NEKRONOMIKON i kosmogeološka strava

Stalni čitalac ovog bloga i čest komentator postova na njemu javio se sa svojom prozno-poetskom kosmogeološkom ruminacijom nadahnutom NEKRONOMIKONOM i njegovom kosmičkom stravom. Pošto je čovek ekspert za naftu i tome slične gnjecave produkte nebrojenih eona, on iz ugla svoje struke posmatra lavkraftovsku tematiku i rezultat je, moram reći, prilično zanimljiv i originalan. Podseća me na moju prvobitnu ideju za priču "Dagon, bog Srba", koja je trebalo da se dešava na novom nalazištu nafte u Panoniji...

            Kao što dole možete videti, Lavkraftov i moj NEKRONOMIKON i dalje širi svoj uticaj, inspiriše pesnike, zabluđuje omladinu a naučnike navodi na – ludilo!

            Evo slikovitog primera: sve ovo dole napisao i fotke odabrao – g. Matoji.

KOSMOGEOLOŠKA STRAVA

Oči u oči sa Gorgonom. Ili je bar tako izgledalo. Zapravo, nisam bio okamenjen, već dematerijalizovan. Šta znače reči prostor i vreme? A čulnost? Hajde da ponovo pokušam da sredim misli.

Koračao sam nervozno, ali odlučno, prema izlazu iz grada sa zamotuljkom pod miškom. Posle nekog vremena osetio sam umor, što me je navelo na misao o autu kojeg sam prodao pre tri dana. "Neka, bolje je ovako" – rekoh sam sebi, gotovo naglas, i opipah po džepu da proverim da li je kutija šibica još uvek tu. Kada sam konačno došao do jednog pustog mesta iza ciganske mahale, odmotao sam knjigu i upiljio se u prazan ali hipnotišući pogled mutanta sa korica. Ovo čudno biće nalik na mitsku Gorgonu ni izbliza nije zastrašujuće koliko je to sama sadržina Nekronomikona, odnosno saznanje koje sam stekao prelamajući sadržinu kroz sopstvenu svest, svest naftnog geologa. Kresnuh šibicu i posle dugo vremena osetih miris sagorevanja sulfida fosfora, a nakon toga i, ko bi rekao, prijatnu toplotu koju zrači ova užasna knjiga.

Slika 1

Pored toga što sam prodao auto, pre nekoliko dana oslobodio sam se i benzinskih upaljača, butan-boce, a u stanu sam zatvorio dovod prirodnog gasa. Sada nemam čime da se grejem, pa se po stanu krećem umotan u ćebe, a hranim se samo suvom i hladnom konzervisanom hranom. Ipak, osećam olakšanje jer znam da u mom neposrednom okruženju ne postoji opasnost od sagorevanja ugljovodonika i emanacija drevnog "demonsko-božanskog entiteta". Takođe, srećan sam da su pod mojim nogama stare paleozojske i proterozojske stene prekrivene debelim paketom mlađih neogenih, pliocenskih i kvartarnih sedimenata, i da je malo verovatno da je u njima za period kraći od 25 miliona godina, što je treptaj oka na kosmičkoj, pa i geološkoj vremenskoj skali, mogla da se ukoreni ova neopipljiva, ali večito prisutna, užasna pretnja.

Slika 2

Pitate se kako je moguće strepeti od nafte i gasa, supstanci koje se nalaze u širokoj upotrebi, ili zazirati od starih geoloških formacija na kojima često ljudi borave generacijama, a da to nije posledica patološki izmenjene svesti. Ne mislim da sam "ukleti monomanijak", a nisam ni sujeveran ili lakoveran da bi se sa mnom moglo manipulisati, ali verujem da sam dovoljno "senzitivan" da mogu da osetim pojave mimo čulnih opsega. Moje neiskazivo natprirodno iskustvo ima više sličnosti sa iskustvom Erika Zana, nego sa onim što je doževeo Kroford Tilingast upotrebom svoje mašine. Ne kažem da je Tilingastovo iskustvo bilo manje traumatično ili čak benevolentno, kako kaže naziv ulice u kojoj je živeo, ali suptilna manifestacija onostranog kroz čudne vibracije violinskih žica i kroz otvoren prozor u najcrnji mrak mnogo više me je potresla, a sada me i asocira na moj sopstveni pretrpljeni užas. Ono što se desilo u mojoj svesti uvidom u Nekronomikon ekvivalentno je simboličkoj predstavi razbijanja glatke kugle "boje izvan ovog svemira" geološkim čekićem. Otvorena je Pandorina kutija i omogućena je "osveta bogova" u formi oslobađanja nepojmljivih užasa. Tilingastovo onostrano je materijalizovano pobuđenim čulima, dok Zanovo onostrano nema svoju pojavnost, već samo zlokobni vančulni privid i prizvuk. Sada i ja imam taj neopisivi uznemirujući osećaj dok u rukama premećem uzorke stena, a posebno kad u njima namirišem naftu.

Slika 3

Iako je današnje stanovište o organskom poreklu nafte i gasa opšteprihvaćeno, još uvek su aktuelne i pojedine hipoteze o neorganskom poreklu, među kojima poseban značaj imaju "kosmičke hipoteze". Teorija koju je zastupao Sokolov, još 1890. godine, pretpostavila je formiranje ugljovodonika precipitacijom iz nebule iz koje je nastao Sunčev sistem. Na taj način stvorena planeta Zemlja u svojoj unutrašnjosti sadržavala je ugljovodonike, koji su kasnije tokom planetarne evolucije istisnuti u stene Zemljine kore. Po Tomasu Goldu, austrijskom astrofizičaru, prisustvo okeana metana na Saturnovom satelitu Titanu i u atmosferi Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna je dokaz formiranja ugljovodonika bez bioloških uzroka. Takođe, neke komete sadrže veliku količinu organskog materijala u vidu naftnog šejla, koji sadrži kerogen iz kojeg se stvara nafta. Zanimljivo je da se na ove hipoteze nadovezuju pretpostavke o nastanku života na Zemlji, prema kojima je Zemljina atmosfera u vreme njenog nastanka sadržavala metan, amonijak, vodonik i vodenu paru, što je rezultiralo stvaranjem jednog uljasto-smolastog površinskog sloja. Ova sredina je bila podloga za razvoj prebiotičkih jedinjenja, prekursora živoda, nastalih kao rezultat fotohemijske reakcije izazvane ultraviolentnim zračenjem. Na ovaj način shvaćene hipoteze o kosmičkom (neorganskom) poreklu nafte i gasa nisu pogrešne. Štaviše, šire posmatraju stvar od zvanično priznate teorije o organskom poreklu ugljovodonika, jer planetarnu organsku materiju od koje je nastala nafta pokušavaju da dovedu u vezu sa kosmičkim metanom, to jest da dokažu, na moje užasavanje, da je živa materija samo faza u metanskom ciklusu, a metan i ishodište i odredište žive materije.

Slika 4

Nafta predstavlja produkt najsporijeg mogućeg raspadanja živih bića. Pošto su ovo mahom primitivni organizmi (alge, plankton, bakterije), prvi predstavnici života na Zemlji, pojedine nafte vode poreklo od organizama starih preko 500 miliona godina, kada je po prvi put došlo do bujanja ove vrste organizama. Prema tome, nafta koja još uvek sadrži neka jedinjenja prisutna i u živoj, prekursorskoj materiji (hemofosili), jedina može da ima eonsku starost (eon-period duži od 500 miliona godina) i da po trajanju organske tvari ("tkiva") donekle parira starim eonskim bogovima Lavkraftovog panteona. Lavkraft je u Dagonu opisao karakter depozicione sredine u kojoj nastaju izvorne stene za naftu i gas. Takvu dubokovodnu, redukcionu sredinu u kojoj se formiraju finozrni sedimenti bogati ostacima izumrlih organizama opisao je poetično kao "gnjecavo prostranstvo odvratnog crnog blata...natrulo tlo...Čitava površina (vulkanski potres je ogroman komad morskog dna iznedrio na pučinu otkrivajući površine koje su mnogo miliona godina ležale skrivene u nemerljivim vodenim dubinama) je bila u buđi od raspadajućih leševa riba i ostalih, sasvim neopisivih stvari". "Tamni mulj" i "mastiljava močvaretina" su još neki od izraza koji se odnose na fazu konsolidacije sedimenata-izvornih stena za naftu i gas. I povrh svega, ovaj "gnjili mulj" predstavlja okruženje u kojem se na kraju priče ukazuju relikti i sama ovaploćenja "drevnih bogova". Imam utisak da Lavkraft sa mnom deli slutnju da nekakav užas bdije u samoj eonskoj nafti, odnosno bitumiji, hraneći se organskom energijom tokom eona. Međutim, dovoljan je jedan trenutak, jedna varnica i primordijalna vatra guta sve pred sobom. Da li ste videli nekad potpuno sagorevanje, sagorevanje čistih ugljovodonika eonske starosti? Pardon, da li ste ga "osetili"? Posebno sagorevanje krajnjeg proizvoda transformacije najstarijih organizama na planeti – metana.  Dok u nafti još uvek možete naći tragove izvornih organizama – hemofosile, ugljovodonični gas i njegova esencija – metan, ne sadrži ništa osim ugljenika i vodonika. Plamen kojim gori nafta je žućkast, crvenkast i žućkastocrvenkast, a azot, kiseonik i sumpor, kao indikatori nesavršenosti živih bića, čine ga nemirnim, čađavim i bučnim. Metan, od trenutka kada nastaje cepanjem veza u lancima ili prstenovima kompleksnih organskih jedinjenja, označava izdvajanje esencije "demonsko-božanskog entiteta". Plavičasto-proziran, miran, nečujan, ali postojan, metanski plamen predstavlja čulnu manifestaciju praiskonske demonske prirode – praužasa. Ipak, čulni doživljaj je benigan u odnosu na nadčulni, za koji nije ni potrebno sagorevanje, a koji je, pritom, zastrašujući.

Slika 5

Ne treba zaboraviti da eonska nafta nastaje u eonskim stenama i da ih prožima, kao što ih prožima i ovaj drevni zlokobni entitet. Posebno su nastanjive platformne formacije-kratoni, kao najstariji delovi Zemljine kore. Nju Ingland, u kojem je Lavkraft rođen i u kojem je živeo, leži na nukleusu severnoameričkog kratona, u istočnom delu kanadskog štita, koji predstavlja stene arhajske starosti konsolidovane pre četiri milijarde godina, a i danas otkrivene na površini. Dakle, Lavkraft je hodao po granitima i silicijskim sedimentnim koji su formirani među prvima na planeti, i koji su u vreme kada je Zemlja bila vrlo surovo mesto za život (nije ga bilo) bili prožeti jedino ovim večnim demonskim entitetom. Iako ne posedujem Lavkraftovu maštovitost i književnu artikulaciju da bih mogao da uobličim ovaj sveprožimajući užas, verujem da sam mu sličan po nadčulnoj osetljivosti, pa mogu da proniknem u njegovo mentalno stanje uzrokovano konstantnim uticajem zloćudnih arhajskih stenskih formacija. On je personifikovao ovaj užas stvorivši panteon bogova-demona koji dolaze odozdo; ispod uklete kuće, hrama, piramida, građevina koje su uvek na uzvišenju, na ogoljenoj steni erodovanoj do duboko u prošlost, a ne u dolini na recentnim nanosima. Stanovnicima Kingsporta koji slave ove bogove-demone crkva je samo paravan za svetilište duboko u stenama ispod crkve, gde svojim božanstvima prinose žrtve. Zatim, drevni hramovi se nalaze i na dnu mora gde su "isklesani iz devičanskog planinskog tkiva naše planete". I kada se odozdo pojave ova demonska božanstva, ona nose sa sobom "naftni i bitumenskim zadah i aromatični smrad". Šub Nigurat ostavlja za sobom "nešto k`o katran što bazdi strašno i kaplje niza ivice `de je građa razbita...umire u smradnoj bari zelenkastožute telesne tečnosti i neke katranaste lepljive materije". Svi ovi citati samo potvrđuju moje strahove; da je Lavkraftova kosmička strava ukorenjena u strahu od eonskih stena kroz koje cirkuliše "zla krv" u vidu eonskih ugljovodonika.

Slika 6

Sve ovo mi prolazi kroz glavu dok džaram po nesagorelim koricama Nekronomikona i pokušavam da naslutim mutantov pogled. Ne uspevam jer se sve pojavno preda mnom zgusnulo u mrak, crnji od nafte, kakav je još samo Erik Zan video jedne kobne večeri kroz prozor svoje sobe. U tom trenutku nekakva privlačna sila mi odvlači pogled naviše, u prostore iza najdubljeg crnila, gde se otvara noćno zvezdano nebo. Moj "unutrašnji vid" oseća magnetičnu snagu metanske magline, negde između Hidre i Argo Navisa. Odjednom sam izgubio sopstvenu težinu i počeo sam da se uzdižem kao helijumski balon. To je bilo poslednje čega se sećam.

Slika 7

Ova ravan postojanja isključuje fiziku ili je, eventualno, svodi na "fiziku fluida". Pojmovi prostora i vremena ovde su iracionalni. Misao funkcioniše u novim okvirima koji onemogućavaju pamćenje i recentno sećanje. Hvala Azatotu na tome, jer bi sećanje na ovaj trenutni iracionalni strah, umnožen vremenom, bilo nepodnošljivo. Sa druge strane, ovaj "trenutak traje večno", tako da konstantni strah postaje niz sukcesivnih šokova od kojih svaki ima snagu prethodnog i neponovljivog. Pojam vremena u ovakvoj stvarnosti još jedino ima smisla u mojim nadčovečanskim naporima povezivanja misli. Moja ideja je da povezivanjem misli uspostavim vreme, što bi mi možda omogućilo povratak ili bar nekakav kontakt sa mojim materijalnim prolaznim svetom. Ako neko od vas jednom bude upoznat sa ovim manje-više (ne)povezanim mislima, znaće da sam uspeo. Ali neka pazi! Nalazi se u blizini prolaza u drugu dimenziju, dimenziju večnog trenutnog straha!