****(*)
5-
Nedavno je okončana treća i
poslednja sezona HANIBALA, najbolje horor serije u XXI veku. Da, to vam
potpisujem; i nemojte me uopšte zajebavati sa WALKING DEAD ili AMERICAN HORROR
STORY i sličnim konfekcijama i sapunicama. Sad kad je serija zaokružena (o, da,
gotova je!) krajnje je vreme da se o njoj izjasnim.
Da se razumemo: sve i da ne živimo u vreme snažne oseke kvalitetnog
horora na filmu – sve i da je horor mnogo vitalniji nego što, avaj, jeste (tj.
nije) – ova serija bi se isticala kao izuzetna; u ovoj suši, međutim, u ovoj
pustinji gde i po 3-4 meseca prođe a da čovek ne naiđe ni na jedan novi horor a
da iole vredi preporuke a kamoli drugog gledanja –
--- u ovom čemeru danas, HANIBAL
je daleko, daleko najznačajnija i najbolja stvar koja se (vizuelnom) hororu
desila u poslednje vreme. (Naglašavam ovo „vizuelni“ zbog toga što je
književni horor poslednjih godina prilično vitalan i ima odličnih stvari u
njemu; na filmu, međutim, sve manje i sve ređe...)
Odakle početi, koju posluku porati?
Skepsa?
Nema većeg skeptika na ovim
prostorima od mene, a takav sam takođe bio čim su najavili ovu seriju, pre 4
godine. Tada mi je to zvučalo kao potpuno izlišna stvar. Zar posle odličnog (i
meni jedinog gledljivog, čak dragog) filma Majkla Mana MANHUNTER, i posle
UMIRENE JAGNJADI (i njenih braindead ali zabavnih sikvel-prikvela) ima još soka
u toj suvoj drenovini, pitao sam se. Ispostavilo se da ima. O, itekakao!
HANIBAL istražuje jednu od
centralnih tema horora: ambivalentnu privlačnost
tzv. „tamne strane“, danse macabre sa Zlom, suočavanje – borbu –
romansu sa Mračnim Princem / sobom / dvojnikom...
HANIBAL ne popuje, on nas zavodi: tera nas da budemo
šarmirani onim što bi trebalo (samo?) da nas zgrozi i užasne. „O, da, užasno je
sve to... ali i tako seksi!“ Načini i nivoi impliciranja publike u tamnu stranu
fascinantni su i dosad retko viđeni u ovolikoj meri dosledno i proidubljeno
sprovedeni.
HANIBAL je ljubavna priča između Vila Grejema i Hanibala Lektera:
kolegijalnost, pa srodnost, pa prijateljstvo, pa sukob-odbijanje-privlačenje, pa
saučesništvo, pa bromansa, pa... padanje. U ljubav. Liebestod, što rekli
naši dežurni okupatori.
HANIBAL u svojih 39 epizoda od po
40-ak minuta sadrži više inteligentne
ironije, više crnog humora (što suptilnog, što blatantnog), više
lukavog poigravanja, aluzivnosti, višeznačja, podteksta nego svi najbolji
horori snimljeni u svih 15 godina ovog tužnog veka zajedno!
HANIBAL, takođe, primenjuje telesni horor sa imaginacijom
koja je u filmskom hororu danas maltene potpuno presahla. Površno gledano,
horor nikad nije bio krvaviji nego danas. Prodornije zagledano, sve se sad svodi
na vulgarni „torture porn“, besmisleno klanje kojem nedostaje čak i set-piece
elegancija slešera iz 1980-ih (Tom Savini, vrati se!), uz to je šikljanje najčešće
nacrtano u kompjuteru jer niko više neće da se prlja pravim stvarima. „Krv“ se
dodaje naknadno.
U taj i takav jalovi, beskrvni svet dolazi HANIBAL da proliva
krv sa odavno (još od MARTYRS) neviđenim smislom za poeziju krvi. Čak i onda kada je u ovoj seriji korišćena
ispomoć kompjuterske animacije, to je urađeno sa ukusom i smislom za estetizaciju
prizora krvi.
I ne samo krvi! Šta se ovde radi s mesom! S kožom! Kostima!
Rogovima!!! Šta je sve ovde
bilo aranžirano, nakićeno, ukrašeno, smešteno, upareno – kakve su to ljudske
ikebane, gljivičnjaci, kandelabri, ćilimi, skulpture, murali, totemi pravljeni
od ljudi i životinja i biljaka – kakvi minotauri – kakve himere – prikaze...
Čist nadrealizam i čist horor dostojan Lotreamonove crne romantike i
dekadentne lepote!
HANIBAL se čitav odvija u interzoni između sna i jave,
između senovitog čistilišta ukletih duša („stvarnost“) i košmarnih vizija pakla
(„san“), blaženo lišen obaveze da ilustruje najpatetičnije nivoe „stvarnosti“ tzv.
„normalnog života“. Sve je ovde hiperstilizovano, sve je (samo)svesno pomereno
od „realnosti“, serija namerno napušta svaku pretenziju da se dešava u
„stvarnom svetu“ nekakvih realnih FBI agenata,
stvarnih psihologa, psihijatara,
forenziračara, psiho-bolesnika i ubica iz dnevnih novina. Ne, ovo su pre ubice
iz Dilana Doga... Nije ni čudo da je novi urednik Dilana, Roberto
Rekioni, veliki fan ove serije (što mi je i priznao u intervjuu prošle godine).
Operatičnost inherentna Harisovim romanima, minimalistički svedena kod
Mana, umereno prisutna kod Demija i razularena (predvidivo, i prelepo) kod
Skota, ovde je dignuta na kub – kao da je ne ovaj današnji, polumrtvi, nego
onaj najvitalniji Arđento iz 1970-ih vaskrsnut i infuzijom sveže krvi vozdignut
u XXI vek onako kako priliči:
ne kao izgovor za kvaziartistička
skoro-pa-nenarativna izdrkavanja a la AMER & BODY TEARS, nego za nešto što,
paralelno sa visokom estetizacijom i stilizacijom, nudi priču itekako smislenu
– barem onima sposobnim da se odmaknu od diktafonskog beleženja „stvarnosti“,
dovoljno hrabrim (i umešnim) da prihvate metaforu, da pojme hiperbolu, da se
prepuste jeziku poezije...
I ne, ovo nije serija o kasapljenju,
o imaginativnim načinima na koje se ljudsko meso može seckati, aranžirati, dinstati,
kuvati, pržiti, prelivati... Mislim, jeste i to, i sjajna je i na tom nivou, ali
– njeni najbolji momenti (a ima ih mnogo) tiču se ne telesnog već
psihološkog nasilja. Hanibal (lik) je daleko najzabavniji u svojim mentalnim
igrarijama i poigravanjima, u složenim i slojevitim proračunatim zavođenjima i
navođenjima i pogrešnim navođenjima, skrivanjima i (ko-zna-znaće) otkrivanjima.
Koliko god bio maštovit (a jeste!) u načinima pripremanja ljudskog crvenog mesa,
ovaj lik je još maštovitiji (i oštriji, prodorniji) kad treba ljudski mozak da
se krčka, ili dinsta na tihoj vatrici, ili strpljivo i polagano da se marinira,
najčešće uz žrtvino sopstveno saučesništvo...
Serija nekima može delovati
pretenciozno, jer to, donekle, i jeste. U najboljem smislu reči. Ona se bavi,
kao što već rekoh, jednom od centralnih tema horor žanra – susret i (možda)
sukob sa Drugošću – pri čemu je ta Drugost zapravo bliskija nego što isprva
može izgledati; i to čini bombastično, sa Velikim Slovima pristupa Velikim
Temama.
To ponekad ume da izgleda trapavo, pa i na ivici tragikomičnog (ili
Preko Nje), ali to je junački rizik rvanja sa bikom posred arene samo sa jednom
crvenom krpom, i HANIBAL se muški daje u okršaj u kojem, uprkos ovoj ili onoj
ogrebotini, ipak uspeva da hvata Bika za Rogove.
Ima trenutaka, naročito u početnim
epizodama III sezone, kada se pomalo i pretera sa sporo prošaputanim
dijalo-monolozima praćenim izvan-ovog-sveta slow-mo krupnim planovima koječega
što kaplje, rasprskava se, topi ili šta god, i kad se učini da tvorci svesno
provociraju ne samo gledaoce nego i sopstvene producente da ih napuste, tj.
ukinu. Čak i to teranje do granice, i preko granice, u krajnjem saldu nalazim
simpatičnim i zabavnim provokacijama.
HANIBAL ne pokušava, kao skoro sve druge serije, da vam se dodvori. On
vas tera da prihvatite njegova pravila igre: ne trudi se da se uvuče u vaš
patetični „stvarni“ svet banalnim brendiranim detaljima (poput, recimo, True Detective fijaska) muzike
koju slušate, sporta koji gledate, viceva koje već znate, marki pantalona koje
podguz imate, naslova iz novina koje svaki dan čitate – već, naprotiv, čini sve
da vas uvuče u svoj sopstveni hiperstilizovani svet, da vas tamo posadi i
zasadi i da vam tamo gaji gljive gadosti iz polagano trulećeg mesa...
HANIBAL, na kraju, odnosno na
početku, ima Madsa Mikelsena
– najboljeg glumca današnjice, nevezano za naciju, kontinent, žanr,
formu, ili šta god. Mads je glavni i praktično jedini razlog zbog kojeg sam, uz
svu svoju skepsu, ovoj seriji dao šansu odmah čim je krenula;
i mada je ta I
sezona imala svoje stani-pani momente, dok nije sasvim našla svoju temu i
oformila svoj svet – dok još nije zašla sasvim u interzonu, dok je još
koketirala sa makar prividom „stvarnosti“ – i kroz ta posrtanja uvek je tu bio
Mads, beskrajno zabavan sa svojom savršeno besprekorno nedostižnom mikro-glumom,
znalačkom i značajnom mikro-mimikom i tim uber-cool etitjudom s kojim sa strane
posmatra čeprkanje po nekro-umetninama koje je sam proizveo ili prouzročio dok
sirota ljudska bića okolo nemoćno seckaju i analiziraju i pipkaju, ne videći da
je Rogati među njima...
A kasnije, kad se otvore karte, kad
i njegovi „prijatelji“ shvate kakvu su guju u nedrima gajili – ha, pa tek onda
je milina posmatrati najgenijalnijeg i najzabavnijeg Papetmastera ikada na
filmu viđenog. Svaka čast Doktoru Mabuzeu i sličnim prestarelim i paučinom
prekrivenim uzorima iz daleke prošlosti, ali lik Hanibala je, uz sve ostalo,
takođe i jedna od najpotentnijih inkarnacija Demonskog, odnosno Đavolskog, na
filmu – što serija takođe otvoreno priznaje, čak i u pojedinim dijalozima (u
III sezoni).
Ne mogu reći da sam veliki fan Hjua
Densija i njegovog portreta Vila Grejema: što se mene tiče, hladno-mrtvosani
Vilijam Piterson (MANHUNTER) je dao nedostižan, ultimativni prikaz tog lika;
ali shvatam zašto je, u ovom kontekstu, u ovoj stilizaciji, i u ovoj bromansi,
bio potreban jedan prenaglašeno emo patetični do karikature izmučeni
opodočnjačeni i neobrijani i masnokosi Grejem, jer samo takav je mogao da padne
u naručje Hanibala. Onaj Manov bi se mlatio s njim pesnicama dok jedan ne
precrkne.
Takođe, podeljen sam oko Lorensa
Fišberna (Džek Kroford): on iritira i pojavom i likom – ali opet, to tako
treba, u ovoj priči. Njegovo tupavo slepilo i skoro pasivnost dok mu se svašta
nešto dešava ispred samog nosa, uz istovremenu pozu kvazi-pametnog Velikog Šefa
(a zapravo Slepca) zabavno je posmatrati.
Vic je na njegov račun, i što je on
naduveniji, krupniji, nabudženije impozantan i kvazi-autoritativan, to je veća
nesrazmera sa time koliko Ne Vidi Koga Ima Pred Sobom, koliko ništa živo jadan
ne razume, ni oko Hanibala, ni oko Vila, i koliko je u suštini stoka zbog
bezosećajnog načina na koji koristi živog čoveka, Vila, „prijatelja“, kao
instrument.
Ipak, šta god mislili o Densiju i Fišbernu
(ili o vaskrsnutoj Gilijan Anderson, čiji mi je lik najnedorađeniji u seriji –
ili je trebalo da je razviju više, i ranije, ili da je odseku celu, a ne samo
nogu), tu je uvek Mikelsen da održi jednu od najfascinantnijih škola vrhunske
glume ikada kamerom zabeležene. Ovo je, bez ikakve sumnje, za sve antologije.
Kakvi Oskari, Emiji i emui, ovo je za svaku školu i udžbenik, za vremensku
kapsulu, da se pošalje u svemir sa najužim izborom najvećih ljudskih
postignuća. „Evo vam, alieni: verovaćemo vam da ste nadmoćnija bića ako možete
da dostignete OVO!“
I na
kraju, KRAJ! Ne, bez brige – neću spojlovati. Samo ću reći da je kraj III
sezone, a time i cele serije – IZUZETAN! Ovo se mora naglasiti zato što smo
navikli maltene na pravilo (sa vrlo retkim izuzecima) da nas (američke) serije
vozaju i vozaju i zamajavaju po 5-6 sezona pa i više samo da bi nam na kraju,
posle 50 epizoda, krknule neki poludupasti bedasti „kraj“ koji se manje-više
pokenja na sve što je prethodilo.
Čak i onda kad se to baš ne desi, na kraju
često bude manja ili veća doza frustracije, kao kod usred priče prekinutog TVIN PIKSA (srećom, nastavak
sledi, 25 godina kasnije!), ili kod simplističkog i how-convenient završetka
BREAKING BAD (ah, taj debilni tačno namešteni i programirani mitraljez, jebo ih
on!).
U HanibalU nema ništa slično: bez obzira na to što je serija
bila zamišljena kao duža, i što je otkazana usred treće sezone (od planiranih
6), jednom kad vidite kraj poslednje epizode, bićete zadovoljni i srećni kao
malo dete koje se upravo nasisalo majčinog mleka i ušuškano leglo na počinak, u
slatke snove. Nisam verovao da je to moguće, i tokom većeg dela poslednje
epizode, sve do pred kraj, imao sam osećaj gubitka, frustracije što će sva ova
divota biti presečena na neki verovatno nedokuvani način, zamišljajući kraj –
vo vjeki vjekov – kao klifhenger u stilu TVIN PIKSA, ali bez jače šanse za novo
vaskrsenje.
A onda – a ONDA, kad se sve
to rasplelo, i okončalo, ne samo što sam bio prezadovoljan TIM i takvim krajem,
nego sam – nemreš bolivit! – bio srećan i što je serija ukinuta, i što je OVO ispalo
njen kraj. Jer, posle ovoga sve dalje bi bilo krajnje redundantno i sasvim
sigurno repetitivno, nepotrebno odugovlačenje. Kao što je neko već primetio,
Vil je sa Hanibalom već prošao kroz celu igru zavođenja koju je, kasnije, imala
da prođe Klaris (u romanu i filmu Hanibal), tako da bi to bilo sasvim
izlišno. Deža vi.
Hanibal je o Vilu i Hanibalu (Egu i
Idu), i njihova priča je okončana na najbolji mogući način i uz najlepši mogući
saundtrek – da ne spojlujem ako do sad već ne znate: kad je, uz završni
divotalni slow-mo krvopljus, krenula ONA, to je svemu dalo još jednu extra
dimenziju divotalnosti i lepote.
Hanibal je neshvatljivo mudovit,
jednom-u-životu hrabar i pametan projekat koji je misteriozno uspeo da opstane,
sa svim svojim splaterom i stilizacijom i hermetičnošću, na fucking televiziji, bez ikakvih
dodvoravanja „normalnoj“ publici, dapače, sa sve progresivnijim ludilom: i mada
takav kakav je on svakako nije user
friendly za široke mase, uveren sam da je savršen za čitaoce ovog bloga, i
uopšte za probrane sladokusce koji će umeti da cene njegovo bogatstvo ukusa.
Iskreno žalim one
nesposobne da rezoniraju sa osobenom frekvencijom ove divotalnosti. Ali zato neopredeljene,
sumnjičave, nesigurne snažno podstičem da ovo svakako odgledaju, ako do
sad nisu. Ako volite horor a ne volite HANIBALA, moram vam reći da, onda, ipak
ne volite horor (bar ne onaj vrhunski). Ostavite te Babaduk It Follows Sinister
Insidious zidarske podriguše i počastite sebe jednom
istinskom (Sikstinskom) horor poslasticom!
