THE JINX: The Life and Deaths of Robert Durst (TV, 2015)

 **** 

 4 

       Uopšteno gledano, dobri filmovi (ali i druga narativna dela, pa tako i književna) mogu se podeliti u dve grupe: 1) oni koji imaju nešto da vam kažu, pa to i učine; i 2) oni koji vam "kažu" više stvari odjednom, tako da na kraju nemate "čistu" poruku. Zapazite da ovde govorim o dobrim film/knjigama, dakle – ne računam one koji nemaju ništa da vam kažu.

       Prva grupa može, ponekad, da bude OK: nije po sebi tragično i neizlečivo ako nam film naprosto pruži jednostavnu pričicu o borbi dobra i zla, ukoliko je ova prikazana na zabavan, spektakularan način (ROAD WARRIOR, DIE HARD itsl). Treba čoveku i malo zabave u ovom mračnom i hladnom univerzumu, valja se ponekad okrepiti i ponekom pričom o junacima (i zlikovcima) većim od života, o dobroti, hrabrosti, požrtvovanju, ljubavi (koja, naravno, pobeđuje SVE) itd. I to je za ljude.

       Ipak, meni su oduvek bili znatno draži filmovi posle kojih ne znam (ili bar ne smesta) šta da mislim. Vidim da se tu nešto krupno valja, ali – koja je poenta? Šta mi se s time (po)kazalo, i zašto baš tako? Ne znam. Imam jednu teoriju. Ali imam i drugu teoriju. A vidim i treći način tumačenja za koji film/knjiga takođe daje argumenata. Ima li uopšte krajnjeg "rešenja"? Teško je reći, čak i kad/ako dođem do najverovatnijeg, za mene.

       Daj hardovi ovoga sveta pružaju jednostavnu katarzu: odgledaš, odahneš na kraju posle svih akcija i zavrzlama i eksplozija a, kad krene špica, nasmeješ se i kažeš: WOW! THAT WAS SOMETHING! Kao kad siđeš sa vrteške, ili rolerkostera. Malo te promućkalo i vratilo nazad istog kakav si i bio. Reklo ti ono što si već znao.

       Ali, kao što rekoh, mom su srcu draži oni koji me, na kraju, navedu na reakciju: WHAT THE FUCK WAS THAT?! (ili, srpski: Šta reći a ne slagati?!) Zato su moji ljudi oduvek bili Kronenberg (1969-1999), Linč, Jodorovski, Tsukamoto, Hercog, a ne Hil, Kameron, Harlin, i tako ta bratija. Dakle, volim one sa čijih filmova ne izađem baš sasvim isti, koji mi pruže i neki ostatak, "višak" koji se ne da smesta uklopiti.

       Ovo što važi za igrane filmove, takođe važi i za dokumentarce. Većina dokumentarnih filmova ima neku agendu, i film je dobar ili loš u onoj meri u kojoj mi manje-više ubedljivo sprovede tu agendu, odnosno koliko me upozna s čovekom, događajem, slučajem, fenomenom kojeg je uzeo  za temu. Među njima su daleko ređi oni koji mi, ni nakon završene priče, nisu jasni, posle kojih i dalje NE ZNAM ŠTA DA MISLIM. A to je samo donekle rezultat toga što je, recimo, i slučaj o kojem govore nerešen, istraga je u potoku, kontroverze nisu raščišćene itsl. 

U najboljim dokumentarcima, međutim, WTF ugođaj proizvodi i etitjud reditelja, način izlaganja materije, ugao, pristup... Jedan od najboljih dokumentaraca koje sam ikada video (čista p*e*t*i*c*a na mojoj skali) jeste CAPTURING THE FRIEDMANS. Totalno ludačka priča čak i u prepričanom obliku, ali tek kad se zaroni u to i kad se sagledaju svi detalji – čovek stvarno ne zna šta da misli! Kao u pravoj umetnosti! Život piše romane!!!

       U principu sam nesklon tezi da je stvarnost fantastičnija od fikcije: po meni, stvarnost je najčešće banalnija od (dobre) proze ili filma, jadnija, fali joj zaokruženost, impakt, struktura, slojevitost... osim u retkim slučajevima koji se uče napamet! I to me, najzad, dovodi do serije u 6 epizoda pod naslovom JINX, u režiji Endrjua Jareckog (to se na američkom kaže Džareki; isto kao što se Jovanka Vuckovic u Kanadi i USA predstavlja kao Vukovik). A taj Jarecki je, nimalo slučajno, režirao i CAPTURING THE FRIEDMANS. Njegovo ime bilo je prelomni faktor koji me je pre mesec i po dana naveo da ovu seriju počnem da gledam iako sam imao nekih dvojbi oko toga da li me tema baš toliko zanima da bih overio 6 epizoda od po 40 minuta. Da li sam se pokajao? Da li papa sere u šumi? Da li Ghoul ocenu 4 daje svaki dan?!

       JINX ima iste kvalitete kao i FRIDMENI. To je WTF priča sa nizom neverovatnih detalja, o Robertu Durstu, bogatom nasledniku koji je još kao klinac od 7 godina video svoju majku kako se samoubija skokom sa zgrade. On uzraste u čudaka koga slabo zanima porodični biznis (pa imperiju ćale prepiše mlađem, "normalnom" bratu), i čija prva žena nestane pod misterioznim okolnostima nakon niza porodičnih svađa (leš nikad pronađen – vodi se kao "nestala"), a kad tužilac 20 godina kasnije reši da opet otvori tu istragu, potencijalni opasni svedok, bliska prijateljica našeg Dursta koja je možda znala nešto o "nestanku", bude pronađena upucana u glavu u svom stanu. Što reko Homer Simpson: How convenient! 

Potom Durst reši da se malo skloni od svega, i to tako što se maskira u ženu (!), pa glumeći da je nem(a), živi u iznajmljenom stančiću u nekoj ispizdini sve dok ubrzo njegovog suseda ne nađu raskomadanog i u nastavcima bačenog u reku u kesama za đubre... Niti je ovo sve od bitnih događaja, niti sam skicirao čak i najbitnije zabavne detalje – to vama prepuštam – ali dovoljno je reći da se ovo gleda kao najuzbudljivija krimi serija, vanredno napeta, suluda i nepredvidiva!

       Svaki dobar film, pa bio on i dokumentarac, barem za moj groš, zahteva harizmatičnu pojavu veću od života. Ako to već nije grdna zlokobna ruševina (kao u CROPSEY), ili misteriozni film (kao THE SHINING u ROOM 237), onda neka je barem filozof-ubica (kao PANZRAM) ili tinejdž-got vs. tata na redneci (kao u PARADISE LOST) ili, recimo, tata-pedofil koji u saradnji sa sinom siluje dečake (kao u FRIDMENIMA). U JINX-u je ta pojava, naravno, naš naslovni Robert Durst. Što reko Linč – THE MAN OF MYSTERY.

       Čovek je u mladosti i zrelom dobu izgledao umereno weird. Sad, kao mator, on izgleda skroz-naskroz creepy. Jednom rečju – magvamp! Ima nešto jezivo u tim crnim insekatskim očima, u tom bezizražajno ledenom licu, u tom hrapavom glasu, u hladnoj logici i smislu kojim zvuče i ne baš najrazumnije reči (i dela)... S jedne strane, izgleda kao čist filmski negativac. Rođeni brat Montija Bernsa (iz Simpsonovih). Šta kažete? Pa onda je slučaj rešen? On je ubica! Gde je tu misterija?

       Eh, stvari nisu tako jednostavne. Samo zato što čova izgleda kao zlikovac ne znači i da jeste. Za ovaj dokumentarac on je pristao da govori o sebi i svojim slučajevima, i kad ga čovek gleda i sluša – NE ZNA ŠTA DA MISLI! Da, priznajem, verovatnije je da jeste nego da nije kriv za te nestanke i smrti, ali šta, tačno, kako, da li baš...? Uostalom, ovo se ne svodi na whodunnit, jer je howdunnit daleko intrigantniji. Toliko je toga neverovatnog, iracionalnog, nelogičnog, apsurdnog... Nije to klasični proračunati zločinac, mastermajnd, Hanibal Lektor... Ne, ovo je čovek koji je s perikom i u suknji mesecima glumio mutavu ženu (!) i kojeg su, jednom prilikom, nakon opsežne potrage, slučajno uhvatili samo zato što je u nekoj radnji ukrao (šopliftovao) sendvič vredan 7 $! Ej, bogati naslednik! Pazi, boga ti!

       S druge strane, ovo je takođe čovek koji je ubio i raskomadao čoveka, i zbog toga odležao samo 9 meseci – zato što tužilac nije mogao da opovrgne njegovu tvrdnju da je ovoga ubio u samoodbrani! Da ne govorim sad o nizu drugih propusta u istragama oko sve tri smrti koje mu se, za sada, stavljaju na teret. Ili su američanski istražni organi daleko nekompetentniji nego što smo mislili, ili para stvarno vrti čak i tamo gde burgija neće... O, da li je to moguće?!

       Jarecki (izvinite, ali NE MOGU da ga zovem Džareki, pa nek se jebe; isto kao što ne priznajem ime Žodorovski: to Ž neka francuski Žabari sebi stave u sos sa puŽevima, za mene on ostaje Jodorovski), dakle, reditelj obogaćuje ovu seriju nizom intervjua sa svim bitnim akterima ovog slučaja, tužiocima, pajkanima, rođacima, prijateljima nestale žene: to povremeno obogati ponekom rekonstrukcijom prizora (sa glumcima), posetom autentičnim lokacijama itsl. ali, da se ne lažemo: apsolutna zvezda ovog serijala (iliti filma u trajanju od 4 sata) jeste matori Durst. 

Taj čovek kad se pojavi u kadru prosto – dominira. Fascinantno je gledati ga kao neko od onih monstruoznih čuda iz velikih mračnih dubina koja povremeno slučajno ribari uhvate u mreže, i onda zuriš, i nisi načisto: dal je riba, dal je rak, dal je meduza, hobotnica, šta koj đavo WTF?!

       Da ne govorim o čičinoj (iracionalnoj?) sklonosti da mrmlja sebi u brk onda kad misli da ga ne slušaju – sa prikačenim buba-mikrofonom. A ovo će, možda, na kraju i da ga dokusuri, jer to što je izbrbljao u poslednjoj epizodi, kad je nakon snimanja otišao u WC nakon jedne ozbiljne konfrontacije sa novim dokazom protiv njega – dovelo je do njegovog hapšenja! Da, u prošlu subotu je Durst (ponovo!) uhapšen, a u nedelju je prikazana poslednja epizoda, sa zaista spektakularnom kulminacijom za koju mnogi već sada kazuju da će ući u sve anale istorije televizije!  

       Za ovo su vezane i brojne dileme: da li je to što je kazao upotrebljivo na sudu? Koliko je to što je kazao uopšte decidirano jasno i nedvosmisleno? Koliko dugo su filmmejkeri sedeli na tom audio zapisu (intervju je snimljen 2013.) i da li su/kada su ga prosledili policiji? Slično važi i za pitanje jednog koverta sa Durstovim rukopisom koji bi takođe mogao da mu dođe glave...  

       Pitanja je mnogo a ja nisam pravnik da bih ulazio u te finese; ne znam ni za moral šta da vam kažem, ali čak i ako je Jarecki bio pomalo Pederecki ne samo prema Durstu, kojega je nasankao da se razotkrije (ALI, DA LI JE, ZAISTA?!), nego i prema policiji, zarad uspeha svoje TV serije i uopšte sopstvene promocije, jedno je sigurno: The Jinx: The Life and Deaths of Robert Durst je prokleto uzbudljiva, znakovita, slojevita, vrhunski napravljena serija uporediva sa samim vrhom današnje produkcije i ima moj nepodeljeni Pečat Preporuke! Da, moglo bi se čak reći, ako ste voleli TRUE DETECTIVE, sigurno ćete voleti i The Jinx! Tim pre što kraj ovde nije "Evo vam govno u facu, jebo vas Žuti Kralj, suckers, ahahahaha, The Light is Winning!" nego umesto tako nečega dobijamo jedan lepi, mračni, da se smrzneš WHAT THE FUCK!

       PS: Inače, Jarecki je 2010. snimio igrani film ALL GOOD THINGS prema ovom istom slučaju (sa neznatno promenjenim imenima i detaljima). Taj film je mlak i slabunjav (2+ po mojoj tarifi), ali ako se primite na ovu seriju, može se i to pogledati, zato što u njemu on spekuliše nešto što u seriji nije smeo da prikaže, jer radi se o ozbiljnim stvarima iz sfere nagađanja, za koje nema dokaze), naime o tome KO je, možda, zaista, ubio Durstovu ex-prijateljicu i potencijalnu svedokinju, kao i kakvu je ulogu ona, možda, imala u ranijem Durstovom zločinu, tj. "nestanku" njegove žene.  

       Rajan Gusan igra Dursta na svoj uobičajeni mlaki njanjavi način, što je jedva nekako podnošljivo u deonicama vezanim za njegovu mladost, ali kad dođe trenutak da zaigra Dursta u starosti, pa još pod jednom od najgorih i najneuverljivijih old age šminki koje sam ikada video u ozbiljnom filmu – e, tek onda ćete videti ilustraciju moje tvrdnje da je ponekad stvarni život daleko luđi od fikcije a stvarni zlikovac bolji, filmičniji od glumca koji ga igra.  

       Jer, pravi pravcati Durst je harizmatično fascinantni one-of-a-kind larger-than-life Tatko Na Glumci (ili je ipak samo BAKSUZ, sa retkom nesrećom da uvek bude na pogrešnom mestu, kao žrtva slučajnosti i okolnosti?). Gusan je, pak, samo loš glumac pod lošom šminkom koji NIŠTA upečatljivo nije uradio s tako mesnatom ulogom. Zato Ghoul savetuje: kupus (igrani film) gledaj – meso (JINX dokumentarac) vadi!

LET US PREY (2014)

 *** 

 3 

Evo ga jedno neočekivano prijatno gledalačko iskustvo koje overih na FEST-u – skoro pa karpenterovski horor (karpenterovskiji od njegovog poslednjeg, THE WARD, svakako!), o grupici pajkana i privedenih tipova u policijskoj stanici jednog malog irskog mista među koje dođe Tajanstveni Stranac i počne da rovari njihovim mračnim tajnama, okrećući ih same protiv sebe i jedne protiv drugih, naslađujući se sa strane.

Da, ovo zvuči kao Zekin NEPRIJATELJ, ali urađen sasvim KAKO TREBA, bez pretencioznosti, bez dramurdisanja i umetničarenja i elipsi i offscreena – besramno žanrovski, pitko, direktno, ekonomično, i bez zavlačenja kad stvari postanu sočne. Ako treba da se krvari, ovde se KRVARI!

Zaista je okrepljenje pogledati, za promenu, jedan pošten, ČIST, žanrovski precizan HOROR film: ne dramu, ne melodramu, ne coming of age, ne indie bullshit, ne sliku raspada porodice, dramu o stajanju na noge posle poginulog oca ili deteta ili majke, ne kritiku odnosa u X ili Y, ne parabolu o seksizmu, mačizmu, feminizmu, gej pravima, manjinama, ne satiru na medije, ne Sandens-udicu, ne, ništa od svega toga, nego jedan LEP ŽESTOK MRAČAN GADAN BEZOBRAZAN LEAN & MEAN MADRFAKING HOROR!

OK, prva dva-tri minuta su daleko najbolji deo filma, nešto najgenijalnije što videh u bilo kom narativnom hororu u zadnje vreme (dakle, ne računajući videospotovska arty iživljavanja iz ČUDNE BOJE KOJIM TVOJE TELO SUZI) ali ni ostatak nije za bacanje, štaviše! 

Naročito prija direktna naracija, koja ne pokušava da mistifikuje očiglednosti, nego na samom početku pokazuje da Stranac nije običan čovek (pa zato ovde nema "možda jeste možda nije moje srce tajnu krije" a la Zeka), a još više prija što stvari kreću ODMAH, govno uleti u ventilator u prvih 5 minuta, ovo definitivno nije jedan od dosadnih horora u kojima trećina do polovine filma otpada na "upoznavanje sa likovima".

Sve što treba da vidimo i upoznamo, vidimo ODMAH, ili U HODU, kad akcija krene, bez sviranja kurcu i traćenja dragocenog vremena. Ova umetnost pripovedanja danas je skoro zaboravljena, pa krepi kad čovek naiđe na to.  

Da se razumemo, film je besramno PULP, i sa time se u drugoj polovini pretera, naročito po pitanju lika, motivacije i zaleđine policijskog komesara koji bi trebalo da rukovodi tom stanicom: ode to u preterivanja bez kojih se moglo, ode i u SIR (cheese), ali pošto me je tako lepo kupio prvom polovinom, blagi pad u drugoj polovini nisam mu previše uzeo za zlo. Kako sam se nadao, super sam se udao, i dobio čak i miraz.

U normalna vremena ovo bi bio tek jedan OKEJ film; danas, u ovom čemeru kad više ni low budget produkcija ni studiji NE UMEJU niti uopšte HOĆE da prave HOROR filmove nego skarabudžuju dramice, akcije, fantazije, SF, satire, metafore, trte mrte – baš baš prija jedan odlično napravljen, dobro odglumljen, fino uslikan, dinamičan i žestok ČIST HOROR film bez ikakvog palamuđenja.

Lajem Kaningem je odličan kao ĐAVO, a ovaj filmčić će dobiti svoje mestašce u mojoj knjizi o ĐAVOLU NA FILMU.

Takođe, Polijana Mekintoš se ovim iskupila za učešće u onoj smejuriji zvanoj ŽENA.

Reditelj Brajan O'Mali je u svom dugometražnom debiju LET US PREY pokazao ozbiljne kvalitete i 'ajde da se sad svi pomolimo da i nadalje ostane u žanru i da nastavi ovako, i još bolje. Imate onlajn njegova dva kratka filma; preporučujem SCREWBACK, jednostavni ali fino napravljeni krimi-twister, u kojem takođe igra Kaningem.

LET US PREY u ovom trenu nije dostupan na netu: ko ga je propustio na FEST-u, moraće malo da sačeka...

ŠTA SE RADI, ŠTA SE SPREMA U OVOJ GODINI?

            Srećan vam petak 13-ti uz najavu horor aktivnosti koje planiram za ovu godinu: nove knjige, prevodi, stručni radovi itd. od interesa za čitaoce ovog bloga. Nadajmo se da baksuzluk i prokletstvo (ne)života u Srbiji neće ugroziti realizaciju ovih projekata.

            Najvažnija stvar koja se konkretizovala prošle godine jeste uspostavljanje saradnje sa izdavačem "Orfelinom" iz Novog Sada. Naše prvo izdanje je kapitalna POETIKA HORORA, studija koja prikazuje nastanak i razvoj horor žanra u književnosti od 18. do 21. veka.

            Ove godine će naša saradnja dati još nekoliko plodova na radost ovdašnjih ljubitelja kvalitetne, vrhunske, književne strave. Mogu da kažem da paralelno radimo na čak DVE fundamentalne knjige koje su po obimu i značaju (ali i dizajnu i svemu ostalom što "Orfelina" izdavaja od domaćih fabrika knjiga) uporedive sa POETIKOM HORORA. Nažalost, u ovom času je još prerano da ih konkretno najavljujem i tako možda nešto "uročim": ali mogu da kažem da su oba projekta prijavljena na jedan konkurs koji je prošle godine podržao POETIKU, pa zato mislim da imamo razloga, naročito u svetlu njene veoma pozitivne recepcije, da verujemo kako ćemo i ove godine dobiti finansijsku podršku barem za jedan ako ne i za oba naslova. Mogu, za sada, da kažem samo da jedan projekat ima veze sa filmom fantastike i strave, a drugi sa književnošću (strave, dabogme!). Takođe, s podrškom ili bez nje, mislim da je realno verovati da će najmanje jedan od ova dva projekta biti realizovan do Sajma knjiga u oktobru.

            Ono gde mogu da budem još konkretniji, a vezano za saradnju sa ovim izdavačem, jeste nešto što sam ranije već najavljivao. Naime, "Orfelin" pokreće ediciju "Poetika strave" u kojoj će objavljivati klasična i moderna, vrhunska dela horora koja je pažljivo i stručno odabrao urednik te edicije, Dejan Ognjanović. Prva knjiga ove edicije jesu VRBE Aldžernona Blekvuda: knjiga, pored naslovne novele (po Lavkraftu i meni – najbolja horor novela ikada napisana), sadrži još i superiorne, vrhunske novele "Vendigo" i "Silazak u Egipat". Preveo - Sava Kuzmanović, dizajn - David Tankosić (uz superviziju Dragana Bibina).

Radna verzija (3-D maketa)

Takođe, knjiga sadrži moj iscrpan pogovor na 20-ak strana, kao i detaljnu biografiju pisca. Ukupni obim knjige je negde oko 250 strana. Sve to će biti opremljeno u stilu sličnom POETICI HORORA, dakle – pravo malo umetničko delo i LEPOTA & DIVOTA od knjige kakvu je milina držati, gledati i čitati. Spoljne ivice stranica će biti u boji, isto kao POETIKA, ali svaka knjiga u drugoj boji. Blekvud će, recimo, biti zelen. Posebna lepota: knjige ove edicije ići će u tvrdom povezu! Radna verzija korice za VRBE je nešto najlepše što sam video u poslednje vreme – i srećan sam što mogu sada da je premijerno, ekskluzivno ovde podelim s vama. Zaista sam ushićen. Blekvud ovakvu koricu nikad i nigde nije imao! VRBE iz štampe izlaze do kraja marta.

Finalna verzija korice

            Druga knjiga u ediciji "Poetika strave" pripada Lavkraftu: zove se ŠAPTAČ U TMINI, i pored naslovne novele, sadrži još 6 do sada na srpski neprevođenih, a kvalitetnih i vrednih priča. Na njima se već radi, jednu od njih ću i ja prevesti, i naravno – napisaću obiman pogovor i prateći materijal, koji će ići u svim knjigama ovog serijala. 

Za sada je prerano govoriti o rokovima i datumima, ali čini mi se da nije nerealno drugu knjigu (Lavkrafta) očekivati do kraja juna. Prvobitni plan je bio da do Sajma u oktobru objavimo još jednu, treću knjigu u ediciji, ali ako dobijemo podršku za dve mega-ambiciozne koje sam gore nagovestio, i ako se udubimo u već započete radove na njima, ne znam koliko je realno da do jeseni izađe i treća (koja bi trebalo da sadrži priče jednog vrhunskog horor pisca iz druge polovine 20. veka). Ako ove treće i ne bude do Sajma, nadam se da će je biti do kraja ove godine.

            Toliko, za sada, o "Orfelinskim" hororima. Ali to nije sve.

            U ovoj godini nastavljam dobru saradnju sa "Makondom". Već sam pre par godina pisao pogovor za njihov novi, lepo ilustrovan prevod DOKTORA DŽEKILA I G. HAJDA; ove godine me isti posao čeka i za novi prevod DRAKULE koji će oni izdati.

            Za "Makondo" takođe radim prevod Lavkraftovog romana DREAMQUEST OF UNKNOWN KADATH, praćen pogovorom i napomenama. 

To bi takođe trebalo da bude bogato ilustrovano, ali još ne znam koji umetnik će se poduhvatiti nimalo laganog posla, budući da DREAMQUEST prosto vrvi od fantastičnih stvorenja, entiteta, bogova, demona, monstruma, leševa, gulova, egzotičnih lokacija i... praktično svega po čemu je Lavkraft poznat, na jednom mestu.

            "Darkvud" će ove godine izbaciti drugi album iz serijala LEGLO STRAVE. 

Prošle godine je izašao onaj u kome je Ričard Korben adaptirao Lavkraftove priče i pesme. Sada je na redu "saradnja" Korbena i Poa – u mom prevodu. Osim dijaloga u samim stripovima, ovo izdanje sadrži i potpuno novi prevod priče "Berenisa", čiji sam autor – ja. Jeste, po prvi put u životu bio sam u prilici da prevedem jednu priču giganta, Alfe i Omege horora, E. A. Poa. Kakav je rezultat – moći ćete da se uverite sredinom ove godine.

            "Veseli četvrtak" i dalje radi genijalne DILAN DOG knjige, praćene stručnim tekstovima o epizodama u njima. 

Ja ih i dalje pišem, ali u ovom trenu još nije ugovoreno o kojim epizodama.

            Ali da ne ostane sve na stripovima, pored stručnih pogovora koje pišem za "Orfelin" i "Makondo", biće mojih stručnih radova i u nekim oficijelnim akademskim inostranim publikacijama.

            Moj naučni rad će se ove godine naći u knjizi Digital Horror: Haunted Technologies, Network Panic and the Found Footage. Priređivači su Xavier Aldana Reyes & Linnie Blake a izdavač je I. B. TAURIS. Čime se bavi taj zbornik radova? Evo šta kaže sajt izdavača:

In recent years, the ways in which digital technologies have come to shape our experience of the world has been an immensely popular subject in the horror film genre. Contemporary horror cinema reflects and exploits the anxieties of our age, in its increasing use of hand-held techniques and in its motifs of surveillance, found footage (fictional films that appear 'real': comprising discovered video recordings left behind by victims/protagonists) and 'digital haunting' (when ghosts inhabit digital technologies). This book offers an exploration of the digital horror film phenomenon, across different national cultures and historic periods, examining the sub-genres of CCTV horror, technological haunting, snuff films, found footage and torture porn. Digital horror, it demonstrates, is a product of the post 9/11 neo-liberal world view - characterised by security paranoia, constant surveillance and social alienation. Digital horror screens its subjects via the trans-national technologies of our age - such as the camcorder and CCTV - and records them in secret footage that may, one day, be found.

            Naslov mog rada je 'Welcome to the Reality Studio': Serbian Hand-Held Horrors'. Bavio sam se SRPSKIM FILMOM i PORNO BANDOM. Više detalja o ovome kad knjiga izađe iz štampe, negde na leto ili jesen.

            Takođe, moj esej o SF filmovima ex-Yugoslavije trebalo bi da izađe u knjizi posvećenoj istočnoevropskom SF filmu. 

Ovo je još u relativno ranoj fazi: prihvaćen mi je apstrakt za rad pod radnim naslovom "SF in SFRY (Yugoslavia): Socialist Satire". Knjiga još nema definitivan naslov, ali je njen projekat prihvaćen za objavljivanje u ediciji New Dimensions in Science Fiction koju izdaje ugledni Wales University Press. Ovaj zbornik priređuje Ewa Hanna Mazierska (Professor in Film Studies, University in Central Lancashire) a pomaže joj koleginica Eva Näripea (researcher, PhD).

            Ewa Hanna Mazierska je, takođe, glavna urednica (Principal editor) akademskog časopisa Studies in Eastern European Cinema. 

Za temat ovog časopisa o TELU upravo sam ovih dana zvršio i poslao naučni rad pod naslovom "No Escape from the Body: Bleak Landscapes of Serbian horror film" u kojem govorim o prikazu tela u srpskim hororima, s naglaskom na LEPTIRICI, VARIOLI VERI, KIČMI, SRPSKOM FILMU i PORNO BANDI.

           

                U pripremi je zbornik o KRVI u književnosti i kulturi pod naslovom KRV: KNJIŽEVNOST, KULTURA. 

To je deo projekta koji su osmislile Mirjana Detelić i Lidija Delić ali ga - nažalost – dr Delić sama finišira, jer je Mirjana Detelić preminula polovinom decembra. Njih dve su prethodnih godina priredile zbornike čiji se pojedini radovi takođe dotiče fantastične i hororične tematike: Ptice: književnost, kultura (2011), Guje i jakrepi: književnost, kultura (2012) i Aquatica: književnost, kultura (2013). Ja sam pre nekoliko godina imao rad u njihovom zborniku VREME I KNJIŽEVNOST i čast mi je što su me opet pozvale da dam svoj prilog, naročito kad je tema tako zahvalna za moju užu struku. Rad koji spremam zvaće se, verovatno, "Poetika splatera: umetnost prolivanja krvi" i baviće se ključnim fazama i čvornim tačkama estetike i poetike upotrebe krvi na filmu, od H. G. Luisa preko Arđenta i Fulčija do današnjeg "torture porna".

                Izdavač je Balkanološki institut SANU, i radovi se boduju kao međunarodni - M14, i to vredi 4 boda.

            U maju izlazi 2. tom KNJIŽEVNE FANTASTIKE koji priređuje Dragoljub Igrošanac, a izdaje ČAROBNA KNJIGA. 

U prvom tomu, prošlog proleća, objavljen je moj rad o Dž. G. Balardu. U novom, ovogodišnjem, čitaćete moj prilog o Robertu Ajkmanu (poglavlje iz POETIKE HORORA), kao i ekskluzivan prikaz POETIKE HORORA iz pera Ivana Velisavljevića. Trebalo bi da se tu nađe i prikaz ZAVODNIKA koji je Ilija Bakić pisao, kao i razne druge poslastice koje će biti obznanjene negde u maju kad dođe vreme da to izađe iz štampe.

            EKRAN ove godine menja urednika. U martovskom broju naći će se moj osvrt na najbolje horore iz prošle godine pod naslovom "Na koži i ispod kože", ali nadam se da to neće biti i moj pozdrav sa ovom uglednom filmskom revijom, odnosno da ću uspešnu saradnju, kakvu sam prethodnih godina imao sa Gorazdom Trušnovcem, imati i sa novim urednikom. Videćemo...

            Do kraja marta, ili u aprilu, trebalo bi da izađe novi trobroj FILAŽA, u kojem ima i nekoliko mojih priloga. O tome, kad ga vidim u svojim rukama.

         RUE MORGUE - i dalje pišem za najbolji horor magazin na svetu: pretežno prikaze knjiga (rubrika NINTH CIRCLE), 

poneku filmsku kritiku, ali i članke na razne horor teme. Trenutno radim na članku od 2-3 strane o filmu DER SAMURAI.

Novi BELOPALANAČKI ZBORNIK će objaviti opsežan odlomak iz mog ZAVODNIKA, čiji se zaplet dešava u tom kraju Srbije, praćen mojim fotografijama sa lokacija koje se opisuju u romanu. Dogovorena je i promocija tog romana u Beloj palanci do kraja marta.

            Toliko što se tiče teorije, kritike i promocije mojih pisanija, za sada. Naravno da su zabačene još neke udice i još ponešto se krčka ili može nenajavljeno da se javi tokom godine, ali za sada neka bude dovoljno ovo što sam naveo, koliko da vidite da ne sedim skrštenih ruku – dapače!

            Što se tiče moje proze, evo kako stvari stoje.

            NAŽIVO je prošle godine definitivno rasprodat, otišli su i poslednji primerci koji su mi bili zaostali ovde ili onde i više nemam nijedan extra. To znači da je situacija zrela za III izdanje. Videću ima li izdavača zainteresovanog za to, pošto u svetlu novih, daleko strožih i u svakom smislu gorih propisa u knjižarama, samizdat više ne postoji kao opcija i ja sam samcit više neću izdavati ništa pošto to više ne može da se plasira u knjižare bez papirologije iza koje može da stane samo pravno lice a ne pojedinac.

            ZAVODNIK je, takođe, pred rasprodajom tiraža (500 primeraka). Ostalo mi je još 30-ak komada, i očekujem da i oni iščeznu u narednih mesec dana ili tako nešto. Posle toga – II izdanje, ako bude izdavača koji ga želi... Ako ne, bolje požurite da ovo uzmete dok ima! Nemojte posle da bude: "Ja sam mislio, ja sam očekivao, ja se nisam nadao, ja sam pretpostavljao, ja sam čekao..."

            PROKLETIJE: moj treći roman me odavno kopka, u zadnje vreme sve više i glasnije traži da bude napisan. Nadam se da ću mu se posvetiti ovog leta, kad završim obimne radove na dve mega-knjige za "Orfelina", na prevodu za "Makondo" i na drugim rabotama gorenavedenim. Pomalo se bojim da mi svi ti poslovi ne pojedu vreme potrebno za pisanje, ali, videćemo.

            KRATKE PRIČE: Trebalo bi, kad/ako nađem vremena, da napišem priču pod radnim naslovom "Grozda", smeštenu u svet ZAVODNIKA. Biće "prikvel" dešavanjima iz romana i baviće se sudbinom baba Grozde i nevoljama da na svet dovede svog sina jedinca...
            Može se lako desiti da ove godine odsustvujem iz Skrobonjine antologije po prvi put otkad ih on radi; naime, jedina ideja koju imam za najavljenu temu o SFRJ je obimna, opsega novele (poput moje prošlogodišnje, u HAARPU), i u svetlu drugih obaveza ove godine, nisam siguran da ću uspeti da je napišem. Ko zna...? Možda mi padne na um i nešto kraće... ali tema mi nije preterano inspirativna.

            Toliko, za sada. Pratite, komentarišite, podržavajte, kupujte, ako odobravate ovaj rad i ako želite da se s time nastavi.