Robert Ejkman – MORE, POPUT VINA TAMNO

            Kao što ja to uvek ponekad kažem, najbolji horor pisac druge polovine XX veka mi je, ponedeljkom, sredom i petkom, Tomas Ligoti, dok utorkom, četvrtkom, subotom i nedeljom nekako ipak mislim da tu titulu za dlaku više zaslužuje Robert Ejkman. Uglavnom, mrtva je trka, mrtav je i Ejkman (još od 1980. godine), ali njegova dela žive, nimalo okrznuta vremenom, večna i veličanstvena.

Nakon što smo pre par godina u Orfelinu premijerno Srbiji otkrili ovog prvorazrednog pisca sa zbirkom HLADNA RUKA U MOJOJ, na redu je druga (kod nas) zbirka priča genijalnog Ejkmana: vrhunske „čudne“ priče, unikatni dragulji ovog osobenog majstora inteligentne i zadivljujuće strave.

Ja sam se zalagao da se taj zeznuti naslov prevede kao MORE BOJE CRNOG VINA ali na kraju je ipak prevagnulo rešenje ko-prevodioca, Save Kuzmanovića (koji je preveo celu RUKU), koje glasi MORE, POPUT VINA TAMNO. Pod bilo kojim naslovom radi se o zbirci nekoliko zaista bez preterivanja rečeno – genijalnih priča i novela.

Konkretno, u ovoj knjizi čitaćete sledeće pripovetke i novele:

- More, poput vina tamno

Samotni turista u Grčkoj biva primamljen čudnim ostrvom koje svi domoroci izbegavaju i mračne priče o njemu pripovedaju. Njega baš to potakne da ode tamo i upozna tri „čarobnice“ koje tu održavaju plam pra-pradrevne, pred-filozofske, pred-racionalne, super-paganske Grčke...

- Vozovi

Dve šetačice na duge staze zapute se nepreglednim engleskim vresištem, i usred pustare, u tzv. Tihoj dolini, naiđu na neobičnu kuću kraj pruge. Kiša ih navede da tamo potraže sklonište – i susretnu njegove čudne, sve zlokobnije stanovnike...

- Tvoja se malena ruka smrzla

Čovek dobija telefonske pozive od ženske osobe koja kao da je izdaleka zaljubljena u njega, a vremenom i on u nju, ali cura uporno izbegava da se s njim naživo sretne, iz razloga koji možda jeste donekle predvidiv, ali time nije ništa manje jeziv. Dapače.

- Pratilac

Jedan „ukleti čovek“ tokom celog života praćen je ženskolikim zloduhom koji pripada njegovoj porodici, čijim članovima donosi smrt. Ni usred škotskih pustara on neće moći da joj zavara trag...

- Unutrašnja soba

Kao devojčica, glavna junakinja imala je kuću za lutke sa neobičnim stanarkama koje kao da su imale sklonost da noću izlaze van. Takođe, ta kuća imala je tajanstvenu unutrašnju sobu koja se, gledano spolja, ne može videti. Kao odrasla, lutajući pogrešno odabranom „prečicom“, ona usred šume naiđe na istovetnu kuću poput one, za lutke, koju je imala kao mala... A unutra...

- Nikako ne idi u Veneciju

Usamljeni putnik luta tužno-propalom Venecijom i meditira nad mrskim savremenim dobom, kad primeti gondolu sa tajanstvenom Crnom damom. Vožnja u toj gondoli promeniće mu život, blago rečeno...

- U šumu

Supruga inžinjera koji je došao da gradi puteve u Švedskoj, usamljena i ne baš voljena, biva privučena neobičnim institutom-svratištem za osobe koje pate od nesanice. Oni su kao svet za sebe, neshvaćen i izbegavan od strane „zdravih“. Ona počinje da zalazi sve dublje u šumu oko te zgrade...

            Eto, to su jezovite, čudne priče u kojima ćete uživati u ovoj knjizi. Iz izvornog sadržaja ove zbirke izbacili smo novelu „Dečaci rastu“ („Growing Boys“) zato što je njena neumerena dužina od osamdesetak strana obrnuto srazmerna njenoj vrednosti. Ta se novela svodi na prolongiranu tiradu protiv savremenog doba, gde dva dečaka naprasno porastu i pretvore se u proždrljive i nasilne divove koji otpočinju orgiju haosa u provinciji, a zapravo simbolizuju materijalizam i lažni „napredak“ koji guta sve pred sobom. Nažalost, radi se o rasplinutoj, nefokusiranoj i neubedljivoj satiri bez oštrice, a naročito u njenoj akromegaličkoj formi, pa smo zato ovo delo, zbog prevelike dužine, izbacili iz knjige, koja sada ima sasvim razumnih 310 strana. Sa njom bi imala oko 390, a ta predugačka novela bi zaista kvarila prosek, jer sve ostale priče sem nje su božanstvene.

            Pored priča, kao što ste navikli, tu je i pogovor ko-urednika edicije (tj. mene) pod naslovom „Robert Ejkman: Nema mapa za ove teritorije“.

            Zlokobne ilustracije za korice i unutrašnjost uradila je Aleksandra Dević.

            Dakle, ovog časa se raspisuje pretplata koja će trajati do kraja Sajma knjiga, tj. do 28. oktobra. Na ovu izuzetnu knjigu, koja iz štampe izlazi tačno za Sajam knjiga, tj. u drugoj polovini oktobra, možete se pretplatiti po spec. ceni od 1000 din (u knjižarama će biti oko 1.300).
          Tačnije, ako želite samo Ejkmana, onda važi ova opcija - jedan Ejkman, pretplata, 1000 din, i ćao.
        Međutim, za dva dana ću ovde okačiti sve detalje oko novog NEKRONOMIKONA i raspisati pretplatu za njega. Tom prilikom, imaćete priliku da se zajedno pretplatite na obe knjige, i to vam je povoljnija opcija nego da obe uzimate zasebno. Dakle, samo NEKRO će koštati u pretplati 2.400 din, a paket NEKRO + EJKMAN će biti 3.200 din.

Knjigu treba platiti na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85 - svrha uplate = MORE, POPUT VINA TAMNO), a pretplatnik svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslove knjige ili knjiga na koje se pretplatio šalje na: orfelinns@gmail.com.

Knjige isporučujemo poštom na adresu koju naznačite a poštarinu plaća Orfelin.

Kao što rekoh, za koji dan na ovom istom mestu biće i najava ULTIMATIVNOG NEKRONOMIKONA, sa svim detaljima o sadržaju i izgledu te spektakularne knjige, pa ako hoćete da naručite obe, najbolje sačekajte petak da u istom cugu naručite obe ove nove Orfelinove knjige.

Do tada, evo početka mog pogovora...

Robert Ejkman: Nema mapa za ove teritorije

„Suštinska odlika priče o duhovima jeste u tome da ona daje oblik onome na šta se ne može odgovoriti.“

- Robert Ejkman

            Vetar neprestano istrže mapu iz ruku i ispod kamenja dveju junakinja priče „Vozovi“ koje kroz nepregledno englesko vresište stupaju napred, ka zacrtanom cilju; svaki put iznova za njima ostaju samo po četiri kamena koja „razgraničavaju prazninu“. Pod udarom elemenata, tačnije: snažnog pljuska, mapa se pretvori u beskorisnu kašu od pulpe, a njih dve budu – izgubljene. Jedino čvrsto što za njima ostaje su kvadrati od kamenova, zamišljeni ramovi koji uokviravaju ništavilo.

Motiv putovanja čest je u Ejkmanovim najboljim pričama: u „Čekaonici“ („The Waiting Room“), jedan čovek doživi sablasni susret u čekaonici na jednoj zabačenoj železničkoj stanici; drugi vozeći auto zaluta, pa dospe u vrlo neobično konačište, u istoimenoj priči („The Hospice“); „Stranice iz dnevnika jedne mlade devojke“ ("Pages from a Young Girl's Journal“) su putopis iz Italije, iz pera devojčice koju je na porodičnom proputovanju ujeo vampir; protagonista priče „Nikako ne idi u Veneciju“ („Never Visit Venice“) luta lavirintom slikovitog grada mrtvih gde susreće Crnu damu; mladić dolazi na jedno maglom obavijeno finsko ostrvo gde susreće duhove nedavne, krvave prošlosti u „Kućama Rusa“ („Houses of the Russians“); „U šumu“ („Into the Wood“) govori o ženi koja samuje u braku, ali u udaljenom švedskom pansionu otkriva bliskost sa grupom ljudi koji pate od nesanice; u „Zvonu za plimu“ („Ringing the Changes“) upravo venčani par na medeni mesec dolazi u zabačeno priobalno mesto gde sve crkve istovremeno zvone – kako bi probudile mrtve...

Kao što se može naslutiti iz ovog izbora, Ejkman obesmišljava sam koncept tuđine, jer ne radi se kod njega o konvencionalnom egocentričnom i kultur-rasističkom egzotizovanju, „orijentalizovanju“ i posledičnom demonizovanju svega što nije pretpostavljena srž civilizovanog sveta, Velika Britanija, kao što nalazimo u brojnim engleskim pričama strave iz 19. i 20. veka, gde su bliže (Evropa) i dalje (Afrika, Azija) lokacije prožete pretećom, potencijalno uništiteljskom Drugošću koja samo čeka da zaskoči belog, kulturnog, uglađenog, zdravorazumnog došljaka. Ne, ništa takvo, jer Ejkmanovi likovi izgubljeni su podjednako u Italiji, Grčkoj, Švedskoj, Finskoj, kao i usred Engleske, gde ih samo nekoliko železničkih stanica, ili gradića na mapi, ili pogrešnih skretanja od toplog doma deli od začudnog konačišta, jezive kuće u šumi ili mrtvacima posednutog grada. Tuđina, dakle, kod Ejkmana nije mesto, nego stanje, oblik postojanja.

Mape su, stoga, beskorisne u Ejkmanovim pričama, a njegovi junaci izgubljeni su jer u svetu koji on prikazuje nema čvrstih, pouzdanih orijentira. Pejsaži kojima se oni kreću deluju nekako „pogrešno.“ 

Mape nisu od koristi kada se seoski predeli menjaju junacima ispod samih stopala, čineći tako referentne tačke nepouzdanim. Opšti efekat prevazilazi 'izgubljenost' junaka. Čitavo okruženje odlikuje se takvom snolikom začudnošću da čitalac ima jak utisak da tuđinska, možda zlonamerna inteligencija izaziva promene i da pojedinci nisu izgubljeni samo fizički, već da su izgubljeni duhovno i psihološki, izgubljeni u haosu vremena i sudbine. (Christine Pasanen Morris, "The Female 'Outsider' in the Short Fiction of Robert Aickman", Nyctalops No. 18, April 1983, p. 58.)

            Ipak, to je samo privid, jer ne postoji nikakva tuđinska, zlonamerna inteligencija koja akterima izmiče tlo ispod nogu: Ejkmanovi šetači i lutalice retko kada nabasaju na nešto makar toliko konkretno i, na kraju krajeva, odredivo kao što je „Vilinska staza“ u istoimenoj priči Aldžernona Blekvuda (usred vresišta, kao i u „Vozovima“), a još manje na utvare i prokletstva što čekaju šetače i putnike nalik onima iz priča M. R. Džejmsa. Razlog za izgubljenost najčešće je neodrediv; nije to ničija krivica, greška niti hubris, a ako nema krivice onda ni stravični sled događaja nema odlike kazne...