Vilijam Barouz - predavanje

U četvrtak, 9. decembra, u sali na I spratu beogradskog Doma omladine biće održana promocija novog broja časopisa GRADAC posvećenog piscu Williamu S. Burroughsu. Dešavanje počinje u 19h.

Na promociji ovog broja Gradca pod nazivom VILIJAM BAROUZ: TOTALNI OTPADNIK govoriće Dejan Ognjanović i Nenad Daković.

Ljubiteljima underground književnosti kultnu figuru kakva je Barouz ne treba posebno predstavljati: njegova popularnost danas, preko jedne decenije nakon njegove smrti, veća je nego dok je bio živ. 

William Seward Burroughs (1914-1997) je pisac čiji je značaj u svetskim okvirima u velikoj nesrazmeri sa dostupnošću njegovih dela (kao i napisa o njemu) u ovdašnjoj književnoj periodici. Ovo je zgodna prilika da se nešto više kaže i pokaže o njemu.

Razgovor će biti ilustrovan insertima iz igranih i dokumentarnih filmova i intervjua sa Barouzom i o Barouzu.

Uvod u temat o ovom velikom piscu, koji sam za novi broj časopisa Gradac pripredio, pročitajte ovde.

citati i izjave čiče:

sadržaj ovog broja GRADCA:

nekoliko dobrih dokumentaraca o čiči možete skinuti ovde:

inače, slušati cult-ghoula kako vam priča o cult-barouzu i još uz to pušta cult-odlomke, pa to je retkost i uživanjcija maltene ko da dobijete sedmicu na loto!

zato, u to ime, najnoviji HIT grupe PERO DEFFOMERO možete odgledati i odslušati na ovome mestu i radovati se izveštaju iz srpske interzone propuštenom preko radio teherana!

vidimo se u četvrtak!

PS: Baš prikladno! Prevodilac BAROUZOVIH GRADOVA CRVENE NOĆI dobio nagradu za taj rad, a u obrazloženju udruženja prevodilaca opširno citiran – ja:

OBRAZLOŽENJE ZA DODELU NAGRADE "MILOŠ ĐURIĆ" ĐORĐU TOMIĆU (VILIJAM BAROUZ. GRADOVI CRVENE NOĆI. "FABRIKA KNJIGA", BEOGRAD, 2010)

Verovatno ne postoji tekst o Vilijamu Sjuardu Barouzu, američkom romanopiscu, pesniku i esejisti, koji ne sadrži – na ovaj ili onaj način formulisano – tvrđenje da je on najkontroverzniji autor XX veka. Time nije malo rečeno jer se književnost prošlog veka – književnost u užem smislu, to jest umetnička proza –  može opisati i kao razgradnja konvencija realističkog romana, pa je svaki inovativni autor bar neko vreme smatran  „kontroverznim“.

Kad je reč o Barouzu, taj pridev odnosi se na njegov život koliko i na njegovu prozu. Rođen 1914. u uglednoj američkoj porodici, veoma rano je otkrio „nelagodnost u kulturi“, najpre kao „bolesno inteligentno“ i problematično dete, a onda i kao otpadnik od porodice i društva, ovisnik o drogama, homoseksualac, osoba koja je na razne načine kršila  društvene konvencije i zakone. A otkad je otkrio svoju spisateljsku vokaciju pa do smrti 1997. godine, Barouz je uobličavao svoje životne eksperimente u ništa manje eksperimentalno delo – apokaliptični Barouzlend – koje je izazivalo ekstremne reakcije i čitalaca i kritičara: od gnušanja i potpunog osporavanja književne vrednosti do oduševljenja i priznanja kakvo mu je, među ostalima, odao Džejms Grejem Balard: „Pravi genije i prvi mitotvorac sredine XX veka“ i „direktni naslednik Džejmsa Džojsa“.

Od Barouzovih osamnaest romana i novela, šesnaest zbirki priča i četiri zbirke eseja na srpski su dosad prevedeni Goli ručak, Peško, Džanki, Knjiga snova, i Gradovi crvene noći, prvi deo trilogije poznog Barouza, koju mnogi smatraju njegovim najvrednijim delom. Prevod ovog poslednjeg romana doneo je Đorđu Tomiću nagradu Miloš Đurić za najbolje prevedeno prozno delo u 2010. godini.

Teškoće na koje prevodilac Vilijama Barouza nailazi – i s kojima se Đorđe Tomić sjajno izborio – sažeto je opisao Dejan Ognjanović u uvodu za najnoviji broj časopisa Gradac, u celini posvećen ovom autoru:

„Zbog radikalnosti u svojoj upotrebi jezika, Barouz postavlja izrazite zahteve pred prevodioce, a naročito kada tekst sa engleskog (visoko aluzivnog i veoma otvorenog za građenje složenica, kao i za razbijanje na fragmente i njihovu permutaciju unutar rečenice) treba prevesti na srpski jezik, čija pravila, a pre svega padeži i gramatički rod glagola, otežavaju takvo permutovanje. Ako tome dodamo i ekscentričnost i ekstremnost tematike (homoseksualnost, narkomanija, česti pasaži eksplicitnog seksa u još češćem spoju sa Tanatosom...) postaje jasnije zbog čega je Barouz, uprkos svom priznatom statusu klasika svetske književnosti, do sada bio krajnje skromno predstavljen srpskom čitaocu.“ I dodaćemo: zbog čega je ovaj žiri Đorđu Tomiću jednoglasno dodelio najveću prevodilačku nagradu.

Ghoul kao inspiracija

 Svaka iole harizmatična i inspirativna javna ličnost pre ili kasnije neminovno će poslužiti kao inspiracija umetnicima raznih vrsta – pa tako, eto, i Ghoul.

            Dok još uvek čekamo na simfoniju, operu i balet posvećene ovoj kontroverznoj ličnosti, i dok je tek u pripremi scenario za dugometražni subverzivni X-rated film o njegovom životu i posthumnim priključenijima, došao je trenutak da javnosti obznanim nekoliko simpatičnih, i prilično uspelih pokušaja da se ova osoba, odnosno spodoba, likovno predstavi.

            Radovi će biti predstavljeni približno hronološki, od najstarijih prema najnovijim, kako se umetnici, sujetni kao što jesu (jesmo), ne bi uvredili nekim drugačijim rasporedom. (Hint: Klikni na svaki rad da bi ga video u većem izdanju!)

            Pri principu "ko nije za sjebe nije ni za druge", evo da počnem sa dva pokušaja autoportreta, oba nastala 1991. u mojoj krhkoj ali i burnoj 18. godinici.

1. L'homme qui rit, 1991, Dejan Ognjanović

= parafraza poznatog Igoovog romana (ima i film!) poslužila je za ovu skicu.

2. Dever, 1991, Dejan Ognjanović

= fotografija sa jedne svadbe, na kojoj sam bio dever, bila je osnova za ovaj sasvim solidan crtež, na kome je fino zabeležen ne samo moj mlađi, mršaviji, nenaočarski i kosom-bujniji lik, nego i trade-mark smešak, ovde uglavnom izazvan kontekstom u kome sam bio uslikan.

3. Ghoulo Naissus, 1989/2010, Rastko Ćirić (uz pripomoć Dejana Ognjanovića)

= ovo je potpuna, uncut verzija crteža koji je u knjizi ALE I BAUCI bio cenzurisan: budući da je knjiga bila namenjena deci, procenjeno je da bi uključivanje endemičnog niško(banjsko)g ghoula bilo previše za krhke detinje umove. Ovog puta se, na ovom blogu, ekskluzivno razotkriva potpuna verzija.

Evo i uvećanja.

4. Ghoul-Prokletinja, 2010, Marica Kicušić, opsesivni ilustrator-uhoda

= umetnička impresija izazvana mojim predavanjem/razgovorom o filmu Prokletinja i metafizičkoj stravi.

5. Ghoul-Filaž, 2010, Marica Kicušić, opsesivni ilustrator-uhoda

= umetnička impresija izazvana promocijom Filaža i lamentom nad srpskom filmskom kritikom (na crtežu su još: levo od mene – prof. A. S. Janković; desno od mene: S. Savić, D. Dabić i prof. Radenko)

6. Ghoulhu, 2010, Ivan Tomić, za prijatelje Toma(hawk)

= pipci, Naživo, obavezni kez – sve je tu, savršeno pogođeno do najmanjih detalja, uključujući i tada-aktuelni a sada uklonjeni fixator na mom desnom pipku.

7. FlowerHead, 2010, Vanja Čanković, za prijatelje Snejk

= jedna u nizu impresionističkih horor prikažnji Ghoul-Thinga od strane mladog autora poznatijeg po filmovima nego po likovnim zlodelima – donedavno! Inače, ovde više ličim na Šeška nego na sebe, ali ko zna: mnogi mi kažu da imam brojne sličnosti sa našim omiljenim psiho-komedijantom!

8. FlyingThing, 2010, Vanja Čanković

= ovde, rekao bih, najviše ličim na sebe, onda kad si pustim krila...

9. Centipede, 2010, Vanja Čanković 

= i ovde mi je gornja polovina mutirala u Šeška, ali je zato donja gotovo naturalistički prikazana u ovom smelom aktu.

10. Snail Ghoul-Thing, 2010, Vanja Čanković

= ovo je crtež koji hvata svu komplexnost mog lika, istovremeno puža s kućicom, golaća, raka, biljke, zlikovca i žrtve, sve u jednom!

11. Ghoul-psoglav, 2010, Ivica Stevanović

= od svih ovde izloženih, ovo je jedini crtež koji je uradio profesionalni, školovani crtač i ilustrator, umetnik Ivica Stevanović, o čijim sam izvanrednim radovima već pisao na blogu – niški psiho-horor grafički roman KATIL, niška groteskno-hororična sprdačina GNUSOBNO-SPODOBNI SLUČAJEVI ILI UDESI  i najnovija knjiga, PROGNANA BIĆA u kojoj njegove umjetnine čine bar polovinu svih ilustracija! A što je najlepše, Ivica je nedavno pokrenuo i blog, na kome možete da se u tančine divite njihovim radovima i da skinete popriličnu masu materijala za meditaciju.

            Inače, na ovoj slici Ghoul je prikazan u svojoj srpskoj varijanti, kao Psoglav, s tim što je ovde jednook, kakvi su, navodno, srpski psoglavi, ako je barem verovati Milenku Bodirogiću, autoru knjige PROGNANA BIĆA...

            Eto, to je to za sada.

            Umetnici, šta čekate?!

MY SOUL TO TAKE (2010)

*(*)  2-

            u okviru akcije 'omiljeni reditelji tonu u dubine senilne retardacije' overio sam najnoviji, i jedan od najgorih filmova vesa krejvena. krejven je najnepredvidiviji od svih aktivnih horor reditelja A i visoke B lige. od ovih ostalih manje-više znamo šta možemo da očekujemo: argento je puko, i sposoban da pravi samo senilno-promašene debilizacije svega što je kod njega nekada valjalo, na nivou nekog sopstvenog lošeg, netalentovanog ejper-plagijatora; cronenberg više ne želi da ima išta sa hororom, a sve i ako mu se nekim čudom vrati, to će sigurno da bude daaaaleko od nekadašnjih masterpisova; carpenter je blizak argento-fazi, ali ne toliko extremno – i on, otprilike, najviše što može da dobaci jeste da nas ponekim kadrom ili detaljem podseti kakvog je king-sajz monumenta danas, ipak, samo ruina; 

od hupera su odavno svi digli ruke, pa izgleda i on sam, te obitava u m.i.a. tamnom vilajetu iz koga izroni sa tek ponekim at best kompetentnim direct-to-dvd filmićem; romero je ogrezo u debilizaciji svojih zombija, i od njega se ništa više OZBILJNO ne može očekivati; dante je, kao i carpenter, na nivou sopstvenog osrednjeg imitatora, mada, ako mu se samo potrebne kockice slože, on ima potencijal da iznedri bar još nešto na nivou nekadašnjih radova (koji, da se ne lažemo, ni na svojim vrhuncima nisu prevazilazili osrednja postignuća ostalih ovde navedenih)…

            znači, sa njima, kao i sa SPS-om, nema neizvesnosti – osim ako niste jedan od onih beznadežno zatočenih u prošlosti, koji veruju da 'dok ima života ima i nade' da kreativno mrtav reditelj vaskrsne. avaj, ja sam bolno realan, i ničemu takvom odavno se ne nadam kad su upitanju gorenabrojani. kod njihovih projekata već od trenutka kad ih najave, ili započnu, mogu da predvidim rezultat sa sigurnošću od zvezdica ili čak pola zvezdice gore-dole. npr. nema sile koja će da me ubedi da bi THE WARD mogo od mene da ima više od **(*). ili da će agentov DRACULA da bude jači od **, 2+ (at best!).

            e, ali krejven je skroz naskroz blesav po ovom pitanju. on je, i ovako mator, u stanju da napravi (skoro)masterpis, ali isto tako može da potpiše nešto što pas s maslom ne bi ni pomirisao!

            MY SOUL TO TAKE je školski primer filma toliko sramotno promašenog da sam se ja tokom celog trajanja grčio i stezao stomak od neprijatnosti – u smislu, bilo mi neprijatno zbog krejvena, koji je ovo piso i režiro, i zbog glumaca prinuđenih da ovo izgovaraju i rade! ovo je promašeno na svakom zamislivom nivou, počev od samog koncepta, koji je bezvezno usiljen: šizo-ubica od pre 16 godina, koji je možda stradao a možda i nije, izgleda da počinje da ubija 7 omladinaca koji su rođeni na noć njegove smrti i to baš na njihov 16 rođendan! ovo što sledi sadrži SPOJLERE - ali najveći spojler je činjenica da se radi o vanrednom promašaju!

            krejvenova beznadežna izgubljenost po pitanju toga kako danas mladi govore i ponašaju se i šta je 'in', onako kako je ispoljena u ovom nedelu, uporediva je jedino još sa arđentovim autizmom i promašenošću! čovek koji je napisao remek-delo STRAVA U ULICI BRESTOVA, i režirao ga besprekorno, ovog puta potpisuje neke od najimbecilnijih likova, scena i dijaloga ikada viđenih i čutih u nekom iole respektabilnom hororu!

            prva scena donekle još i ne deluje loše, ako ništa drugo a ono zahvaljujući dinamičnoj inscenaciji i energičnoj režiji, tako da čovek gotovo pomisli: "opa, krejven se vratio, big style!" but, not so fast, yamamoto! već i ta prva scena, tj. prolog, 'kulminira' sa jedno 15 vaskrsavanja navodno ubijenog zlikovca, koji deluju toliko usiljeno bezvezno neubedljivi i nenamerno komični da film već tu počinje da me gubi.

            ali nije to ništa, u poređenju sa prvom scenom u 'sadašnjosti' (16 godina kasnije): tu vidimo, ni manje ni više, nego ovo sedmoro teenova kako su od izgorelih ambulantnih kola (16 godina kasnije, ta olupina je još uvek na mestu nesreće, na nekakvoj livadi kraj puta! ej, pa to nema ni u srbiji!) napravili nekakav kao hram, ukrasili krš svećama, i sad im neki klinja drži bukvicu koja zvuči izveštačenije od bilo koje replike u LAJANJU NA ZVEZDE! and that says A LOT budući da organski mrzim pomenuti 'film'. žao mi je što trenutno nije dostupan nikakav eng. subtitle pa da citiram, a mrzi me da transkribujem tu orgiju izveštačenih, neubedljivih, imbecilnih klišea kakve nijedan 16-godišnjak koji iole drži do sebe ne bi izgovorio, pa još pred gomilom vršnjaka koji, umesto da idu negde i da slave svoj(e) rođendan(e), dolaze na mračnu livadu u šumi da slušaju trabunjanje ovog nesrećnika.  

a ni to nije sve – ima tu nekakva savršeno idiotska 'urbana legenda', ili barem krejvenov patetični pokušaj da konkoktuje jednu, i onda u kulminaciji ionako glupe scene imamo i jednog od ovih, maskiranog u šizo-ubicu koji uleće među njih da ih plaši. a ovi još beže, iako nije halloween. već na ovoj sceni počeo sam glasno da jaučem, a posle nje sve je još samo mnogo, mnoooogoooo gore.

            toliko sam deprimiran ovim đubretom da ne želim detaljnije ni da se njime bavim, samo ću napomenuti da, ako vas prva scena posle prologa ne odbije od ove orgije budalaština, onda će samo najtvrdoglaviji (+ neizlečivi optimisti) da ostanu i ovo ispoštuju do kraha nakon most-embarrassing-scene ikada u nekom mejdžor hororu – scene u kojoj dvojica drugara na času biologije, u fazonu 'show and tell' krenu da prezentuju neke fakte (?) o kondorima, tako što se jedan od njih maskira u džinovsku ticu i krene da jurca po učionici kao sumanut dok se ovaj drugi dernja iz sveg glasa…

kuku, majko! kad sam ovo preživeo, sad mogu da se bacim i na zadugo pripremanu reprizu TROLL 2!!! ako vam se ovo čini kao neki 'so bad it's kinda good' – izvinite što prepričavam tako da to zvuči bolje nego što jeste. verujte, ovo je naprosto mučno gledati – zabave ni za lek!

            glavni lik je nešto između odrasle verzije onog mučenika iz LET ME IN i gej protagoniste NIGHTMARE 2 (na koga pomalo i liči) – 

 

dakle, jedna ogavna plačipička, stalno nešto sa mučeničkim izrazom lica, tugaljiv, s obrvama dignutim do temena, 'emo, džemo, brate moj'! uostalom, šta reći kad ga polu-sestra u jednoj sceni tako krvnički izlema da je to da pukneš od smeja! postoji tu i neka kao token hetero ljubavna pričica u pokušaju, ali od nje ništa ne ispadne, pored ostalog i zato što (suprajz!) curica zagine nasred filma. umesto toga, veći akcenat je na odnosu dvojice drugara, pomenute plačipičke i njegovog comic-pathetic sidekicka – ali ni to se ne razvije u bilo šta zanimljivo jer krejven nije uspeo da kreira dva LIKA nego umesto njih imamo dve kartonske dvodimenzionalne kreature sa NULA ortačke hemije između sebe, i sa NULA sposobnosti za empatiju sa publikom, barem kroz eventualnu (ovde nepostojeću) glumačku harizmu ako već ne kroz to kako su (loše) napisani… a tu su i token asian guy i token black guy – pa čak i nećete-verovati-dok-ne-vidite token religiozno fanatična crvenokosa curica! holy molly kakva papazjanija od klišea!

            što se 'horora' tiče: imidž ubice je puka varijacija na roba zombija (+ izvorni ubica, pre 16 godina, UOPŠTE nije tako izgledao; kako je i zašto u međuvremenu tako radikalno promenio imidž, niko nam ne reče), a ubistva su – nakon pristojnog prologa – u ostatku filma toliko mlaka, jadna i patetična da ovoliko odsustvo inspiracije kod krejvena odavno nije viđeno! krvi ima malo, set-pisova nema uopšte, ubistva su inscenirana izrazito nezanimljivo, a u jednom slučaju i 1) napadno glupo i 2) napadno neverovatno, u svetlu twista.

            da, ima tu i twist. on je najgori deo filma. kao govno umesto šlaga na ovu smućkanu, prokislu, nejestivu tortu. neću da spojlujem, jer znam da će neki ipak poželeti da ovo lično provere – kao, 'ipak je to krejven ej, možda onaj ghoul ništa nije razumeo, možda je film super, možda baba postane deda, samo ako joj izrastu… itd.'

            gledao sam još razočaravajuće slabih filmova u poslednje vreme, recimo već opisani PARANORMAL ACTIVITY 2, ili još neopisani DEVIL (2+), ili bezvezni omnibus TRAPPED ASHES (2+) ali me nijedan od njih nije razbesneo kao krejvenov. zaista se radi o više nego zasluženom flopu na usa blagajnama. potonje, naravno, nisu neko merilo za iole ozbiljne filmove, ali ovo je ipak pravljeno kao populistički, teen-friendly horror-classic wannabe, dakle repertoarski film, pravljen za publiku, za mase. voleo bih da mogu reći da je MY SOUL TO TAKE neshvaćeni masterpis za čiju radikalnu estetiku i genre-bending zahvate današnja publika nije još dovoljno zrela, ali koji će u godinama koje dolaze biti otkriven kao skrajnuta džindžer diva i predmet kulta… ali nemojmo se zajebavati, ovo je naprosto 100% misguided, promašen film koji je puko tačno kao što je zaslužio.

            oh, how the mighty have fallen! :(

IZVEŠTAJ SA TRASH FESTIVALA - PRVO VEČE

by Shozo

U Nišu se tradicionalno malo šta vezano za umetnost dešava tokom godine, a onda u par dana grune grom iz vedra neba i imamo kulturna dešavanja na sve strane.

Tako se desilo da se 4. Trash festival, na kome gostuju naši eminentni spisatelji, desi usred sajma knjiga. Što je u biti odlična stvar, i ti događaji se logično vezuju jedan za drugi; međutim, udarac na bužet ljubitelja knjige je često bolan.

Srećom, Shozo je štekao prethodnih mesec dana, odvajao od usta, i mogao je da si priušti odlazak na ovaj zanimljiv hepening sa prijateljima.

Mesto dešavanja: popularni niški Vinograd!

Kad god bude neko intersantno kulturno dešavanje u gradu, Shozo krene da zove ljude da mu se pridruže. I nema baš puno sreće: ljudima je često izgovor da je dešavanje organizovano u poslednji čas, i 'ne mogu tako brzo da se organizuju', ili, s obzirom da je vikend 'već su se nešto dogovorili, i izlaze posle ponoći!'

Naravno, pojedini su kivni na organizatora festivala.

LAME EXCUSES!

Srećom, moj kolega iz benda Proces - Velja, je bio voljan da cirkamo, slušamo Skrobonju, Otvanjija i Tuševljakovića, i nakon toga uživamo u žestokom rokanju prijatelja iz benda Gospodin Pinokio.

Par minuta pošto smo stigli, za našim buretom više nije bilo praznog mesta. Skupilo se društvo i krenulo je mahnito puštanje tura pića. Posle par čaša vina Shozo je javno zamerio gazda Popu zašto nije marnuo neku fritezu iz pokojnog Zlatnog kotlića, pa da svi uživamo u pomfritu, uz alkohol. Kad je Pop to čuo, svaka sledeća čaša mi je bila sve punija, i do momenta kada sam prišao Goranu, posle izlaganja, nisam baš bio siguran koliko sam novca za knjige uopšte imao u džepu.

Za naše bure sam se vratio sa Knjigom izgubljenih snova i Šilom u čelu.

Izlaganje veselog trojca je u početku bilo sporo, ali kako su se zahuhtavali bilo je sve zabavnije. Ne znam da li zato što je bio najbolje ozvučen, ili je bio u najboljem raspoloženju, izlaganje Ota Oltvanjija je bilo najinspirativnije. Treba dodati i to da se Goran kasnije efektno aktivirao u analiziranju dosadašnjeg rada svoje izdavačke kuće i budućim projektima. Mislio sam da će Dexa biti moderator, ali sam razgovor je bio neka vrsta interakcije, gde su gosti jedan drugom postavljali pitanja.

Onda su nastupili neki klinci Herc minuta, koji su me već na početku kupili sa Green Onions. Svirka Gospodina Pinokija je bilo standardno kvalitetna.

Treba istaći da su se Oto i Darko, verovatno posle večere, vratili na svirku i ispijanje pića sa gostima. Ovo zaslužuje moj TOTALNI RISPEKT!!!, znajući kako se pojedini autori ponašaju posle ovakvih događaja. Posle se pojavio i Dexa.

Unapred se izvinjavam organizatoru, i posebno mom prijatelju Bokeriniju, što zbog privatnih obaveza neću moći da prisustvujem drugoj večeri festivala.

Ali, eto mene ponovo u nedelju!

SAYAM'S LOOT, NIŠ

 kao što ja to uvek ponekad kažem, niko još nije uspeo da napravi sajam knjiga na kome ja neću naći neku za sebe, pa tako i na niškom sajmu, iako je on tek pitino dete onog beogradskog (kao što je to i bilo koji drugi 'sajam' knjiga u vanbeogradskoj srbiji).

evo novih i starih knjiga koje sam upravo natovario na gomilu 'za čitanje nakon doktorata' (koja raste sve više i preti da me zatrpa mnogo pre tog svečanog, istorijskog čina). pratioci ovog bloga i sličnočitajuće osobe možda u ovom izboru opskurnijih i manje izvikanih naslova nađu ponešto i za svoju dušicu.

1. STOGLAVA – Mihail Bulgakov, 1980 – 250 d

prastaro izdanje – koje prvi put u životu vidim. u pitanju su kratke priče koje nikad (dotad) nisu izašle u knjiškom obliku, što valjda znači da ih nema ni u tomovima sabranih dela. potonju seriju od 8 knjiga, posle dugo vremena, videh ovde u prodaji, ali mi je cena od 6000 din. bila vaistinu prevelika. dok ne iskopam neku normalniju cenu za ovaj must-have izbor, tešiću se pričicama iz ove knjige, kao i ovom sledećom:

2. PSEĆE SRCE - Mihail Bulgakov, 2008 – 300 d

ne znam kako mi je i zašto ovo promaklo do sada, ali eto, dolijala je. obećava da bude bulgakov at his best, i javlja mi se da ću, uprkos dedlajnovima i žurbi oko 300 akcija (doktorirajućih, i drugih), ipak da ukradem neki tren i ovo pročitam asap!

3. SRNA IZ SNA: Antologija rumunske fantastične pripovetke, 1997 – 100 d

niška prosveta je mrtva – živela prosveta! iako već 3-4 godine ne postoji, zombi-prosveta se na niškom sajmu obavezno voskresne da, po principu 'daj šta daš', budzašto rasprodaje zaostavštinu nekadašnjeg regionalnog pa i državnog giganta. ovo je jedna od poslednjih prilika da za 100-400 din max. kupite neke knjige, među kojima se zaista ima šta probrati. ovo je tvrd povez, 400ak strana, rumunska fantastika, za 100 din, pa da ga jebem, ako JEDNA priča bude dobra, biću zadovoljan, a javlja mi se da će ih biti mnogo, mnogo više.

            4. PRIČE KIŠE I MESECA – Ueda Akinari, 2006 – 450 d

            proklectvo: ova knjiga je objavljena pre 4 godine, i niko od vrlih pratilaca fantastike i horora na kojekakvim sajtovima i forumima nije našo za shodno da o tome izvesti?! ne znam kako je meni do sad promakla, jer je neko vreme već tražim: u pitanju je japanski prethodnik KWAIDANA, dakle – klasik horor/fantastike prvog reda! knjiga je 1960ih izašla u ediciji 'među javom i međ snom' ali je u tom obliku nikad nisam ni video; ovo je novi reprint. kome je žao da da 4 evra za ovo, knjiga je odavno dostupna u e-obliku, ima je gde god oćete, ali ja ipak volim artiju...

            5. OKO U TROUGLU – Izrael Regardije, 2010 – 900 d

            biografija alistera kroulija iz pera kolege-sledbenika-učenika. vrlo obimna i detaljna, s mestimičnim cb ilustracijama. ovo je već treća debela knjiga o krouliju u mom posedu, ali nisam mogo da odolim da uzmem i ovo. ipak je iz pera nekoga ko je 'insajder', i kroulija, i magije. odlomak iz knjige imate OVDE.

6. PODZEMNI TOK – Nemanja Radulović, 2009 – 380 d

"ezoterično i okultno u srpskoj književnosti" kaže podnaslov. naravno, to lepo zvuči, sve dok ne dođemo do onog 'u srpskoj' – koje sjebava koncepciju, pošto su srbi duduci i tupsoni i za okultno i za ezoterično, te se stoga ova studija bavi tim što ima: to mu je što mu je, šta ima, to se analizira. pa, aj da vidimo: kandor i inicijacija; sima milutinović i istočno-zapadna tradicija; ezoterija u lučetu mikrokozma; laza komarčić i spiritizam; dragutin ilić i okultizam; isidora sekulić i rudolf štajner...

7. REN L ŠATO: Od izgubljenog Jevanđelja po kainitima do tajnih sekti – Marijano Bizari, 2010 – 400 d

templari, katari, gnostici, isusova familija, katedrale, stare crkve, masoni, ezoterici, vladari iz senke, sekte, tandara-broć... ima ovde materijala koji mi je inspirativan i intrigantan i donekle blizak nečemu što spremam...

8. LJUBAVNI ŽIVOT RIMSKIH IMPERATORA – Najdžel Kotorn, 2008 – 100 d

iz čuvene skandal-edicije 'večernjih novosti' – evo, naterah se da dam 1E za ovaj akaunt kvintesencijalne perverzije od ljudi koji su tome zaista mogli i hteli i umeli da se odaju – i umesto da se kriju ko miševi, da još filozofiraju i pesme pevaju o tome.

9. SREBRENICA: DEKONSTRUKCIJA JEDNOG VIRTUELNOG GENOCIDA – S. Karganović, Lj. Simić, 2010 – 200 d

kako odoleti ovom naslovu? nađoh je u kutiji 'sve za 200', iako je iz ove godine. eto kako se srbi odnose prema ozbiljnoj literaturi i nacionalnoj svesti. ali zato crvi i gilipteri drže konferencije za štampu i potpisuju knjige... anyway, ko zna – znaće...

toliko, u nišu. ja prezadovoljan! (sajam se završava u nedelju)