KRISTOFER LI: Ekskluzivni intervju

 

             Juče je Kristofer Li napunio 90 godina! Tim povodom, obznanjujem intervju koji sam s njim uradio prošle godine na Grossmanu. Iako sam do sada već vodio razgovore sa mnogim veličinama, žanrovskim i vanžanrovskim, moram istaći da je Kristofer Li ubedljivo najveća legenda od svih s kojima sam do sada imao priliku da se susretnem. Da, Corman included.

            Podsećam, ovde možete pročitati Kako sam sreo Kristofera Lija kao i detalje O čemu sam razgovarao sa Kristoferom Lijem. Na srpskom je taj razgovor izašao avgusta u NIN-u (pod naslovom "Никада нисам покушавао да престрашим људе"), a septembra na slovenačkom (pod naslovom "Med grozo in domišljijo") u EKRANU.  

Ovo je prvi put da se, ekskluzivno na blogu The Cult of Ghoul, taj intervju predstavlja u kiberprostoru.

IZMEĐU STRAVE I FANTAZIJE

 - Intervju sa Ser Kristoferom Lijem -

(c) Dejan Ognjanović

Ser Kristofer Li (Sir Christopher Lee) je glumac koji je ostvario englesku varijantu američkog sna: njegovu bogatu karijeru (preko 270 naslova) ocrtava luk od nezapaženog epizodiste do titule "Sera" koju je dobio 2001. godine. U periodu između skromnih početaka i današnje slave Kristofer Li se nametnuo pre svega kao najbolji tumač lika Drakule još od vremena Bele Lugošija. Pored niza filmova o Drakuli, rađenih za britansku producentsku kuću Hamer, istakao se igrajući i druge upečatljive zlikovce iz riznice horora: Frankenštajnovo čudovište, mumiju i doktora Fu Mančua. Visok stas, dubok ali melodičan glas i prodoran pogled učinili su ga idealnim negativcem, pa je kao takav obeležio i niz drugih horor filmova (najefektnije u filmu Čovek od pruća /  The Wicker Man, 1973). Svoju preteću pojavu podario je i nizu "loših momaka" izvan horor žanra, u klasicima kao što su Baskervilski pas, Raspućin: ludi monah, Četiri musketara i, naročito, kao protivnik Džejmsa Bonda u Čoveku sa zlatnim pištoljem (1974). Tokom osamdesetih i devedesetih njegova karijera je doživela privremeni pad u zabran osrednjih B-filmova, a onda je, na pragu novog milenijuma, pod stare dane, doživeo preporod i svetsku slavu ulogama zlog čarobnjaka Sarumana u serijalu Gospodar prstenova i, gotovo istovremeno, zlog grofa Dukua u novoj Lukasovoj (prikvel) trilogiji Zvezdanih ratova. Na taj način se nametnuo i generacijama mlađih gledalaca, čije je roditelje uspešno plašio tokom šezdesetih i sedamdesetih.

            Pre nego što je postao glumac, Li je bio britanski obaveštajni oficir koji je, u okviru zajedničke misije, boravio na jugoslovenskim prostorima tokom Drugog svetskog rata, gde je lično susreo Tita, Pavelića i druge predstavnike lokalnih strana u sukobu. U intervjuu za DUGU, početkom 1990-ih, kazao je da mu nije dopušteno da o tim danima detaljno govori. 

Kada se ukazala prilika da sa njim porazgovaram u malom slovenačkom mestu Ljutomer, u okviru festivala filma i vina Grossmann (25-30. jul 2011), gde je dobio nagradu za životno delo "Stari hudi maček", pokušao sam da nešto više saznam o Lijevim susretima sa likovima koji su krojili horor-istoriju na ovim prostorima. Ispostavilo se da ga i preko šest decenija kasnije britanska tajna služba obavezuje na ćutanje o detaljima tih misija. Ipak, evo razgovora koji je tom prilikom vođen.

Imam veoma konkretno pitanje vezano za vašu misiju pri britanskim specijalnim jedinicama u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata. U intervjuu koji ste dali beogradskom novinaru Slobodanu Aranđeloviću 1990. godine, kazali ste: "Veoma pomno i danas pratim zbivanja i mogu vam reći da me nedavni uznemirujući događaji kod vas nimalo nisu iznenadili. Pogotovo što sam od posete Visu poneo utiske koji nisu bili pogrešni." Možete li malo detaljnije opisati te utiske?

--- Ne moram da vam kažem da su ti događaji deo istorije. Tokom mnogo, mnogo, mnogo godina postojale su te razlike, ponekad čak i mržnja, nerazumevanje, kako god želite da to nazovete. Sve te različite nacije, Hrvati, Bošnjaci, Srbi, svi narodi bivše Jugoslavije, i na kraju je to dovelo do tog užasnog rata. A sada su u Hagu tri najveća kriminalca: Mladić, Karadžić i... Hadžić, je li tako? Međutim, ja sam kao i mnogi od nas u specijalnim jedinicama morao da potpišem dokument da ne smem da diskutujem o bilo kojim našim operacijama.

Ali mogli ste, čak i u ono vreme, da osetite neku vrstu neslaganja između ovih naroda?

--- Oh, da. Da, na neki način. Hoću reći, nije to bilo toliko očigledno. Ali povremeno se moglo osetiti, na primer, kada sam snimao jedan film u Hrvatskoj, dospeo sam u prostoriju u kojoj je na zidu bio jedan poster na ćirilici, koju ja mogu da čitam i pišem. Rečeno mi je da to nije hrvatski, u kome se ne koristi ćirilica, pa sam pretpostavio da je poster srpski. I naravno da je to i bio. Sećam se da su mi neki članovi ekipe govorili: To nije hrvatski, to je srpski. Eto, čak i onda...

... Insistirali su da se povuku granice između toga šta je čije?

--- Nisu baš insistirali, ali potrudili su se da ne pomešam hrvatski i srpski.

Hteo bih da vas pitam nešto vezano za film Čovek od pruća, koji je, verujem, vaš lični favorit?

--- Mislim da je to najbolji film u kome sam ikada igrao.

Bili ste u toliko mnogo dobrih i odličnih filmova. Šta je, dakle, to što ovaj naročiti naslov čini vama tako dragim?

--- To je dobra priča. I ona ne nudi nešto što publika očekuje da vidi. Kraj je veoma zastrašujuć, a opet, potpuno je logičan. Zato što smo mi (na ostrvu na kome se radnja dešava – D.O.) pagani, i tako to mora da bude. Usevi su propali, i moramo da žrtvujemo devicu. Mislim da je izuzetan scenario Entonija Šefera. Bio je veoma mnogo skraćen. Kada sam video film sećam se da sam se pitao: Šta se desilo? Ovoga nema, onoga nema... Šta se desilo sa doktorom, zubarom, apotekarom, ribarem, pekarom? Sve su to bile dobre uloge, a u završnoj verziji filma oni jedva da se pojavljuju. Film je sečen i sečen i sečen. Pokušavali smo da pronađemo negative i neupotrebljene snimke, ali nikada ih nismo našli.

Da li su mnoge vaše replike izbačene?

--- Oh, da. Mnogo njih.

Da li su sve poticale iz scenarija, ili ste neke improvizovali?

--- O, ne, sve su poticale iz scenarija.

Da li ste vi lično osećali neku srodnost sa ovim sistemom paganskih verovanja?

--- Postoje pagani na ovome svetu. Ne može se to baš porediti, ali pogledajte šta je ovaj čovek u Norveškoj učinio (misli se na masakr koji je u Oslu i okolini učinio Anders Behring Brejvik 22. jula ove godine – D.O.). To je veoma različito od događaja u tom filmu, ali pokazuje šta su sve ljudi spremni da urade za ono u šta veruju. 

Da li ste, dakle, ulozi Lorda Samerajla pristupili kao negativcu, ili ste pokušali da ga glumački odbranite?

--- On je veoma šarmantan, on se smeši, može da bude veoma zabavan. A u isto vreme, on zna šta mora da uradi kako bi ljudi na ostrvu imali dobru žetvu te godine, zato što je ona prethodna bila veoma loša.

Kako je to bilo nedavno raditi neku vrstu nastavka tog filma, The Wicker Tree (2011)?

--- Još ga nisam pogledao. Trebalo je da igram glavnu ulogu u njemu, i prihvatio sam. Bio je to veoma dobar scenario. Razlikuje se od originala u smislu zapleta. U pogledu pristupa donekle mu je blizak. Ali to nije ta ista priča. Neću vam reći zaplet da vam ne bih pokvario film, ali na kraju ja ne igram glavnog junaka zato što sam u to vreme snimao drugi film, i produkcija nije mogla da čeka na mene, morali su da otpočnu snimanje. Ali kazali su da me žele u filmu, a ja sam rekao: Ali ja ne mogu da igram Lorda Samerajla ponovo, jer to nije ta priča. Tako da se pojavljujem u samo jednoj kratkoj sceni. Snimili smo je u jednom danu.

Bili ste prijatelj sa piscem Denisom Vitlijem (Dennis Wheatley), i igrali ste u dva filma po njegovim romanima o okultnom.

--- Tako je. Prvi od njih, Đavo je izjahao (The Devil Rides Out, 1967; kod nas prikazivan pod američkim distributerskim naslovom, kao Đavolja nevesta) bio je veoma dobar, ali onaj drugi (To The Devil a Daughter, 1976) nije valjao. Voleo bih da Đavo je izjahao uradim ponovo. Mnogi ljudi bi voleli da urade rimejk. Ja bih još uvek mogao da igram tu ulogu. Sa drugom ekipom. A sa današnjim kompjuterskim efektima, to bi bilo fantastično. Onaj drugi film, Ćerka za Đavola, imao je dobre delove, ali kraj je bio besmislen.

Da li je menjan u odnosu na verziju koju ste prihvatili da radite?

--- Da. Imao sam završnu scenu sa Ričardom Vidmarkom, jednim od poslednjih velikana filma, u rangu Roberta Mičama. U toj sceni ja treba da žrtvujem mladu devojku, Nastasju Kinski; oko nje sam ocrtao krug krvlju, i svako ko ga pređe – mrtav je. Ričard se na mene baci kremenom: to ima neke veze sa pričom, kao jedini način da se pređe nacrtana barijera, ne sećam se zbog čega. Ja padnem, on pređe krug i podigne devojku, krene da je nosi izvan kruga. Ja se prosvestim, vidim šta se dešava i krenem za njim. Ali zaboravim da time izlazim iz kruga – i tada me udari grom. Bog, ili božanska kazna, ili šta god. Ali to nisu prikazali. Neko je rekao: Oh, pa on je već ranije imao takvu scenu (na kraju filma Ujed Drakule, 1971, naslovnog vampira ubija grom koji pogađa metalnu šipku koju ovaj drži – prim. D.O.). Nimalo inteligentno. Ova promena pokvarila je film. Vitli time uopšte nije bio zadovoljan, za razliku od Đavo je izjahao, koji je obožavao.

Rekao bih da je to jedan od vaših najboljih filmova.

--- To je zaista veoma dobar film. Bio je ispred svog vremena, zato što se bavi crnom magijom, koja još uvek postoji. Obožavanje Đavola, Satanizam, zovite to kako hoćete.

I o tome sam hteo da vas pitam. Vi ste neka vrsta entuzijaste za oblast okultnog, zar ne?

--- Interesuje me ta oblast i znam poprilično o njoj. Razgovarao sam sa ljudima koji su u nju direktno uključeni.

Koja su vaša verovanja po pitanju natprirodnih sila? Verujete li da postoji nešto izvan psihologije ljudi koji u njih veruju? Odnosno, da postoji objektivna relanost tih fenomena?

--- Sada govorimo o Zlu.

Radije bih koristio termin "natprirodno".

--- U redu, natprirodno. Dakle, znate li vi odgovor?

Ne.

--- Zna li ga bilo ko?

Pa, možda ga je znao Vitli, budući da je bio prijatelj sa Alisterom Kroulijem, koji je zapravo praktikovao okultne invokacije i obavljao druge rituale.

--- Zar je Krouli bio prijatelj sa Vitlijem?

Pa, možda ne baš prijatelj, ali svakako su bili poznanici. Vitli je kontaktirao Kroulija u 1930-im godinama, radi konsultacija oko okultnog, dok je spremao jedan roman. Nastavili su da se viđaju i u narednim godinama.

--- Skerletna Zver, ili kako je već voleo da sebe naziva?

Velika Zver 666.

--- Da. Imam jednu njegovu knjigu o magiji.

Dakle, koji je vaš stav po pitanju ovih verovanja i praksi?

--- Pa, oni postoje. Postoje stvari koje se dešavaju u životu, na ovoj našoj Zemlji, koje ne možemo objasniti. 

Da li ste imali neko lično, direktno iskustvo te vrste?

--- Nisam nikada susreo nikakve prikaze. Možda poneki proročanski san... Iako poznajem ljude koji su išli na ono što nazivaju seansama. I to se dešava. Uidža tabla... Ona se pokreće. Drugo je pitanje da li neko može povratiti mrtve. Takozvani medijumi. Svi koji su tvrdili da mogu da proizvedu tzv. ektoplazmu razotkriveni su kao varalice. I ja bih, na primer, voleo da popričam sa svojim dedom, ili tako nekim. I tada se iznenada medijumov glas promeni... Dakle, ima dosta stvari u životu koje ne možemo objasniti. "Više je stvari na Nebesima i na Zemlji, Horacije," kako kaže Hamlet, "nego što se sniva u tvojoj filozofiji."

Da li biste se onda izjasnili kao Hrišćanin?

--- Ja sam Hrišćanin. Ali nisam baš mnogo religiozna osoba. Volim da verujem da postoji život posle smrti, ali – kakav će on biti? Verujem, kao neki Budisti, da je svaki život priprema za onaj sledeći. I nadajmo se, bolji. A sve što radimo u ovom životu, dobro li zlo, utiče na onaj drugi.

Imate li neka prisećanja na Marija Bavu (Mario Bava), s kojim ste radili dva filma u Italiji, a naročito na Bič i telo (The Whip and the Body, 1963), koji je jedan od njegovih – i vaših – najboljih filmova?

--- Mario Bava je bio veoma duhovit. Ali ne verujem da je bio naročito srećan čovek. Imao je običaj da se pojavi iza kamere pre nego što vikne "Rez!" Dalia Lavi i ja smo imali ljubavnu scenu zajedno, a on je ušetao na set usred akcije, i počeo da pravi grimase.

Znam da vi ne volite da vas previše povezuju sa horor žanrom, ali ipak moram da vas upitam kakav je vaš stav prema činjenici da ste ime stekli prevashodno zahvaljujući ulogama u takvim filmovima? Naravno, imali ste zapažene uloge i u filmovima drugih žanrova, ali ljudi vas se nekako najviše sećaju po onima iz horora.

--- Bio sam glumac punih deset godina, i učio sam, učio, učio. Putovao sam u razne zemlje da bih izgovorio nekoliko reči dijaloga, u malim ulogama. Onda sam uradio Priču o dva grada, prema romanu Čarlsa Dikensa, što je bila dobra, velika uloga. A onda je, u to vreme, Hamer počeo da sprema svog Frankenštajna (1956). Tražili su veoma visokog čoveka. Pre toga sam imao probleme zbog svoje visine: bio sam viši od tadašnjih britanskih zvezda. Nisam mogao da dobijem posao, jer sam svojom visinom odvlačio pažnju sa glavnih junaka. Da sam bio rođen u Americi, drugačije bi bilo, ali britanske zvezde su tada bile pretežno niže od mene. I tako, odlučio sam da čekam, i učim posmatrajući ljude oko sebe na snimanju: ljude poput Dejvida Lina i Kerola Rida i njihov rad sa glumcima. I učio sam, učio, učio... što je stvar koju bi ljudi danas trebalo mnogo više da čine.

            I onda odjednom dolazi lik koji ne govori, koji treba da bude vrlo visok, a ja sam razumevao puno toga vezanog za rad pokretom. Prošle nedelje smo moja supruga i ja na TV-u gledali originalnog Frankenštajna, iz 1931. godine, sa mojim dragim prijateljem Borisom Karlofom. Mnogi ljudi greše po pitanju te uloge, misleći da se Frankenštajnov stvor tetura i treska nogama o tlo: "Bum! Bum! Bum!" Ali to nije tako. On se kreće kao zbunjeno dete koje nije tražilo da se rodi. On ne zna ko je niti odakle dolazi. Ima loš mozak, zato što je onaj dobar nesrećnim slučajem ispušten, i zato mu mozak ne radi najbolje. On se kreće poput deteta, a to sam činio i ja u toj ulozi.

            To se tako desilo, a posle toga uradio sam Drakulu (1957). Nisam uradio previše njih, iako ljudi veruju da jesam. Glumio sam u možda pet ili šest, ne sećam se. I tako se desilo da su posle tih filmova moje ime i moj lik postali poznati širom sveta. Ali nisam igrao u toliko horor filmova koliko ljudi misle. Mislim, po mom mišljenju filmovi o Fu Mančuu ne spadaju u horor.

Da, oni su bliži fantaziji...

--- Nikada nisam pokušavao da prestrašim ljude. Da ih zaista uplašim. Susretao sam ljude koji su mi govorili: "Oh, kada sam bio mlad video sam taj vaš film i bio sam uplašen danima..."

Ali to je kompliment za vas, da ste uspeli da postignete taj efekat čak iako niste insistirali na njemu.

--- Nikada nisam hteo da prestravljujem ljude. Pokušavao sam da ih navedem da osete saosećanje prema tim likovima. Koristio sam frazu "usamljenost zla". I ona je istinita.

Dakle ne osećate kajanje što ste postali povezani sa jednim žanrom koji se ponegde još smatra inferiornim?

--- Ne smatraju ga nižim, samo pogledajte koliko se tih horora snima danas. Čak previše, ako se ja pitam. Ključna stvar kod mojih filmova jeste da oni... nisu bili realistični. 

Oni su pretežno fantazije.

--- Tako je, fantazije, apsolutno fantazije. Kao bajke. Znate da te stvari ne mogu da se dogode. A moj posao kao glumca bio je da publiku uverim da mogu da se dogode. A u poslednje vreme, možda već dvadesetak godina, filmovi horor žanra vam pokazuju sve. Krv je svuda po ekranu i to je ogavno.

Danas efekti maske, umesto dobrih glumaca, služe da publiku uvere u "realističnost" zbivanja.

--- Tako je, a takođe su ih zamenili i kompjuterski efekti. Živi glumci im više nisu potrebni. Ja se, istina, u mojim godinama, ne bojim toga.

Kako su se stvari promenile, po pitanju pozicije glumca, od vremena u kome ste se vi otisnuli u tu profesiju pa do danas?

--- Mislim da je Entoni Hopkins upotrebio frazu "Filmskom industrijom danas rukovode odela." Imate mlade ljude u odelima koji ne znaju ništa o scenariju, ne znaju mnogo o glumcima sem ako su baš velike zvezde. Sve se vrti oko toga koliko će nešto koštati a koliko će zaraditi. I to je sve.

            U starim danima, u zlatno doba, 1940-ih i 1950-ih, postojali su veliki reditelji, glumci i glumice, i filmovi. Jedan takav gledao sam pre neki dan: Ostrvo Largo (Key Largo, 1948). Glumci u tom filmu, ama baš svaki od njih, prva je liga. Bogart, Bekolova (Bacall), Lajonel Barimor u kolicima, kao što je tada i bio, Edvard Dž. Robinson, naravno, sjajan glumac.

Danas ne biste mogli naći toliko vrhunskih glumaca u celom Holivudu, a kamoli u jednom jedinom filmu na okupu.

--- Tako je. Ne želim da zvučim grubo ili neljubazno, ali dopustite da to ovako sročim: postoje danas neki glumci koji su poput onih starih. Džin Hekmen, iako se on već povukao iz glume, zatim imate Nikolsona, Paćina, de Nira, sve su to vrlo dobri glumci. A zatim imate sledeću generaciju, poput glumca koga izuzetno cenim, koji mi je takođe veliki prijatelj i za koga verujem da će postati jedan od velikana – Džoni Dep. Takođe i Leonardo di Kaprio, koji postaje sve bolji sa svakom novom ulogom. Zatim Džef Bridžiz, naravno. Što se tiče žena: Džodi Foster, Meril Strip... ali one nisu više mlade.

Današnji Holivud traži manekenke i starlete a ne glumice.

--- Da. Ili, ako pogledate filmove o Hariju Poteru. Tu imate mladog glumca, Danijela Redklifa. On je postao veoma dobar glumac. To je dokazao na pozornici.

Da, igrao je u predstavi Ekvus (Equus).

--- Da, i skinuo se go. Ja to ne bih uradio (smeh). Ali, on će ostati. Devojka (Ema Votson) je veoma zgodna. Želi da završi studije. Ne znam da li će postati velika zvezda ili će joj tražiti da stalno igra jedno te isto. I to je problem. Ako iznenada ostavite utisak na filmskoj sceni, dok ste veoma mladi, kada nemate dovoljno iskustva i znanja, kada vas iznenada stave u ogroman film, i daju vam glavnu ulogu, ne možete da se s tim izborite u tim godinama. To nije greška tih mladih glumaca. Da mi neko ponudi deset miliona dolara, ja ih ne bih odbio. Ali niko mi nije, niti će.

            Ja ne kažem da mladi glumci nisu dobri, uopšte ne mislim to. Ali velikani, istinski velikani filma – gde su danas oni? Kuper, Gejbl, Trejsi, Stjuart, Mičam, Vidmark, Vejn... gde su danas oni?

P.S. Podsećam, takođe, da Ghoul nije jedini velikan sa naših prostora koga je Li imao priliku da upozna. O njegovom susretu sa J. B. Titom možete ekskluzivno, samo na ovom blogu, čitati OVDE.