Ranko Munitić: Intervju (Pressing)

U znak sećanja na nedavno preminulog kritičara i teoretičara koji se, pored ostalog, bavio i fantastikom i hororom, reših da iz opskurnosti izvučem i na ovom blogu obznanim jedan redak intervju sa Rankom Munitićem.

Objavljen je početkom 1990-ih u niškom akademskom listu PRESSING, a razgovor je vodio Srđan Petrović.

Intervju skenirao i tehnički priredio: Dejan Ognjanović.

S ONE STRANE SNA

Ranko Munitić je jedan od naših najstručnijih filmskih kritičara. Veliki poznavalac istorije kinematografije, žanrova, filmskog miljea. I čovek koji, verovatno, najviše voli filmove strave i užasa.

• Osamdesetih godina u svetskoj kinematografiji horor je nekako izrastao u udarni žanr. Štaviše, on je polako inficirao i ostale filmske vrste. Vi ste u "Filmskoj enciklopediji" napisali poglavlje o filmovima strave.

"Horor je jedan, podrazumevajući njegove oblike, na filmu, u literaturi, stripu, na televiziji, fantastičan žanr za istraživanje. On je ustvari, jedinstven u odnosu na ostale žanrove. Pre svega zato jer raspolaže jednom jedinom osnovnom žanrovskom pričom. Gledajući tako, on je fenomen pošto svaki filmski rod ima odredeni broj priča koje uvek prepričava, odnosno varira. Recimo, vestern ima tri-četiri elementarne priče i onda ih u zavisnosti od autora, bio to Džon Ford ili Serđo Leone, prepliće. S druge strane, kriminalistički film ili triler su vrste gde se uvek dodaju nove stvari jer se na temu kako otkriti ubicu, špijuna ili već onog ko se skriva, po prirodi, razrađuje originalno. Tu reditelj ili pisac može pokazati svoju inovantnost i osmisliti još neki novi sjajan način na koji će se to desiti."

• Koja je to priča sakrivena u osnovi horora?

"To je jednostavna priča i nju nalazite u sirovom obliku još kod rodonačelnika strave i užasa, Edgara Alana Poa. "Pad kuće Ašerovih", naime, sadrži sve karakteristike. Radi se o jednom prostoru, ovde je to ukleta kuća, gde prestaju da važe spoljašnji, svakodnevni zakoni, i počinje onaj drugi svet, svet strave, naravno, sa monstrumom kao nosiocem svega.

Kasnije je to i u "Drakuli", samo ovde se odlazi u dvorac u Karpatima, zatim u "Psihu", lošem romanu Roberta Bloha i maestralnom filmu Alfreda Hičkoka, gde Merion Krejn kada ukrade pare stiže u motel Normana Bejtsa, pa sve ide do najboljeg romana Stivena Kinga i, možda najboljeg horor-romana uopšte, "Isijavanja", u kome cela porodica odlazi u hotel "Vidikovac". Zanimljivo je da kada samo svedete ono što je u najboljim ostvarenjima strave i užasa dobijate istovetnu priču koja nikome ne smeta. Čak su i autori toga svesni i upravo je to, verovatno, za njih svojevrstan izazov."

• Ne koristi li i naučna fantastika isti model?

"Ne, već i oni stoje u sličnom odnosu. Ta dva noseća žanra fantastike imaju mnogo sličnosti, ali u toj osnovnoj potki su udaljeni. Naučna fantastika neprestano manifestuje sposobnost da se unutar tema, a to su razne stvari na Zemlji, u svemiru, na drugim planetama, druga bića i vremenske dimenzije, svede na više elementarnih priča iz fundusa žanra i dođe do, skoro svake sezone, neke nove stvari koja ulazi u klasiku.

Za razliku od sf-a, horor raspolaže jednom pričom koja izgleda jako siromašno i sirotinjski u odnosu na ostale. Ali, lepota horora jeste upravo i u tome što je on uspevao da izgradi ceo jedan svet na toj priči o ukletoj kući, na priči o nekom 'crnom prostoru'.

Ali, horor je prirodno usmeren na naučnu fantastiku, tako da postoji neka međusfera između njih. Ponekad je preplitanje toliko da je teško odrediti granicu. Ipak, horor treba uvek izdvojiti jer on barata malim putovanjima u svet onostranog, za razliku od sf-a kome je potrebno jedno veliko putovanje i ono je karakterističnije za bajke. Klasičnom sf-u kao što je Kjubrikova '2001: Odiseja u svemiru', potrebno je upravo to dugo putovanje, čak do Jupitera, a hororu jedno kratko, recimo do najbližeg komšije pa da se izvuče čitava gomila kostura, utvara, sablasti i monstruma. Na jedan način sf bi bio pogled na čoveka u prostoru, a horor na prostor koji se krije u čoveku i njegovoj podsvesti. Naučna fantastika je, po meni, putovanje do našeg božanskog Ja, a horor do demonskog."

• Međutim, pristutna je potreba horora da se udružuje sa ostalim žanrovima?

"To je normalno jer do jednog momenta vi možete ostati samo u svom dvorištu ne prateći ono što je napolju. Taj odlazak u drugi svet može se razbijati, dramaturški odlagati i nagoveštavati kroz sitnije priče, sve u zavisnosti od stvaralačkih mogućnosti autora. Recimo, u 'Egzorcistu' Vilijama Fridkina prođe poprilično vremena, izdogađaju se stvari koje nisu najčvršće vezane za osnovu filma, dok se glavni junak, sveštenik, ne sukobi sa đavolom. U stvari, ne dokopa se svog modela 'crne kuće' u toj varijaciji."

 

• Tehnika je umnogome pomerila granice žanrova. Među poslednjim primerima je 'Alien' i 'Aliens'. Tu je klasičan sf postao horor.

"Ima nešto zajedničko izmedu ta dva dela i kada sam ja u pitanju, što mi se inače retko događa, mnogo više volim drugi deo od osnovnog filma Ridlija Skota. Mislim da ma koliko Kamerun (reditelj 'Aliens') želeo da liči samo na dobrog zanatliju nego na nekoga ko je više od toga, on dobro oseća motive i maksimalno izvlači iz njih.

Kod 'Alien-a', ukoliko ga nominalno uzmemo za sf, karakteristična je ta 'crna kuća'. Znate, 'crna kuća' to postaje kada se sa monstrumom zavučete u grobnicu, hotel, kuću ili svemirski brod. U ovom filmu sve se događa u nekom zatvorenom prostoru, počev od one planete gde se larva aktivira, preko obračuna u svemirskom brodu, pa do onog konačnog duela Sigurni Viver u onoj maloj kapsuli. Sve slično funkcioniše i u nastavku.

Jer ma koliko Melijes bio neprevaziđen u osnovnim postavkama sf-a, žanr započinje '68. godine i '2001. Odisejom ...'. Isključivo zbog tehnike, razvijene industrije trika i trik majstora. Rekao bih čak trik čarobnjaka. To je divno rekao koscenarista '2001'. Artur Klark, da film koji hoće da bude bolji od toga mora biti snimljen na licu mesta. Znači gore, među zvezdama."

• Znači Vi prevashodno vezujete sf za razvijenu tehniku. Kako stvari stoje sa hororom?

 

"Za divno čudo trik hororu uopšte ne treba. On može sebi priuštiti mobilne šminke, razne oblike maski koje reaguju na jačinu svetlosti pa se pred objektivom kamere raspadaju, ali filmovi strave mogu bez toga. Klasik horora, Lon Čeni, je sam sebi u garderobi pravio maske čudovišta i to je maestralno funkcionisalo. Lepo je kada raspolažete svim tim tehničkim pomagalima i čudima, ali ona nisu osnova kao kod drugih."

• Jake autorske ličnosti obeležile su filmove strave i užasa. Od Lugošija, Karlofa, Čenija, pa onda, uslovno, preko srednje generacije i Hičkoka, Prajsa, Polanskog, do savremenih Krejvena, Kronenberga, Englunda.

 

"Nižući imena dobro ste pomešali reditelje i glumce, jer što se horora tiče, ukoliko ste nešto dobro zamislili kao reditelj a nemate dobrog glumca, to nije to.

Selekcija imena se pravi sama. S obzirom na ono što smo govorili u početku, da je to naše putovanje na jedno bezazleno mesto gde se odjednom rastvori pod i sve postane ambis užasa i opasnosti. Onda sve to zavisi od ličnosti koje to treba da dočaraju. Pored dedice Melijesa koji je u filmu nekako sve započeo, pa i horor, preko Luisa Fejada, čiji su serijali iz druge decenije ovog veka u svoj onirici horor, 'Fantomas', 'Vampiri', dolaze nemački ekspresionisti i 'Kabinet doktora Kaligarija', Murnauov 'Nosferatu', da bi vrhunac tog klasičnog razdoblja bio u Holivudu od '31 do '36 godine.

Tu imamo jednog genijalnog reditelja, Toda Brauninga čiji je film 'Nakaze' jedno od najboljih ostvarenja, solidnog reditelja Džemsa Vejla, dvojicu izvanrednih glumaca, Borisa Karlofa i Belu Lugošija, i najboljeg majstora maske svih vremena Džeka Pirsa. On je napravio sve ono što mi sada imamo u ikonografskom nasleđu. Dizajnirao je Frankenštajnovo čudovište, Drakulu, Fantoma opere, Vukodlaka. I taj oblik je ostao i dan danas, a on je imao na raspolaganju samo malo mekog voska, pamuka i obične šminke.

Pedesetih godina pojavili su se kao glumci Vinsent Prajs, Kristofer Li i Piter Kašing, a kao reditelj Terens Fišer, koji je imao nos za sjajne scenarije i inovacije. Vremenski paralelno sa ovim ide i jedan podžanr horora, takozvani stvarnosni. On je nastao sa 'Psihom' koji zahvaljujući Hičkoku pretvara život mrtvaca u našeg komšiju, čoveka koga susrećemo na ulici. I to, ma koliko u prvom trenutku izgledalo kao atrakcija, kada se gleda na duže, vidi se da je prekretnica. Jer od priča gde se odmah vidi da se radi o priči, horor je prešao u jednu realističnu sferu koja mu je dala sasvim nove mogućnosti i pokazala da mu je mesto u životu a ne u izmišljotini. Interesantno je da je Roman Polanski povezao ova dva pravca, bajkoviti i stvarnosni, svojim filmovima 'Bal vampira' i 'Rozmarina beba'."

• Govorili ste samo o klasicima?!

 

"Meni lično draži su oni prvi stari majstori, jednostavno jer su imali daleko manje na raspolaganju nego današnji autori. To su ljudi koji su otimali horor predrasudama jer je onda bilo sramota raditi tako nešto. Znate ono 'pričaš priču da plašiš malu decu'. Drugo, jer su uspeli da udare temelj veličini filmskog horora. A posebna je priča rizik koji imate kada vi jednom koji se bavi maštom treba da date pojavnost i jednu užasnu konkretnost. Znate, svi mi smo lepo u svojim glavama zamisiili ta čudovišta, pa treba izdržati sud kada se to vidi na ekranu. To je jedan podvig o kome treba govoriti. Možda sam nepravedan prema ovim današnjim majstorima, ali prednost uvek dajem onima koji su dobili tu prvu bitku."