Promocija prvog broja niškog filmskog časopisa FILAŽ desiće se u NOVOM SADU u art-bioskopu VOJVODINA (Spens), u četvrtak 17.12.2009. sa početkom u 19h.
Učestvuju: Glavni i odgovorni urednik: Srđan Savić
Zamenik glavnog i odgovornog urednika: Dejan Ognjanović
Član redakcije i pokretač projekta: Dejan Dabić
Ako ste u NS, svratite ako ikako možete, ne garantujem da će časopis uskoro moći da se kupi u ovom gradu.
Možda i hoće, videćemo sutra, ali možda i bude nekog odlaganja...
Inače, u Beogradu će FILAŽ moći da se kupi već od petka, i to u knjižarama BEOPOLIS i TARDIS, a nešto kasnije u još nekima. Prodajna cena je negde oko 308 din. Naravno, direktno od izdavača ili urednika je nešto niža.
A evo i mog nešto konkretnijeg osvrta na sadržaj:
I
Zumiranje
- Lični ugao: HRONIČNI PROBLEMI SRPSKE KINEMATOGRAFIJE - Miroslav-Bata Petrović
= Solidno sondiranje trenutnog (čemernog) stanja u srpskom filmu garnirano mestimičnim bizarnim tvrdnjama i čudnim izjavama.
- PIONIRI SRPSKOG FILMA - Aleksandar Saša Erdeljanović
= Dubinsko uranjanje u praistoriju srpskog filma, sa osvrtima na naslove koji su pretežno od istorijskog značaja. Čitljivo, jasno, prošarano zanimljivim anegdotama.
- 125 godina Železnice Srbije: "GVOZDENIKONJ"- VEČITAINSPIRACIJA FILMADŽIJA - Dušan Vukić
= Gola faktografija o svim igranim filmovima u Srbiji u kojima železnica i železničari imaju značajniju ulogu (bez mnogo analize ili tumačenja), kao i na obilje kratkih igranih te dokumentarnih na ovu temu. Odlična građa za nekog ambicioznijeg ko bi uzeo da se posveti analizi simbolike vozova u srpskom filmu (a ovaj tekst pokazuje da su vozovi i vozovođe bili prisutniji u našem filmu nego što bi neko slutio).
- Film u Nišu: GAŠENJE "ČAROBNE LAMPE" - Dejan Dabić
= Kratak tekst o gašenju poslednjeg niškog bioskopa i trenutnim problemima da Niš dobije bioskop kakav zaslužuje.
- HOROR KAO RADIKALAN ODNOS PREMA STVARNOSTI (Sa promocije knjige U brdima, horori Dejana Ognjanovića u Kinoteci, Beograd) - Dejan Ognjanović, Vuk Pavlović, Slobodan Aranđelović, Dejan Dabić, Aleksandar Radivojević
= Transkript sa ove promocije stavljen je ovde jer se tu najmanje pričalo o samoj knjizi, a najviše (i najozbiljnije) o kontekstu u kome se ona javlja, i problematici koju pokreće: dakle, tu ćete naći vrlo rečite i zabavne opservacije o 1) stanju u srpskom izdavaštvu (s naglaskom na knjige o filmu); 2) stanju u srpskoj filmskoj kritici i teoriji (uz mestimična prozivanja štetočina, poimence); 3) stanju u srpskom filmu danas, s posebnim osvrtom na probleme koje imaju mladi stvaraoci; 4) značaju i značenju žanrovskog filma u Srbiji (s naglaskom na hororu). Svi učesnici su bili mega-inspirisani i inspirativni, i zaista je grehota da mudrolije i duhovitosti izrečene pred šačicom sveta u Kinoteci tog dana ne ostanu zabeležene i masi predstavljene na ovaj način.
- SMRT, OPSTANAK I KONAČNO OFILMOTVORENJE PAZOLINIJEVE SEMIOLOGIJE STVARNOSTI - Aleksandar Radivojević
= Ko o čemu, Aca o snuffu. Pa tako i ovde, polazi od Pazolinijevog poimanja kadar sekvence da bi to povezao sa B-hororima i –neizbežnim- Gasparom Noeom! Ozbiljan i vrlo podsticajan teorijski tekst.
- PRIRODA JE ĐAVOLOVA CRKVA (O filmu Antihrist Larsa fon Trira) - Dejan Ognjanović
= Mini-esej u kome ćete najzad saznati: a) zašto se film tako zove; b) zašto je posvećen Tarkovskom; c) da li su sve žene – veštice; i, najvažnije, d) šta sve to znači.
II
Krupni plan
- POETIKA SUBVERZIJE: Intervju sa Mladenom Đorđevićem(Vodio: Dejan Ognjanović)
= Verujem da je ovo najopširniji i najozbiljniji intervju koji je Mladen dao povodom PORNO BANDE. Nemilosrdno ispitivanje otkriva i najveće tajne Mladenove poetike, uzora u domaćem i stranom filmu, a eksplicitno se pominju i određeni čimbenici srpske filmske scene (tačnije rečeno: štetočine) i njihov upliv na studente FDU i na mlade filmadžije. Posebna sočnost ovog intervjua jeste u tome što nije rađen e-mailom, nego naživo, tako da je dinamičan i živ sve vreme.
- ŽANROVSKA DRUŠTVENA KRITIKA: Intervju - Javor Gardev, reditelj filma ZIFT(Vodio i sa engleskog preveo: Dejan Ognjanović)
= Javor Gardev govori o žanru u jednoj takvoj zemlji kao što je Bugarska, o tome zašto se opredelio za noar, šta misli o podeli na žanr i art film, a ovde nam i ekskluzivno otkriva detalej o svom narednom, vrlo intrigantno zvučećem filmu.
III
Rakursi
- ORDINARY PEOPLE / OBIČNI LJUDI - Dejan Dabić
= pretežno negativna kritika.
- ČEKAJ ME, JA SIGURNO NEĆU DOĆI - Vladan Petković
= pretežno pozitivna kritika.
- ĐAVOLJA VAROŠ - Dejan Ognjanović
= pretežno negativna kritika, ali u pozitivnom ključu.
Pošto su moji stavovi o feminizmu manje-više dobro poznati, možda će nekoga zanimati moj rivju knjige FEMINISM: THEORIES AND IMPACT, objavljen u akademskom glasilu Facta Universitatis (Series Linguistics and Literature), vol. 7, no 1, 2009.
Ovaj gnusni zbornik feminističkog bulažnjenja uvaljen mi je za recenziju od strane moje sadističke ex-profesorke & mentorke kao poseban vid psihičke torture. Ja sam, shodno mojim moralnim načelima, pošteno pročitao ovu orgiju nesuvislosti, i čak o njoj napisao pretežno-pohvalan tekst, jer se to od mene zahtevalo. Ipak, između redova, pažljivi čitalac sigurno će zapaziti moju, ehm, distancu, ironiju, i još ponešto.
Da li je normalno da mlad i perspektivan asistent gubi posao zbog ćudi predmetnog profesora i mentora? Da li je normalno marljivo raditi deset godina na fakultetu, pisati i objavljivati knjige i radove, učestvovati na konferencijama, dobijati stipendije i nagrade – i posle svega toga, "zaraditi" otkaz? Da li je normalno na Dan Filozofskog fakulteta u Nišu (6. novembar) svečano dobiti diplomu magistra i nagradu za deset godina rada, a dve nedelje kasnije naći se na Birou za zapošljavanje? Nije, ali u Srbiji je nenormalnost – normalna.
Ostatak teksta Nepodnošljiva lakoća otkaza pogledajte ovde:
APDEJT: Pošto su e-Novine u međuvremenu iščezle sa neta, evo kaše-sačuvane verzije mog teksta koji je tamo bio objavljen:
Deset godina sam radio na Filozofskom
fakultetu u Nišu (departman: Anglistika) kao asistent-pripravnik na
predmetu Američka književnost, a onda je, neposredno nakon magistriranja, moja
karijera na njemu nasilno prekinuta. Počev od 18.11.2009. više nisam
zaposlen na toj instituciji.
Moje uklanjanje je izvedeno na način protivan
propisima i akademskim principima. Posao sam izgubio zbog ličnog sukoba sa
predmetnom profesorkom i mentorkom, dr Draganom Mašović.
U celoj toj zavrzlami bilo je sasvim nevažno što sam
za tih deset godina objavio šest knjiga, i to: jedan roman (Naživo,
Prosveta, Niš, 2003), dve studije (Faustovski ekran: đavo na filmu, Matična
biblioteka 'Svetozar Marković', Zaječar, 2006, i U brdima, horori: srpski
film strave, Niški Kulturni Centar, Niš, 2007) i jednu zbirku eseja (Studija
strave: eseji o horor žanru, Mali Nemo, Pančevo, 2008), te priredio (sa I.
Velisavljevićem) jedan zbornik eseja (Novi kadrovi, Clio, Beograd, 2008),
i jednu antologiju proze američkog autora H. F. Lavkrafta (Nekronomikon,
Everest Media, Beograd, 2008). Preveo sam sa engleskog jednu knjigu, više priča
i eseja, i objavio više desetina svojih eseja, prikaza i kritika u časopisima i
zbornicima u zemlji i inostranstvu. Tema velikog broja ovih radova i
publikacija je iz oblasti Američke književnosti, filma i kulture. Dobitnik
sam I nagrade za književnu kritiku (Gradina, 2004), III nagrade za
esej (Ulaznica, 2005) i I nagrade za esej (Ulaznica, 2006)
kao i nagrade za najbolji neobjavljeni rukopis (oblast: esejistika)
na konkursu za ediciju 'Istok-Zapad', Matične biblioteke 'Svetozar Marković',
Zaječar (2006).
Ni za jednu od ovih knjiga prof. Mašović nije htela
da zna, a kamo li da je u ruke uzme. Recimo, na pokušaj da joj poklonim
primerak knjige U brdima, horori odgovorila je sa uvredljivom
nezainteresovanošću, da ima preča posla trenutno i da nema kad da se bavi
knjigom koju nije htela ni da kurtoazno prelista. Pozivao sam je na promocije
mojih knjiga u Nišu (na kojima su govorili ugledni kritičari, kao što je Slobodan
Vladušić, ili istaknuti stvaraoci, kao što je reditelj Đorđe Kadijević),
ali je prof. Mašović na njih odgovarala tako što je sa vrata našeg kabineta
cepala i u đubre bacala postere-najave tih promocija. Nikada se ni rečju nije
osvrnula na te promocije ili njihove povode, tj. knjige za koje nije ni želela
da zna. Zbog toga u svom izveštaju o kandidatu (povodom moje magistarske teze)
nije umela ni da navede njihove naslove niti da tačno opiše njihov sadržaj.
Takođe u tom dokumentu, nije znala da tačno navede ni naslov moje prve,
nezavršene magistarske teze.
Bio sam stipendista programa 'Junior Faculty
Development Program' zahvaljujući kome sam proveo godinu dana na usavršavanju
na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju, SAD (2003-2004). Po mom povratku, profesorka
nije htela ni da čuje za kurseve i programe koje sam tamo pratio i koje sam
želeo i njoj da pokažem, izbegavajući i sam pomen Berklija, a kamoli ideja koje
sam možda otuda doneo. Za taj boravak na Berkliju bio sam kažnjen tako što je
fakultet odbio moju molbu za produžetak roka za okončanje magistarskog rada –
godina dana provedena u Americi, iako nije postojala u mojoj radnoj knjižici,
postojala je svuda drugde.
Svakako mi na poslu nije pomogla ni činjenica što
sam stavio svoj potpis na peticiju povodom (kako se kasnije i sudskim
putem pokazalo) nezakonitog otkaza dr Slobodanki Kitić, takođe profesorki
Anglistike na Filozofskom fakultetu u Nišu. U vreme kada je ta peticija bila
aktuelna nisam mnogo pažnje pridavao upozorenju prof. Mašović da ću možda
jednog dana imati neke posledice zbog tog potpisa, ali da sam ja
"punoletan čovek i da treba da budem spreman da snosim posledice svojih
činova". Ovih njenih reči setio sam se tek kada je, u vreme njene neuspele
kandidature za dekana, jasno pokazala svoju bliskost upravo sa onima koji su
dirigovali tim sramnim presedanom kojim je na neki način i pripremljen teren za
ovo što se sada dešava meni. Ako je jedan vanredni profesor, sa najvišim
referencama i besprekornom komisijom, morao da sudskim putem isteruje pravdu,
čemu da se onda nada jedan običan asistent poput mene koji je, iz principa,
osetio potrebu da javno iskaže neki svoj stav?
Pošto sam po statusu bio držan na samom dnu
akademske hijerarhije, moje uklanjanje je obavljeno diskretnije i lukavije nego
u prethodnom slučaju sa prof. Kitić. A evo i kako.
Poslednja odluka o mom izboru u zvanje i na radno
mesto asistent-pripravnik na grupi Anglistika bila je doneta 17.05.2006.
i njeno važenje od tri godine isticalo je 17.05.2009. Po važećim
propisima, dekan (dr Momčilo Stojković) bio je obavezan da konkurs za to radno
mesto raspiše šest meseci pre isticanja mog ugovora, ali ga nije raspisao sve
do datuma odbrane mog magistarskog, navodno kako bi mi sačuvao mesto na koje
može konkurisati samo kandidat sa magistraturom, a znajući za moje probleme u
komunikaciji sa mentorkom i predmetnom profesorkom.
Kao datum odbrane moje magistarske teze, mentorka
je predložila 21.05.2009. (četvrti dan posle isteka mog ugovora o radu).
Zbog isticanja mog ugovora pre magistrature,
dana 18.05.2009. pozvan sam sa časa da dođem u pravnu službu i
potpišem aneks ugovora o radu, kojim se raspoređujem za rad u biblioteci na
određeno vreme, do 17.11.2009. Premeštanje u biblioteku Dekan i
profesorka Mašović prikazali su mi kao privremenu meru, do okončanja
izborne procedure za to radno mesto.
Međutim, čak ni pošto sam stekao zvanje Magistar
filoloških nauka, konkurs za radno mesto na kome sam do tada radio nije
raspisan. Na sednici departmana Anglistika, ubrzo po mom magistriranju, prof.
Mašović je izjavila da za raspisivanjem tog konkursa nema potrebe, već da će
nadalje te časove držati saradnik u nastavi, ranije angažovan za rad
na drugim predmetima (čija magistarska teza i svi referentni radovi potiču iz
oblasti lingvistike i metodike nastave, a nijedan nije iz oblasti književnosti).
Neki od prisutnih kolega predlagali su prof. Mašović
da ipak zatraži raspisivanje konkursa na koji je departman obavezan, a da svoje
eventualne primedbe na kandidata Ognjanovića, ako ih ima, napiše u svom
izveštaju o prijavljenom kandidatu. Prof. Mašović se oglušila o predloge tih
kolega.
Na isti način se prof. Mašović – u međuvremenu
izabrana za Upravnicu grupe - oglušila i o više dopisa Nezavisnog
sindikata koji je takođe tražio poštovanje izborne procedure i raspisivanje
konkursa za radno mesto i zvanje asistent (uža naučna oblast anglo-američka
književnost).
Neraspisivanjem konkursa za radno mesto asistenta
za Američku književnost, narušeni su moje pravo na rad i pravo na
napredovanje u službi.
Jasno je da sadašnja upravnica Departmana
Anglistika želi da zaobiđe pravila i propise akademske prakse i da joj je cilj
da do kraja sprovede svoju samovolju. U tom procesu joj na putu ne stoji
Departman, čiji članovi ne smeju da se zameraju redovnom profesoru i
upravniku a zarad jednog asistenta.
Moji dopisi Dekanu i Izbornom Veću ostali su bez
odgovora a ja sam se, po isteku aneksa ugovora, nakon 10 godina rada, sa
odbranjenim magistarskim radom i sa prijavljenom doktorskom tezom, našao –
na Birou za zapošljavanje!
Lako je dokazati da ispunjavam sve potrebne uslove
za rad na tom predmetu, ali u zemlji Srbiji, kojoj su negativna selekcija i
nepromišljena samovolja pojedinaca naneli više štete od svih spoljašnjih
neprijatelja, to nije ni važno. Važno je da ispunjavam sve potrebne
uslove osim onog presudnog – zbog povređene sujete, prof. Mašović me
više "ne želi" za asistenta, ali takođe i ne želi da
svoje nedopadanje iskaže kroz propisanu proceduru izbora saradnika, i da
eventualno po drugi put u svojoj karijeri napiše negativan referat svom
asistentu (budući da je moju prethodnicu takođe oterala, ne samo sa predmeta
nego i sa grupe).
I tako, bez raspisanog konkursa, pukim istekom
ugovora, uprkos protestima i dopisima Nezavisnog sindikata, a zahvaljujući
samovolji jedne jedine osobe, sa svojim diplomama, nagradama, objavljenim
knjigama i radovima – mogu samo da se slikam. Ili da izvadim novi pasoš pa da
potražim budućnost u nekoj zemlji u kojoj se mladi, vredni i talentovani ne
guše na svakom koraku od strane starih, lenjih i jalovih.
Tim povodom poslao sam i sledeći mejl svima zaposlenim na Filozofskom fakultetu:
Drage kolege:
kao što vam je poznato, pre skoro mesec dana ostao sam bez posla zbog "problema u komunikaciji" sa predmetnom profesorkom i mentorkom, dr Draganom Mašović. Konkurs za moje radno mesto nije ni raspisan, a sve dopise tim povodom od strane Nezavisnog sindikata, prof. Mašović je, sada u svojstvu upravnice departmana, ignorisala.
Ovaj sramotni slučaj ne služi na čast ni toj profesorki, ni departmanu, ni fakultetu koji takvu samovolju dopuštaju. Na Filozofskom fakultetu se često ćutanjem odgovaralo na razne nepravde i kršenja pravila i propisa, ali ja neću da ćutim.
Zbog toga ćete u narednim danima u medijima još čitati i slušati o Dejanu Ognjanoviću, i to:
-povodom novog niškog časopisa FILAŽ, čiji sam zamenik glavnog i odgovornog urednika
-povodom novog broja uglednog časopisa GRADAC čiji sam temat o američkom piscu H. F. Lavkraftu priredio i delimično preveo sa engleskog
-povodom novog broja uglednog časopisa JU FILM DANAS u celosti posvećenog "Niškoj kritičarskoj sceni", u okviru koga se nalazi izbor mojih najboljih objavljivanih kritika i eseja,
-povodom neakademskog i nepropisnog načina na koji je asistent Dejan Ognjanović, posle 10 godina rada na Filozofskom fakultetu, odjednom postao "nedovoljno dobar" za njegove visoke standarde.
Prvi od ovih potonjih tekstova možete naći u E-Novinama. (Sledi link, itd.)
Žao mi je što ćete, pored napisa o mojim novim tekstovima, časopisima, radovima, knjigama i drugim aktivnostima (kojima sam i do sada pronosio glas Filozofskog fakulteta) morati da čitate i slušate i neke ne tako pohvalne stvari o toj istoj instituciji. Voleo bih da je to moglo biti izbegnuto, ali odluka da se sa mnom ovako postupi došla je sa više instance, i ona ne može i neće biti ispraćena gromoglasnom tišinom.
Pozdrav,
Dejan Ognjanović
Ubrzo sam dobio odgovor jedinog profesora koji se, za sada, usudio da javno iskaže svoje gnušanje stanjem na Filozofskom fakultetu. Iako on u svom pismu -kao što ćete dole videti - dopušta da ga javno obznanim i potpišem, odnosno da ga tretiram kao javno, otovreno pismo, ja ipak neću ove imenovati dotičnog kolegu. Više od njegovog imena važan je sadržaj, koji kaže:
-->
Dragi Dejane,
Najzad nove vesti od Vas - o Vama! Probili ste gvozdenu zavesu kolektivne akademske ledene zavere šutnje učesnika i saučesnika u mučenju i progonu odličnih saradnika i nastavnika. "Osveta loših đaka", tako je decenijama tumačen odnos vlasti prema univerzitetu, ali kada prosečni, loši i najlošiji đaci postanu dominantna masa bezličnih nekreativnih nastavnika i saradnika, kada steknu status i moć štićenika viših i najviših akademskih zvanja bez znanja onda se dobrim i najboljim loše piše: od ignorisanja i svakog vida šikaniranja do otkaza.
Redovno mi odbijaju dnevnice za redovno odsustvovanje sa sednica NNV. Sem na nekoliko prvih sednica i na dvema poslednjim na kojima se raspravljalo o Dani, godinama ne prisustvujem niti ću prisustvovati sednicama NNV Filozofskog fakulteta dok je ova vlast, verovatno najgora, najpodmuklija od osnivanja Filozofskog fakulteta. Ima više vrsta konc-logora, ratnih i mirnodopskih; i više vrsta totalitarnih režima, sistema i podsistema, i u insiucijama u najdemokratskijim sistemima.
Dragi Dejane, želim Vam sve najbolje; ako ikome, Vama jeste mesto na Filozofskom fakultetu u Nišu! Moje pismo Vama shvatite kao otvoreno pismo za javnost jer ja ne znam nijedan medij koji bi objavio ovo ili neko drugo moje pismo. Pitam se zašto Sindikat nije inicirao potpisivanje peticije?
nestrpljivo sam iščekivao ovaj film, neke najave su išle čak tako daleko da ga upoređuju sa filmovima ranga THE FLY, ali sada kad je najzad dospeo na moj hard (no pun intended!), tu će i da ostane nataknut.
MUTANTS počne kao da bi išao u pravcu DEAD SNOW-a (što bi mu po nivou ambicije i kompetencije mnogo više priličilo), ali onda bez ikakvog pokrića pokuša da bude THE FLY sa zombijima, i tu se drastično skljoka na nivo jedne nepromišljene i bezidejne zajebancije sa ozbiljnim stvarima koja, osim ejpovanja znatno boljih filmova (i stilova: a time pre svega mislim na mikrosekundske kadrove zombi-akcije u stilu 28 DAYS LATER) nema ništa svoje da stavi na sto.
na svu sreću, uprkos toj neizbežnoj aluziji na kronenbergov masterpis, ovo sočinjenije ipak nije pretenciozno i čak i ne pokušava da glumi dramu, već kreće kao akcijaš. počinje se in medias res, na izolovanom putu u snjegovitim planinama i šumama, tako da nemamo ni indirektnu ideju kolike su razmere 'zaraze' (da, ovo je zapravo film o zaraženim, deformisanih zombifikovanim ljudima, a ne o oživelim mrtvacima) i koliku je tačno štetu čovečanstvu i njegovim institucijama nanela. i to malo likova koje tu vidimo (namerno ne kažem: upoznamo) vrlo brzo bude prepolovljeno, a onda najveći deo ostatka traje u jednoj napuštenoj bolnici neke vrste, gde On polagano trune i raspada se jer ga je prsnula zaražena krv, a Ona to sve posmatra i pokušava da mu nekako pomogne.
tu su obavezne scene opadanja kose i vađenja sopstvenih zuba iz mutiranih vilica, a vala i sami mutanti u svom imidžu imaju ponešto od rane faze brandlflaja, u spoju sa vampirima iz 30 DAYS OF NIGHT. zanimljiv touch je da je Ona imuna na zarazu, i čak pokušava infuzijom svoje krvi da ga izleči, ali nema ništa od toga (ni narativno, ni idejno). onda im se pridruže i počnu da ih maltretiraju neki likovi, nastane malo međuljudske trzavice (jer šta je zombi film u kome u nekom trenu ljudi ne krenu međusobno da se kolju?) a onda se to sve završi na jedan mlak, predvidiv i bezveznjački način.
Foto:
Biti zombi znači ne moći tačno naciljati šolju.
kasting je slab: dvoje glavnih junaka su prilično antipatični, a tako su i napisani, jedva skicirani, i tu nema ni hemije ni empatije ni simpatije. fotografija je odlična, kao i ambijenti, i oko ima u svakom kadru čime da se zabavlja, to je sve lepo uslikano u pomalo ispranim tonovima (čak i krv je više crnkasta nego li jarko crvena), uz obavezne doze (zamornog) šejki-kema za naglašavanje 'akcije' i 'saspensa'. muzika je vulgarno napadna dam-dam-dam-dammm, a roktanje i režanje zaraženih je predimenzionirano do apsurda. maske su odlične a krvoliptanja i brutalnosti ima u izobilju, te je to možda i glavni razlog da se ovaj inače prazan, površan i bezidejni film pogleda.
U vreme kada je termin ''romantična komedija'' postao sinonim za bezlične i otužne šećerleme iskalkulisane da izmame po koju novčanicu iz džepova zaljubljenih parova (koji čine veliki deo bioskopske publike) na površan i zaslađen način apelujući na tematiku večitog rata polova kroz beskrajne varijacije osnovne holivudske formule ''boy meets girl'' – u to i takvo vreme, kada čak i Francuzi shvataju da je jedini način da pariraju Holivudu taj da ga tuku na sopstvenom terenu (čitaj: žanrovski filmovi, sa puno akcije i spec. efekata) pojavila se Amelija Pulen. Najgledaniji domaći film u Francuskoj svih vremena, dobitnik nagrada kritike i publike na brojnim festivalima širom sveta (uprkos domaćem, kanskom žiriju, koji ga je smatrao nedostojnim ''ozbiljnog'' društva i lišio prava učešća u programu festivala), film koji se sa velikim uspehom prikazuje širom sveta (uključujući i Ameriku) i koji će zastupati Francusku u trci za Oskara... Ali sve to i nije tako bitno. Ono što je bitno jeste da je ovo film koji je opovrgao cinika u meni čija je teza da nešto ovako masovno popularno i voljeno ne može da bude stvarno dobro. Tim pre što pripada žanru koji se u poslednjih par decenija baš i ne može pohvaliti nekim vrednijim predstavnicima, i koji čak ni na svojim vrhuncima, što bi rekli Englezi, ''nije moja šolja čaja''.
Ali koji je žanr uopšte u pitanju? Moram priznati da termin ''romantična komedija'' koristim samo u odsustvu prigodnijeg i bližeg. Amelija je pre svega fantazija (i cinik u meni već se budi: pa naravno da je fantazija! Svaka romantična komedija, svaki film u kome zaljubljeni par srećno odšeta ka zalasku sunca jeste fantazija!). To je fantazija koja se dešava u jednom paralelnom univerzumu, u umivenom i jarko obojenom Parizu bez prljavštine, crnaca i kriminalaca, gde žive neki simpatično-otkačeni likovi koji čine okruženje Amelije Pulen. Fantazija, baš kao i svi prethodni filmovi Žan Pjer Ženea (Delikatesna radnja, Grad izgubljene dece, Osmi putnik: Uskrsnuće), različita jedino utoliko što je lišena gotski mračnih i mestimično morbidnih (pa i hororičnih) tonova.
Ovu promenu u tonu Žene verovatno ima da zahvali prekidu saradnje sa Markom Karoom, čiji se mračni dizajn u Vidoku (Vidocq, 2001) pokazuje ispraznim u odsustvu Ženeovog visprenog duha. A dizajn Amelije je savršen – od maestralne fotografije Bruna Delbonela, pune toplih pastelnih tonova, preko scenografije, kostima i šminke, pa sve do prelepih vizuelnih efekata. Za razliku od korišćenja kompjuterskih (CGI) efekata u ostalim skorašnjim francuskim blokbasterima (Asteriks i Obeliks, Pakt sa vukovima, Fantom iz Luvra, Vidok...) koje je bilo bliže holivudskom principu (spektakl radi spektakla, bez mnogo svrhe za sam film) Žene u Ameliji koristi tehnologiju sa kreativnošću i suptilnošću istinskog umetnika.
Ipak, u jednom ovakvom filmu ni svi efekti sveta ne bi mogli da nadoknade magiju koju donosi ''ljudski faktor'' a magiju ovog filma pre svega nosi neodoljiva Odri Tatu u naslovnoj ulozi. Prosto je nemoguće zamisliti Emili Votson (prvobitni izbor za ovu ulogu!), ili bilo koju drugu glumicu u ovoj ulozi jer, Odri Tatu jeste Amelija! Njen neponovljivi šarm i vragolasti pogled tih krupnih očiju velikog deteta koje je uspelo da odraste ne ubivši svet fantazije u sebi i oko sebe neraskidivi su od same srži ovog filma. Njoj prosto – verujete! Bili cinik ili ne, Odri/Amelija će vas očarati u uvući u svoj svet gde neživi objekti govore i imaju neki svoj život, gde ljubav pobeđuje a život svakog čoveka stvarno je vredan romana. Cinik u meni rekao bi: možda život svakog čoveka i jeste vredan romana, ali nije svaki roman vredan čitanja. Ali vidite, u svetu Amelije Pulen zaista žive zanimljivi likovi o kojima biste voleli da saznate još više...
U suštini, Amelija je film o lepoti življenja, o magiji koja se često krije u naizgled sitnom i beznačajnom, o čaroliji koja ponekad može da stane u jednu malu kutiju a da opet sadrži čitav jedan svet (''O, I could be bound in a nutshell and yet claim myself king of the infinite space...'') i o tome da svet u kome živimo i način na koji ćemo živeti uveliko zavise od nas samih – od napora koji uložimo, od umeća, nešto malo vedrine i dobrodušnosti, i od imaginacije kao osnovne kreativne sile. Veličina postignuća ovog sjajnog filma ogleda se upravo u snazi ubeđenja svog autora i umeću s kojim nam je, makar načas, pokazao da i jedna ovakva fantazija može biti ubedljiva, odnosno moguća. A potrebno je zaista veliko umeće da jednog cinika natera u najružniji i najbedniji bioskop u gradu, među masu (pretežno ženske) publike –a mnoge od njih su one koji u bioskop odlaze jednom godišnje, obično na filmove sa Džulijom Roberts i/ili Meg Rajan- i učiniti da iz svega toga taj isti cinik izađe sa blaženim osmehom na licu, sa povraćenom verom u moć filmske (i druge) magije.
Zato – odmorite malo cinika u sebi. Pogledajte Ameliju. To nije tek ''dobar'' film – reč je o prelepom, neodoljivom filmu, filmu u koji ćete se zaljubiti, i u kome ćete uživati više puta. Amelija je trijumf filmske magije.
