČKA STRAVA TOMASA LIGOTIJA

- MODERNI GOTIK: DŽOJS KEROL OUTS

- ROZMERINA BEBA KAO EGZISTENCIJALNI HOROR

- ĐAVO U MANTIJAMA

- KRUGOVI, KLETVE I UMRŠENE TRAKE

- SRPSKI HOROR NEKAD I SAD

JAVNI NASTUPI (PREDAVANJA I PROMOCIJE):

"EDGAR ALAN PO: otac modernog horora" - u bioskopu Kupina, u Nišu, u okviru serije interaktivnih književnih večeri, govorio sam u petak 15. marta.

PROMOCIJA NAJNOVIJEG TROBROJA FILMSKOG ČASOPISA FILAŽ 7/8/9; petak 29.11. - Dom kulture Studentski grad, Beograd

PROMOCIJA NAJNOVIJEG TROBROJA FILMSKOG ČASOPISA FILAŽ 7/8/9; ponedeljak 16.12. – Kulturni centar, Leskovac

Summa summarum: 2013. je za mene bila sumorna godina skromnih postignuća, sa nešto zasejanog semena koje će možda ove godine da dâ neke bolje i jače i lepše plodove – a možda i neće. Očekujem najbolje – spremam se za najgore... Ionako, trt-mrt, ide smrt.