Udo Kir, Ričard Stenli i Sajmon Bosvel dolaze na GROSSMANN 2015!

            Ove godine na Grosmanu – SPEKTAKL! Sudar horor titana nezabeležen u dosadašnjoj istoriji festivala – ali evo, već u 11. godini, na pragu druge decenije, postavili su sebi lestvicu vrlo visoko!

            Da se razumemo, bilo je odličnih, prvorazrednih gostiju na Grosmanu i do sada (Kristofer Li, Rodžer Korman, Ruđero Deodato, Đorđe Kadijević, Brajan Juzna, Jorg Butgerejt...) ali nikada na gomili, odjednom.

            A ovog leta, tačnije od 14-18. jula, u malom (geografski) ali ogromnom (filmofilski) Ljutomeru, gostovaće kultni glumac Udo Kir (Meso za Frankenštajna, Krv za Drakulu...), 

najbolji horor reditelj koji je debitovao u poslednjih četvrt veka, Ričard Stenli (Hardware, Dust Devil) 

i genijalni kompozitor Sajmon Bosvel, autor legendarnih skorova za sve Stenlijeve filmove, plus za Santa Sangre, Lord of Illusions, Stage Fright, Perdita Durango… 

Njima će se, reprizno, pridružiti kultni andergraund nekro-blesan, Jorg Butgerejt (sa novim filmom, ili bar 1/3 filma) koji je ranije već overio Grosmana!

            Biće tu i stalni gosti iz Srbije: Nenad Bekvalac (koji će voditi razgovor sa Udom i još nekim gostima-rediteljima) i njegova goth-žena (koja će dodatno mračiti gotske noći u pitomom Ljutomeru), Sendi Kumalakanta, efx majstor koji je prolivao krv i sekao delove tela u prvom slovenačkom horor filmu (žanrovski posmatrano) pod zavodljivim nazivom IDILA... Ova grozljivka bi trebalo da učini da sasvim zaboravimo da je ikada postojalo nešto što se zvalo VINOPIRI...

Najzad, biće tu i dr Dejan Ognjanović koji je napokon izlobirao i izdejstvovao gostovanje Stenlija i Bosvela, s kojima će voditi javne razgovore na ljutomerskom trgu (tzv. "master class", mada bi to preciznije trebalo da se zove "doctor class"!) a pored toga na Grosmanu će promovisati i svoju novu studiju o horor književnosti, POETIKA HORORA. S njim će o njoj razgovarati vodeći slovenački ekspert za horor žanr, Mr Marko Mehtsun.

            Biće prisutni i drugi strani gosti – uglavnom reditelji – čiji filmovi igraju u takmičarskom delu programa, uključujući tu i Kristijana (Živi i mrtvi) Milića, čija akciona fantazija, film 55 (dakle, 55 a ne 505 S CRTOM!), o hrvatskim junacima opkoljenim i pobijenim od strane četničkih monstruma otvara festival.

            Filmski program je i ove godine bogat i raznovrstan, i što me posebno raduje – blaženo rasterećen izvikanih američkih "horora": mnogo veći naglasak je na Evropi i Južnoj Americi, uz nešto Rusa i ostale ex-SSSR bratije. Evo kako izgleda filmski program – ako kliknete na naslov filma, link vas vodi na njegov opis i trejler na Grosmanovom sajtu!

Retrospective: Richard Stanley, Simon Boswell

HARDWARE
UK, USA; 1990; 94 min

DUST DEVIL
South Africa, UK; 1992; 108 min

THE SECRET GLORY
France; 2013; 90 min

THE MOTHER OF TOADS
USA, France, Canada; 2011; 20 min

THE OTHERWORLD / L'AUTRE MONDE
France; 2013; 87 min

Vicious Cat

 

STUNG
Germany, USA; 2015; 87 min
Directed by: Benni Diez

IDYLL / IDILA
Slovenia; 2015; 85 min
Written and directed by: Tomaž Gorkič

LIZA THE FOX FAIRY / LIZA, A RÓKATÜNDÉR
Hungary; 2015; 111 min
Directed by: Károly Ujj Mészáros

GHOUL
Czech Republic; 2015; 86 min
Directed by: Petr Jákl

GERMAN ANGST
Germany; 2015; 111 min
Directed by: Jörg Buttgereit, Michal Kosakowski,
Andreas Marschall

Grossmann Grindhouse

VIOLENT SHIT: THE MOVIE
Italy, Germany; 2015; 86 min
Directed by: Luigi Pastore

BLOOD MOON
Velika Britanija / UK; 2014; 90 min
Directed by: Jeremy Wooding

PIONEERS OF HORROR 2 / PIONÝŘI HORORU 2
Czech Republic; 2015; 50 min
Direcred by: Pavel Soukup, Tomáš Krajča,
František Vaculík, Robert Vrba,
Lukáš Hrdý, Jan Chramosta

III
Russia, Germany; 2015; 89 min
Directed by: Pavel Khvaleev

LANDMINE GOES CLICK
Georgia; 2015; 104 min
Directed by: Levan Bakhia

CLINGER
USA; 2014; 81 min
Directed by: Michael Steves

Shock Doc

 

LOST SOUL: THE DOOMED JOURNEY OF 
RICHARD STANLEY'S ISLAND OF DR. MOREAU
USA; 2014; 97 min

FUTURE SHOCK! THE STORY OF 2000AD
UK; 2014; 105 min

42ND STREET MEMORIES 
 UK; 2015; 82 min

EATEN ALIVE! 
THE RISE AND FALL OF THE ITALIAN CANNIBAL FILM
UK; 2015; 85 min;

MARK OF THE TIMES: 
THE NEW WAVE OF BRITISH BLOODSHED
UK; 2015; 48 min

GARUDA POWER: THE SPIRIT WITHIN
France, Indonesia; 2014; 77 min

Torture Garden

 

CHILDREN OF THE NIGHT / LIMBO
Argentina; 2015; 96 min

FACE OF THE DEVIL / LA CARA DEL DIABLO
Peru; 2014; 87 min

FEED THE DEVIL
Canada, UK; 2015; 95 min

THE HOUSE AT THE END OF TIME / 
LA CASA DEL FIN DE LOS TIEMPOS
Venezuela; 2013; 94 min

THE ENTITY / LA ENTIDAD
Peru; 2015; 80 min

Tu su još i programi Nordic Genre Invasion i muzički dokumentarci iz selekcije Noisy Cat i još trista čuda – koja možete videti na Grosmanovom sajtu, ako kliknete OVDE.

Uda Kira svi znate i njemu ne treba predstavljanje. Ali, za slučaj da vam je nekako promaklo moje stalno insistiranje na Stenlijevoj genijalnosti, i na izuzetnosti skorova Sajmona Bosvela, evo kratkih najava za ovu dvojicu majstora strave koje sam lično sročio za Grossmann:

Richard Stanley is Coming to Grossmann 2015

We are very happy to announce the arrival of director and screenwriter Richard Stanley to this year’s Grossmann Festival where he will head the Vicious Cat jury.

Richard Stanley is one of the last true mavericks of horror cinema. He tested his craft in several shorts and in music videos for Fields of the Nephilim and Public Image Limited before he brought a fresh and uniquely apocalyptic vision in his feature debut, Hardware (1990). Hardware's success led to Dust Devil (1992), a true masterpiece of the supernatural disguised behind horror's most despised subgenre, slasher. But slasher is here a mask, just like SF was in Hardware. Behind it lies a metaphysical questioning of the roots of material and spiritual existence, dressed in imagery borrowed and shapeshifted from Sergio Leone's spaghetti westerns and Tarkovsky's surreal ruminations. 

Stanley's restless spirit took him all over the world in search for the meaning behind the veils of appearances. In vivo, and through his documentaries, he has investigated various esoteric traditions: Afghanistan mountain folklore in Voice of the Moon (1990), Nazi occultism and its links with the legends of the Holy Grail and the Cathars in The Secret Glory (2001), Haitian voodoo practices in The White Darkness (2002) and, ultimately, a further investigation of the Cathar beliefs in The Otherworld (2013).

Two segments in recent horror anthologies, "The Mother of Toads" in The Theatre Bizarre (2011) and "Coltan" in the still unreleased The Profane Exhibit (2015?), signal his return to filmmaking which should come in fool bloom with his announced feature length adaptation of H. P. Lovecraft's The Colour Out of Space.

We will pay tribute to this unique filmmaker with a special retrospective of his films and a screening of David Gregory's documentary Lost Soul: The Doomed Journey of Richard Stanley's Island of Dr. Moreau. There will also be a special master class, moderated by Serbian writer and critic Dejan Ognjanović who has also contributed an in-depth article on Stanley for our website and program booklet which was partly used in this news.

Simon Boswell at Grossmann 2015

With much joy we announce the arrival of film score composer Simon Boswell to this year's Grossmann where we will together celebrate 30 years of his work in cinema.

Simon Boswell (born in London in 1956) has left an indelible mark on horror genre through numerous memorable and now-classical scores from the 1980s and 1990s in which he combined electronic elements with orchestral instruments.

He was an accomplished musician by the time he started his film career in 1985, when several of his themes were used in Dario Argento's Phenomena. This led to his first composer credit, for Argento-produced Demons 2 (1986) directed by Lamberto Bava; he did several more scores for Bava Jr. and other Italian horror directors, most notably for Michele Soavi's debut Stage Fright (1987). 

His wonderful scores added grandeur and beauty to visionary works of several auteurs known for their unique style, like Alejandro Jodorowsky (Santa Sangre, 1989), Clive Barker (Lord of Illusions, 1995), Álex de la Iglesia (Perdita Durango, 1997) and Juraj Jakubisko (Bathory: Countess of Blood, 2008). 

A special part of Boswell's career is linked with the director Richard Stanley: his haunting, melodic tunes have become inextricable from this director's films Hardware (1990) and Dust Devil (1992), but they also add the mystical mood to all of Stanley's documentaries, too.

This composer is not devoted only to horror and fantastique: he contributed remarkable scores for Danny Boyle's Shallow Grave, and also for Hackers, Photographing Fairies, A Midsummer Night's Dream and dozens of others.

In 2015 Simon Boswell celebrates 30 years of his work in cinema: a perfect timing to reunite him with his long-time inspirator, Richard Stanley, and greet them both on Grossmann! Besides a special retrospective, there will also be a master class, moderated by Serbian writer and critic Dejan Ognjanović who has also contributed an in-depth article on Boswell for our website and program booklet which was used in this article.

Ghoul's Books & MONSTERS

            Jedan prijatelj i veliki poštovalac mog rada po imenu Miloš P. napravio je simpatičan foto-omaž mojim dosadašnjim knjigama, fotografišući ih sa (uglavnom, prikladnim) figuricama iz svoje bogate horor kolekcije. Rezultat je prosto previše dražestan da ga ne podelim sa vama! Evo, uživajte!

            Fotke su veće i detaljnije ako kliknete na njih tj. ako gledate kao slajdšou.

            (c) Miloš P. for The Cult of Ghoul Inc.

SWEENEY TODD: THE DEMON BARBER OF FLEET STREET (2007)

 *** 

 3+ 

Kad već nema ništa naročito dobro novo, da se podsetimo nečeg starog, vrednog gledanja...

Kao bombonica za oko (eye-candy), ova verzija mjuzikla o brici-koljaču je vrhunska stvar: znatno bolje od, recimo, FROM HELL (sličan ambijent, atmosfera, period i budžet + Džoni Dep).

Kao film Tima Bartona, ovo je sasvim pristojno, ali –za mene– ispod BEETLEJUICE-a, EDA WOODA, SCISSORHANDSA i BATMAN RETURNS-a, i svakako ispod SLEEPY HOLLOW-a (kome je po hyper-gothicu najbliži).

Kao mjuzikl, ovo je prilično slabo: meni su ove pesme epitom svega što najviše mrzim – mnogo osrednjeg texta i nimalo memorabilne melodije. Dakle, RECITOVANJE uz muziku, bez rime i ritma, koje sve nalikuje jedno drugom, i ništa što bih pevušio posle filma (za razliku, od npr. pesama iz NIGHTMARE BEFORE XMAS). 

Kao splatter, ne odlikuje se raznovrsnošću tih klanja, ali je prijatno iznenađenje – tretman zaklanih leševa, način na koji padaju u podzemlje i razbijaju se o kameni pod. Boja krvi je, pretpostavljam namerno, nerealistična (ipak je ovo mjuzikl!), i vuče pomalo na narandžasto. Ipak, šikljanje je izvedeno s guštom, i prija oku.

Kao film, nepodnošljivo je predvidiv: priča o Sviniju Todu je dobro poznata, i scenario ne nudi nikakvih iznenađenja u vrlo razvučenoj sredini – od Boratove pogibije pa do samcitog kraja, koji je osvežavajuće (i neočekivano!) mračan. 

Odsustvo dinamike i pravih preokreta tokom većeg dela filma čini ga pomalo sterilnim i dosadnim (za razliku od, recimo, SLEEPY HOLLOW-a, u kome je scenarista E. K. Voker vrlo maštovito upotrebio Irvingovu pričicu kao polaznu osnovu za mnogo složeniji i živahniji zaplet).

Kao film Džonija Depa, ovo je naslov koji mu je sasvim zasluženo mogao doneti Oskara, i ja sam svakako navijao za njega. Izraz lica koji ima kada se prvi put sretne sa svojim dušmanima (Timotijem Spalom na ulici; A. Rikmanom u svom potkrovlju) – nešto je neopisivo: toliko je suptilno – but it speaks volumes! Majstore! 

U svetlu overdoziranja nekih njegovih lepuškastih kolega (B. Renfro, H. Ledžer) ne mogu a da se dodatno ne divim Depu koji je zaista premudro uspeo da izbegne uobičajeni predikament teen-idola (fufice, skandali, droge...), i umesto toga se smirio sa ženom, pobegao iz kala Amerike u Francusku, i ostvario najrespektabilniju karijeru koju je ijedan glumac mlado-srednjih godina ostvario u poslednjih par decenija, a možda i šire. To što 20 godina izgleda isto čini ga samo još zavisti-vrednijim: što kaže Aca R. – taj čovek kao da je sklopio neki faustovski ugovor, ovo nije normalno!

Kao orgija nepatvorene mizantropije i nesputanog goticizma SWEENY TODD je svakako osvežavajuća subverzija u okvirima holivudskog mejnstrima – ali i horora kao žanra kome ti kvaliteti u poslednje vreme prečesto nedostaju!

Šteta što je film na auto-pilotu tokom polovine svog trajanja: čak i ta deonica je PRELEPA za gledanje, samo što nije zabavna kao početak i kraj...

Lord of the Rings 2: TWO TOWERS (2002)

***(*)

3+

Ovo što ispod sledi je moj osvrt na II deo LORD OF THE RINGS filmske trilogije. Iskren da budem, bio sam umereno entuzijastičan prema prvom delu Džeksonove ekranizacije, u vreme čim je izašao, bez obzira što nisam fan knjige. Štaviše, čitavu tu glomaznu trilogiju nikad nisam ni dovršio, smorio sam se na kraju I knjige, iako sam čak dvaput pokušavao to da čitam.

Kad sam prvi put pokušao da čitam LOTR knjigu, sa 18 godina, i kad sam je uzeo iz književnih razloga – ostavio sam je posle 90 strana: drugi put, sa 24 godine, uzeo sam je u originalu, čisto da bih uživao  u onom starostavnom engleskom jeziku, ali 300-ak strana mi je bilo više nego dovoljno, i shvatio sam da mi se taj smor ne isplati, i da to grdno vreme mogu posvetiti ozbiljnijoj lektiri.

Kad neko iza sebe ima izvesno čitalačko iskustvo, 1/3 pročitane knjige mnogo je više nego dovoljno da proceni šta je to što drži u rukama i koliko vredi čitati dalje. Neka i meni bude dozvoljeno da sa zaleđinom od izuzetno velikog broja pročitanih knjiga, što iz žanrova fantastike, što iz nežanrovske literature, mogu da posle preko 300 strana pročitanog romana imam vrlo jasan sud o tom delu. On možda nije dovoljno poduprt da bih pisao prikaz te knjige, esej o njoj itsl. kritički osvrt, i ja nikad ne bih bio tako neozbiljan da nadugačko pišem o nečem što nisam pročitao/pogledao do kraja, ali za moje lične potrebe i za potrebe ovog bloga – taj i takav sud je dovoljno validan.

Argument tipa "E, tek na 500-oj strani knjiga postaje stvarno zanimljiva" je smešan. O idejama koje Tolkin tu propagira već sam rekao ponesto drugde, pa neću da ponavljam zašto mi je ta u svakom pogledu zastarela knjiga neinteresantna. But, hey, 500 millions of Tolkien-fans cannot be wrong! Or can they?

Nije mi namera da vređam obožavaoce LOTR knjige, već da naglasim da su njeni književni kvaliteti manji nego što oni, poneseni njima zanimljivim likovima, zapletom, fantastičnim stvorovima, legendama, pticama koje plaču za posečenim drvećem itsl. mogu da primete. To jeste istorijski značajna knjiga, njena popularnost je nesumnjiva, ali razlozi za tu popularnost su mnogo složeniji i nisu ni u kakvoj vezi sa njenim umetničkim, dakle estetskim ili idejnim, dometima. To je natprosečno dobro delo za svoj žanr, i ko voli fantasy sigurno ga mora pročitati, ali kome ta vrsta stvari ne leži, i ko samo želi dobru književnost, ima mnoštvo drugih, boljih stvari na raspolaganju.

Pridružujem se onima koji misle da je ta knjiga krajnje traljavo konstruisana i nepotrebno redundantna, mada ne delim nužno i njihove stavove i ukus. To što je Tolkin bio profesor na univerzitetu ne čini ga automatski vrhunskim autoritetom za umetničko pisanje, tim pre što je on –ispravite me ako grešim, mrzi me sad da proveravam – bio profesor lingvistike i starih jezika, a ne književnosti. U svakom slučaju, tzv. fantasy je vrsta književnosti koja je popularna upravo kod one publike koja nije književno pismena (u smislu, da ni pred puščanom cevi ne bi bila u stanju da pročita jednog Melvila, Dostojevskog, Konrada, Kafku, Foknera ili Nabokova), i koja knjige čita iz EXTRALITERARNIH POBUDA, tj. da ubija izobilje vremena, da se zabavi, da zaboravi na sebe i svoje probleme, iz eskapizma, ‘da vidi šta će dalje biti’ itd. Ne kažem da je to nužno loše, već samo da ta vrsta popularnosti nema veze sa književnom vrednošću dela.

Zato i moram da se ogradim od izjava o trajnosti te knjige – zasluženo ili ne, ona će ipak ostati dok god se knjige čitaju jer očigledno širokom krugu čitalaca pruža nešto što njima treba, i trebaće im sve više u našem sve industrijalizovanijem i tehnologizovanijem svetu. Oni drugi, kojima takva vajkanja za starim vremenima prostodušnosti, junaštva i zelenih pašnjaka nisu neophodna, čitaće Ballarda, Gibsona, Burroughsa, itsl. Kako ni sam nisam sasvim operisan od takve vrste nostalgije, mogu donekle da pojmim takav pristup, i da uživam u odlično napravljenom filmu, ali za TU knjigu stvarno nemam vremena.

Prosto, nemam strpljenja za svu tu hordu reči, za idolatriju zemlje i zemnosti i ovozemaljske prostodušnosti, gnušao sam se tih hobita i njihovog veselja i svega, a ni ostali "narodi" mi nisu nešto naročito bili zanimljivi (ok, možda pomalo vilenjaci, zato što su elitisti, he he) a ponajviše mi je smetala implicitna arhaična ideologija težnje za ruralnim, agrikulturalnim, rustikalnim, taj proto-hipizam i antimodernizacija, i sve što uz to ide. Taj tradicionalizam mi je totalno stran. U spoju sa krajnje labavom strukturom, rasplinutim pripovedanjem i napornim digresijama, taj tekst mi je prosto jeo previše vremena i truda koje sam radije bio voljan da potrošim na nešto meni bliskije, nešto što bi učinilo da mi se isplati uloženo.

Svakom svoje, i to je to.

Ali, neću sad o knjigama, sem uzgred. Evo kako sam, pre desetak godina, na jednom forumu reagovao na upravo odgledani finalni deo trilogije. Čini mi se da ima zabavnih momenata vrednih pažnje i danas.

Dobar je film, ali evo šta mi je smetalo u njemu:

1.   Prevelika suspenzija neverice koju zahteva onaj Gandalfov pad i borba sa Balrogom – mislim, lepo to IZGLEDA, ali stvor je živa vatra pa neka je ovaj još 100 puta čarobnjak i ne znam šta...

2.   Zlikovci se stalno prvo a) predstave kao ultra moćni, super cool, jeza živa da te uhvati, ono nema šanse da neko pobedi, a onda ih b) naši sjebu očas posla ko gomilu sitne dece – ovo važi i za 'borbu' sa Nazgulima u prvom delu, i za bitku sa Vargama ovde (oni zverovi bi ih pojeli ko ništa sve i da ih ne jašu oni bad-assovi!), i za bitku kod Helm's Deepa. Nema tu dovoljno suspensa i tenzije u samoj borbi – uz sve moje divljenje prema Džeksonu za druga postignuća (a ima ih mnogo) on još uvek ne ume da režira akcione scene onako dobro kako one OVDE treba da budu.

3.   Ultra-infantilni 'fazoni' sa Gimlijem, uopšte nisu smešni nego jadni.

            4.   Kakav je bre kralj onaj Teoden? Mislim, ČEGA je on kralj – 'kralj' SELA sa 20 kućeraka? Nigde ne vidimo ni natuknicu da on vlada nečim više od onog zaseoka na brdu. Da ne govorim o naivnosti socio-političkih (šta, u tom 'kraljevstvu'/palanci ne postoje nikakvi lordovi, baroni, vlastelini, šta li, koji bi se pobunili protiv onemoćalog kralja i sprečili očigledno uništenje kraljevstva?) i ekonomskih aspekata Tolkinove 'vizije'! (od čega žive, kao se izdržavaju sve one naizgled autohtone, nezavisne, samodovoljne palanke desetinama milja brda, planina i močvara udaljene jedne od drugih?)

5.   Bitka kod Helm's Deepa je odlično pripremljena i započeta, ali ubrzo se čitava ona jezivoizgledajuća armija Orka pretvori u gomilu Crvenih Mundira a Legolas, Aragorn i Gimli postaju Blek, Okultis i Rodi koji upadaju među ove i tuku ih na buljuke kao gomilu nesposobnih krembila. Cross-cutting sa hobitima na hodajućem drvetu jeste besmislen jer ta paralelna priča nije nikako povezana sa bitkom, ali mi mnogo više smeta što bitka nema pravi pay-off ni katarzu, nego se prosto okonča kad sa prvim zracima zore naiđe pojačanje... Kao, 'Evo idu naši, sad će da ih razjebemo!'

6.   Ideja hodajućeg drveća je toliko idiotska da treba biti zadrti Tolkinovac pa u tome videti bilo šta više od jedne od najdrvenijih metafora u istoriji književnosti. Kao, osveta zelenila i prirode protiv sila industrijalizacije i uništenja – tako banalno i providno da to tek film ogoljava i prikazuje kao jednu trapavu i površnu metaforu.

7.   Sem toga –ne znam kako je to u knjizi rešeno, jer nikad nisam uspeo da se nateram dalje od prvih 300ak strana– ali u filmu je sve to sa Entima krajnje neubedljivo i glupo. Kao prvo, imaš super genijalnog zlikovca koji je toliko zauzet jurenjem par hobita a da bilo šta preduzme protiv MOĆNOG potencijalnog neprijatelja u svom komšiluku čije je srodnike već posekao i čiju osvetu bi morao da očekuje. OK, Enti mu se mirno i neuznemireno šetkaju u dvorištu dok juri hobite. Nema veze. Ali on je isto tako toliki supergenije da svoju tvrđavu diže odmah ispod nekakve brane koja se prvi put u filmu prikazuje par sekundi pre no što Enti nađu za shodno da je unište (što bi rek'o Homer: HOW CONVENIENT!)!!! A i ti Enti, ovamo se 3 dana premišljaju 'Drugovi, ovako ćemo, ne, drugovi onako ćemo', a onda vide nekoliko posečenih drveta i kažu, 'More daj da im jebemo mamu!' i očas posla sjebu onaj Izengard (nečuvan i nepažen, jer sitni hobiti i ljudi su, je li, veća pretnja od gomile moćnog, ogromnog HODAJUĆEG DRVEĆA u komšiluku!).

8.   Glavni likovi ni na koji način nisu nadograđeni, niti išta novo saznajemo o njima što nismo doznali u prvom delu.

9.   Spektakl (koji jeste super, i lep za oko, itd.) odvraća pažnju od TEME filma. O čemu se, dakle, radi u ovom filmu? Pa, o nekim zanimljivim stvorovima i borbama i akciji, i tako to. I nešto malo o tome kako moć kvari čoveka, kako se priroda diže protiv industrije, kako je nekad davno bilo mnogo lepše nego što je danas... Ljudski momenat je skoro zapušten, tj. prepušten (paradoxellement pas!) Gollumu kao nosiocu toga!

Da li sve ovo znači da film ne valja?

Ne. Daleko od toga. Mislim da od tog i takvog predloška niko živ sa parama koje je Džekson imao nije mogao nešto bitno bolju adaptaciju da napravi, a da to još uvek bar malo liči na knjigu. Veliki deo problema filma potiče iz knjige, to jasno vidim iako je nisam celu čitao, a ono što je Džekson ponegde i mogao malo bolje nego što jeste nadoknadio je onim delovima koji su daleko bolji nego što bi iko imao prava da očekuje: glumci su mu odreda fantastični, likovi –makar i skicirani – dovoljno su zanimljivi i dragi, uspeo je da zadrži emociju usred sve te akcije, upotreba spec. efekata je izuzetna, tajming drži vodu (mada, naravno, pompeznost ove priče zahteva još više vremena i neki delovi jesu zbrzani...), a Gollum/Smeagol je tako genijalna tvorevina na ama baš svakom planu – od besprekornog CGI-ja do fantastične glume A. Serkisa koja ga čini ne samo ubedljivim fizički, nego i psihološki – da sve i da u 2 KULE ama baš ništa drugo NIMALO ne valja (što uopšte nije slučaj), samo zbog njega vredi gledati film. Koga još zabole za muke i trud onih jadnika da učine uverljivim vijorenje na vetru svake dlake u kosi one ženske u FINAL FANTASY – ovo se zove uverljivost, ovo se zove živost, ovo se zove posao VREDAN TRUDA, jer bitno doprinosi filmu!

Da sumiram, iako je lepši za oko (i uzbudljiviji, brži), drugi deo je malo prazniji od prvog, i nadam se da će treći nastaviti uspon započet prvim i sve to ipak krunisati kako treba.

Po meni, ovaj film je vrlo, vrlo dobar (a u kontextu onoga što Holivud proizvodi otkako su ga Spilberg i Lukas krajem ‘70ih zatrovali svojim bljuvotinama i svojim klonovima – raznim Kolumbusima, Džonstonima, kastriranim Huperima i Danteima… – film je više nego odličan!), a 4/5 problema koje u njemu vidim koren vuku iz knjige.

Drugim rečima, svim Tolkinovcima koji plaču okolo u stilu ‘Jao, koliko je MENJAO! Jao, nema one divne pesme na 6 strana koju likovi pevaju oko vatre u jednom momentu! Jao, a nema ni onih 36 divnih legendi iz starog doba, koje se ovde-onde nadugačko raspredaju u raznim momentima priče!’ itsl. – svim njima, dakle, koji izlaze sa pola filma besni što to nije prepisana knjiga nego film Pitera Džeksona, ja kažem: Ne da je dobro što je toliko toga menjao, nego je TREBALO JOŠ VIŠE DA MENJA!

---Nastaviće se: u idućem delu, povratak KRALJA!