"Šišanje" je neobično gledalačko iskustvo. Bilo bi nepošteno reći da se radi o kriminalno lošem filmu; ako ništa drugo, nije mi bio dosadan kao ogromna većina srpskih filmova, što je dovoljno da ne dobije onu legendarnu Radivojevićevu ocenu D (domaći). Neobičan je najviše zbog toga što se, umesto već kontroverzne (uglavnom među onima koji ga nisu gledali, već samo slušali o njemu) priče o skinhedima, navijačima i "pogrešnim izborima" koji mladog čoveka odvedu na stranputicu, ispostavlja da se radi o fantastici. Preciznije, o podžanru alternativne stvarnosti. Nisam usamljen u toj proceni, Bojana Novaković koja tumači jednu od glavnih uloga, misli(la) (je) isto, pa je za Novosti izjavila sledeće: "Kad mi je Stevan poslao scenario, mislila sam da je neka fantastika, i bilo mi je čudno kako može da se radi stilom koji je realan."
Ne samo što je film "odrađen stilom koje je realan" (sic! ; ma šta to značilo), film samome sebi daje težinu uvodnim telopom, posvetom svim žrtvama huliganskog nasilja, a naročito odjavnim tekstom, podužim spiskom žrtava sa opisom događaja u najkraćim crtama. U više navrata garniran arhivskim snimcima razbijanja gej parade '01, paljenja američke ambasade i Bajrakli džamije, "Šišanje" je film koji se očigledno trudi da tematiku razmatra ozbiljno, a po početnim kadrovima reklo bi se čak i pseudo-dokumentaristički. Međutim, po izboru materijala (zašto baš gore navedeni incidenti, a ne i neki drugi jednako atraktivni i zabeleženi kamerama?) i činjenici da se kroz ceo taj kolaž provlače i slike Miloševića i Koštunice, veoma se lako može izvući i zaključak da je, koliko god se trudio da bude pseudo-dokumentarac, takođe veoma daleko od nepristrasnosti. Svakako daleko od tinejdžerskog filma u stilu osamdesetih, kakvog ga je još na početku snimanja najavljivao koscenarista Dimitrije Vojnov.
*prekidamo program zbog važnog saopštenja za javnost*
Iako je redovnim posetiocima ovog bloga poznat sukob njegovog vlasnika i Vojnova, ovaj tekst nema za cilj dezavuisanje, blaćenje ili lično kritikovanje, niti stajanje na bilo čiju stranu. Tekst će se baviti filmom, potkulturama koje su ga inspirisale i načinom na koji su prikazane i zapravo je više niz misli koji će se u uobličenijoj formi (možda) pojaviti u nekom od narednih brojeva "Filaža". Molim da svi to poštujete. Hvala.
Veliki problem "Šišanja" jeste što je režiser njime previše hteo, da bude atraktivan i nehermetičan, da bude ozbiljna drama, a u isto vreme i politička kritika. A pri tome taj režiser nije Oliver Stoun. Pa sve i da jeste, teško je da bi se takav zalogaj, ova tema u Srbiji danas, mogao obraditi za stotinak minuta. Kad se tome doda očigledno ideološko i estetsko neslaganje koscenarista, dobili smo ovo što "Šišanje" zapravo i jeste – vešto uslikani politički pamflet, nezaokružen i nedorečen, koji zahteva nategnuta "čitanja" da bi imao smisao, kad već nema samosvest da bude ono što jeste – fantastika. Alternativna stvarnost.
Upozorenje – rivju će imati više bitnih spojlera. Jedan od najvećih pluseva "Šišanja" je to što, i pored povremenog praznog hoda, nije dosadan. Imajte to na umu. Likove oko kojih se radnja vrti, Novicu i Relju, kao i licemernu vlast oličenu u lažljivoj profesorki, "Šišanje" profiliše veoma rano na matematičkom takmičenju. Novica nije drukara, bezobziran je prema onima koje smatra inferiornim i gaji veliko poštovanje prema Relji kome je bila potrebna pomoć. Da bi se odužio za uslugu, Relja (očigledno skinhed, vrsni matematičar ali navodno ne Novičinog kalibra) mu otkriva jedan novi svet – "Majn kampf", fudbalski stadion i srpsku antisemitsku inteligenciju.
I tu, poput antipoda Bilu i Tedu, ulaze u fantastični svet Srbije u alternativnoj stvarnosti.
Muzika, tuš! Antisemitsko predavanje srpskog akademika u amfiteatru Filološkog fakulteta. Ceca Ražnatović (odnosno njena dvojnica u paralelnom svetu multiverzuma gde je radnja filma smeštena) još uvek drži fudbalski klub. Skinhedi se okupljaju u nekakvom adaptiranom lagumu (ili pećini). Spomenuti akademik antisemita, prof. Hadži-Tankosić drži prijem na kome svira guslar (!), dok sveštenici blagosiljaju političare koji vuku konce vlasti iz potaje. Nepotkupljiva poštena policajka, razočarana zbog korupcije u vlasti i policiji, napušta službu i postaje aktivista NVO za ljudska prava. Profesor matematike, inače možda i homoseksualac, duboko u sebi gaji
ubermensch filozofiju. Sukobljene frakcije kluba Radnik (ne Rad, Radnik), ne navijaju zajedno čak ni protiv Novog Pazara.
Zapravo, sa političkog aspekta, "Šišanje" najbolje se može definisati baš Vojnovljevim rečima kojima je opisao knjigu "Šaht" Andrija Matića. U pitanju je infantilna projekcija strahova tzv. "Druge Srbije". "Šišanje" tu ne nudi ništa novo, reč je o već previše puta ponovljenoj teoriji zavere SANU, Crkve, biznismena (i to onih koji, naravno, posluju isključivo sa Rusijom, to jest prodaju fudbalere da igraju u Čečeniji), policije i određenih političkih struktura, a u saradnji s agresivnim potkulturnim grupama mladih (u konkretnom slučaju, nacionalsocijalista i navijača). Film nema vremena da elaborira protiv koga je ta zavera usmerena, mada o tome daje naznake – Hadži-Tankosićevo predavanje je otvoreno antisemitsko, delovanje "za rasu i naciju" je protiv nacionalnih manjina, a cepanje plakata nekog političara (iz paralelnog univerzuma) sa žutim zvezdicama na plavoj pozadini dovoljno je rečito. Ne spominje se činjenica da su navijači svojevremeno bili slavljeni kao glavni nosioci "demokratske" revolucije, mada možemo dozvoliti mogućnost da se u datom univerzumu nisu svi istorijski događaji odigrali na isti način.
Zapravo, ako se film posmatra kao SF (ovde čak sa primesama horora) iz čisto političkog ugla, razrešava se misterija Novičine motivacije da od perspektivnog matematičara, za oko mesec dana, napreduje do vođe grupe skinheda. Naci(onali)stičku ideologiju "Šišanje" tretira kao zarazu, kao sporiji "rejdž" iz 28 Days Later (mada je vremenski okvir taj). Možda crva iz Shivers. Za razliku od svojih saboraca koji "Majn kampf" ili nisu uopšte čitali ili su to radili iz čistog pozerstva, Novica je tome pristupio ozbiljno, uneo se i – zarazio. Jedno vreme, tokom perioda inkubacije, njegovo građansko Ja još uvek se bori poput imunog sistema (razmišlja da se prijavi policiji posle počinjenog zločina, o tome malo više kasnije). U sledećoj fazi dolazi grozničavo bunilo (scena gde on svog starog druga i rođaka preispituje da li je Srbin ili Hrvat). I na kraju, kad zaraza počne da ubija svog domaćina, a samim tim i sebe, Novica odbacuje ideologije Hitlera i Ljotića i njegova bolest metastazira u odluci da pređe s reči na dela i bori se za otadžbinu Srbiju.
Kako se inače može objasniti neverovatan uspon od štrebera do fajtera, ubice i vođe? Ideološka zaraza koja mu daje nadljudsku snagu, hrabrost i ubedljivost. SF.
Ako se potpuno zanemari politička SF dimenzija, "Šišanje" je moguće gledati i kao dramu. Mada autori u medijima spominju te famozne "odluke ka stranputici", Novica se zapravo transformiše, on je mladi srpski Džek Torens, ali (ako se izuzme Srbija, rekli smo da ćemo zanemariti politiku) ne postoji to izolovano zlo mesto (rekli smo da nećemo o Srbiji!) koje transformaciju pokreće. U najboljem slučaju može se govoriti o nizu okidača, ali to tumačenje odbacuje sam Filipović: "Junaka Novicu smo namerno načinili inteligentnim, i to je karta na koju smo želeli da igramo. Nismo želeli da imamo izgovor da on dolazi iz rasturene porodice, iz siromašne sredine. Namerno smo hteli da mu ukinemo opravdanje i da on svesno pravi loše izbore."
Može biti da sam gledao neku drugu verziju filma, ali u mojoj on "nema majku". Nije rečeno da li je ona umrla ili pobegla sa švalerom. Otac "nije dobro". I to ostaje nedorečeno, da li je čovek teško bolestan, puk'o živčano, propio se... I to je "nerasturena porodica"? Što se tiče druge tačke, njegova sredina možda nije siromašna, ali je Novica ipak primoran da ukrade novac da bi se obukao u
Army shopu. Dakle, na osnovu onoga što možemo videti na filmu, a ne onoga što nam režiser poručuje preko medija, u Novičinom životu ne teče med i mleko, mada i pored toga sve te "odluke" imaju malo smisla jer on, u suštini, malo toga odlučuje. U njegovoj transformaciji veću ulogu ima niz okidača, promena društva, pijančenje, tuče, drug, devojka, profesor... ali se ne objašnjava suština – potreba da se po svaku cenu preuzme mesto vođe i povede "ekipa". Ubistvo koje se u međuvremenu dogodi bio bi, logično, odbijajući faktor, nešto što bi nekog skinheda, glupljeg od ovog "genija", navelo da pusti kosu i bradu, a ne suprotno, da prihvatanjem stilskog klišea na sebi prosto nacrta metu. Zaista, razmislite. Ubili ste čoveka i razmišljate o tome da se ne prijavite policiji. Šta dalje? Pod A – budete manji od makova zrna narednih deset godina? Ili pod B – s nekim maglovitim izgovorom pozovete policajku koja vas je već hapsila (da biste izvukli iz nje kako napreduje istraga za koju niste sigurni da li ste uopšte osumnjičeni), preobrazite se u skinheada i pretučete svog profesora i mentora pred celim razredom? I to su... šta? Pogrešne odluke? C'mon... Postoji i drugo čitanje.
Glavni lik je zapravo Relja. On je vrhunski matematičar, dok je Novica
teacher's pet, i to ne bilo kakvog profesora, već profesora homoseksualca koji prema svom štićeniku gaji ne baš profesorska osećanja. O Novičinoj genijalnosti uglavnom slušamo, ali malo toga zaista vidimo – zaista, on Relji na takmičenju pomogne, ali na kasnijim vežbama je neupotrebljiv i Relja na višem rangu takmičenja pobedi bez ičije pomoći. Relji je cela ta skinhed priča čista poza, po sopstvenom priznanju, on na kraju očisti svoj dosije i kao nagrađivani matematičar ode u SAD. Dakle, kako jedan nežni profesor pored takvog alfa-mužjaka ima ikakve šanse? Pa, nema. On samo podgreva Novičinu sujetu dok u fizičkom kontaktu sebi ne dozvoli previše. Ta scena je, uzgred budi rečeno, odlično režirana; mada statična, rezovima na detalje odiše grozničavošću i nervozom. U tumačenju homoseksualnog trougla, bila bi jasna Novičina motivacija, mada podsvesna, da se dokaže pred Reljom i preuzme primat.
Međutim, film nam nudi nešto drugo, nejasni i nedorečeni lik Mine koja je Reljina devojka, ali je Novičin
love interest. :rolleyes: Mada Nikola Rakočević i Bojana Novaković daju živost svojim likovima, prvenstveno (kao, ruku na srce i najveći deo ostale glumačke ekipe) tako što se gluma ne svodi na uobičajeno deklamovanje teksta, ostaje činjenica da od njihovog zbližavanja Filipović gubi kontrolu nad filmom i priča kreće da se raspada u besmisao, dok scena seksa, eksploatatorski preduga, unosi dalju konfuziju u likove jer ona ispada pohotna
maneaterka poput lika Fajruze Balk iz AHX, dok je on u istoj smešno nespretan.
Da se "Šišanje" držalo linije filmova o navijačima poput ID ili Green Street Hooligans, čak i sa ovako postavljenom pričom, bilo bi ako ne mnogo bolji, a onda koherentniji film. Akcione scene su dobro režirane, ali retke. Haotične tuče na stadionima ne zahtevaju sofisticiranu koreografiju jer prosto nisu takve. Filipović ovome pristupa bez mnogo rizika, ali i sasvim solidno.
Shaky cam mu je daleko kontrolisaniji od onog u "Zoni mrtvih", recimo, i moguće je ispratiti ko je navijač, ko je policajac a ko zombi; strob radi efekta i to je to. Bez mnogo filozofije i zalaženja u tehnike koje u našim uslovima nije moguće kvalitetno odraditi. Ostaje žal što takva jednostavnost nije primenjena i za vođenje priče, što ona nije linearnija, bez beskrajnog niza fleš-bekova i fleš-forvarda i fleš-višenemožemodasesnađemo, što film meandrira po ideološkim i političkim bespućima i u silnoj karakterizaciji likova zaboravlja ono ključno – ubedljivu motivaciju glavnog lika.
S druge strane (sasvim očekivano), film se žestoko oklizne na ikonografiji i prikazu potkultura. Ono što je u AHX odrađeno skoro savršeno (ako izuzmemo ispad sa logoom Anti-Heros koji se završio na sudu), "Šišanje" otaljava prenaglašavanjem. Ovi skinhedi, osim što se okupljaju u lagumu/pećini i tamo slušaju "Direktore", više liče na dečurliju koja je kolektivno navukla vaške, oslobodila ih se šišanjem na nulu i potom opljačkala skladište rekzivita za Nemce iz partizanskih filmova. Moderna skinhed scena dosta polaže na suptilno, skoro subliminalno delovanje putem kodova i različitih motiva, pre svega zbog za po njih nezgodnih anti-hejt zakona. Čini se da po tom pitanju nikakvo istraživanje nije obavljeno, te jedan od huligana-nacista ima i "mohok" frizuru. Taj naci-pank (zapravo punk's not red) fazon postoji, ali je scena veoma mala i čvrsto vezana za RAC, a malo gde se mogu naći istaknutiji likovi i/ili bendovi – u Nemačkoj, Belgiji (do samoubistva Ditera Samoja), Švedskoj, Estoniji i SAD. U Srbiji takvih likova ili nema ili se mogu nabrojati na prste jedne sakate ruke i moglo bi se i ovo smestiti u SF aspekat "Šišanja" da nije i intervjua gde ljudi iz filmske ekipe spominju nekakve "naci-pankere". Ikonografija i imidž likova su prenapadni i faktički odražavaju samo nezainteresovanost da se u problematiku uđe dublje od onoga što je javnosti već plasirala žuta štampa. U poređenju s time, Vojnovljev simpatičan detalj gde su nadimci likova iz filma zapravo niknejmovi stvarnih ljudi sa srpske sekcije Stormfronta proći će nezapaženo.
A za kraj, spe'takl. I veliki spojler. I dokaz da je "Šišanje" ne samo dotaklo SF, teoriju multiverzuma i paralelnih svetova, nego i ekstremne slučajeve dvostrukog života, kao iz Crimes of Passion. I rasizam. Čuvajte se, evo spojlera. Novica u jednom trenutku izvrši ubistvo. Pijan, isprovociran željom za dokazivanjem pred momkom ili devojkom, nebitno. Poenta je – žrtva. U pitanju je Rom koga zateknu kako urinira na ivici ciganmale, a sa kojim su Novica i Mina (kao i njen pas Ajhman, sjajno ime za nemačkog ovčara), kao i grupom još nekih uličara već imali problema. Tokom najvećeg dela filma, istraga tapka u mestu jer nije moguće utvrditi njegov identitet – u ciganmali ga niko ne poznaje. Na kraju, uhapšenom Novici koji je tada već vođa ganga i dobija nepristojnu ponudu zlih poluga vlasti da radi za njih, policajac (Nikola Kojo) najzad otkriva istinu ko je ubijeni. U pitanju je arhitekta iz Beča, druga generacija fakultetski obrazovanih Roma odande. Zvuči neverovatno? Policajac, da ne bi ispalo da laže, Novici potura nekakva dosjea pod nos. Laže li? Zašto bi lagao, ubistvo je ubistvo, ionako služi kao sredstvo pritiska?
Zamislimo se malo nad ovim problemom, jer ovog detalja u originalnoj verziji scenarija nije bilo, ovo je politička poruka. Šta nam režiser poručuje? Da je ubistvo strašnije jer je ubijeni arhitekta iz Beča, a ne uličar iz ciganmale? Da su ti Romi zapravo više od musavaca koji zapišavaju mesto gde žive, mada ih sopstveni film tako prikazuje? Policajčevo objašnjenje zašto je istraga toliko trajala i otkud on uopšte tu produbljuje (rasističku) misteriju. Dotični arhitekta je došao u posetu rodbini. Dakle, živi u Beču, verovatno dobro zarađuje, ali mu ne smeta što mu rodbina živi u ciganmali, a i kad dođe u Srbiju, umesto da odsedne u hotelu, umusavi se i isprlja, tuče se po ulici i zapišava mesto gde mu žive rođaci kod kojih je odseo? Dobro, uzmimo u obzir da policajac laže, ali i (ovo je ključno) da se ovde radi o filmu s političkom i sociološkom porukom, ne o stvarnom životu. Zašto bi policajac lagao, ubistvo je ubistvo, da li je ubistvo strašnije jer je ubijeni arhitekta iz Beča?
Ad infinitum...
U Srbiji danas, bez sve šale i bez trunke paranoje, uopšte nije lako odrediti ko je zaista nacista. Hvala na strpljenju. S obzirom da sam dotakao političke teme, molim vas da se potrudite da komentari budu smisleni i bez parola.
