**
2
Naizgled
običnog, prosečnog Japanca, službenika, supruga (ali ne i oca) koji živi u
prosečnoj kući u predgrađu, iz čista mira (?!) spopada nevidljiva sila: on se grči
i urliče i skače okolo kao da ga nešto jede iznutra.
Doktori ne
pomažu. Egzorcizam (od japanske sorte) ne pomaže – osim što, izgleda, indukuje
da se to nešto, dotad nevidljivo, manifestuje na njegovom telu.
On
počne da mutira u man-in-the-suit
mutanta: prvo ruka, a onda leđa; nekontrolisano, masivno tkivo napreže i cepa
odeću, a zajedno s tim javlja se (naravno!) i glad za krvlju.
Žena ga i
dalje voli (tipična japanska verna supruga,
u dobru i u zlu!) i stane da mu privodi muške žrtve, Julia-HELLRAISER-style.
Ovaj ih komada
tu, u kući, kako bi potom mogli da se grle – on mutiran, ona normalna – u
vrtlogu strasti kraj otkinutih delova tela.
Krvavi tragovi
privuku policiju, ali vatreni okršaj s njima samo dovede do toga da ovaj mutira
još više, u nešto nalik japanskoj manga verziji Otrovnog Osvetnika.
On beži, pod
kukuljicom, a ženica ga verno prati kroz grad, ali ne vredi – od mutiranog mesa
nema beganja.
Kad se u
akciju uključi i vojska, ovaj poraste u Godzilla-sized gumeno čudovište i počne
da gazi kartonske modele kućica i plastične tenkove...
Ne očekujte
TETSUA ovde – niti po značenjskim potencijalima, a još manje po filmofilskom
sladostrašću i talentu: ovo je tek prosečno odrađeno, jeftino i derivativno u
svakom smislu – dakle, i tema, i ideja, i egzekucija su tek osrednji.
Ipak, mada
ovaj PREOBRAŽAJ nije ni kafkijanski ni cukamotovski, negde ispod svih tih
B-movie klišea nazire se problematika donekle srodna pomenutim umetnicima. Tu je i
tipičan japanski zeitegeist: egzistencijalni
angst praćen fantazijama o rušilačkoj super-moći ali zajedno s tim idu beznađe,
fatalizam (pred iracionalnim i telesnim), apokaliptičnost – i naročito
idiosinkratično: veselje, ambivalentno sadomazohističko prigrljivanje
(samo)uništenja.
Zbog toga, HENGE
nosi izvesnu draž za ljubitelje autentično japanskih direct-to-video ludila pa
ga, uz oprez i ograde, njima preporučujem. Traje tek
nekih 50-ak minuta, pa barem nema praznog hoda i smaranja, uz napomenu da se
prekida baš kad ovaj lik naraste i postane najzabavniji... Kao da se neko nadao
nastavku?
Mada, ne vidim kuda bi to dalje išlo i šta bi se s ovim dalje radilo,
kad ni dosad, u tih 50-ak minuta, od te ofucane premise nije bogzna šta urađeno:
HENGE se ipak zadovoljava time da se tetura i baulja, besciljno, od klišea do
klišea.
Нема коментара:
Постави коментар