IN FABRIC (2019)

**

2+

            Pogledao sam na Grosmanu najnoviji film Pitera Striklenda, koga inače smatram jednim od zanimljivijih i vrednijih reditelja 21. veka. Na ovom blogu imate svedočanstva moje ljubavi za njegova prethodna dva filma, pa se prisetite i sami šta nekada rekoh za BERBERIAN SOUND STUDIO (2012) i THE DUKE OF BURGUNDY (2014). Bio mi je u samom vrhu liste najočekivanijih filmova ove godine, horor ili nehoror, nebitno, i definitivno najnestrpljivije čekano iskustvo ovogodišnjeg Grosmana.

            Avaj! Film je – bar za mene – skoro totalno razočmarenje. Čak sam se usred festivala vina čuvao treznim za njega, kako bih ga „maksimalno ispoštovao, brate“, ali ne vredi. Možda je baš naprotiv i dapače trebalo ovo gledati pod neakim aditivima, možda i jačim od alkohola, jer ovako, nasuvo, ovo je jedan užasno uninvolving & unrewarding film.

            Naravno, Striko se poduhvatio nemogućeg zadatka – da napravi film o ukleto-zlokobnoj suknji, a da to čak nešto valja, da ne bude Troma. Mislio sam, ako je NEKO u tome mogao da uspe, to je upravo on. Avaj, u tom pokušaju čak i on je propao mizerabilno.

            Kako opisati ovaj film? Najkraće, kao nešto što je, sa više para i talenta i vizuelnog šarenila, mogao napraviti onaj smarač Kventin Dupje (RUBBER). Jer, zaista, IN FABRIC deluje kao spoj nehumano predugačkog vica koji nema pravu poentu i – trolovanja. I zapravo, upućujem vas da se podsetite mog rivjua GUME i uštedite mi dragoceno vreme, jer skoro sve što tamo rekoh o GUMI važi i za ovu ovde DREŠKU.

Predugo... nedovoljno zanimljivo (kako konotativno tako i vizuelno)... hladno... na fletlajnu... bez varnice, strasti, fetišizma... critic proof... isprazna pozerština... itd.

Karikaturalno-smešni Gilderoj u STUDIJU mi je bio prezabavan, a one dve ljubavnice u BURGUNDIJI oku drage i zanimljive; avaj, ovde je i kasting trolujući, jer predivna Sidse Babet Knudsen (by far najbolja stvar u ovom filmu!) u ovom nedelu ima samo epizodu na ivici kameo pojave (vrlo značajne za plot, ali po minutaži – mizernu), 

a umesto toga skoro dve trećine filma imamo gledati zaista negledljivu njušku ove neke engleske crnkinje a potom nekog praznog nikogovića koji izgleda kao nezanimljivija verzija Kalvinovog ćaleta (iz Kalvina i Hobsa). Ako ovo nije trolovanje onda ne znam šta je: dakle, odavno ne videh odvratnije njuške i odurnije likove u nekom hororu, a da nisu oni tridesetogodišnji tinejdžeri iz „5 friends in a van“ slešera.

„Ali, čekaj Gule, pa to je Striko, tu mora da je aj kendija na lopate, to mora biti hipersenzualno iskustvo, da sva čula, a naročito očna, uživaju – barem u toliko možemo biti sigurni?“ – kažete meni sada vi.

C. Iliti: Tsk.

Vrlo malo od toga. U ova dva sata trajanja ima možda max 10 minuta vintage Striklanda, creepy atmosfere, lepih slika, fetišizma, tetkaste idolatrije aljina i ženskinja... Mislim, ne znam ništa o njegovoj „orijentaciji“, ali pošto me je ovaj film toliko iznervirao, počelo je da mi se javlja kako je naš Striko možda ipak – Strina. Odnosno Tetka. U najgorem smislu reči. A ovog puta izvezao je jedan sasvim neupečatljiv goblen.

„Ali, čekaj Gule, pa iz avijona se vidi da je ovo kritika konzumerizma, materijalizma, kapitalizma, ova crvena aljina je Veliki Signifajer, očigledan Simbol otuđenog produkta naših ruku koji dolazi da nas proganja poput duha i kazni za našu idolatriju neke krpe umesto Duha Svjatago i bla bla blaa“ – kažete meni sada vi držeći jednu ruku u gaćama a drugu na Lakanu, Bodrijaru i Džejmsonu, za početak.

Odbijte, sile nečiste! kažem ja. Odjebite. Zabole me za PODtekst ako je tekst nezanimljiv. Kolko puta više da ponovim tu zar-samo-meni-očiglednost?

Ako oćeš da tematizuješ prikrivanje šiptarskih leševa u slučaju Ladnjača, nemoj to raditi kroz mrtvopuvačku fejk dramu-bez-drame na fletlajnu kao što je TERET. Ako oćeš da tematizuješ konzumerizam i kapitalizam, nemoj kroz nezanimljivi, uneventful drkađon – poglej kako je to pokojni (ehhh...) Romero uradio u ZORI MRTVACA pre četres godina. E, TAKO se to radi! Dinamično, zabavno, nadahnuto, s emocijom, s mudima, duhovito, DUHovito, bajo – plus splater, akcija, spektakl, apokalipsa!

A šta si ti tome imao da dodaš, četri decenije kasnije? Ovo bedno aljinče koje bi dekini zombiji pocepali za manje od 5 minuta i produžili dalje po šoping molu. A ti si ga rastego na trajanje skoro isto ko ZORA! Pa daj si malo mere i perspektive, jebote! Glej šta je Onaj đenije uradio u dva sata, a glej šta si ti! Bar 100 minuta ovoga je nekakva jedva gledljiva, al krajnje nezanimljiva rom-kom sapunica.

Tetka, kažem ja. I sve tetkastija.

Inače, kako u razgovoru s nekim insajderima iz filmskog biznisa doznadoh na Grosmanu, Striko je bio vrlo nezadovoljan što za ovaj film nije mogo dobiti svog ljubljenog direktora fotografije, Nika Noulanda, koji mu je usliko dva najbolja filma, nego je morao da uzme rezervu, koja iako nije loša, ipak ne doseže Nikove domete – tako da ovaj Strikov film nema tu teksturu, tu boju, tu gamu, tu draž petinga očnog nerva koju je ranije imao.

Ali, nevezano za izgled, koji je OK-mada-ne-savršen, ovaj film je ubijen još na nivou scenarija a dotučen kastingom, dakle D.O.A. – mrtav već pre prvog snimljenog kadra. Mrtav pre rođenja.

No, dobro – kao što ima ljudi kojima je RUBBER bio super, tako očito ima i onih koji otkidaju na ovo ALJINČE. Ko zna, možda ćete vi biti jedni od tih. Za sada ova ALJINA ne može da se skine, a kad se bude moglo, bacite pogled, ako ste baš radoznali a Gulu-neverujući. Što se mene tiče, zaista ne verujem da ću se ikada više podvrgnuti ovom nedelu jer u njemu zaista nema potreban minimum entertejment veljua za reprizu.

Ovo nikad nije trebalo da bude dugometražni film: 30-ak min. je idealni format za ovu drešku: njenim nasilnim rastezanjem na čak četiri puta toliko dobio se samo jedan udav od XXXL filma.

PS: Srećom, bilo je i daleko boljih filmova na Grosmanu, pa uskoro i o njima.