HIGH-RISE by J. G. Ballard

  

            Ako živite u Beogradu ili Novom Sadu, to znači da ste imali priviligiju da se u vašem velegradu dešava festival/revija novih engleskih filmova pod nazivom „Films and Chips“. U okviru nje u nedlju je prikazan film HIGH-RISE, u režiji Bena Vitlija (kill list, a field in england...), prema romanu Dž. G. Balarda. 

            Stanovnici palanki i zaselaka Srbije ovaj film će, verovatno, pogledati kad bude procurio na net (ne, u ovom trenu ga tamo još nema!) – osim ako se neko nije zeznuo pa ga kupio za prikazivanje u ovo malo preostalih multipleksa? U svakom slučaju, dok čekamo film – za koji verujem da je vrlo dobar, a pretežno povoljne kritike me učvršćuju u veri da će zaraditi bar jaku trojku – evo mog osvrta na roman na kojem je zasnovan.

            High-rise (1975) je četvrti deo nezvanične tetralogije, čija prethodna tri dela čine romani The Atrocity Exhibition (1970), Crash (1973) i Concrete Island (1974).  Od ova četiri, samo je (odlični, Kronengberg-ekranizovani) SUDAR do sada objavljen na srpskom. Sva četiri romana bave se urbanom kataklizmom – ali ne u doslovnom, spoljnom smislu katastrofe, poput onih koje je istraživao u ranijim romanima (poplava, suša i kristalizacija), o kojima sam pisao u eseju “Propast sveta nije šteta: Motiv katastrofe u romanima Dž.G. Balarda” (prvo objavljen u zborniku Naš svet, drugi svetovi. Antropologija, naučna fantastika i kulturni identiteti, a kasnije u prvom broju almanaha Književna fantastika).  

            Ne, u ovoj tetralogiji Balard se bavi unutarnjom, psihopokalipsom u kojoj gradovi, putevi, građevine i ostala infrastruktura civilizacije ostaju netaknuti – ali okrnjena biva psiha njenih nekadašnjih tvoraca a sada robova i, u neku ruku, žrtava. Jer, ovog puta čovek nije na udaru Mame Prirode (kao u potopljenom, osušenom, kristalizovanom svetu), već svoje sopstvene (protiv)prirode, odnosno istih onih tekovina kojima se izdigao iznad prirode i izdvojio od svih životinja – samo da bi se još glasnije strmeknuo nazad, u kaljugu atavizama – ili u nove, još čudnije mutirane protivprirode.

Ukratko, ako bi se ovi romani uopšte mogli nazvati (post)apokaliptičnim, mora se naglasiti da kroz njihovu (metaforičku) pustoš ne tumaraju čiravi, grbavi mutanti sa po tri ruke i šest očiju – već psiho-mutanti, (post)ljudi post-humanog doba čiji su psihologija i motivacija i nagoni značajno pomereni (unapred? unazad?) u odnosu na naše, pa su stoga „začudni“, istovremeno prepoznatljivi i tuđi (otuđeni). To, takođe, znači da Balardov SF nije akcioni, već intelektualni – što je, ponekad, mač sa dve oštrice i otuđujući faktor za prosečnog čitaoca SF-a i njegova očekivanja od ovog žanra.

The Atrocity Exhibition je u tom pogledu najekstremniji, najavangardniji, najeksperimentalniji, kao gotovo nenarativni kolaž psiho-tehno-ludila visokocivilizovanog divljaka, homo sapiensa. Crash je neznatno konvencionalniji (relativno govoreći), utoliko što ima dosledniji tretman likova i zapleta. Concrete Island još nisam stigao da pročitam (hoću, uskoro!), ali i bez njega uviđam patern sve većeg odmaka od eksperimentalnog i sve većeg približavanja (za Balardov pojam) konvencionalnom pripovedanju, što kulminaciju (u toj fazi njegove karijere) ima u romanu High-rise.

  Neboder, ukratko, govori o tome kako jedna nova zgradurina od 40 spratova, nabudžena luksuznim stanovima za višu srednju klasu postaje poprište devolucije, kada njeni stanovnici, visokoobrazovani i dobro plaćeni profesionalci (zubari, tehničari, TV novinari, glumci, profesori, doktori...) naprasno počnu da, pod uticajem tog obezljuđujućeg okruženja, „mutiraju“ u bande siledžija, troglodita, incestuoznih kanibala... Slom se dešava polagano i naizgled neprimetno, kroz „sitna“ koškanja, čarke i incidente, ali jednom kad taj mikrokosmos prsne, to krene da puca po svim šavovima i raspada se na sastavne delove, kao da je od lego kocaka.

Osnovna draž romana sastoji se upravo u detaljisanju tog sloma, te propasti civilizacije i svega kulturnog, humanog – u nadrealističkoj jukstapoziciji sterilne arhitekture i prljavštine (smeća, izmeta, leševa...), u kontrastu između onog što bi trebalo da bude (Red) i onoga što biva (Haos). Dve godine pre zvanične pojave panka, Balard opisuje ANARCHY IN THE UK – za početak skromno, ograničeno samo na jednu zgradu, mada...

            Teško je odoleti draži tih set-pisova i prizora koje Balard ledeno beleži: bazen natrpan plutajućim smećem i leševima životinja, zagrađeno stepenište, pokvareni liftovi, bande do-juče-kulturnih koje upadaju u stanove, pljačkaju i siluju, grafiti na novim zidovima koji se ubrzo svode na nivo pećinskih crteža... Lepo je Kronenberg priznao koliko je ushićujuće i oslobađajuće, katarzično bilo snimati prizore kada čitava jedna moderna stambena zgrada poludi i pretvori se u poprište orgijanja sex-zombija u filmu SHIVERS: to je toliko slatko bilo da je morao i sâm da se pridruži rulji i bar načas pošizi.

Zeznuta je bila ta 1975. za Pakao Modernističke Arhitekture Koji Ljude Pretvara u Zveri: u isto vreme, u Kanadi, sex-zombiji vršljaju višespratnicom, u Engleskoj, kod Balarda, trogloditi haraju neboderom, a u Srbiji (!!!), otuđeni urbaniti truju sebe i jedni druge u kompleksu zgradurina na Novom Beogradu, u Gilićevoj KIČMI. Slučajnost? Ne bih rekao!

Takođe, lepo je primetio i Robin Vud (kritičar i teoretičar čuven po tome što je bio veoma pametan, uz jednu ogradu: ama baš uopšte nije razumeo Kronenberga!), samo par ljeta nakon ove Godine Urbanog Pakla, da je film kao što je Predskazanje (The Omen, 1976) mogao da nastane samo u civilizaciji koja (nesvesno) osuđuje samu sebe i naslađuje se mogućnošću sopstvene propasti. E, to je ista civilizacija o kojoj Balard u tom trenutku piše (a Kronenberg snima).

Negde u sebi, da li u svesti ili u podsvesti, osećamo ili znamo (kako ko, od slučaja do slučaja) koliko smo zasrali svet koji smo sebi stvorili, u kakvu smo zamku upali, koliko je sve ovo oko nas pogrešno, neljudsko, grozno i glupo, nedostojno kvazi-sapiensa kakvim sebe smatramo... koliko nas žulja ova uštirkana košulja i koliko nas guši ova stegnuta kravata koju smo sami sebi vezali oko guše – a posle nam kriv Đavo!

Otud i katarza u haosu, u anarhiji, u eksplozijama ultranasilja, u rušenju i rusvaju, otud naslada u svim tim (post)apokaliptičnim scenarijima – od filmova preko stripova do video-igrica smeštenih u ruševine sveta koji dubinski više ne osećamo svojim. Mmmm... ispucali asfalt... srušeni mostovi... nadvožnjaci koji ne vode nikuda... pusta parkirališta obrasla travom... prazni šoping-molovi... hrpe leševa... odsustvo rulje, gužve, galame... tišina... mir... napokon, mir...

E, sad – što se tiče Balardovog romana, moram reći da je on efektniji na nivou zasebnog drveća negoli čitave šume. Scene haosa i progresivnog ludila su divno osmišljene i opisane. Emocija je prava. Ugođaj je zastrašujuće leden, jeziviji od mnogih nominalno horor romana. ALI... ta priča ipak ne štima.

Pre svega, na elementarnom nivou, u pogledu zapleta, roman zahteva preterane doze suspenzije neverice, i to višestruko: i po pitanju brzine s kojom se nedavno useljena zgrada pretvori u poprište divljanja pećinskog čoveka (još nisu ni razgazili nove stanove, a ovi ih već, kao, zatrovali i izludeli!), a još više po pitanju toga koliko dugo to vanredno stanje traje (tri meseca!) a da spoljašnji svet ne nanjuši da nešto (i doslovno) SMRDI u toj zgradurini. Koja, pritom, nije ni na koji način izolovana: odmah do nje su još dve stambene zgrade. I niko, ni komšije, ni poštari, ni inkasanti, ni trgovački putnici, ni posetioci – prijatelji i rodbina HILJADA stanara te zgrade – niko da dođe, da uđe, da vidi, da se zapita, začudi, prijavi...

Jasno, Balard nikad nije bio pisac konvencionalnog realizma – niko ne očekuje da se, recimo, SUDAR razlaže na realističku psihoseksualnu verovatnoću javljanja i širenja jedne takve patologije vezane za „seksualnost“ automobilskih sudara – taj roman je jasna metafora o sudaru mesa i metala, tela i tehnologije. ALI, stvar je u sledećem: u svojim drugim romanima, Balard je umeo da stvori SVET u kojem je opisana patologija, ili mutacija, bila prirodna, čak logična, normalna. Bilo da je u pitanju nekrofilni svet užurbanih isprepletenih auto-strada ili neobjašnjeni kristalni svet, uvek je to unutarnje konzistentna i ubedljiva pozadina, odnosno ambijent za opisana dešavanja.

Moj problem sa prihvatanjem Nebodera jeste u tome što se on ne dešava ni u kakvom izmenjenom, mutiranom svetu: opisana dešavanja odigravaju se u svima nama dobro znanom, nepomerenom, istorijski fiksiranom svetu sredine 1970-ih. Način na koji se zgradurina izoluje (ne fizički nego mentalno) od ostatka sveta, i dužina koliko to potraje bez ikakve interakcije odnosno intruzije spoljašnjeg sveta, deluju krajnje veštački, usiljeno, neubedljivo. U redu je da orgija krvavih parazita u SHIVERSU potraje 24 časa, neprimećena od strane makrokosmosa, pre nego što se sex-zombiji zapute u grad. Ali da se ova razmera haosa, kao u HAJRAJSU, dešava u jednoj stambenoj zgradi – i to ne u getu, ne na periferiji, među nekom sirotinjom, izbeglicama, crncima, nekim društvenim otpadom koji niko ne nadzire, nego u elitnoj zgradi u dobrom, novoizgrađenom delu grada – i da to potraje puna tri meseca, previše je.

Pored toga, usiljena je i deoba zgrade na tri sloja: niža klasa (do oko 24. sprata), srednja klasa (ovi iznad), i najviša klasa (zadnjih par spratova). Ili, ako hoćete, pomalo jeftina, prozirna simbolika tri glavna lika: Richard Wilder (id); Dr Robert Laing (ego) i Anthony Royal (super-ego). How convenient! Suviše je to programski namešteno, sa suviše transparentnim tezama i simbolikom, a bez dovoljno duboke poente i smisla iza svega toga.

Zato je i moj utisak o ovoj knjizi polovičan: rupe u zapletu, i rupe u idejama, smetali su mi suviše a da bih se neometano prepustio priči, bez obzira na sporadične užitke u Balardovoj suzdržanoj, ali često moćno slikovitoj i aluzivnoj rečenici – i u klinički nemilosrdnom razaranju stvorenog mikrokosmosa koje podseća na dečaka koji minuciozno, patološki proračunato razgrađuje svoju farmu mrava.

Verujem da se poneki nedostaci ovakve storije mogu ili ukloniti ili veštije zabašuriti u filmu koji, kao kraći a intenzivniji medij, dopušta manje vremena za razmišljanje, i može lakše da nas bombarduje slikama i utiscima i emocijama i kroz njih (a ne kroz jezik) prenese nešto što izgleda pametnije... Videćemo, prvom prilikom.

Ako ga je neko od čitalaca bloga pogledao u Bg ili NS, neka javi ovde svoje impresije.