OGLEDALO ZA VAMPIRA - Adrijan Sarajlija (1. deo)

            Ako je verovati pogovoru ovoj knjizi, blagoglagoljivo nabudženom od strane Slobodana Škerovića, debitantski roman Adrijana Sarajlije nudi "avanture dostojne Đakoma Kazanove, Markiza de Sada i Karlosa Kastanede" ali i "ravelovski bolero energetskih paketa koji neočekivano probijaju iz „kolajdera“ kolektivnog podsvesnog".

            Ako je verovati Deksi Seljaku (Pantalejskom) Stojiljkoviću, ovo je "vešto skrojena priča, izuzetan stil, zanatska potkovanost na kojoj mnogi mogu da zavide mladom autoru". (On, je, istina, kasnije drastično modifikovao i ublažio svoje pohvale, na jednom opskurnom forumu na kome učestvuje 6 ljudi, ali navedene reči iskazane su na daleko vidnijem mestu...)

            Ako je verovati Đorđu Bajiću, prikazivaču sa Popboksa i Jelou Keba i nakucavaocu nečitljive knjižurine Ostrvo prokletih, OGLEDALO ZA VAMPIRA pokazuje "neosporne kvalitete, pre svega Sarajlijino pripovedačko umeće."

            Naravno, verovanje je stvar iracionalna, koja s mozgom veze nema; što je još gore, nijedan od citiranih nije kompetentan da sudi o dobrom pisanju, niti kao kritičar (iako Bajić ima barem teoretske pretpostavke za to), a još manje kao pisac, pokaznim primerom sopstvenog pisanija (iako je Deksina proza, za razliku od pisanija ostale dvojice, barem čitljiva).

            Ipak, ovaj roman je najveću kontroverzu u skučenim okvirima žanrovskog geta izazvao time što su pojedini čitaoci u glavnom junaku romana "prepoznali" aluzije na, ni manje ni više, nego – Ghoula. Neki su se krišom smejuljili i kikotali i gurkali laktovima u tom "prepoznavanju" (npr. Đ. Bajić), drugi su pravili dvosmislene aluzije na vodećem žanrovskom forumu u Srbiji (npr. Žarko Milićević Zakk: "Hm, nizak, zadrt, otpušten s posla nastavnika, živi na netu, drnda se sa hororom i ezoterijom, taj Eduardo mora da je inspirisan Žižekom"), ali jedini je Dimitrije Vojnov, na istom tom forumu, pod svojim nikom "Crippled Avenger", ne samo eksplicitno ukazao na te navodne Ghouluzije, nego i ispoljio gnušanje nad njima!

            Ako je verovati D. Vojnovu, njemu je "ovaj rukopis i u specifičnom etičkom smislu ogavan". On kaže: "Nikakve studije gikovštine tu nema, osim određene, moram priznati, zastrašujuće preciznosti u degutantnom ličnom obračunu pri početku, a ni tu ništa pametno o gikovštini nismo saznali." I dalje: "Znate kako, kada pročitam jednu degutantnu aproprijaciju nečijih ličnih osobina, koje su sticajem okolnosti putem Interneta dostupne i onima koji ga ne poznaju lično, i kada to sve izađe unutar jedne ipak dosta hermetične scene, ja zaista ne mogu da poverujem da je to slučajnost. ...Dakle, to što Sarajlija ne poznaje čoveka koga opisuje ne znači da nije mogao da prikupi podatke sa Foruma, blogova i sl. i meni su priče o slučajnosti krajnje naivne... Nadam se da je jasno da ne mislim da OGLEDALO aludira na mene, već da govorim principijelno."

            Evo, konkretno, kako je Vojnov "prepoznao" Ghoula u liku Eduarda:

"Prepoznaje se po tome što je predavač koji u svom radu na jednom dosta opsežnom predmetu insistira samo na stvarima koje ga zanimaju, dakle na okultnom, brutalnom, bizarnom i pokušava da svede sve događaje o kojima govori (predaje istoriju) na te detalje i smatra ih ključnim, često važnijim od drugih činjenica koje u širem smislu obeležavaju te teme. Zatim ima vrlo aktivan život na Internetu, teškoće u kolektivu, na vrlo sličan ciničan način percipira svoju okolinu i odbacuje konvencije i ono što se smatra "humanim" i "normalnim". U domenu okultizma, horora i srodnih tema važi za internacionalno relevantnog poznavaoca, kolekcionara, često raritetnih predmeta itd. Dakle, sve ove osobine su opisane jako blisko načinu na koji Ognjanović samog sebe predstavlja na blogu. Ovakvi opisi imaju više veze sa personom koja je izgrađena na Internetu nego sa nekim ličnim poznanstvom, to stoji, ali je vrlo jasno usmereno o kome se radi.

Ono što je međutim neukusno, to je druga dimenzija ovog lika, a to je kako Sarajlija objašnjava/motiviše ova interesovanja, a to je da sve proističe iz fizičkog deformiteta koji ga onemogućuje da se pravilno socijalizuje, porodice i okoline koji ga odbacuju, neizlečivih kompleksa i banalnih seksualnih frustracija i sl. Dakle, u tom "objašnjenju" sledi ono što je neukusno. Isto tako, junak se odriče svih svojih interesovanja onda kada fizički ozdravi i seksualno se ostvari a prelazak u onostrano i pretvaranje u natprirodno biće ne iskoristi ni na kakav iole smislen način osim u pokušaju da postane poželjan i popularan."

            U uzavreloj diskusiji povodom toga da li je Sarajlija zaista svoj lik donekle zasnovao na Ghoulu ili nije, svojevrsni zaključak ponudio je Boban Knežević: "Vidi, nije uopšte bitno da li je stvarni Gul nalik Eduardu u ovoj ili onoj meri već da opisani lik u knjizi odgovara slici koju ljudi imaju o Gulu. Eduardo je ono kako mali Perica zamišlja Gula."

            Pa, pre nego što kažem koju o romanu, ukratko ću da se osvrnem na ovaj "lični" aspekt.

            Pre svega, Sarajliju poznajem vrlo površno: sreli smo se jednom, razgovarali prijateljski i s poštovanjem i razmenili par mejlova. U svojim osvrtima na njegovo pisanje, kasnije, bio sam, kao i uvek i prema svima, znanim i neznanim, strog ali pravedan. Njegovu priču "Abrakadabra" u antologiji Istinite laži istakao sam kao najbolju u tom izboru i dao joj ocenu 9, ali sam zato bio prilično razočaran njegovom novelom "Berlin Bob" (ocena: 4) iz antologije o Apokalipsi, i to takođe neskriveno iskazao i obrazložio, ovde. Ako sam nekome uopšte "dao povoda" za nekakav "degutantan lični obračun", onda bi to pre bio pisac pogovora za Sarajliju, Škerović (kome se, pak, Sarajlija smesta odužio pogovorom za njegovu knjigu Šabanijada). 

            Sad, istina je da sam ja svojim no nonsense etitjudom ("Ghoul breaks for no one" i "Ghoul tells it like it is") naljutio, iznervirao pa i razbesneo neke ovdašnje pisce (a brojne pretnje nasiljem koje sam od njih dobijao i još uvek dobijam samo su jedno od svedočanstava toga)! Dakle, statistički je vrlo verovatno da ću pre ili kasnije biti ili pretučen ili u prozi karikiran (ili oboje) – ali: Ghoul se saginjati neće a još manje će skretati sa svog kursa! Neka bude božja volja: svako neka radi po sopstvenoj savesti (if any) i svako sa teretom svojih reči i dela neka izlazi pred Svetoga Petra. Ja znam da ću na toj nebeskoj carini, na pitanje "Imate li šta da prijavite" mirne duše da kažem "Ništa, dolazim lak kao pero", a ovi ostali neka se snalaze kako znaju i umeju sa svojim prtljagom.

            U konkretnom slučaju, nakon pročitanog romana, mogu da ustvrdim sledeće:

            - ne verujem da je OGLEDALO ZA VAMPIRA "ruganje" ili "lični obračun" Sarajlije sa mnom;

            - ne mislim da je njegov anti-junak, Eduardo, zasnovan na mojim – stvarnim ili izmaštanim – osobinama.

            Istina, Eduardo je vrlo groteskno preteran lik, i neko bi mogao reći: "Pa da, naravno da Sarajlija nije slikao tvoj portret (jer nisi bio dovoljno dugo s njim u istoj prostoriji za tako nešto) ali je zato nacrtao jednu nakaradnu karikaturu zasnovanu na tvojoj internet-personi i jpg-ovima dostupnim onlajn." Odnosno, kako to reče Boban, nije to dr Ognjanović, nego Gul, iz vizure Malog Perice.

            Ne mislim da je tako. Postoje suviše drastična "odstupanja" od najelementarnijih fakata (uz pretpostavku da sam ja bio polazna osnova) koja se ne mogu objasniti pukom groteskom i preterivanjem (pojačavanjem postojećeg). Zapravo, ako ćemo pravo, Eduardo, ovako kako je opisan, u jednakoj meri, ako ne i više, može da podseća upravo na Vojnova – naročito u detaljima koji se tiču izgleda i zdravstvenih problema (a slično važi i za psihologiju i motivaciju tog lika). Degutantno bi bilo da to elaboriram, pa neću, tim pre što ne verujem ni da je D.V. poslužio kao osnova za građenje tog lika, već da su "sličnosti" u najvećem delu plod slučajnosti ili sticaja okolnosti.

            O razlozima za sva ta "prepoznavanja", kao i o drugim problemima ovog romana (koji proističu iz tretmana glavnog junaka i "geekovštine" kao takve, pa se stoga delom nastavljaju na ovde rečeno) pisaću u idućem nastavku. Ovim okončavam deonicu o njegovom "ličnom" aspektu, a u nastavku kritike bavim se formalnim i idejnim momentima.  

Da sumiram, za sada: ako je vaša glavna motivacija za čitanje ove knjige "daj da vidimo taj roman u kome zajebavaju Gula" – bićete razočarani. Možda će vam neko, nekada, udovoljiti željama, ali za sada, kako stvari stoje, OGLEDALO ZA VAMPIRA nije taj i takav roman. Ne padajte na taj marketing: nema ovde ni gulova, ni vampira: samo ogledalo... A da li, sem njega, ima još nešto – kazaću u idućem nastavku.

--- NASTAVIĆE SE---