KAKO JE BILO NA SLAUGHTER FESTU 2023?

Ovca mi se jagnji, odnosno četvrti roman mi se uveliko piše (ZADUŠNICE!), pa zato samo kratko: kako mi je bilo na ovogodišnjem, drugom po redu Slaughter Festu? Ukratko, nisam nezadovoljan!

            Bilo je lepih stvari, i stvari koje bi se dogodine, ako festivala bude, morale popraviti.

Otvaranje

Zatvaranje i dodela Zlatnih Macola

                Da počnem od lepših i brojnijih.

            1) Više dobrih filmova.

            Ove godine izdvojen je veći deo budžeta za nabavku svežih, ekskluzivnih, atraktivnih filmova – pa je time publika stavljena na teže slatke muke, koji od filmova da žrtvuje, tj. koji radije da pogleda.

Reditelj MEGALOMANIJAKA, na Grosmanu; dogodine u Klanici?

            2) Zanimljivi gosti: bio je tu Dejan Zečević, reditelj TT SINDROMA.

Nažalost, zbog obaveza, samo na jedan dan, ali pravi fanovi, koji su ga prepoznali, mogli su da se s njim druže, proćaskaju, slikaju se.

3) Zeka je učestvovao i na tribini posvećenoj njegovom filmu, koja je privukla nekolicinu Nišlija više (čak 15-ak, ako ne i skoro 20! što je više od tuceta koje je došlo prošle godine na priču o LEPTIRICI).

4) Zanimljivi gosti: bio je tu Miki Lakobrija, čiji su PACIJENTI i ostali treš-hororčići (moj izbor od 12 naslova) oduševili publiku i bili otkrovenje mnogima koji su se s njima prvi put sreli.

5) Ogromno zanimanje publike izazvala je i izložba Lakobrijinih horor čuda: beba iz SRPSKOG FILMA, razne otkinute glave, ruke, mrtvi kučići, telad, oktopodski pipci – i žena-mutant u punoj veličini, iz filma OTVORENA.

Sve je to bilo tu, u bivšoj klanici, na izvolte, da se vidi izbliza, pipne, uzme u ruke, da se načine memorabilne horor fotke i selfiji.

6) Bio je tu i Nenad Bekvalac, nadohvat ruku obožavalaca i goth obožavateljki…

7) Na štandu sa MERCH ponudom Slaughtera (majice, kačketi, maske) mogao se naći i širok asortiman horor knjiga: bile su tu moje (PROKLETIJE, DIVLJA KAPELA, ZAVODNIK) i Orfelinke (uklj. POETIKU HORORA i NEKRONOMIKON), 

ali moglo se naći i nekoliko fanzina CRNOSLOVLJE, te horor zbirka VRAGOVESTI, i domaći niški horordžija, Dejan Sklizović, sa svojom zbirkom MIJAZMIČNI PREDELI. Ne znam za ove ostale, ali većina mojih knjiga se prodala, pa sam i time zadovoljan.

8) Na festivalu su bili i moji drugari iz Beograda, inače veliki horor fanovi, Marko Pišev (pisac i antropolog; prošle godine u svojstvu gosta festivala, ove kao moj gost) i Ognjen Simić, pa je u tom društvu i sve ostalo, i dobro i manje dobro (uključujući jedan epski potop-pljusak) bilo podnošljivije.

9) Ove godine sam, sticajem okolnosti, stigao da ispratim manji deo muzičkog dela festivala – ali sam zato, baš tu, otkrio svoj novi omiljeni bend i božanstvene im pesme koje od tada vrtim bez prestanka, na repeat. 

Ove lude Fince ste mogli videti i čuti u Doljevcu, naživo, samo da ste došli!

10) I ove godine pozitivan feedback zadovoljne publike napunio mi je baterije osećajem da radim nešto valjano, i da imam za koga.

11) Prikazivanje TT SINDROMA u ambijentu ex-klanice, među onim pločicama i u toj auri krvi, pa još sa Lakobrijinom mučionicom odmah pored, bio je pravi Dodir Genija. 

Odavno nisam reprizirao TTS, pa sam ga s velikim guštom overio u ovom unikatnom okruženju, za taj film najsavršenijem mogućem.

12) Dobili smo, zahvaljujući Lakobrijinom dizajnu (i mojoj asistenciji pri tome), Zlatnu Macolu kakvu zaslužujemo!

 

13) Stripadžije su crtali u krugu klanice neke horor crteže.

Što se tiče stvari koje su mi malko sreću kvarile, navešću dve:

1) Tehničkom greškom, na prvo prikazivanje MEGALOMANIJAKA nije išao titl, a većina publike nije znala francuski. Ovo je popravljeno naredne večeri, kad je taj film dobio ZLATNU MACOLU, pa je prikazan s titlom.

Nažalost, ista greška se desila i sa još jednim filmom, nemačkim MOTHER SUPERIOR.

Mada ja nisam zadužen za te ogromne fajlove koji se prikazuju, izgleda da ću morati dogodine i njih da proveravam.

2) Komarci! O,da, bilo je krvi!

Nisam siguran oko procedure – KO, tačno, i kada/kako, može/sme da zaprašuje protiv komaraca (ako se ne varam, ne zaprašuju se odrasli, nego kad im bude vreme da se izležu mladunci – dakle, truju se unapred, a ne kad porastu) – dakle, ne znam KO je to trebalo da uradi, da li Doljevac, da li organizator (Komplos Art Factory), ali neko je valjda trebalo da taj problem predvidi i reši.

Bio je tu i Sledž Hamer, odnosno Joca Ristić

 

Pored toga:

Moraće dogodine da se sajt festivala bolje održava – početkom ove godine mesecima je bio nefunkcionalan;

moraće da se FilmFreeway ranije aktivira;

moraće da se konkurs za domaće kratke horore ranije raspiše.

A trebalo bi više poraditi na sponzorima i medijima/promociji.

A vi, koji ste bili naživo, šta veliiiite?

3 HOROR VESTI: LEPTIRICA 2, KNJIGE KRVI, ZADUŠNICE

            Imam vam reći 3 važne, ekskluzivne horor vesti, koje ćete saznati samo ovde.

 

1. NIŠTA OD NASTAVKA LEPTIRICE

            Sigurno ste u medijima krajem prošle i početkom ove godine videli obilje vesti i intervjua s Đorđem Kadijevićem, u kojima je najavljivana neka vrsta nastavka LEPTIRICE. Čak se licitiralo i s nekim glumcima, pominjani su Biković i Sergej, itd.

Evo jedne od konkretnijih najava:

Snima se nastavak legendarnog filma „Leptirica“, Kadijević za N1 o „Kletvi“  

            Pa, na nedavno održanom filmskom festivalu u Sopotu, gde sam bio uvodničar okruglom stolu posvećenom Kadijeviću, Đorđe je nekolicini nas priznao da je odustao od tog projekta, da ga neće raditi ni sad ni kasnije, i da je umesto toga zaokupljen pokušajima da se upusti u snimanje sasvim drugog scenarija, iz „NATO rata“, kako ga on stalno naziva.

            Možda će biti razočaranih ovime, ali ja mislim da je ovo ipak dobra vest. Neke stvari treba ostaviti na miru. Ne mora baš svaki klasik da ima nastavak i/ili rimejk. Ne može se dvaput ući u istu reku – a još manje se može ući u istu reku 50 godina kasnije! Ne kazujem ovo napamet, nego kao neko ko je čitao jednu verziju tog planiranog scenarija… Verujte, bolje je ovako.

 

 

2. KNJIGE KRVI 2 IZLAZE IDUĆE GODINE

            Nedavno sam ovde najavio da će Orfelin za Sajam knjiga u oktobru objaviti svih šest KNJIGA KRVI, u dva velika nekronomikonska, bogato opremljena toma, sa ilustracijama za svaku priču, sa bogatim dodacima itd. Evo te najave.

            Pa, evo male korekcije: za Sajam knjiga u oktobru Orfelin će objaviti prvi tom (tj. prve tri KK), a drugi tom, sa KK4-6, objaviće tokom iduće (2024) godine.

            Zašto? Ukratko, finansije. Kriza. Shvatili smo da je prvobitni plan preveliki udar i na naš, Orfelinov, džep – ali i na džep mnogih naših čitalaca. Svaka čast onima koji su zaposleni i imaju dovoljna primanja da bez problema isprate sve što objavimo, odmah čim pretplatu obznanimo, ali – većina nije u tom položaju, što pokazuje i odziv na naše novije pretplate. Kriza je. Većina ljudi za čitav Sajam, za sve što tamo namerava kupiti, ima budžet od 5.000 din, ili manje od toga, i očekivati da neko dođe na Sajam samo da bi sve što ima izručio Orfelinu nije baš mnogo realno (iako sigurno ima i takvih – ali nedovoljno!) I zato… da ne bismo samoubili Orfelin sa dve luksuzne i skupe knjige odjednom, odlučili smo da ipak razdvojimo ove tomove: uostalom, čak i u Engleskoj su oni izvorno izašli odvojeno (KK1-3 1984, KK4-6 1985), pa je zato smisleno da tako bude i u Srbiji.

            Znam da će biti onih koji su razočarani ovom vešću, ali mislim da će većina razumeti  rezonovanje iza nje i da neće zameriti na ovome, nego da će nas podržati. U svakom slučaju, ove knjige će vredeti čekati – i imati. To vam garantujem.

 

 

3. BIĆE ZADUŠNICE OVE GODINE

            Ova Orfelinova odluka direktno se odražava na moje planove za ovo leto. Prvobitno sam mislio da ću se Barkerom baviti čitavog leta, barem do druge polovine avgusta. Međutim, u svetlu novog rasporeda, redakcijom prevoda KK4-6 i pisanjem obimnog Pogovora baviću se tek krajem ove godine. A pošto sam sve što treba oko KK1-3 već obavio (sredio prevode, ujednačio ih, i napisao tri dodatka: detaljnu Barkerovu Biografiju, anotiranu Bibliografiju i Filmografiju, koji idu na kraj I toma) – sada sam slobodan da najzad dovršim svoj roman ZADUŠNICE!

            On je izrastao iz jedne novele koju sam napisao odavno. Prošle godine sam to dorađivao, proširivao, dopisivao, apdejtovao, ali sam pre kraja morao da prekinem zbog obaveza u Orfelinu (KNJIGA EJBONOVA i još neki radovi u „Poetici strave“). Ta nedovršenost me od tada svrbi i ne da mi mira; stalno sam pomišljao na taj roman za sve ovo vreme, tokom protekle godine, i sad, kad najzad imam vremena da ga dovršim, bacam se na njega kao kuče pušteno s lanca! Već sam počeo da radim na završnim radovima.

            Po svemu sudeći, tekst će biti završen pre kraja jula, jer je ionako do sada bio barem 5/6 gotov. Biće vremena i za prve moje proto-čitaoce da daju svoje sugestije, da se ponešto možda promeni, popravi, ako bude potrebe – i da knjiga bude spremna za štampu u septembru (Pretplata!), odnosno da iz štampe izađe do oko 20. oktobra i da bude plasirana na Sajmu.

John McTiernan’s NOMADS (1986)

 

**(*)

3-

Potaknut nedavnim druženjem sa MekTirnanom na Grosmanu, gde sam ga i izdašno intervjuisao, reprizirao sam, posle poprilično vremena, NOMADE, njegov opravdano zaboravljeni debi. Kazaću ovde koju o tom hororčiću, a onda, ispod tog rivjua, ukratko ću se oglasiti i o drugim MCT filmovima koje sam overio (uglavnom reprizno) na Grosmanu.

Mada sad više poštujem neke aspekte u NOMADS, a pre svega režiju i kameru, ništa suštinski to ne menja moju raniju ocenu – da je to jedan nedokuvan, na bitnim mestima vrlo faličan film: previše je tu melodrame i histeričnog ponašanja likova do ivice krindža i preko (vrištanje, bacakanje, izbečene face, stupori itd) – što Lesli En Daun prosto nije dovoljno dobra glumica da ubedljivo iznese (a i Pirs Brosnan se napreže do krajnjih svojih granica); vala, ni neka bolja ne znam kako bi se izborila s ovim što je reditelj ovde tera da čini.

Sam koncept je problematičan i reakcionaran: „Ijuft al su šašavi ovi Kalifornjani, neukorenjeni, lutalice, ne drži ih mesto, slušaju rok i oblače se ko neki nju vejv pank rokeri, plešu po parkinzima, bacaju kante na kola po plažama, pišu banalne mensonovske grafite po zidovima, žasu!“

Dizajn nomada je skroz promašen, smešan, nimalo nisu zastrašujući ni po imidžu ni po ponašanju, čak i kasting je slab, ni face im nisu neke naročito kripi. Ceo film ne učine ništa stvarno strašno, što bi opravdalo onoliku melodramu, da se svako ko dođe u dodir s njima pretvori u histeričnog ludaka što se okolo bacaka ko da je u nekoj lavkraftovoj priči 

– ko da je video barem Ktulua ako ne Jog Sotota, a ne samo nekolicinu smešnih uličara-pankera koje kamera ne beleži; daleko više su čizi nego kripi. Čak i oni glem-rok vampiri, donekle sličnog imidža, u FRAJT NAJT 2 su hororičniji od ovih smešnih pozera...

Ona scena s opaticom, mada lepa po sebi, deluje ko slepo crevo, na silu ubačeno u film da bi malo lakše mogo da se izdaje za horor. I uopšte, sve to narativno skakanje napred-nazad, sad-prošlos, stvarnos-san itd. više je konfuzna mistifikacija (da zabašuri jednostavnost i plitkost zapleta) nego što je smisleno i učinkovito za neki viši cilj.

Ceo film deluje pre kao neki arty eurotreš, ili barem kanadska poludupasto-žanrovska pretencioznost, negoli kao pravi, čistokrvni američki žanrovski film, kakvi su skoro svi ostali docniji MCT-jevi, pa je utoliko čudnije videti ga u opusu MCT-a, i to na samom začetku njegove karijere, kao jedini njegov film kojem je on sam samcit piso scenario. 

Jeste njegova neobičnost i relativna neuporedivost donekle i plus (mada ponajviše liči na predugačku epizodu ZONE SUMRAKA – duplo dužu nego što materijal može da podnese a da se tolikim rastezanjem ne pocepa), ali odnekle je to prosto – falinka. Ništa se naročito ne dobija tim gomilanjem random začudnosti, svim tim bizarnim ponašanjem likova i grdnim elipsama. Upali smo ti u kuću, kroz vrata i prozore, uvatili smo te na tavanu, a onda stali, i otišli: Because Fuck You That's Why.

Recimo, i taj hint sa ubicom koji je živeo u toj kući, i zlodejsko nomadsko obožavanje zločina, sasve mensonovskim sprej-porukama (SEX DEATH KILL PIGS) - ostaje nedorađen, kao i skoro sve ostalo u filmu.

Šteta, jer bazična zamisao s tim Inuatima (eskimskim zlodusima koji uzimaju ljudska obličja, ali su geografski ograničeni na teritoriju države Kalifornije onako kako je na današnjoj mapi nacrtana) potentna je, i svašta zanimljivo moglo se uraditi s time, da je ovo pravio neko ko horor zapravo voli i razume. Nažalost, MCT nije taj, ni bio, ni ostao.

Ne verujete? Evo šta mi je naživo, u diktafon, MCT o hororu kazao:

“I spent quite a bit of time trying to study the mechanics of a horror story. It’s because it’s very simple. It’s a very simple way to organize a story. And I found that there were loads of short stories and pieces, things that I could read where I could analyze the structure. Because that was what I was trying to do, it was to analyze the structure of stories. 

What is it about this moment of your movie that makes sure that the audience wants to watch the movie half an hour from now? And horror stories are the simplest, they have the simplest architecture. You know, they’re basically detective stories where the detective is going to become the ultimate victim of the murderer, the monster of some sort, and the fact that he keeps going and detecting and trying to get the answers means that that’s an act of courage on his part. That’s why he’s a hero. 

Well, it’s a very simple architecture... I don’t like horror stories. I guess that I just, you know, I don’t find them interesting. I don’t go to them. I don’t enjoy them.”

Well, Mr. MCT, ne mogu ni ja reći da sam bogzna kolko uživao u ovim tvojim NOMADIMA. Nije to nezanimljivo, dapače – vredi pogledati, ali minorno je čak i u poređenju sa prosečnim mid-to-low budget hororima svog vremena, sredine 1980-ih, a da ne govorimo o poređenju sa masterpisovima koje si, po tuđim scenarijima (uz svoje nezanemarljive dorade), režirao odmah zatim.

 

Što se tiče ostatka MCT opusa koji sam gledo, evo, ukratko.

 

Sticajem okolnosti, PREDATORA sam u zadnja dva meseca čak dva puta pogledao u bioskopu – prvo u Nišu, na austrijskoj reviji u čast Švarciju, a zatim i na Grosmanu, i to je jedan školski primer onoga što naš narod zove „The Gift that keeps on giving“! Na ovo drugo gledanje filma, kojeg sam ionako već mestimično parafrazirao i čak citirao u PROKLETIJAMA, sinula mi je jedna, čini mi se solidna, ideja za novu horor priču iz sveta NAŽIVO-PROKLETIJA. Oni crveni Predator-vision kadrovi (ukupno minut-dva sveukupno) košmarniji su i jeziviji od čitavih 90 minuta NOMADA…

 

Na ovu reprizu DIE HARD-a učvrstio sam svoje ranije ubeđenje da se radi o SAVRŠENOM filmu, besprekornom, bez ikakve mane, na svim nivoima: bukvalno SVE tu funkcioniše školski precizno, i scenario i režija i kamera i muzika i kasting i ritam i struktura i početak i kraj i sve između, tu nema minuta da se nešto zanimljivo i memorabilno ne desi ili ne kaže, ukratko: pravo blago za višestruko (beskonačno) uživanje. Prava ODA RADOSTI od filma.

Treći deo („onaj sa jugom“) je više nego korektan, zabavan, ali ništa za antologije: dobro napravljena konfekcija.

 

LOV NA CRVENI OKTOBAR (kojega sam sada prvi put pogledao) nije mi bogzna šta deliverovao: to je bre gomila krupnih i srednjih planova nekih muškaraca koji nešto ubeskraj pričaju i drve – i to je lepo uslikano, osvetljeno besprekorno, svetlima odozdo, ali vremenom postane monotono gledati čak i te lepo uslikane photographs of people talking (čak i kad kamera povremeno mrdne ili zumne na nekoga od pričalaca). Klaustrofobija? Saspens? MEH! DAS BOOT it ain’t – not by a long shot!

 

TRINESTI RATNIK mi je i na ovo (prvo bioskopsko) gledanje bio i ostao ono za šta sam ga ranije držao: totalno uninvolving besciljan filmić. I ne, NIJE to zato što ga je Zli Krajton oteo od MCT-a (koproducenta!) i skratio ga za krv, da bi napravio PG-13 bozu; nikakvi litri krvi i gomile creva ne bi spasili ovu mlitavo postavljenu storiju, loše vođenu, sa očajno kastovanim mrtvim puvalom Banderasom – čiji je lik ionako skroz nezanimljiv već na nivou scenarija, dosadni posmatrač koji nema nikakav karakterni luk niti doprinos toj ionako tankoj pričici – nešto zanimljivije obrađenoj u kaubojskom okruženju, u THE BONE TOMAHAWK (mada je taj film zasran na drugi način, drugačijom vrstom distanciranja, budući 4/5 snimljen iz preterane udaljenosti).

 

            LAST EKŠN HIRO? Pih, vrlo je loše to ostarilo, a nije mi se sviđalo ni ONIH dana. Jeste, donekle zanimljiv je i svež, tada, bio taj META momenat – samo što je, u to isto vreme, ili malo PRE toga, META-žanr daleko pametnije i zanimljivije i maštovitije radio Sklavi u DILANU DOGU. Ovo ovde prosto nije dovoljno dovitljivo, suviše je prvoloptaški i zaplet (totalno zeeeev dosadna priča o tome dal će dve mafijaške familije zeeeev da se ujedine il neće zeeeev) kao i „humor“ koji me je zagolicao možda 3-4 puta sveukupno, u celom filmu. Ako oćete meta-žanrovske priče i likove koji iskaču iz platna/ekrana, daleko zabavniji su Bavini DEMONI, a potentniji i pametniji od ovoga je čak i čizi-krindži ŠOKER, najbliži rođak ovog s pravom propalog JUNAKA koji je s daleko manje para ali više pameti (i skoro jednakom količinom čiza) hteo da se igra skakutanjem između platna/ekrana i „stvarnosti“.

naslov i drugi natpisi su urednički

             P.S. Moj intervju s MekTirnanićem čitajte u NIN-u koji izlazi u četvrtak 13. jula! U njemu nije SVE što sam s njim pričao, jer izvorni je intervju znatno duži; ove tri strane u časopisu su otprilike trećina celog razgovora, bez NOMADA, bez filmskih uticaja, bez priče o Fordu i Hičkoku, i još ponekim temama: ali jeste tu veći deo onoga što mi je rekao o PREDATORU i UMRI MUŠKIJU, kao i o novom filmu koji mašta da snimi u Srbiji.