Grossman 2014 – izveštaj sa festivala (1)

  

Posle jednogodišnje pauze – jer tokom crne crne crne 2013-te nisam ni hteo ni mogao da se bavim festivalisanjem – ovog leta sam ponovo bio gost Grossmann festivala filma i vina. Bio je to ukupno moj šesti odlazak tamo, počev od 2007. naovamo. Izveštaje sa ranijih izdanja imate ovde na blogu: bilo je tu sočnih i zabavnih stvari, ako su nekome promakle, pa ih potražite u arhivi.

Iako je ovo bilo jubilarno, deseto izdanje, festival nije uspeo da ga proslavi spektakularno velikim inostranim gostima kakvi bi mogli da se mere sa ranijim, kao što su bili Kristofer Li i Rodžer Korman, ili barem B-klasicima kakvi su Ruđero Deodato, Jorg Butgerejt, Brajan Juzna i sl. Razlog tome je što je u poslednji čas gostovanje otkazao čuveni evropski exploitation glumac koji sada živi i radi u Holivudu, i to zato što mu je preče bilo gostovanje u američkoj TV emisiji nego da se pet dana opija i provodi na Grosmanu! I posle se još neko buni na Hičkokovu zlatnu maksimu, da su glumci = stoka! Uglavnom, zbog otkazivanja tako kasno nije bilo vremena za obezbediti belosvetske rezerve.

Na svu sreću, ove godine je pristao da gostuje Đorđe Kadijević, kome sam i ranijih godina preporučivao da na Grosman dođe, ali on nije mogao iz privatnih razloga. Sada se tako potrefilo da je najzad uspeo da dođe do Slovenije, makar na tri dana, i tako spasi Grosman od totalne katastrofe. Naravno, mi u Srbiji smo privilegovani da povremeno budemo u prilici da čujemo i vidimo Kadijevića uživo, što na tribinama i promocijama u Beogradu, što na nekom od festivalčića diljem zemljice, ali za Slovence i ponekog Hrvata ovo je bila izuzetno retka privilegija (njegov prvi dolazak u Sloveniju još od raspada SFRJ) – i meni je drago, pre svega, što su i organizatori i sam Kadijević bili prezadovoljni ovim gostovanjem.

Ja sam se, istina, pribojavao njegove reakcije, jer ipak je ovo jedan razbarušen, neobavezan, prilično neformalan, neuštogljen festival (zato ga i volim!), i nisam baš bio siguran kako će čovek njegovih godina, ugleda, ukusa, preferencija i raspoloženja da se oseća u atmosferi mladalačkog veselja, muzike, vina i galame, okružen treš filmovima. Ipak je to čovek koji se uglavnom distancira od horora – u uvodnoj reči pre prikazivanja ŠTIĆENIKA on je po ko zna koji put načinio distinkciju između Hičkokovog PSIHA, kao filma u kojem je, po njemu, sve objašnjeno i jasno do kraja (i gde sevaju noževi i šiklja krv), i svog TV filma kojim vladaju misterija, atmosfera i neodgovorena pitanja...

Bojao sam se, dakle, da će mu biti nelagodno među mlađarijom sa hevi metal majicama i odeždom "ukrašenom" horor motivima, među iskeženim facama i monstrumima – ali, pokazalo se, on je bez zazora i gnušanja prihvatio taj ambijent, i imponovala mu je pažnja kojom je bio obasut, kako od strane organizatora tako i od medija (dao je nekoliko intervjua za slovenačke novine, radio i TV) i od poštovalaca koji su mu tražili autogram. Tako da, umesto da zareži "Gde si me ovo doveo – ja mislio ovo ozbiljan festival?", Kadija je na kraju bio prezadovoljan celim iskustvom i drago mi je što sam imao određenog udela u tome da on provede nekoliko vedrih dana u inače vrlo crnom periodu svog života.

Ove godine je "Voz bratstva i jedinstva" iz Srbije bio sveden na samo nekoliko kola: nije bilo make-up efx rulje, nije bilo nekoliko manje-više ustaljenih gostiju sa ranijih izdanja festivala, spala knjiga na dva-tri slova – pa sam ja, recimo, u Sloveniju, umesto mini-busa (kao ranijih godina) putovao kolima s Nenadom Bekvalcem i njegovom goth ženom, komotno razbaškaren na zadnjem sedištu njihovog novog auta. Vožnja je protekla u prijatnom ćaskanju o raznim filmskim trivijama i detaljima vezanim za njegov novi posao u JU (!) Kinoteci; na granicama nas nisu dirali, nije bilo gužve, a zajedno sa dve pauze vožnja je trajala oko 6,5 sati. To znači da smo u Ljutomer stigli u ranim popodnevnim časovima, pa je bilo vremena da odspavam par sati i svež kao rosa ustanem taman za večeru, a onda i za odlazak na ceremoniju otvaranja.

Hotel "Stela" u Ljutomeru, na glavnom trgu, ponovo radi, i to s novim vlasnikom – agilnim i ljubaznim čovekom kome želim sreću i u nefestivalskim danima, pa da nas i dogodine ovako lepo dočeka. Hrana je bila znatno bolja nego u ranijim inkarnacijama ovog mesta – i toliko obilna da mi je bilo neprijatno da u nekoliko navrata nepojedeno vratim mesište iz skoro polovine obroka. Recimo, ako mi ne bi odgovarao dezert, uvek je kao rezerva tu bio ponuđen sladoled (prema kojem s Lavkraftom delim preferenciju). Posebno me je razveselila opcija da se za doručak, pored uobičajenih đakonija na švedskom stolu (pršute, slanine, kobasice, više vrsta sireva itd), moglo dobiti i praseće pečenje! Da, komadi nasečenog pečenja lepo su stajali tu već u prepodnevnim časovima i ja sam se samo pitao: dođavola, zašto se niko ovoga u Srbiji nije setio?! Prvo su nam oteli ajvar, sad nas pretekli s pečenjem za doručak – šta je sledeće?!!

Anyway, otvaranje je proteklo u standardno razdraganoj atmosferi – lepo je bilo videti na okupu Grosman ekipu, pa čak i Tomaža, mada sam se i ovom prilikom ponajviše družio s crnpurastom ali duševnom braćom Marks... ovaj, Mehtsun. 

Bilo je dobrog vina u izobilju a našla se tu i horor torta u znak komemoracije proteklih 10 Grosmanovih godina koja je, kako to obično biva sa ovako nakićenim đakonijama, ipak bila više za slikanje nego za jedenje (iznutrice su bile sasvim prosečne, at best: pola je bila kvazi-čokoladna, a pola kvazi-voćna, pri čemu je nekakav žele ili tako nešto veštačko glumilo jagode).

U holu bioskopa otvorena je izložba horor skulptura inspirisanih Klajvom Barkerom i Lutkeom (to je nemački umetnik koji je dizajnirao nakaznosti iz ranijih spotova Merilina Mensona a njegovi radovi korišćeni su i u spotovima grupa Dimmu Borgir, Kreator, Meshuggah i Rage). Autor ovih neodoljivo morbidnih divotalnosti je subotički umetnik Arpad Slančik. 

Žao mi je što ne stigoh da s njim popričam onoliko koliko sam želeo, ali biće valjda još prilike, naročito ako me pozovu na novi subotički horor festival Hrizantema (sic). Ove skulpture i slike svakako dovoljno govore za sebe.

A onda – suprajz! Već prve večeri: odličan film! S velikim uživanjem odgledao sam španski satanistički horor ASMODEXIA – toliko dobar da sam, tokom festivala, odgledao i njegovu reprizu par dana kasnije. Rivju ovog filma stiže na blog uskoro, a do tada, reći ću samo da mi je drago da sam imao priliku da upoznam i obilato popričam s njegovim rediteljem, Markom Kareteom. 

Ubeđen sam da će od njega biti nešto veliko ako nastavi u ovom pravcu – još od Balaguera nije u Španiji debitovao reditelj sa ovako istančanim smislom za slikovit, vizuelno nadahnut, atmosferičan i crno-crn horor. Uradio sam i intervju s njim i nadam se da ću zainteresovati RUE MORGUE da za njih napišem članak o ovom filmu, kojem predviđam nagrade na predstojećim žanrovskim festivalima. Svakako će biti u samom samcitom vrhu moje godišnje horor liste i nije nemoguće da se zakiti s nekoliko Zlatnih Gulova.

Veče mi je, ali samo donekle, zagorčao drugi film na programu – argentinski DEEP SLEEP / SONNO PROFONDO. U pitanju je nešto kao poor man's AMER: pokušaj omaža klasičnom italo đalu (giallo), ali izveden neopisivo jeftino, ružno, dosadno i artsy-fartsy uninolving, a bez eye-candy-ja koji imaju filmovi belgijskog dueta Forzani+Katet. Zaplet je nezanimljivo predvidivo nebitan, vizuelnost je siromašna, ritam je nepostojeći, sve je to repetitivno i na silu rastegnuto na 67 minuta, iako bi komotnije stalo u nekih 15-ak. Fetišizam ipak traži budžet... i talenat, a ne samo prenadrkanost i dobru volju. Od mene: *(*) odnosno 2-.

Posle još malo zezanja sa gostima i domaćinima u bašti hotela, povukao sam se u svoju sobu, s indignacijom odbivši da idem u nekakav noćni klub previše daleko odavde (tako da se do tamo i nazad mora ići organizovanim prevozom): bio sam preumoran za noćni život, plus omamljen svim onim vinom i više nego uspavan prikladno nazvanim DUBOKIM SNOM onog argentinca, tako da sam negde oko jedan iza ponoći otišao na spavanje.  

Uzgred, cimer mi je bio Andrej Boka, filmadžija iz Subotice čije sam dosadašnje radove već hvalio ovde na blogu (vidi npr. PRIČA O STANOVNICIMA ZIDA). On je prošle godine na Grosmanu dobio Hudoga Mačka za taj film, a za ovogodišnje izdanje je sačinio sve džinglove i inserte za finalnu ceremoniju dodele nagrada - kao i ovaj nadahnuto zabavni promo-video koji je svake večeri išao pre projekcija:



Boka je ne samo dobar filmadžija od kojeg tek treba očekivati velike stvari, nego i divan momak, tih, uredan, pažljiv i praktično neosetan kao cimer pa je stoga i ovaj aspekt mog gostovanja bio sasvim prijatan. Naročito u svetlu alternative! Moram da u tom smislu pohvalim domaćine koji su reditelja ZONE OF THE MRTVIH i MAMULE (koji iz meni nejasnih razloga gaji animozitet prema meni) sklonili u sasvim drugi smeštaj, daleko od Ljutomera, pa sam ga tokom celog trajanja festivala jedva i video a kamoli nešto gore od toga.

--- NASTAVIĆE SE… sa još dobrih filmova, zanimljivih poznanstava, sočnih ogovaranja, slikovitih ilustracija itsl.

NOVI HORORI (2014) – 3. deo

            Prošlo je pola godine, i nedavno sam se tim povodom osvrnuo na polugledljive horočiće iz fijoke "MOŽE SE POGLEDATI". Sad je došlo vreme za polunegledljive i budalaste koje sam, ipak, iz ovog ili onog razloga, pogledao, a neki od njih mogli bi i vas navesti na pomisao da su možda vredni pažnje. Evo, pa vi vidite dal' vam se isplati...

PIH! MEDIOKRITETIZAM!

STAGE FRIGHT

USA, 14

**(*)      2+

            Mlitav spoj mjuzikla i prilično nezanimljivog slešer-horora s pokušajima ironije i nešto malo šarma. Dobronamerno ali trapavo i nedovoljno involving. Drž'te se, bolje, Soavija, koji najesen izlazi na Blu-reju!

Afflicted

USA, 13

**          2+

            FFF o dva nesnosno iritirajuća idiota na putu oko sveta tokom kojega jednoga ujede vampir, pa počne da skače po zgradama, beži sa sunca i grize vratove... Osim što ima nešto više "spektakla" od prosečnog FFF-a (neverovatne egzibicije u skakanju s velike visine, više efekata maske i sl.), u pogledu zapleta i likova ovo je prilično nezanimljivo, a glavni junaci tu toliko antipatični debili da to bode i oko i dušu!

Blood Glacier

AUS, 13

**          2

            Kilav, promašen, patetičan austrijski pokušaj da se ejpuje jedan od najvećih horora svih vremena, THE THING (1982): kasting je slab, likovi su užasni, dijalozi nesnosni (što je pojačano vrlo lošim, neubedljivim dubbingom na engleski), situacije kretenske (prvog mutanta otkriju tako što se jedan iz naučnog tima bukvalno popiša na njega u kamenjaru; 

kasnije, običan čovek se pet minuta rve sa mutiranim planinskim jarcem dok baba-političarka ne dohvati elektro-bušilicu za led da ga zgodno prosvrdla...), efekti su sporadični, nenadahnuti a lošom, mračnom fotografijom i zbrzanom montažom učinjeni jedva-opazivim. Izrazito uninvolving.

DARK HOUSE

USA, 14

**            2

            Viktor Salva potpisuje film toliko napadno kretenskog koncepta i egzekucije da neku vrstu zabave može pružiti samo ako mu priđete spremni na retko viđene nivoe nenamernog treša. Zamisao o borbi božjih anđela i demona oko sina-naslednika nekakvog mračnog oca nema veze s mozgom, likovi i situacije su moronski, twistovi i otkrovenja su WTF, ali to se kreće dovoljno dinamično da, uz adekvatne aditive i društvo, ovo može da se pogleda. Inače, film je – po prvi put u Salvinom opusu! – misteriozno lišen bilo kakvog pedofilskog ili gay podteksta, barem koliko sam mogao da skužim.

NEVERLAKE

ITA, 14

**            2

            Italijanski, na engleskom, ima simpatičnu premisu i okruženje (pusto jezero u šumi) gde se zapliće nekakva PG-13 storija o jednoj curici, njenom ocu i etrurskim figuricama. Previše ženskasto, zaslađeno, sporo, melodramatično i mekano, ali nije sasvim negledljivo zbog sporadičnih atmosferično-ambijentalnih detalja.

IZBEGAVAJ KAO ŠUGU!

  

PROXY

USA, 14

*(*)           2-

            Ne znam šta je ovim ljudima bilo na pameti, ali ovo je orgija neiskupljujućeg neukusa koja počinje scenom umlaćivanja stomaka trudnice (nikad kasnije ne saznamo ko je i zašto stajao iza toga), a nastavlja se drugim oblicima telesnog, a naročito mentalnog sadizma koji ne bivaju opravdani smislenom ili iole uverljivom storijom. Tortura radi torture. Mlako zabavno samo da bi se videla Kristina Klebe (ZONA OF THE MRTVIH) kako igra montipajtonovski preteranu karikaturu muškobanjaste psiho-siledžijske lezbače.

THE QUIET ONES

UK, 14

*(* )           2-

            Užasno glup poludupast pokušaj da se napravi retro-FFF (rane 1970-e) koji je proizvoljno pomešan sa normalnom naracijom. Besmislen na svim nivoima, počev od same premise da jedan freakshow-creepshow "profesor" uzima pacijentkinju sa ozbiljnim simptomima, vodi je svojoj kući na selu i na njoj radi nekakve neortodoksne "eksperimente" zajedno s grupicom sumnjivih "studenata" – pa nadalje. 

Sasvim nevredan priče, a kamoli gledanja. Koliko su tvorci ovoga nesvesni svoje nesvesti govori i to da su blentavo pozajmili jednu svoju zvrčku (hipno-mašinu, svetlucavu šarenu lažu povezanu elektrodama za glavu devojke) iz jednako lošeg, ali daleko zanimljivijeg u svojoj lošosti – EXORCIST II. Poslednja scena je vrhunac jadnosti. Evo tog surprise BUU! kadra:

CRONE

JAP, 14

*            1+

            Negledljiv japanski ultra-low budget moronizam o skakutavom duhu babe koji proganja praznoglave pop-zvezde, curice u nekoj napuštenoj školi.

DISCOPATHE

CAN, 13

*            1+

            Izrazito promašen pokušaj... nečega! Valjda su hteli da "apdejtuju" originalnog MANIJAKA (1980) iz ugla diskopatije, da to bude nešto između parodije, crne komedije, arty ludila i splatera, ali – to je sve izrazito amaterski zamišljeno i ostvareno, slabo glumljeno, a efekti maske su tek prosečni.

THE LAST HOUSE

USA, 14

*              1+

            Neshvatljivo glup film na razmeđi kičastog umetničarenja i horor-trilera: eventualno gledljiv jedino za mazohistički nastrojene radoznalce da vide how low can you go u pokušajima skroz neshvaćenog ejpovanja Dejvida Linča.

S_X TAPE

USA, 14

*(*)          2-

            Džaba ime Bernarda Rouza (CANDYMAN) kad se ovde ne vidi ni najmanji trag njegovog pečata; skroz banalan, isprazan, glup i nezanimljiv FFF o nekoj fufetini koja se lomata po napuštenoj bolnici, ili ludnici, ili tako nekoj ruševini, dok je ne opsedne neki đavo,

 pa smo onda u finalnoj sceni "počašćeni" snimkom (iz prvog lica) u kome ona odgriza pixelizovani kurac snimatelju. Mislite da tu ima neki podtext? Samo izvolite, pogledajte, pa me obavestite šta ste ovde našli između redova!

WILLOW CREEK

USA, 14

*              1

            Kvintesencija SVEGA pogrešnog u vezi sa FFF podžanrom. Moronski likovi. Glupa premisa (bigfut! koga je briga?!). Predugačka priprema u kojoj se ništa ne dešava. Prozaično-isprazne scene u kojima se "nešto" dešava (nešto lupnulo! nešto šušnulo! šta je to u mraku?). Shaky cam. Kretenski intervjui. Retardirana pjesmica na gitari. 

IMBECILNA poslednja scena. I krem kremova – nešto čak i u FFF-u dosad neviđeno: jedan neprekinuti kadar u trajanju OD DEVETNAEST PREDUGIH PRAZNIH MINUTA u kome statična kamera beleži kako dvoje glavnih kretena sedi u šatoru, zagrljeno, dok oko njih nešto napolju šuška (a ovaj opis zvuči čak i zanimljivije od onoga što zapravo vidite)!

PROPRIETE INTERDITE

FRA, 11

*(*)          2-

            Ovaj je par godina stariji, ali tek ovih dana mi je pao šaka: bolje i da nije! Tako mi i treba kad gledam film koji je režirala žena! Lažno počinje kao neka vrsta horora o ukletoj kući, ali se ispostavi da je uzrok "ukletosti" samo rumunski ciganin koji se šunja okolo u pokušajima da iz lakoverne i labilne žene izmuze nešto para. Žena odlepi, pobije neke ljude na nezanimljive načine (dvocevkom) i... ništa. Ništa. Tupav pokušaj egzorcizma osećaja krivice srednjeklasne familije zbog imigrantske sirotinje koja im se vrzma po gradovima i šumama u potrazi za lakom zaradom.

Promocija romana ZAVODNIK na Kratkofilu u Banjaluci

  

Drugog dana festivala kratkih igranih, animiranih, dokumentarnih i eksperimetalnih filmova sa svih kontinenata, Kratkofil plus, čije se osmo izdanje dešava u Banjaluci 22-25. jula, organizovana je promocija novog romana Dejana Ognjanovića, Zavodnik, objavljenog deset godina nakon njegovog romana prvenca, Naživo. U romanu Zavodnik radnja se odvija u ruralnoj sredini, bavi se folklornom mistikom i sujeverjem, a umesto pretnje direktnim nasiljem, veći naglasak je na osećanju jeze, strave, misterije i napetosti.

Zaplet romana prati profesora iz grada koji se, ubrzo po svom dolasku u jedno zabačeno selo na jugoistoku Srbije, suočava sa mračnom tajnom koja prati dvoje učenika, brata i sestru o kojima se brine, naizgled, samo njihova baka. Kakve tajne kriju polusrušene kuće, stara groblja, u korov zarasle njive, duboke šume, brda i mračne pećine? Šta se krije oko izvora u šumi po imenu Zavodnik?

Promocija se dešava u Domu omladine u Banjaluci, u sredu 23. jula u 19h. U razgovoru s autorom učestvuje Ninoslav Mitrović, pisac iz Banjaluke, autor Ghoul-approved zbirke priča etno-horora, Gluvo doba. Tematika književne i filmske obrade folklornih motiva biće ilustrovana insertima iz domaćih dugometražnih, kratkih i dokumentarnih filmova koji se bave tom tematikom (Leptirica, Naprata, 40 dana...).

Evo prilike za moje čitaoce iz Banjaluke i njene bliže i dalje okoline da dođu do moje knjige bez smaranja sa poštom, carinom, bankarskim i drugim nametima koji cenu knjige dupliraju protiv moje volje. Dođite da se vidimo naživo, upoznamo, popričamo, itsl.

Takođe, obaveštavam sve svoje čitaoce iz Bosne i Hercegovine koji ne mogu lično da se pojave ovog dana na promociji da ću jedan manji broj primeraka Zavodnika ostaviti kod svog agenta u Banjaluci, pa ćete preko njega moći da nabavite ovaj roman po razumnoj ceni od samo 10 E, umesto skoro dvostruko tome, koliko inače košta zajedno sa slanjem iz Srbije. Pišite mi na dogstar666 at yahoo dot com radi dogovora!

PS: Prilično zabavne izveštaje sa mog gostovanja na Kratkofilu pre pet godina možete naći ovde na blogu, pa možete i to pogledati u arhivi iz jula 2009...

Prikazi ZAVODNIKA u DNEVNIKU i BLICU

            Evo šta je o mom romanu ZAVODNIK napisao jedan od najboljih ovdašnjih pisaca fantastike (uglavnom naučne, ali s ponekim izletom u horor ili nedefenisano crnilo) - Ilija Bakić. Prikaz je objavio novosadski dnevni list DNEVNIK, u četvrtak 10. jula.

Sudar fizičkog i metafizičkog

Dejan Ognjanović (1973) ljubiteljima žanrovske fantastike, prvenstveno horora/mračne fantastike, predstavlja se najčešće kao kritičar, esejista i polemičar, prevodilac i priređivač recentnog izabora priča H. F. Lavkrafta, kao vrsni poznavalac savremenog trenutka u svetskoj literaturi ovog usmerenja, ali i klasičnih temelja žanra (aktivan je i kao filmski kritičar). Paralelno sa navedenim, Ognjanović se oglašava i kao pripovedač, zastupljen u periodičnim publikacijama i nekolikim antologijama originalnih priča, odnosno kao autor romana „Naživo“ (iz 2003).

Punu deceniju posle prvenca pojavljuje se njegov novi roman pod naslovom „Zavodnik“ (izdanje autora, Niš, 2014). Za pratioce dosadašnjeg Ognjanovićevog opusa „Zavodnik“ je nemalo iznenađenje kako zbog odabira teme tako i njene realizacije. Naime, do sada je Ognjanovićeva proza bila na tragu savremenog, tvrdog horora, eksplicitnog u opisima brutalnosti, nasilja i mračne-demonske strane ljudskog bića ili (nat)prirodnih sila. Ovakva je poetika nametala specifična sredstva izražavanja i „efikasno usmerene“ tehnike pripovedanja. „Zavodnik“ je, spram svega toga, iskorak na sasvim drugu stranu.

Priča prati unajmljenog profesora koji iz Niša odlazi u seoce Špaj da podučava brata i sestru, siročiće koje odgaja baka. Izmešten iz urbanosti na koju je navikao profesor pokušava da pošteno odradi svoj zadatak, ali u tome biva ometan svakojakim okolnostima koje od malih i bezazlenih izrastaju u fatalne. Oko dečaka i njegove sestre, njihovog pokojnog oca ali i čitave porodice, lebdi neodređena tajanstvenost koja se, kako događaji odmiču, postupno opredmećuje sve do kulminacije u poslednjoj sceni romana.

Zaplet romana podsetiće čitaoce na remek-delo literature 19. veka, „Okretaj zavrtnja“ Henrija Yejmsa (1843-1916), u kome je racionalni pogled na svet suprotstavljen metafizičkom, primarnijem, bližem prirodi čoveka. Ognjanović u svom romanu realnost razmerava u 21. veku, vremenu interneta i visoke urbanosti koji stoje u centru civilizacije, dok na marginama i dalje postoji ruralni koncept stvarnosti. Profesor je izaslanik iz artificijelno stvorene Prirode, poslat u paralelnu stvarnost jedinstva čoveka i originalne, primarne Prirode. Spoj ova dva koncepta ne može proći bez konflikta. Veštačka civilizacija brojčano je nađačana, njeni argumenti i znanja beskorisni su na divljoj granici sa Primarnom Prirodom.

U pitanju je boj sa nadmoćnijim protivnikom kome pomaže i profesorova konfuznost, nedostatak jasnih ideja o sopstvenom postojanju, slaba inicijativa i odlučnost - što su manjkavosti nastale zbog preteranog oslanjanja na razvijen intelekt. Intelektualac, bačen u „divljinu“, uspeva da je spozna samo dok uočava princip uzrok - posledica. Pred mistifikacijama i tajnim obredima koji su upućeni silama čija je snaga bezmerna, profesor ne zna šta da misli i dela jer one nisu deo njegovog naučenog životnog obrasca. Sudar fizičkog i metafizičkog, racionalnog i instinktivno-paganskog (ali i formalno religijskog) koji se proteže kroz čitavu priču od autora traži da ostane nedorečen, da barata nagoveštajima i gradi atmosferu u kojoj se mnogo više naslućuje nego što biva izrečeno. Takvo kazivanje iziskuje disciplinovan iskaz, punu kontrolu na tekstom.

Ognjanoviću uspeva da priča teče bez trzavica i tapkanja u mestu. „Zavodnik“ je ambiciozno zamišljena priča koja je konsekventno privedena kraju što potvrđuje da od Ognjanovića možemo očekivati kompleksnija dela.

Ilija Bakić

Evo i onlajn verzije, OVDE.

            A o ZAVODNIKU se oglasio i Slobodan Ivkov, koji za dnevni list BLIC piše o domaćim knjigama fantastike. Evo njegovog kratkog osvrta koji je izašao i Blicovom dodatku BLIC KNJIGA u nedelju 13. jula.

THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE (1974)

  

            Ove godine navršava se okruglo 40 godina od premijere jednog od najboljih horor filmova ikada snimljenih – TEKSAŠKOG MASAKRA MOTORNOM TESTEROM. Ovaj jubilej je već obeležen na nekoliko načina: na festivalu u Kanu prikazana je restaurisana kopija, s Huperom kao počasnim gostom, a slovenačka filmska revija EKRAN počastvovala ga je specijalnim esejom o MASAKRU – koji kao autor potpisujem ja.

            Jeste, u najnovijem broju EKRANA, koji je u prodaji od početka jula, možete pročitati moj esej pod naslovom OVAKO SVETU DOĐE KRAJ: NE S TRESKOM NEGO S REŽANJEM MOTORNE TESTERE. Evo prvih pasusa tog eseja.

Kada je pre tačno 40 godina premijerno prikazan film sa jednim od najgenijalnijih naslova ikada zamišljenih, Teksaški masakr motornom testerom (The Texas Chainsaw Massacre, 1974), reakcije su, predvidivo, bile podeljene. Mejnstrim mediji kao što je LA Times osuli su drvlje i kamenje: "Vredno prezira... degradirajuće, besmisleno traćenje filmske trake i vremena." Roger Ebert mu je udelio dve zvezdice, otpisao ga kao delo "bez vidljive svrhe..." i dodao: "Ne mogu da pojmim zašto bi iko poželeo da napravi film kao što je ovaj, ali ipak je dobro napravljen, dobro glumljen i previše efikasan... To je naprosto vežba iz užasa." Publika je od njega napravila jedan od najuspešnijih naslova u alternativnim oblicima distribucije: drive-in i ponoćne projekcije. Kritici je trebalo neko vreme da se prilagodi njegovom ekstremnom jeziku, ali već 1981., povodom ponovne distribucije ...Masakra, kritičar New York Timesa pisao je: "Šokantan u svoje vreme, ovaj film demonstrira umetnost kakva se retko može naći u ljigavim horor filmovima... Inteligencija koja je ovde na delu preobražava drugorazrednost u neočekivano provokativnu zabavu." Smesta zabranjen u mnogim zemljama (u Velikoj Britaniji – sve do 2000. godine), film je, ipak, ponegde bio prepoznat kao relevantno umetničko delo: otkupljen je kao stalni deo kolekcije Muzeja Moderne Umetnosti u Njujorku a prikazan je čak i na festivalu u Kanu u selekciji Director's fortnight. 

Ove 2014. godine, u istom tom Kanu, upriličena je specijalna projekcija restaurisane verzije ...Masakra sa rediteljem, Tobe Hooperom, kao specijalnim gostom, u znak poštovanja značaju filma čiji su kvalitet i uticaj eksplicitno priznali reditelji kakvi su Spielberg (u čijoj produkciji je Hooper snimio Poltergeist, 1982), Quentin Tarantino, Gaspar Noe, Nicolas Winding Refn, Alexandre Aja, Rob Zombie, Takashi Miike... Danas je ovaj film u relevantnim studijama i enciklopedijama opšteprihvaćen ne samo kao prvorazredni klasik horror žanra, nego i mnogo više od toga: kao jedan od najznačajnijih i najikoničkijih američkih filmova 1970-ih godina. Uprkos kanonizaciji, on nije izgubio na svojoj snazi, prodornosti i šokantnosti ni pune četiri decenije kasnije, a nastavci, rimejci te zvanične i nezvanične varijacije samo su, svojom polovičnošću, pokazale nedostižnost dometa jednog naizgled sirovog, "malog" splatter filma. Teksaški masakr motornom testerom je, svakako, daleko više od toga.

            Više? Ali – šta? O tome čitajte u novom EKRANU – na slovenačkom, naravno! Ako se zadesite na Grossmann festivalu (15-19. jula) – eto sjajne prilike da nabavite i ovaj EKRAN sa predivnom koricom i zabavnim sadržajem unutra.

            A na srpskom, evo sada mog teksta o MASAKRU koji je pre petnaestak godina objavljen u niškom studentskom listu PRESSING, u mojoj stalnoj rubrici КULT HOROR (tačnije, bila je stalna dok se Deksi Pantalejskom, tadašnjem uneredniku, nisam zamerio). Tad sam još bio mlad, na počecima svog ozbiljnog bavljenja hororom, a ni mesto ni vreme nisu pogodovali nečem baš studioznom: taj tekst je tek zametak nečega što je svoj finalni plod dobilo ovih dana, u EKRANU. Ipak, vredi i to pogledati. Evo.

PRESSING, br. 29,

jun 1998.

str. 36.

TEKSAŠKI MASAKR MOTORNOM TESTEROM (1974)

Scenario i režija: Tob Huper

Ko-scenarista: Kim Henkel

Muzika: Tob Huper i Vejn Bel

Fotografija: Danijel Perl

Uloge: Merilin Berns, Pol Partejn, Džim Sidou, Ed Nil, Gunar Hansen...

Ghoul's rating:

 ***** 

"Film treba da bude kao paprika - ljut, da se sve pore otvore i da se znojimo, pa da telo reaguje!" Tako je govorio Tob Huper u jeku fantastičnog uspeha svog prvenca; donekle sličan koncept filma kao podsticaja na rekciju čitavog organizma (a ne samo intelekta i emocija) imao je i Dejvid Kronenberg, koji je na velikom platnu debitovao te iste 1974. filmom JEZA (Shivers). Na žalost, za razliku od svog mudrijeg i doslednijeg "kolege", Huper u svojim potonjim filmovima nije ostao na nivou ovog svog recepta. Istina, neki njegovi kasniji filmovi uopšte nisu loši, recimo ŽIV POJEDEN (1977),   KUĆA ZABAVE   (1980), POLTERGEIST (1982) i SVEMIRSKI VAMPIRI (1986) – problem je jedino što, kako Kim Newman reče u knjizi NIGHTMARE MOVIES, "niko ne bi mogao da napravi dva takva filma kakav je TEKSAŠKI MASAKR... " (dalje u tekstu TMMT).

Bez imalo preterivanja, TMMT je zaista film kakav nastaje samo jednom: tako savršen spoj talenta i mudro usmerene energije, izbalansiranosti i minuciozne izbrušenosti svakog detalja, tajminga i doziranja napetosti teško su uspevali da dostignu, a kamo li ponove i mnogo veća režiserska imena. Od uvodne najave koja nas priprema za izveštaj o košmaru koji je zadesio grupu prijatelja u bespuću Teksasa, preko kratkih blic-prizora oskrnavljenih leševa i najavne špice praćene bizarnom muzikom koju je sam Huper komponovao (sa Vejnom Belom), pa preko svih užasa koji slede sve do nezaboravne, antologijske sekvence kojom se film završava – TMMT predstavlja 83 minuta destilovanog horora; posle uvodnog šoka i naizgled bezazlenih zbivanja potom, Huper sa majstorstvom koje će dostignuti još jedino Džon Karpenter u NOĆI VEŠTICA (1978) uspeva da pažljivim serviranjem pretećih nagoveštaja stvori narastajuću tenziju koja će, nakon nekoliko efektnih šokova, u poslednjih pola sata kulminirati u pravu simfoniju užasa bez trunke predaha.

Ono što posebno treba naglasiti jeste da Huper ovim filmom uspeva da stvori jedno od najintenzivnijih, najnemilosrdnijih i najekstremnijih bioskopskih iskustava ikada – bez posezanja za drastičnim efektima maske i prostetike. Uprkos tako upečatljivom naslovu i svim legendama koje o njemu kolaju, u filmu TMMT ima manje krvi nego, recimo, u POLTERGEISTU, rađenom u Spilbergovoj (!) produkciji, sa PG-13 rejtingom. Baš kao i u famoznoj sceni ubistva pod tušem u Hičkokovom PSIHU (1960), prikazivanje majstorija specijalnih efekata zamenjeno je daleko efektnijom sugestijom kroz virtuoznost samog režisera (koji je učestvovao i u radu na fotografiji i montaži). Nikakvi vodoskoci lažne krvi ne mogu dostići ubitačni šok prvog ubistva, postignut majstorskim tajmingom, montažom i izborom uglova snimanja; ili moć sugestije koju nosi morbidna kosturnica u koju upada (buduća) druga žrtva, jer posle te scene sasvim je izlišno zadržavati se na detaljima njene sudbine; ili, pomenimo još i često hvaljenu scenu frenetično montiranih krupnih planova očiju glavne junakinje tokom ludačke "porodične večere": ona je izbezumljena od užasa koji upravo tada dostiže kulminaciju...

Kao i većina filmova kojima se ova rubrika bavi, i TMMT predstavlja trijumf entuzijazma i talenta mladih i nezavisnih filmadžija nad stereotipnim, reakcionarnim kalkulantstvom "dobrog ukusa" velikih studija: snimljen za nekih 350.000 dolara koje je sam Huper nekako nabavio, film je ubrzo po premijeri zaradio 3 miliona dolara, što je za jedan nezavisno distribuiran film (pretežno u drive-in bioskopima), pa još s tim naslovom, bio izuzetan uspeh. Ovaj instant-klasik brzo je stekao neuporediv kult-status i nivo idolatrije uporediv sa još samo par filmova. Nemoguće je ovde govoriti o njegovom ogromnom značaju za žanr, kako na nivou suptilno utkane subverzivnosti priče tako i na nivou narativne strukture i brojnih režijskih rešenja, kao i ikonografije (kanibali, maskirani ubica, grupa mladih izolovana na nekom pustom mestu, hrabra junakinja koja ostaje da se sama izbori za život na kraju...). Sem što je uz Romerovu NOĆ ŽIVIH MRTVACA (1968) najveći kult-horor svih vremena, TMMT sa ovim ostvarenjem deli i titulu najuticajnijeg modernog horora.

Kritičarski establišment je, po običaju, kaskao za vremenom, i trebalo je da prođe 5-6 godina pa da, postepeno, ovom filmu bude priznat kvalitet i status jednog od najznačajnijih američkih filmova iz 1970-tih. Slojevitiji i ozbiljniji no što na prvi pogled izgleda (videti, recimo, iscrpnu i ozbiljnu analizu iz pera istaknutog kritičara Robina Vuda u kapitalnom eseju "Uvod u Američki Horor Film" - PITANJA br. 4-5-6/1989) ovo je ipak film čija je kritika nekih društvenih trendova nenametljivo utkana u narativno tkivo, pa Huperov angažman može, za nekoga, biti zasenjen nemilosrdnim tempom zaista napete priče koja ni jedan sekund filma ne troši uludo.