TRUE DETECTIVE (2): The BAD Cop

Podelio sam svoj osvrt na seriju TRUE DETECTIVE na dva dela, a u skladu sa prastarom, uigranom igrarijom među pajkanima: good cop - bad cop. Prvi deo, o onome dobrom u seriji, imate OVDE. Sad je došao red da se pozabavim onim što u seriji ne valja, što nam sreću kvari i što seriju koja je, tokom prvih 6-7 epizoda, delovala revolucionarno, genijalno i neviđeno, na kraju ipak srozava u okvire klišea i banalnosti jedva nešto malo šminkerski (a ne suštinski) prevaziđenih. 

Slede spojleri!

            Mnogo je filozofiranja i kvazifilozofiranja prosuto u prethodnih par meseci – još dok je serija trajala, kao i neposredno čim je završena, dok je još bila "vruća" u glavama svih onih koje je uzbudila i navela na svakojaka tumačenja, teorije i "analize". Ja ću izbeći reference na te šau-mau filozofijade (uglavnom plitke) i neću vas mnogo zamajavati velikim rečima; umesto toga, jednostavno i bez okolišenja, bez drkađon-diskursa, evo u čemu je glavni problem – glavni BAD Cop – ovog "pravog" (a zapravo FEJK) detektiva. Da bih prišao njegovoj "lošosti" – samo malo strpljenja, jer potreban je kratki uvod.

            Američka kultura je, više no ijedna druga zapadna, izgrađena na OPTIMIZMU. Za razliku od, recimo, evropskih naroda, koji su svoj svetonazor gradili vekovima, pa i milenijumima, u skladu sa svojim okruženjem i istorijskim iskustvom, tako da su u njega ugrađene razne nijanse sivog i mračnog, Amerika je izgrađena na OPTIMIZMU kao kvalitetu sine qua non. Doslovno. To je zemlja koja je prvo zamišljena, kao idealna, utopijska, u mislima kolonista, pre nego što su uopšte kročili na severnoamerički kontinent; ona je stvorena u ideji, u idealu, u duhu, mnogo pre samog susreta sa stvarnošću – a onda kada je došlo do sudara sa stvarnošću, ova je bila nemilosrdno prilagođavana unapred stvorenim planovima i zamislima o "Gradu na vrhu Brda", o utopiji, o zemlji slobode i –kasnije– "demokratije". O tome kako je to, gotovo smesta, dovelo do genocida nad "Indijancima" i do robovlasničkog društva (kakvo u Evropi tog vremena, iz koje su poblegli, nije postojalo) – nećemo sada.

Ukratko, Amerika je izgrađena na NEGIRANJU TAME. Na negiranju mraka, zla, sumornosti, melanholije, beznađa, nihilizma... Na potiranju i zatiranju svake mračne misli koja bi se uplela u noge napretka, izgradnje, rasta, razvoja, pozitivističkih i ekspanzionističkih poriva, prvo u osvajanju tog ogromnog kontinenta, a kasnije i u širenju ekspanzionizma izvan njegovih granica, tako da se danas američke ambicije prostoru na čitavu Zemljinu kuglu: bukvalno, svuda gde postoje zanimljivi resursi – tu su "američki interesi".

            Od Bendžamina Frenklina pa naovamo Amerika neguje prostodušno-pozitivistički nazor jednostavne pragmatike: zdrav razum u službi svakodnevnog života i napretka – "zdrav razum" bez mnogo "filozofiranja" o krajnjim svrhama, stvarima po sebi, metafizici, transcendencijama i sličnim neopipljivostima – zdrav razum uposlen radi konkretnih, blisko-dodirljivih ciljeva – zdrav razum Duška Dugouška, običnog momka koji svira bendžo, gricka šargarepu i ne zamlaćuje se kritikom čistog uma, svetom kao voljom i predstavom niti onim što je s one strane dobra i zla. Zdrav razum svih onih kauboja, all-American momaka, od Džona Vejna do Brusa Vilisa, koji snagom pesnica, pištolja i priručnog oruđa zavode red i stvari vraćaju u normalu. I svi oni zajedno kazuju NE mraku, ne zlu, ne iracionalnom, ne neljudskom.

            "Everything will be alright," kaže nam američka pop kultura. I ne samo američka, ali ona je najrazvijenija i najprodornija: pod njenim uplivom oblikovane su gotovo sve druge na zemljinoj kugli. "Try to get some sleep", kažu oni. A dok vi tako mirno spavate, uljuljkani američkim TV serijama i filmovima, njihove serijski proizvedene mahune vam body-snatchuju to malo duše i pretvaraju vas u beslovesne nasmejane zombije koji sa kezom i veseljem gutaju njihove nedotupavne superherojske stripove i žvake i kokakole i hamburgere i plastična govna kao "The Real Thing".

            Real?

            Ha!

           Stvarnost, nažalost, neminovno uključuje problem ZLA. Svaki optimistički "Everything will be alright (IN THE END)" sistem neminovno mora da ponudi nekakvu svoju teodikeju – objašnjenje porekla i smisla ZLA. Potonje je suviše prisutno da bi ga ignorisao ijedan sistem koji želi da opstane i ponudi iole trajni odgovor na ključna pitanja. Čak i Hrišćanstvo je moralo da izmisli Satanu da bi imalo na koga da svali odgovornost za sve pošasti koje su očigledne svakome ko ima oči da vidi i izbroji broj Zveri. Znači, kuge, kolere, difterije, hemoroidi, kanceri, ratovi, nabijanja na kolac, mrtve bebe, raskomadane trudnice, suše i poplave, požari i orkani, cunamiji i tornada, zemljotresi i vulkani, grad koji uništi letinu, najezda skakavaca ili šta god... Jebi ga. Nije to doneo Dobri Bogo (onaj što nas ovakve sakate stvorio po svom liku); ne, nego Đavo. Iskušavalac. Zlikovac. Kralj u žutom.

            Zlo je, u američkoj pop kulturi, uvek i neizostavno – lokalno, ograničeno. Ono nikad nije nadmoćno, nikad sveprisutno, sveprožimajuće. Nikad temelj, uvek fasada, izolacija, farba. Sem u radovima autora koji su, zbog toga, gurnuti na marginu (kao E. A. Po) ili izvan nje (kao H. F. Lavkraft), odnosno autora koji na kvarno, sa strane, došavši izvan Amerike, u nju iz evropske postojbine unesu nešto dublje i mračnije sadržaje (npr. Hičkok).

            Zlo u Americi (skoro) nikada nije metafizičke prirode (kao npr. kod retkog izuzetka – H. Melvila). Nema snagu temeljnog principa egzistencije. Ono je (samo) ljudski proizvod – u smislu, produkt nekolicine zabludelih kojima će dobri momci da podele šamare i vrate stvari u status quo (samopodrazumevanu normalnost života koji vode Duško Dugouško, Džon Vejn i Brus Vilis onda kad ih ne ometaju nikakvi zlikovci). Ma koliko snažno delovalo na početku, Zlo će na kraju uvek biti neminovno poraženo ljudskim vrednostima. Porodica. Prijateljstvo. Zajedništvo. Požrtvovanost. Ljubav. Akcija. Zdrav razum. Optimizam. Veruj u sebe. U PORODICU. Bori se. Ne predaj se razmišljanju, filozofiranju, sumnji, beznađu. Nikako beznađu! "Everything will be alright (IN THE HAPPY END)!"

            Što me dovodi do TRUE DETECTIVE. On je, na kraju, samo još jedna ilustracija toga da u američkom filmu (osim, retko, kad ga prave evropski reditelji) a naročito na američkoj televiziji ne može i ne sme biti nikakvog defetizma, nikakvog nihilizma, nikakvog uranjanja u mračne sadržaje a da na kraju ovi ne budu negirani, pometeni pod tepih, svedeni na lokalnu šalu koju glavni junaci uz nešto muke ali ipak bez ikakve sumnje srede. Uz osmeh. "Why so serious?" pita nas američki TV pop. Ako vam se život čini mračniji nego što vam ga USA TV predstavlja - "Try to get some sleep." Ujutro će vam sve biti lepše i lakše.

Na američkoj televiziji može se samo KOKETIRATI s nihilizmom. TRUE DETECTIVE mi je svedok.

Sve one tirade o mrakovima egzistencije koje su, u prvim epizodama, seriji dale unikatan ukus (flavor) – kojima se ona izdigla iznad uobičajenih detektivskih serija o serijskim ubicama kakvih ima na desetine svake godine – kojima je privukla šire, probirljivije mase pa se ovima prividelo nešto neviđeno, novo, sveže – kojima je kod hipstera probudila interesovanje za gomilu pisaca dotad im nepoznatih (Čejmbers, Ligoti itd) – na kraju se, predvidivo, svode na Flavor-Aid. Zlo i mrak i valjanje u svakojakim gadostima i gnusobama se prizivaju samo kako bi se, njihovim porazom, na kraju, osnažilo Dobro.

O ovoj strategiji opširno sam pisao i analizirao je još u mojoj prvoj studioznoj non-fiction knjizi pod naslovom FAUSTOVSKI EKRAN. Siguran sam da ste to svi vi već odavno čitali; ako niste, potražite je u biblioteci. Ukratko, radi se o fazonu koji je prvi na velika vrata uveo V. P. Bleti sa svojim EGZORCISTOM: Mrak, Zlo, Blasfemija, Patnja, Suze, Krv, Deca Pate, Porodica ne pomaže, Nigde nisi bezbedan, a-bre, u-bre, šta-ću, kud-ću, kuku-lele – BAM! THE POWER OF CHRIST COMPELS YOU! – Ima Boga! Everything will be alright!

U filmskoj verziji Fridkin je to lukavo umjetnički učinio dvosmislenim na kraju – u originalnoj, bioskopskoj verziji – ali je 25 godina kasnije popustio Bletijevim navaljivanjima i na to nalepio prvobitno snimljeni ali neupotrebljeni OPTIMISTIČKI hepiend ("The version you've never seen"). U njemu, posle sve strave i užasa, kad otprate de-opsednutu Regan i njenu kevu, Pop i Pajkan odu, ruku pod ruku, nasmejani, u bioskop. To je početak jednog divnog prijateljstva...

Isto to, samo još gore, imamo i u "Pravom" detektivu: Mrak, Nihilizam, Zatucanost (Religiozna a i šire), Ritualni Zločini, Oskrnavljeni Leševi, Droga, Silovanje i Ubijanje Dece, Pedofilski Snuff, Kralj u Žutom, Karkosa gde Crne Zvezde sijaju, Metafizika, ba, Crnilo... zlu nema kraja! Ili barem tako izgleda u prvih 7 epizoda. A onda, u osmoj: BAM! Karkosa nije mistično onostrano prostranstvo Tmine nego nekakva tvrđava iz američkog građanskog rata koju su ukrasili timovi nadahnutih filmskih scenografa; Žuti Kralj nije onostrani entitet niti drevno zlo nego obična lutka nadahnuta poluzaboravljenom horor pričom od pre 100 godina;

 ...počinilac serije zločina koji su zbunjivali pajkane kroz DECENIJE ipak nije nikakav hanibal-lektorski Genije Zla nadahnut ko-zna-kakvim onostranim ktuluovskim silama nego samo incestuozni rednek-degen iz močvare koji kara svoju polusestru u pauzama između paganskih pedo-orgija sa žrtvovanjem i ukrašavanja golih ženskih leševa jelenskim rogovima! BAM! Metak u glavu, zlo je "riješeno" a Dobar Pajkan i Loš Pajkan odu, ruku pod ruku, nasmejani, u bioskop. To je (novi) početak jednog divnog prijateljstva...

Da nacrtam, jer znam da neću smesta biti shvaćen: nije problem u TRUE DETECTIVE to što nihilizam nije pobedio, što mrak i sile zla nisu trijumfovali, što loši momci nisu sjebali "dobre" (ili barem: manje loše od njih). Mislim, za promenu – ne bi bilo loše videti i tako nešto. Za promenu, i u skladu sa dotadašnjim tonom, nešto mračniji kraj bio bi svakako prikladniji – jer ovaj, ovakav, kakav imamo u poslednjoj epizodi, deluje veštački nalepljen, kao sise piletu.

Ipak – crtam: nije toliki problem što je DETEKTIV samo pozerski koketirao s nihilizmom (kako bi nam na kraju uvalio "prave vrednosti") niti je toliki problem to što je SVETLOST na kraju pobedila TAMU (ili nam se barem tako kaže...) koliko je problem u tome KAKO je to izvedeno, KAKO je to prikazano. Nemam ništa protiv "pobede Svetla", ako mi se to servira na dramski ubedljiv način.

Kako je to "Svetlo" pobedilo u ovoj seriji? Posezanjem za najotrcanijim klišeima milion puta već izlizanim u B- i C- horor produkciji: prljavi rednek-degen živi u zapuštenoj kućerini zakrčenoj rusvajem, lomom i kršem i ĐUBRETOM --- a istovremeno sam samcit kreira i realizuje komplikovanu građevinu ("Karkosa") koja mu služi – za šta, tačno? Isti ovaj kosač trave i jebač sestre uspeva da 20 godina vuče za nos policiju svojim mnogobrojnim zločinima, iako a) ima više nego UPADLJIV izgled (dva metra visok, opekotine po donjem delu lica, creepy look iako radi blizu dece...) 

i b) ima više nego UPADLJIV modus operandi, sa teatralnim inscenacijama zločina "većim od života", izvedenim na otvorenom, tako da se vide iz aviona. I ovaj degen baš ničim za 20 godina nije privukao pažnju – barem nekom roditelju dece čije škole farba? Podsećam, u poslednjoj epizodi vidimo ga u školi kao više nego creepy personu... Na tog majmuna niko nije posumnjao 20 godina? Tog smrdljivka je štitila bogata i uticajna familija da im navlači policiju za vrat i pravi probleme?! Koješta!

Pritom je uvredljivo za mozak svakog iole mislećeg gledaoca to kako su pod tepih pometene sve dotadašnje reference na daleko superiornije pisce: ispade na kraju da su naklapanja o Karkosi, Žutom Kralju i Crnim zvezdama bile potpuno random bla-bla truć bez ikakve simbolike, konotacije ili veze s bilo čime u seriji ili izvan nje. Umesto Karkose mogao je da bude R'Lyeh ili Leng, umesto Kralja – Njarlatotep ili (neopaganskom kontekstu još prikladniji) Šub-Nigurat – i da ama baš ništa u seriji ne bude promenjeno, jer – na isto ispada. Ha ha! Zabavlja me pomisao na sve one koji su tek sad pohitali da čitaju "The King in Yellow" nadajući se prosvetljenju i uvidu u skrivene nivoe DETEKTIVA – samo da bi frustrirano ljosnuli u zid kad su shvatili da je sve to bila samo skroz slučajna mistifikacija. Dekoracija. Šminka. Flavor-Aid.

O rupama u zapletu i motivaciji neću sad: to su već brojni pre mene obradili pomno. Mislim, treba li uopšte da ulazim u apsurdnost otkrovenja da je Moćna Familija navodno drugovala sa svojim Degenskim Rođakom (samo zato što im je ovaj rođak!) i, štaviše, zajedno s njim učestvovala u freakshow-creepshow ritualima u njegovoj smrdljivoj, decenijama nepočišćenoj kući, u crvljivoj šupi s vezanim ćaletom (?) ili u komarcima i zmijama krcatoj močvaretini i njenoj improvizovanoj "Karkosi"? Deco, aman! Svet, naprosto, ne funkcioniše tako!

Bogati rođaci neće da se mešaju sa sirotima! Naročito ako su ovi nekontrolisani manijaci i troublemakeri koji svojim ponašanjem mogu da ih okaljaju i dovedu u neprilike koje mudrima i bogatima ne trebaju! Bogati manijaci NEĆE da se akaju po močvarama i smrdljivim šupama: ako im je već do toga da jebu i kolju decu i na druge načine iživljavaju svoje niske strasti, to mogu, ako im je baš do otvorenog prostora, da rade u šumarcima na sopstvenim imanjima (kao u filmu KILL LIST, recimo). 

A još bolje u podrumima i luksuznim sobama svojih vila i zamaka, gde je ipak pametnije i sigurnije raditi takve gadosti u ovo doba Velikog brata i Google mapiranja svega i svačega! Odeš sutra na Gugl maps da potražiš putanju kroz neku šumu, a ono – tvoje dupe uslikano nad lešom nekog deteta! Ne može se više ni to bezbedno na livadama i u močvarama, ko nekad...

Ali, čekaj – kažete vi. Pa, ako je već serija nekakav nihilistički pamflet, nije li onda OVAKAV kraj prikladniji – nije li nam Picolato u lice surduknuo kraj kakav smo zaslužili? Nema teorija zavere, nema logike, nema smisla – NEMA SMISLA, da, nije li to Rast Kol govorio sve vreme?! Možda nam je DETEKTIV zapravo sasvim logično u facu šljusnuo onaj nokšir od kraja – jer bi smisleni kraj bio self-defeating? Hteli ste besmisao? Eto vam ga! Nema Metafizičkog Zla, nema Žutog Kralja, nema Karkose – samo degen što umesto pilića kolje žene i decu iza šupe! Bwahahaha!

Pih. Koješta! To "objašnjenje" je još retardiranije od kraja serije kakav imamo. Nemojmo se zajebavati. Nije Picolato – Haneke, niti je TRUE DETECTIVE – CACHE, pa da se scenarista poigrava sa našim (gledalačkim) igranjem detektiva i traženjem smisla, niti je ovo FUNNY GAMES, pa da Picolato usred pedo-orgije upadne sa daljinskim upravljačem i "obriše" Mrak i Zlo jednim velikim "Puj-pike, ne važi! Ho ho, ala sam vam ga surduknuo!"

Čak i da je ovaj imao takve ambicije (a SVE ukazuje da nije: i njegovi intervjui, i close reading serije), takvo poigravanje sa formom se ne radi tako. Linč mi je svedok. Ako hoćeš da se igraš sa žanrom kao što je npr. noir krimić, kao Linč u LOST HIGHWAY i MULHOLLAND DR. tako što ćeš da ga oplemeniš hororično-nadrealnim i fantastičnim sadržajima, onda se storija drugačije organizuje, drugačije se balansiraju "realnost" i "začudnost", drugačije se balansira prisustvo ili barem implikacija "fantastike". Ako ćeš da se igraš sa formom (npr. sapunica), kao fon Trir u RIGET, ne praviš seriju od 8 epizoda (a slučajno ih baš i RIGET ima isto toliko kao TRUE DETECTIVE!) u kojoj 7 izgleda kao potpuno strejt sapunica a la DINASTIJA i onda tek u osmu naguraš vudu, odsečene glave, satanističke rituale, Uda Kira koji se ceo i odrastao rađa iz pičke u krupnom planu itd. Znači, dramaturgija je, u takvom slučaju, drugačija nego ovo što dobismo u TD. Picolato možda ipak nije genije, ali nije baš ni Šamalan da nas prepada naglim skokovima i twistovima niotkuda u zadnjih 15 minuta!

Ukratko, TRUE DETECTIVE je *pokušao* da bude originalan, ali to nije umeo da sprovede na dosledan i smislen način: ono što je novo ubacio, nalepio je veštački a na kraju negirao; ono čime nas je sve vreme zamajavao na kraju je razotkrio kao plitku MISTIFIKACIJU (uuu, crne zvezde... uuu, vreme je spljošteni krug... uuu, lutkice od limenke... uuu, sex-crazed curice... uuu, Žuti Petar Kralj... uuu, Karkosa... uuu, BlairWitchovske figurice od grančica... uuu, engleski akcenat niotkuda... itd). Naravno, običan gledalac, a naročito onaj mozga zatupljenog uobičajenom TV ponudom, reagovao je na polupuni deo ove poluprazne čaše kao na dobrodošlu dozu eliksira života – iako se na kraju to sve ipak svelo samo na bajatu bozu... veštački gaziranu i ofarbanu da deluje kao nešto sveže.

Ako ništa drugo, barem je značajno porasla prodaja zbirke KRALJ U ŽUTOM Roberta V. Čejmbersa (trenutno se čak dva srpska izdavača takmiče ko će prvi među njima da objavi prevod ovoga; za jednoga od njih ja ću da pišem pogovor!) a i drugog dobrog štiva koje je, s pravom ili ne, u intervjuima i "analizama" bilo dovođeno u vezu sa ovom serijom (Lavkraft, Ligoti, Beron...). Verovatno je bilo previše očekivati da se njihove ideje i koncepti SMISLENO upotrebe u seriji (kako se isprva činilo): u ova half-assed vremena valjda bi trebalo da smo srećni što su poslužili barem kao ŠMINKA na, inače, standardni police procedural... 

Ko zna, možda u drugoj sezoni Picolato reši da iz prašine i kulta izdigne nekog drugog masama nepoznatog a dobrog pisca horora; pa sve i ako (opet) zabrlja sa svojom tvorevinom, barem neka starim i nedostižnim klasicima podigne rejting. Ja navijam za Blekvuda... i za to da se dogodine dva izdavača potuku ko će prvi na srpskom najzad da izda najbolje priče ovog majstora strave! Ako smo srećni, ono što je ove godine bio Žuti Kralj, dogodine će biti Vendigo...

E, sad: Kažu mudri ljudi da konac delo krasi. Drugim rečima – ako kraj ne valja, može li delo (kojega je to završetak) da valja? Teško.

Ako doslovno primimo kraj, takav kakav je – on seriji leži kao piletu sise. A posebno ono što sledi nakon pokolja u "Karkosi", odnosno nakon buđenja u bolnici. Tih završnih 15-ak minuta su nešto nepojmljivo izluđujuće. Naročito ako ih gledamo doslovno. Ova dvojica su, kao, preživela nepreživljivo: Rastu su zakrpili sve iznutrice rasporene nožekanjom od učkura do bijela grla, on se budi iz kome, i sve je ej-ou-kej sa njegovim crevima, želucem, slezinom, plućima i ostalim što je onaj degen morao da mu pocepa kad ga je nožem podig'o u vazduh!

 Martijeva familija došla da ga pozdravi – mada, na creepy weird način, sve nešto ćutke i zagonetno, samo sam čekao kad će ćerke da izvuku neke noževe pa da ga ritualno dokolju na licu mesta u nekom neopaganskom ritualu...

I onda ova dvojica izađu iz misteriozno puste i tihe bolnice, i izlaze u misteriozno pustu i tihu noć – i tu nam Rast izloži da je s one strane video mrtvu ćeru, i da je iz svega ovoga što je proživeo (kiddie-snuff included) zaključio da – "svetlo pobeđuje". Dva drugara odlaze ka (dalekom, još nevidljivom) izlasku sunca, oteturaju se zagrljeni u najbližu tetovirnicu da na svoja telesa istetoviraju "Buddies forever" – i to mu beše to. Hepi-end! Everything's alright with the world – in the end! Mirno spavajte, slušajte našu nežnu muzičicu za kraj, idite na jutjub pa na repeat slušajte lepu najavnu pjesmu, uljuljkajte se u spoznaju da svet nije baš tako crn kakvim se činio na početku...

Istina, postoji još jedan način da se bar malo, bar donekle ublaži utisak buđave boze iz poslednjih 15-ak minuta TRUE DETECTIVE! A to je – da se radi o posmrtnom tripu dvojice detektiva, koji su zapravo zajedno stradali u onoj "Karkosi". Dakle, obojica su iskrvarili (da li bi ijedno ljudsko biće zaista moglo da PREŽIVI ono što Rast primi na kraju? Nožekanja u stomak, pa još podizanje u vazduh –sa neizbežnim paranjem svih iznutrica--- i obilatim gubitkom krvi?) i na kraju tripuju o tome kako Martija poseti porodica u sceni koja nema apsolutno nikakvog smisla osim u ovom tumačenju! 

Zašto su žena i obe ćerke onako ćutljive, misteriozne, sa nekim skoro zavereničkim poluosmesima... osim ako se ne radi o izmaštanom susretu između živih i mrtvih?!) i kako su izgladili sve i postali najbolje drugarčine, kao Paja i Jare! I ne samo to, nego u promrmljanom i nerazumljivom pančlajnu za koji su vam neophodni titlovi, čujemo i ultimativni trip i fantaziju: da "svetlo pobeđuje"!

Ništa od toga nije stvarno: Rast i Marti leže mrtvi u onoj ruševini; policija nije došla u zadnji čas; Rastova creva nisu zakrpljena; nije s one strane video/osetio mrtvu ćerku; Martiju porodica nije došla da mu oprosti svinjarije sa ženskama sa strane. Ostali su u Karkosi, i telima i – što je gore – duhom. I sad, iz te perspektive, iz ugla mrtvih, tripuju ovaj "hepi-end". Uostalom, Karkosu nije izmislio Čejmbers nego Birs: a priča "Stanovnik Karkose" govori upravo o čovekovoj duši koja se budi u postapokaliptičnoj Zemlji (?) i nailazi na – sopstveni grob, shvativši ne samo to da je odavno mrtva, nego i da je to odavno nebitno.

Problemi s ovim čitanjem su: 1) i dalje sve to nema blage veze sa Žutim Kraljem, kliše-degenima i kliše-zaverama i svim onim MISTIFIKACIJAMA koje su prethodile; 2) reditelj u intervjuima poriče validnost ovog tumačenja a close reading tih scena je previše nekonkluzivan: nedostaje neki jasniji mig o tome da se radi o onirično-deliričnom tripu a ne stvarnosti istog nivoa i intenziteta kao ono iz prethodnih scena; 3) ako je njihova smrt bila cilj ka kome je čitav ovaj naizgled komplikovani zaplet vodio (zajedno sa svim ćorsokak-podzapletima koji kao da su ubačeni da se popuni vreme a ne da se nešto smisleno kaže i dopuni) onda je taj kraj i dalje neadekvatno nalepljen na sve ono što je do njega dovelo. 

Posle svih muka i lutanja, moralnih i metafizičkih dubioza, stigli su – gde? Na vrh noža! To bi imalo smisla kod autentičnih mračnjaka, kod Ligotija – ili Hanekea – ali ne u ovako postavljenoj, dramatizovanoj i insceniranoj seriji... Završne scene su previše ambivalentne da bi proizvele pravi impakt, bilo emotivni bilo intelektualni, pa se to sve, u svakom slučaju, na kraju gubi u jednoj nedokuvanoj, polusvarenoj tmuši i, ponovo, MISTIFIKACIJI – jelenskih mi rogova!