***(*)
CRNA SVADBA je prva srpska TV
serija sa elementima horora toliko snažnim i sveprisutnim i suštastvenim da se
slobodno može smatrati i pripadnicom horor žanra, iako je on ovde prilično
vešto pomešan sa krimi-trilerom, policijskim proceduralom i prstohvatima drugih
i trećih žanrova i podžanrova. I to je njen prvi plus – što je najzad horor
uvela među domaće serije i domaće dreždaoce ispred malih ekrana teve prijemnika
na velika vrata, sa znanjem i umenjem, a ne kilavo, nesposobno i u tragovima,
kao neke druge nedavne serije koje su koketirale sa okultnim i natprirodnim u
vidu začina (PEVALJKA je, kažu mi, takođe imala scene s nekakvim babavračarama
i vlaškom magijom) ili mlako-prisutnog egzotičnog fanta-jeza elementa u čorbi
banalnog i trivijalnog (KALKANSKI KRUGOVI, BELEŽNICA PROF. MIŠKOVIĆA itsl).
Odmah da kažem, spojlera u ovom textu neće biti, mirno
čitajte.
Ono što najviše imponuje oko ove serije jeste kako je i koliko horor ubačen ovde, „na
kvarno“ a zapravo inteligentno, proračunato i strogo kontrolisano. Jer, da se
ne lažemo, ovaj narod ne voli horor, bar ne masovno, i ne pretežno: može da ga
prihvati kao začin, dodatak, mirođiju, ali ne klot-horor. Razlozi tome su
složeni i počivaju izvan ambicija ovog texta, ali činjenica je ta: neće Srbin
da gleda nešto ako odma' krenu veštice, karakondžule i čuda,
jer je toliko
opterećen tzv. stvarnošću da će smesta, kad vidi horor, ko Pavlovljev pas na
zvonce, da promeni kanal uz gunđanje: „Meh, detinjarije! Kao na filmu! Koješta!
Daj mi nešto što je na meni očigledan način povezano sa stvarnim životarenjem u
kojem se batrgam! Daj mi sapunicu, melodramu, kriminal, političare, igre
prestola i moći i nadmoći, ko će koga, ubi' il' poljubi, uz obavezne
balkanoidne antropoide koji idu okolo, psuju i pljuju i ne jebu živu silu (dok
istovremeno jebu komarca u letu…)“
I tvorci ove serije – Nemanja Ćipranić kao reditelj, Strahinja
Madžarević kao scenarista i Alexandar
SRPSKIFILM Radivojević kao „saradnik na scenariju“ (kako stoji na odjavnoj
špici) – kao da su prisluškivali gorenavedeni unutrašnji monolog srpskog
držaoca daljinskog upravljača, lakog na orozu, i prilagodili mu horor tako da
ga ovaj proguta i nesvestan da to čini, dok ne bude kasno. A kad se primi na
priču, onda je dockan, onda je ovaj zagrizao i mamac i udicu i plovak i cvili
za još.
 |
|
Horor je ovde mudro povezan sa prepoznatljivim motivima ukorenjenim
u folklor i okultne prakse (vlaška magija, Satanizam, sekte…) ali i u
stvarnoživotne užase (masovno ubistvo devetoro ljudi u Istočnoj Srbiji od
strane njihovog komšije, koji je verovao da su mu ovi radili o glavi mađijskim
putem). I, za razliku od gorepomenutih što dunstera, što (loših) kalkulanata
među serijotvorcima, u SVADBI je horor pametno isprepleten sa tzv. stvarnošću, i
reflektuje nju i njene aktuelne teme (centri moći, vladari iz senke, moćne
institucije kao što su Crkva, Udba, Vlast…), a da pritom nije samo lejm
metafora, simbolčić ubačen u par scena, ovde-onde, nego je, rekoh gore –
sveprisutan, skroz integrisan.
 |
|
S tim u vezi je jedan od većih kvaliteta ove serije: njen
konstantan i konzistentan ton. Ono
što ljudi loše kapiraju, čak i u svetu, a kamoli ovde gde je horor oduvek
nastajao u epizodi, ekscesu, poluslučajno, bez tradicije, jeste sledeća
spoznaja: horor je užasno krhka, suptilna stvar s kojom se mora raditi krajnje nežno
i pametno, uz neprestanu pažnju, jer nijedan drugi žanr nije toliko kao horor
zasnovan da neprestanom igranju na ivici žileta gde si stalno u opasnosti da
isklizneš u nešto smešno, jadno, neubedljivo, tragikomično, banalno,
karikaturalno. Ta suspenzija neverice na kojoj ovaj suštinski iracionalni žanr
počiva može da se sruši očas posla, jednom trapavošću u ritmu, naraciji,
detalju, deliveriju, i pretvori od „Jebo-mamu!“ strave u „Ma-idi-bre!“
travestiju.
 |
|
E, CRNA SVADBA ima a) napisanu (strukturisanu) a zatim i
b) vođenu (montiranu i režiranu) priču na takav način da uspeva da zaintrigira,
a ne pretera, da uvuče, namami, zavede jer dobar horor je uvek kao jedno dobro,
suptilno, postepeno zavođenje… Tako i
ovde: krećemo od blata i asfalta koje dobro poznajemo, krećemo od „Eh, da, čito
sam u novinama o ovome“, pa onda malo po malo ubacujemo sve više i više
nagoveštaja da stvari nisu ono što izgledaju (što je temeljni trop svekolikog horora:
ako ima jedna rečenica koja sažima srž ovog žanra, to je: „Na ovome svetu mogu
da kažem što se dešava, to nije istina, na ovome svetu što bi’ naglasio da
propaganda što većina kažu o ovome, nije istina!“) i da se ne mogu objasniti resursima kriminologije,
psihologije, sociologije, nego moramo malo da začačkamo okultizam, folklor,
ezoteriju, opskurnije unutanje aspekte religije itd.
 |
|
U tom plasiranju „hintova“, u njihovom uvođenju, razradi,
gradaciji, akumulaciji CRNA SVADBA je, u domaćim okvirima, skoro besprekorna i
bez ikakve konkurencije, ne samo među TV serijama, nego i šire, računajući celu
kinematografiju i njene retke, sporadične pokušaje da se hororom bavi. Dakle,
priznajem, ja kao neko koga horor pre svega zanima, pratio sam seriju sa
naročitom pažnjom, interesovanjem i vrlo čestim divljenjem, zatvarajući oko na
poneku njenu trapavost (da, kazaću nešto i o problemima i falinkama, malo
kasnije), i sad kad je gotova – tačnije, gotova je samo I sezona, priča nije
završena – mogu da potpišem da se radi o vrlo respektabilnom, čak istorijski
značajnom kvantnom skoku među domaćim TV serijama ali i šire, u kontekstu
srpskog horora. Kad budem seo da završim monumentalnu studiju FILM STRAVE NA
BALKANU (u kojoj ću se baviti i domaćim TV serijama i kratkim filmovima, pored
dugometražnih, hororoidnih), CRNA SVADBA će tamo imati svoje krupno, počasno
mesto.
 |
|
CRNA SVADBA je respektabilna i kao komercijalni produkt i
kao kulturni artefakt, i kao žanrovsko delo i kao autorski projekat. Jeste, ima
tu malo više kalkulisanja i dodvoravanja ovdašnjem gledaocu nego što bi neki
čistunci (me included) voleli, jer ovo nije pravljeno da bude kult serija za
1.000 gledalaca; pravljeno je da bude gledano u masama i milionima (u čemu se i
uspelo: gledanost je rekordna), da bude komunikativno, a opet da se rulji ne
povlađuje baš nekakvim Mimama Karadžićima i sličnim kerebečenjima; da se dobro
proda a da se baš ne izda.
 |
|
Tvorci ove serije na intrigantan način mešaju atraktivne
elemente u kreiranju priče koja ima neskrivene ambicije da ne bude samo zabavna
nego i da u podtekstu kaže nešto o ovdašnjim Centrima Moći, o korenima Zla, o
metodama rada javnih, polujavnih i tajnih službi, o tome kako nam nevidljive
sile kroje kape i subine, pri čemu su one onostrane, po svemu sudeći, metafora
za ovostrane, ovozemaljske. Neću reći da je ovaj konotativni aspekt izveden
besprekorno: na polju idejnosti imam problema i sa nedorečenošću/nejasnošću,
ali i sa ponekim stvarima koje jesu rečene na nedovoljno promišljen način; ali,
u krajnjem saldu biram da ovu čašu gledam
kao polupunu, a ne polupraznu, jer i dalje mislim da kvaliteti CRNE SVADBE
nadmašuju njene manjkavosti.
 |
|
Dok sam još kod pohvala da pomenem i sledeće: gluma je,
uopšteno, na solidnom nivou za domaće današnje standarde, mada ima nekih
škripanja (vidi dole). Slavko Štimac
je bio predugo dosadno tajpkastovan u ovoj kinematografiji kao „čista duša među
nakazama“ i kao „čovek sa srcem deteta“, kao neki Detečovek na granici mentalne
retardiranosti (dobar i glup su braća, bar u Srbiji),
maltene kao ovdašnji
rođak sa sela Dagija iz Tvin Piksa 3 (npr.
vidi moj rivju za ĐAVOLJU
VAROŠ), pa je otud ne samo osveženje, nego se može nazvati dodirom
genija ideja da se baš njemu da jedna od najjezivijih uloga, ne samo u ovoj
seriji, nego u svekolikom našem hororu.
Ne mogu još
da govorim o korici knjige koju nisam ni napisao do kraja, ali na hipotetičkoj naslovnoj
strani ultimativne studije o srpskom hororu sasvim je izvesno da je Štimac već
zaslužio svoje mesto uz Radojku (Miru Leptiricu
Nikolić), Peru Mitića (Taška Davitelja
Načića), Redžepija (Džemaila Variola
Maksuta), Psiho Mihajla (Mustafu Već
Viđenog Nadarevića), vešticu Katarinu (Svetu
Branku Pujin) i nekro-pedo-njuborn-porn Vukmira (Srpskog Sergeja T).
Osim njega,
izvanredni su, upadljivo iznad svih ostalih, svi glumci koji igraju sveštena
lica, i popove (odličan Igor Benčina!)
i raspope (Toni Mihajlovski kao creepy-spooky-smešan
Tihon)
i popovođe
(sa-vr-še-ni Predrag Bjelac kao Mračni
Ilarion koji povremeno kao da kanališe satanski sjaj Kristofera Lija).
Kamera je
natprosečno dobra za standarde domaćih serija (znate li koliko je skuplje od
ovoga koštala ona mrljavo-mračna MOČVARA iz prošle godine?!) a i muzika je
korektna, pa na momente i više od toga, mada, maximalistički gledano, često je
bila blizu granice sa generičkim. Dobra je, služi svrsi, ali moglo se još malo
potruditi do nivoa antologijske, smesta-prepoznatljive, ikoničke.
E, sad, da
vidimo šta mi ovde sreću kvari. Probleme CRNE SVADBE podeliću u 4 kategorije,
radi bolje preglednosti i jasnoće. Nisu sve kategorije jednake
veličine/ozbiljnosti, ponešto je tu i subjektivno, nijedan od ovih problema
nije toliki da seriju torpeduje, ali donekle joj okrnjuje domete, koji su vrlo
lako mogli biti još mnogo veći od već dostignutih. Pritom, javlja mi se, za
neke od njih krivi su, bar donekle, producenti sa svojim kalkulacijama mnogo
više od kreatora.
1) GLUMA
Pod ovim problemčićem
podrazumevam kalkulaciju jednog komercijalno naumljenog proizvoda namenjenog
domaćem tržištu, a pre svega glumački ansambl, koji je bar jednim delom, u
svojim glavnim ulogama, sigurno bio više uslovljen ko zna kakvim zakulisnim
proračunima a manje realnom adekvatnošću tih glumaca za baš te likove.
 |
| Ovaj se opet pokazao, kao i u PORNO BANDI |
Recimo,
neshvatljivo mi je trpanje Uliksa
Fehmijua u svaku domaću seriju zadnjih godina. On je bio odličan glumac,
pre par decenija.
Danas se, ko zna kako i zašto, pretvorio u jedno deformisano,
pogrbljeno, mlitavo mrtvo puvalo koje ne samo što nije naročito oku prijatno u
ovom skoro-ofucanom, zgužvanom izdanju, nego on ni svojom (nepostojećom) glumačkom
energijom ne uspeva da kresne varnicu života u likovima koje kao na autopilotu
„igra“.
Pisao sam već i njegovom mlitavom „Đinđiću“ u PORODICI
(klikni pa čitaj!) i, na žalost, nemam ništa pozitivno da kažem ni o njegovom
liku i ulozi ovde.
Olakšavajuća
okolnost je što barem to što ovde ne igra najenergičnijeg političara kojeg smo
ikada imali u novijoj istoriji, ili ma koju već poznatu, živu ličnost s kojom bismo ga upoređivali; ali svejedno, čak i za
lik smrknutog, sjebanog, istraumiranog bezbednjaka kakvog ovde igra, Ulix je
toliko zgažen, smrskan, kilav, mrtvopuvalast, da taj „underplay“ daleko
prevazilazi potrebe lika kojeg bi trebalo da igra i prečesto prilazi nivou
karikature.
Možda je
reditelj trebalo da ga povremeno drmne električnom motkom za stoku, ali pošto
se radi o mladom momku, maltene početniku, očito nije smeo da previše režira
glumce, nego kao da ih je pustio da svako radi ono što misli da valja, pa šta
bude.
Ako već nije
smeo da uzima motku, reditelj je mogao da ga barem NE slika iz uglova iz kojih
ovaj izgleda još jadniji, slabiji, manji nego što jeste.
Nikola Kojo je doveden iz komercijalnih
razloga, jer njega narod voli, a kad je već tako, dali su mu da radi sve ono
što narod kod njega voli i očekuje. Budući da on ovde bukvalno ima da „igra“
Nikolu Koja, ime lika je sasvim nebitno, zaboravih kako se uopšte u seriji zove,
jer to je, kažem, niko drugi do vintage Kojo:
mrzovoljan,
nadrkan, cinik, zajebant, šmeker, ide okolo i ne jebe živu silu, bandoglav,
glup i kad misli da je strašno pametan, sipa uan-lajnere i „provale“ i levo i
desno, kao da je na setu MI NISMO ANĐELI 4, breca se svima, komunikacija mu se
u 4/5 interakcija svodi na „Ma jedi bre govna“ i „Ma puši bre kurac!“
Većini
naroda ovo neće smetati (hej, tražili ste – gledajte!), jer Srbin ništa tako ne
voli kao kad neko sočno opsuje, a Koju to prirodno klizi s usana. Iako ja Koja
poštujem, ne mogu reći da sam zadovoljan koncepcijom tog lika i njegovom
izvedbom.
 |
| ali zato ovde nema iznenađenja |
Koja
koncepcija? Policijski inspektor koji ne poštuje pravila (OK!), ne poštuje šefa
(navikli smo na taj kliše, u redu je!), ne poštuje kolege s kojima radi (to je
već promašeno, ne samo što baca ga u loše svetlo nego ga čini toliko neprofesionalnim
da to zalazi predaleko u antipatiju). On ne poštuje ni partnera-kolegu kojega,
šatro, snažno poštuje (sic) i obožava toliko da mu doslovno iza leđa jebe ženu –
koju psuje i šamara na prvi znak disrespekta prema dragom pajtašu. To kad se
dernja na nju, dok je jebe, u stilu „Kurvo, onakvog čoveka si našla da varaš!“
zvuči mi kao jedan tipičan radivojevićevski prljavi fazon koji ovde iskače kao
nepromišljena dosetka na sahrani, kao fora izbačena kao nedostojna za MI
NISMO ANĐELI 3.
 |
|
Ukratko,
koncepcija tog lika je donekle proizvoljna, to je karakter comic reliefa,
jednog maltene Kluzoa koji se sapliće o dokazni materijal koji sve vreme ne
vidi ili pogrešno tumači, ali je ipak tretiran kao jedan od glavnih, nosećih
likova. I on, takav, uz sve svoje mane koje mu je scenarista dao, uprkos svemu
mora da ima i nešto simpatičnosti jer ga nosi Kojo, pa se tu stvara jedna čudna
šizofrenija, gde je ovaj čas na ivici retarda, a čas je vanredno pametan i
lucidan i promućuran; 90% vremena je nadrkan na sve i nedokazan, a 10% je
dirljiv, ganutljiv, pun poštovanja, znanja, profesionalnosti…
Ne znam,
kažem, Kojo je zabavan šta god da radi, pa i kad „radi“ samog sebe, ili barem
svoju personu, građenu kroz 30 godina igranja u dlaku istih-sličnih likova. Znači,
za razliku od VAKUUM-ULIKSA, te crne rupe od glumca, Kojo barem blista na svom
autopilotu u većini scena, iako je taj lik vrlo problematično zamišljen i
ostvaren.
S druge
strane, Jelena Đokić je najgore
skrojen i odglumljen lik u seriji koja ionako, i kod drugih ženskih likinja,
ispoljava tipičnu balkansku (implicitnu) mizoginiju, ili barem
nezainteresovanost za dubinsko poniranje u ženske likove, koji se, umesto toga,
svode na skučen dijapazon od nekoliko tipskih rola. Po svom tretmanu ženskih
likova ova serija ne odskače od uobičajenih (niskih) standarda u ovim brdima.
Njen lik je
psihološkinja koja se ponaša kao histerična ženturača koja o psihologiji zna
samo iz šarenih ženskih časopisa, ona slika svoje međunožje telefonom kako bi
fotku poslala neznanom obožavaocu na pauzi snimanja, dok sedi u studiju – a
svako ko je ikada bio u TV studiju zna da si tamo uvek, neprestano pokriven sa
bar dve ako ne i više kamera, i da te prate na monitorima u režiji, pa je
neopevano glup taj detalj sa pussy-selfijem u pauzi za reklame.
(Uzgred,
šteta je što dopisivanje likova u seriji putem mob. telefona nije prikazano
tako da bude jasno i čitko, nego se, čak i na velikom monitoru i uz
freeze-frame, u nekoliko slučajeva ne može jasno pročitati šta se kucka – a nije
nebitno!)
Pritom,
njena gluma je školski primer kako NE TREBA: bečenje očiju, vrludanje obrvama,
grimase, sve lišeno suptilnosti, kao iz školske priredbe, prenaglašeno,
teatralno, neživo, neubedljivo.
Ne verujem
ni jednoj njenoj grimasi, nijednoj njenoj replici, sve je to bilo fejk do neba.
2)
NEDOVRŠENOST
Sad, ovo je
možda donekle subjektivna zamerka: ja svakako nisam prosečan gutalac svih tih
jebenih serijetina koje se trpaju narodu za ubijanje vremena. Ja vremena nemam
za ubivanje, imam pametnija posla, sve manje postizavam da ispratim i najnovije
filmove, a kamoli da overim propuštene stare, klasične, i u tom kontekstu još
dođe hiperprodukcija dvesta miliona američkih engleskih švedskih korejskih i ne
znam čijih serija od po 5-6 sezona u proseku svaka: pa odakle mi toliki sati i
dani i godine za bacanje bre, aloo!?
 |
|
Osim toga,
zaista verujem da se barem 90% svih priča vrednih pričanja može i mora
ispričati za max 3-4 sata, u vr’ glave 5-6 ako je baš baš epik, a sve preko
toga je rastezanje, fileri, ceđenje suve drenovine i ostale fore i fazoni za
prolongiranje minuta i dragocenih TV sekundi za trpanje reklama jer, da vas
obavestim ako niste znali, TV serije postoje iz dva razloga: 1) da vas zamajavaju
kako ne biste bili u toku sa stvarnim stanjem stvari, kako ne biste izašli na
ulicu, digli revoluciju i svrgnuli-pobili govna koja vas exploatišu i jebu u
zdrav (?) mozak, i 2) da vam, tako zamajanim, uvale sublimnim putem svoje EPP
poruke, da vas nateraju da potrošite pare na reklamirane proizvode.
 |
|
Zato, u
principu mene nervira sama forma „nastaviće se“ na nivou tzv. sezona. U redu je
„nastaviće se“ na kraju epizode, ništa slađe od klifhengera i misterije na kraju epizode, kad znaš da ti sledeća
dolazi za 7 dana. Ali sam zato vrlo neprijateljski prema „nastaviće se“ na
kraju sezone, kad ispadne da ću tek dogodine, možda, saznati smisao i poentu
(if any) ovoga što sam gledao – a možda ni tad! Dakle, ta forma onoga što je
pokojni Munitić lepo nazvao „PANTLJIČARAMA“ mene u startu, u principu, iritira.
Ja nisam vernik. Ne mogu i neću da čekam. Ne znam koliko vremena imam na ovome
svetu i neću da budem izbavljen na kraju
vremena, na onom svetu. Neću da
gledam šes’ sezona nečega, da bacim še’set sati života, da bih otkrio The Big
Picture u kojem mi se neko na kraju posro na glavu debilnim krajem koji nije
bio ni u najavi na početku.
 |
|
S tim u
vezi, kraj I sezone CRNE SVADBE, sa svojim „nastaviće se“, iritira me dvojako. 1)
Subjektivno, principijelno mi smeta jer to ne volim ni inače, nigde, nikada, ni
u jednoj seriji. 2) Objektivno, nevezano za moje privatne preference, nisam
zadovoljan jer mislim da je ovako struktuirana „završnica“ loše izbalansirana:
nije dala dovoljno odgovora, ili bar poluodgovora, fali joj katarze, ili nečeg
nalik tome, fali joj bar privid onoga što naš narod zove „closure“, da se bar
nešto tu kao poluzaokružilo, nego – ako hoćete da znate poentu svih ovih
zbitija koja ste iz nedelje u nedelju zdušno pratili, moraćete da se strpite
bar godinu dana, ako ne i više. Što bi reko Psiho, „Za dve, najviše tri godine!
Katabaza!“
 |
|
Osim toga,
javlja mi se da je zaplet (koliko se uopšte može dokučiti u ovoj trećini priče)
nepotrebno, previše komplikovan. Naravno, videli smo tek jednu njegovu
polovinu, ili trećinu, pa je teško suditi, ali sve te hijerarhije demona,
sekti, štovalaca, mračnjaka, popova i ostalih, i njihove međuigre i odnosi, i
pravila igre, kako ovozemaljske tako i one nečastive (ko kako i zašto biva
posednut, kako se izbacuje van, da li može da se šetka tamo vamo po telima,
čemu inkarnacija demona uopšte, itd itd), moglo bi da se izrodi u galimatijas i
sapunicu, da sruši onaj pažljivo građeni balans horor doziranja koji pomenuh na
početku…
 |
|
Jer, ima
još jedna velika istina o hororu koju ću vam ovako uzgred saopštiti ovde, kao
digresiju, a neko bi morao doktorat da napiše kako bi ovu mudroliju ilustrovao
i sročio (ako je prvo spozna). Naime, horor
je najefektniji onda kad je formalno-strukturalno najjednostavniji. Sve su
velike i odlične horor priče užasno jednostavne, linearne, kratke: odnosno,
njihova dubina ne nastaje od TRPANJA dvesta podzapleta i digresija i likova (ma
šta vam o tome rekao i pokazao Stiven King u svojim ciglama od romana), niti od
zapletanja grdnih mitologija i pravila-da-bi-me-udavila. Ako uopšte imaš
„mitologiju“, kao Mit o Ktuluu, to mora da bude skicirano, maglovito, ali
prosto, bez mnogo zapetljancija. Pravila za vampire, zombije, vukodlake?
Krajnje prosta!
 |
|
Zašto je
horor daleko uspešniji u formi kratke priče? Zašto ima tako malo vrhunskih,
besprekornih, odličnih horor romana? Zato što horor teži jednostavnosti i kratkoći: horor treba da oslikava san,
ili bajku, da svoj učinak gradi na toj jednostavnoj strukturi. A ovde imamo dva
vremenska toka, mnoge likove iz prošlosti igraju drugi glumci u sadašnjosti,
treba voditi evidenciju o svakom imenu koje bilo ko bilo kada pomene, a ima ih
jedno stotinak otprilike, pa vi sad ko kome šta dođe 1976, a ko je od njih preteko
do danas, da bi postao ko-šta, i raščivijajte u koga je, kada, ušao Kapetan il’
Vojvoda il’ Vojnik, itsl.
 |
|
Prema tome, da se vratim na pitanje (ne)kraja
ove storije: rekao bih da on ne frustrira samo time što je ostao otvoren zbog
uslovnosti same forme, nego frustrira dodatno (više nego što mora) time kako je
(ne)artikulisan, šta se tu zbilo ili nije zbilo, šta se saznalo ili nije
saznalo, šta se tu (nije) zaokružilo, pojasnilo… No, dopuštam da je to samo moj
manjinski problem koji većina serijo-bindžujuće publike neće imati.
3) IDEJNOST
Imam dva
problema sa idejnošću ove serije.
a) „Orijentalizacija“ jedne manjine (Vlasi)
i njen tretman kao nekakvih zatucanih redneka koji tamo nešto vračaju i tim
vračanjem svesno ili nesvesno prizivaju đavola. Čini mi se da neko u seriji
negde, u prvim epizodama, u prve dve ili tri, reče: „Tamo su svi takvi…“ U
smislu, tamo, u Istočnoj Srbiji, daleko od Beograda, svi su zatucani, veruju u
tamo neke nečiste sile, izvode čudne rituale, brrr… A naročito Vlasi…
Povodom
vlaške magije kaže se u seriji: „Bavljenje tim stvarima privlači Zle sile!
Njihova vojska Zla se bori protiv boga!“ Ovo su opasne frekvencije. Treba ovo
pametnije promišljati i artikulisati.
Ovo,
srećom, nije toliko zastupljeno jer se fokus zapleta brzo skloni sa Vlaha, nisu
oni u centru pažnje, pa je ova reakcionarna demonizacija učinjena naoko uzgred,
ALI neko bi rekao da je to tim pogubnije jer je izvedeno tako lagodno, olako,
kao nešto samopodrazumevajuće.
Predrasude
se tako grade: više puta ponovljena tvrdnja o nekome vremenom postaje neupitni
aksiom koji se više i ne preispituje. „Zna se ko ovde voli da krade.“ „Zna se
ko je činio genocid po Bosni i Hrvatskoj.“ „Zna se ko ovde vrača i magiju
baca.“
b) Promidžba hristijanstva. Ovaj gnusni
efekat maltene je neizbežan svaki put kad se u zaplet ubacuju nekakvi demoni
nalik đavolima, dakle takvi koji opsedaju ljude, psuju i bljuju iz njih, a hrišćanski
popovi se bore protiv njih i isteruju ih putem egzorcizma, odnosno čitajući iz
svojih „svetih knjiga“.
Još V. P.
Bleti je, svojim EGZORCISTOM, patentirao ovu neo-teologiju i egzegezu: preko
trnja do zvezda, preko đavola do boga.
„Ako vas nateram da poverujete u đavola, poverovaćete, samim tim i u boga.“
Jer, sine diabolo nullus deus. A
vredi i obrnuto: ako ima đavola, ima i boga. A možda i anđela: jer ako postoje
ratnici tame – Crni Kapetani, Crne Vojvode itd – onda, nužno, treba da postoje
i Beli Kapetani, Beli Vojvode… Mada nam ih serija, tj. I sezona, ne prikazuje,
niti nagoveštava.
U SVADBI
vidimo da postoje demoni, opsedaju ljude, crkva se bori protiv njih, dakle –
crkva je dobra.
Dobro,
popovi su ovde prikazani u raznim sivim zonama – onaj Tihon, npr, izvanredno
glumljen, ali scenaristički koncipiran, tj. iz PREDSKAZANJA prepisan, kao skoro
karikaturalno nesposoban da upozori kako treba i kaže pravu stvar u pravi čas (potpunoj
neznanki koju spopada po parkinzima i haustorima: „Da li je vaša kćer
prokrvarila? Da li menstruira?!“), dok je Crni Iranon izrazito neprijatan,
osion, zlokoban, čak nasilan – ali svejedno, ispod tih nijansi ostaje neupitno
da se popovi bore za dobro, da je crkva pozitivna institucija u suštini (makar
i zavedena igrama oko ovozemaljske moći i bla bla), a to je sranje na koje sam izuzetno
osetljiv, i ne prihvatam nikako, ni zbog ličnih ubeđenja, ni zbog verovanja da
je svako pozitivno prikazivanje tih institucija kao što je Crkva – sviranje u
njihove diple, potpomaganje njihovog P.R.-a, čak i kad se to svesno ne
namerava.
 |
|
Verujem ja
da će se u narednoj sezoni Crkva pokazivati u ovom i onom svetlu, i kroz svoje
smrtne predstavnike (jer drugih i nema!) i kao institucija; ali, svejedno, u
suštini, ništa od toga neće da poljulja suštinu: Crkva je Dobra, Crkva se bori
protiv Zla – što je dijametralno suprotno od stvarnosti i istine očigledne
svakome ko ima bar malo očiju i mozga.
Šta, kažete
da ova serija, na svoj zamumuljeni način, NIJE epp za Crkvu i Veru? Pa ok,
možda, ali šta ćemo onda sa definicijom famozne mimotvorne Katabaze, kakva nam
je data u seriji? Citiram:
„Vojska
Crnog Vojvode će zaposesti ljude koji nisu dovoljno snažni. Koji nemaju
razvijenu veru. I duhovnu snagu… Nastaće potpuni nihilizam. Svet bez boga.
Potpuni pad. Emotivna i spiritualna regresija čoveka. Katabaza.“
Šta je
implikacija ovoga nego – ko ne veruje, najebaće; ko prigrli stado oko
crnomantijaša, biće spasen! A gornji citat se nadovezuje na to – ko se petlja s
mađijama, citiram, „privlači Zle sile!“
Ovo je
trebalo bolje, pametnije, promišljenije artikulisati.
4) HOROR SCENE
Ovo je možda cepidlačenje, ili sekundarna zamerka, ali
moram da je iskažem u najboljoj nameri, jer možda je neko (reditelj?) pročita,
razmotri, sasluša, primeni u II sezoni? Naime,
CRNA SVADBA je skoro genijalno efektna u građenju saspensa i ugođaja tihe strave, slutnje, jedva vidljive ili
nevidljive pretnje. To je urađeno maltene besprekorno, zaista ne bih cepao
dlake načetvoro oko toga, taj spoj horora sa trilerom urađen je svetski.
Detalji: oblizivanje usta; Štimac sa zavojem, buđenje iz kome, pričanje;
ustajanje; efektne fraze – „Katabaza“, „Crni Vojvoda“ i sl. Sve je to super.
 |
| i ova scena je super. samo što je nejasno šta u njoj biva... |
Ali, ono gde serija ponegde posrne jesu scene direktnog
horora.
Recimo, scena po kojoj je i nazvana, „crna svadba“ na
groblju usred noći, previše je klišetizirano inscenirana, kao prosečna „horor“
scena od sorte koju ste svi videli bar dvesta puta. Em je noć, em na groblju,
em su grobovi ti starostavni (rekao bih upravo na Rajačkom groblju), em je sve
u izmaglici, pa još plavi filteri, pa još u blizini huče buljine i grakću
gavranovi (!), i kao da sve to nije dovoljno – još i nekakva „jeziva“ muzika
huči i buči.
Preteraše
ga, baš. Koliko bi ta scena bila jezivija, efektnija, da uopšte nema izmaglice…
i da nema jebene muzike! U tišini bi to gluvo kolo odjeknulo mnogo strašnije
nego ovo, preslikano formom ako već ne sadržinom iz svakog horor filma koji ste
ikada videli!
Zatim, kad odu kod vračare – koja mora da bude slepa, da
izgleda jezivije! – i to usred noći, jer ne daj bože da odu kod vračare preko
dana, kad one inače primaju pacijente, a ono napolju i vrane grakću i
vukovi/psi?/ zavijaju…
Fina je to scena, za naše uslove, ali voleo bih da je
režirana još originalnije, i da se umesto slabih kompjuterskih efekata to lice
vračare demonizovalo efektima maske.
Na kraju, i scena egzorcizma je puna neiskorišćenih
potencijala i manjkavosti, ali ajde neću o njima da ne zađem u spojlere…
Dakle, mogao bi se ubeskraj nabrajati svaki detaljčić
koji mi je ovde zasmetao, ali dosta je bilo. Kazaću samo još jednu malo krupniju
stvar za kraj.
Naime, s jedne strane ovde vidimo: Udba je
svačija sudba, vlada svim i svačim, komanduje svima, zataškava sve, učini da te
nema preko noći, zametne ti trag, strava i užas. S druge strane, jedna obična
građanka na saslušanju u Službi svom ispitivaču kaže „Druže, vi ste jedno
obično Udbaško govno!“ I nikom ništa, puste je. Kasnije Kojo ode u sedište Udbe
(aka BIA), isproziva i ispsuje sve koje vidi, otera ih u trista pički
materinih, i više puta ponovi svoje ime, da dobro upamte ko ih je ispsovao, i
ode ladan otuda. Ne proguta ga mrak. Ne skembaju ga ni odma’, ni kasnije.
Pih, izem
ti tu strašnu svemoćnu Udbu, zar od tih mlakonja da osetim neku MOĆ, da vladaju
svime, a zajebava ih ko oće, niko ih se ne boji? Cvrc Milojka! Malo morgen! Samo još ona mala riđokosa nije upala tamo da im se najebe majke udbaške! (Nadam se da ovim nisam nenamerno spojlovao nešto iz II sezone?!)
Da sumiram
ono što ja uvek ponekad kažem: dobra serija ima hiljadu mana, ali joj ih
praštamo, jer je dobra. Loša serija ima samo jednu – to što je glupa, što ne
valja.
CRNA SVADBA
je, uprkos svemu gorerečenom, dobra serija. Čak, vrlodobra. Ima potencijale da
bude još pametnija i bolja ako ispravi ponešto od gornjih zamerki što se da
ispraviti. Za početak, da likovi koje igraju Ulix i Đokićka poginu u 1. epizodi
II sezone… a da Kojo iz srpskog inspektora Kluzoa mutira u debelog, matorog,
ciničnog srpskog Dilana Doga koji je već progutao Gruča…
 |
| Crni Vojvoda u izbačenoj sceni iz serije |
