Sablasni Vukov Tršić

  

            Promocija knjige VIŠE OD ISTINE u Loznici, 17.11.2017. u organizaciji centra za kulturu „Vuk Karadžić“ bila je održana pred dvadesetak zainteresovanih slušalaca u galeriji Miće Popovića.

            

Bili smo srdačno dočekani, sve oko našeg dolaska i boravka bilo je odlično organizovano, lokalni mediji su uzeli izjave i usnimili priloge, a Kadija i ja smo, po običaju, pričali oko sat i po o ovoj knjizi i o njegovom radu uopšte.

            On je bio razgovorljiv i rečit kao i obično i to je bilo uživanje slušati, čak i meni koji ga znam toliko dugo i koji sam većinu njegovih priča već više puta čuo, a mnoge i u knjizi zabeležio.

            Istina, uprkos znatiželjnim očima i klimanju glavama tokom naše priče, uprkos nekolicini solidnih pitanja iz publike, kupaca knjige ovog puta nije bilo ni za lek – što je bio pomalo neočekivan rezultat.

            Iako smo bili unapred upozoreni da narodu u ovom kraju već neko vreme ne cvetaju ruže, moram naglasiti da to isto, samo još gore, važi i za Niš (gde narodu ne cvetaju ni lale, ni zumbuli, jedva poneka bela rada) – a opet, samo pet dana ranije, među skromnim posetiteljstvom niške promocije (12.11.), tačnije među tucetom onih koji su došli naživo da čuju ovog velikana, našlo se čak petoro kupaca.

            Dakle, u Nišu ih je došlo manje, ali je svaki drugi koji je došao – i kupio knjigu; u Loznici ih je došlo duplo više da slušaju i pitaju, ali knjigu kupio nije niko.

Upisivanje u knjigu gostiju

            No, dobro; možda će VIŠE OD ISTINE potražiti kasnije, kad bude rasprodata, ili u lokalnoj biblioteci, ako se ova potrudi da je nabavi. Ovaj detalj je ionako bacio samo kratkotrajnu senku koju je definitivno raspršio sutrašnji dan.

            Naime, zamolio sam organizatore da nam narednog prepodneva upriliče posetu obližnjem Tršiću – rodnom selu Vuka Karadžića (vi, ponavljači, kojima je ovo potrebno reći!), što su oni sa zadovoljstvom i učinili.

            Bio sam iznenađen otkrivši, dan ranije, da Kadija u Tršiću nije bio još od snimanja serije, što će reći – preko 30 godina (ona je premijeru imala upravo 1987.).

Iako je on u početku bio pomalo na distanci povodom ideje odlaska tamo, jednom kad je kročio na taj prostor, a naročito kad je prišao Vukovoj kući, primetno se raskravio, i bio vidno ganut videvši ponovo ambijent koji je bio uveren da nikada više za života neće.

Dan je bio oblačan i obojen izmaglicom i sitnom kišicom koja je više rominjala nego što je padala; ugođaj je, za moju dušu, bio savršen, jesenji, gotski, sablastan, vanvremenski, ukratko: vrsta dana kakve najviše volim, i uživao sam u svakom minutu tokom ove posete.

Etno-kompleks u Tršiću sadrži mnogo više od rekonstrukcije Vukove kuće: da, ona autentična je više puta bila spaljena od strane Turaka, i ovo što je sada tamo je njena idealizovana verzija a ne doslovna replika.

Tu su i Muzej kaligrafije,

Muzej jezika i pisma,

Ukratko, VUK

gde sam zabeležio pominjanje zasluga Z. Orfelina, po kojem se zove moj sadašnji izdavač...

Tu su i prijatne etno kućice-apartmani za gostujuće pisce i pesnike, itd.

Obišli smo i Zborište, gde se svakog septembra održava Vukov sabor...

A tu je i Muzej posvećen Vukovim igrama, gde smo saznali brojne zanimljive stvari – recimo, da je Sabor 1987. bio održan sutradan nakon famozne VIII sednice SK na kojoj je zli Sloba svrgnuo Stambolića, a da stvar bude još gorča po potonjeg, Ivan je dan nakon što ga je dotadašnji potrčko-prijatelj svrgnuo, imao da ovde drži govor pred tolikim svetom...

Na kraju ove prijatne posete seli smo sa domaćinima i predahnuli u etno-kafani „Promaja“ (srećom, lišenoj promaje) gde nas je Kadija počastio sa još nešto malo svojih živopisnih priča, pre nego što je kucnuo čas da pođemo dalje.

Ljubazni vozač nas je odvezao i do obližnjeg manastira Tronoša, gde je Vuk takođe boravio (kao učenik), pa smo se malo zadržali i u njemu.

Unutra mi je Kadija održao kraće predavanje o ovom mestu i o nekim razlikama između srpskog i grčkog ikonopisanja, što je bila posebna poslastica – i povlastica.

Atmosfera mira, tišine i povučenosti ovog mesta – gde se danas nalazi ženski manastir (što nije bio slučaj u Vukovo vreme) – teško se može opisati. Bolje neka slike govore...

Napunjenih baterija po ovom sivom, kišičasto-magličastom gotskom danu krenuli smo nazad ka Beogradu, a po ovakvom danu uživao sam čak i u vožnji autom, sa čijeg prednjeg sedišta sam osmatrao pejsaže u magli.

            Ovaj prelepi dan krunisao sam gledanjem dva najlepša horor filma – jer te večeri je u Muzeju kinoteke bio double bill snova: SUSPIRIA + INFERNO. Ko zna da li ću te divote ikada biti u prilici da pogledam sa 35mm, ili u nekom super-mega-digital obliku, pa je ovo, na velikom platnu ali sa blu-rej ripa, moralo da, zasad, posluži svrsi...


PS: Fotke iz Tršića i Tronoše načinio sam ja - (c) Dejan Ognjanović za The Cult of Ghoul Inc. 
Organizatorki, Dajani Đedović, zahvaljujem na fotkama sa promocije u Loznici, kao i na svemu vezanom za taj događaj.

NAJBOLJI HORORI 2017 (2. deo)

Nedavno sam krenuo sa osvrtom na filmsku horor produkciju ove godine, i počeo od boljih filmova. Prvi deo tog osvrta imate OVDE. A sad, evo i nastavka, sa još nekoliko trojki i tri-minusa vrednih pažnje.

THE EVIL WITHIN

USA, 17

**(*)

3-

Sigurno ste se nekad, gledajući retarde u glavnim ulogama američkih horora dok donose retardirane odluke, upitali: „Šta li bi bilo kad bismo za protagonistu zapravo imali pravog, kliničkog retarda, sa dijagnozom i pečatom?“ Evo, najzad, filma, koji odgovara i na to vekovno pitanje! Blago „usporeni“ dežmekasti momak otkriva zločesto ogledalo (za celu figuru) iz kojeg počinje da ga spopada ćelavi zloduh koji takođe ima medicinsko stanje (Majkl Berimen iz BRDA IMAJU OČI, od rođenja takav) i da ga navodi na zločine. Ukratko, ovo bi se moglo opisati kao „Sin Dragan u Amitvilu 5“, samo što se film ne dešava u Amitvilu (ali bar ima ukleto ogledalo) i što je glavni junak iritantniji i od Sina Dragana.

Veliko je iskušenje gledati tog američkog „sporog momka“ kako tuc-mucajući nosi čitav film a ne ugasiti ga, ali najizdržljiviji će, za nagradu, dobiti neke prilično originalne, košmarne, retko hororične prizore u tim njegovim vizijama, snovima i ludilima.

Dramaturški je to prilično ravno i predvidivo, a maltene je negledljivo u deonicama koje nisu vizije nego svakodnevni život njega i dosadne mu familije koja se „stara“ o njemu i to njegovo polagano potonuće u ludilo i pešačka „drama“ sa sporednim likovima, ali izdržite do kraja, kad ludilo uzme maha...

PS: Priča IZA ovog filma luđa je od ove U njemu – proguglajte sami da vidite slikovitu životnu priču kontroverznog bogataškog sina na kristal-metu koji je sve ovo režirao i od svojih para producirao, a onda umro pre premijere od posledica svoje narkomanije... Videćete pravi koren priviđenja u ovom filmu.

Tonight She Comes

USA, 16

**(*)

3-

Još jedan film za vežbe iz strpljenja: treba izdržati uvodnu polovinu, sa neverovatno iritantnim „likovima“ koji dođu u jednu pustu kolibu u šumi da traže nestalu drugaricu – ali negde od sredine pa do kraja ovo se obrće u neverovatnu i neopisivu orgiju sumanutog preterivanja, krvopljuštanja i sa vrhuncem u bekvud hilbilijima i njihovom petljanju u crnu magiju („Danički užas“, anyone?)...

Dakle, ONA je došla, ali odakle je došla, i šta je tačno u njoj (Jog Sotot?) – ne znamo. Znamo samo da je skroz-naskroz gola, oblivena krvlju (tuđom) i rešena da pobije sve što joj se nađe na putu. Za početak. A onda se kreteni nađu u kolibi sa rednek-okultistima, i tek tu kreće prljavština i šikljanje i gnjusni rituali u najavi...

Nema ovo skoro nikakvog smisla, ali je donekle simpatično u svojoj otkačenosti i relativnoj nepredvidivosti. Samo ne očekujte odgovore, logiku, smisao, i biće vam (umereno) lepo.

in the deep

aka 47 Meters Down

USA, 16

**(*)

3-

Najbolji noviji film o ajkulama, bar za moj groš. Ovog puta, dve sestre odu na letovanje i reše da se malo brčkaju (swimming with the sharks) u kavezu uronjenom u morsku vodu dok su ajkule oko njih ali ne mogu im ništa jer – kavez.

A onda, čekrk pukne (srećom, iz filma je izbačen kadar u kojem vidimo da na njemu piše „Made in Serbia“), kavez potone na dno, celih 47 metara dublje, a one imaju nekoliko briga na pameti: 1) kavez im je zatrpan lancem ili tako nekim metalnim čudom koje se otkinulo i sad im zatvara izlaz; 2) vazduha im ponestaje u bocama, i 3) uvek gladne ajkule krstare okolo i samo čekaju da nešto gricnu.

Odlično kreirana klaustrofobija i beznađe, situacija kao iz najgorih košmara, dramaturgija po principu „iz tiganja u vatru“ i obilje napetosti (plus jedan pametan twist, vezan za nedostatak kiseonika) = sasvim solidan time-waster koji nema ni likove ni priču ni ideje za pamćenje, ali – uzburkaće vam živce i dati inspiraciju za ružne (i pomalo mokre) snove.

Annabelle Creation

USA, 17

**(*)

2+/ 3-

Mislio sam da ovo preskočim jer mi na živce idu i KONJURING i svi njegovi sikveli, prikveli, dickwelli, i ostalo izmuzavanje – ali svi su navalili da je ovo strašno dobro i jezivo, pa rekoh ajd da probam i pogledam. Eh, „nije to ništa revolucionarno ali se svakako može pogledati“, što bi reko legendarni dr Kunac. Nit smrdi, nit miriše, ima sporadičnih solidno realizovanih jezivih scena sa duhovima na toj farmi vezanim za tu lutku, ali pravo da vam kažem već sam zaboravio i plot i likove i sve – pamtim samo ok atmosferu i nekoliko solidnih scena jeze, pa zato, na ovu sušu, ako ste baš očajni dajte šansu i ANABELI. Mada, uvek je daleko bolja ARABELA.

Happy Death Day

USA, 17

***

3-

Srećan vam Smrtovdan, koji je, sudeći po ovom filmu, čak i u Americi ko Ivkova slava: to kad počne, nigde kraja! Kraće rečeno, ovo je DAN MRMOTA sreće VRISAK, ali sa PG-13 rejtingom. Samoživa cura se budi u dorm-sobi neznanog joj momka nakon noći ludovanja (ali ne s njim; on je čedno spavao u drugom krevetu) a, nakon malo muvanja po kampusu, neko s bebećom maskom je ubije. Back to page 1: buđenje, dobri dečko, kampus, ovo-ono, i opet ubistvo. I tako, redom, ona se stalno resetuje na isti početak, i pokušava da otkrije ko je to ubija, i zašto.

Na svu sreću, nju igra odlična mlada i perspektivna glumica Džesika Roti, koja pošteno odradi predvidivi luk, od bezosećajne sebične kučke na početku, do nežne i ljupke dobre cure na kraju, a u tome joj pomaže dobri momak Izrael Brusar, takođe talenat koji obećava (pored ostalog i zato što stvarno izgleda kao simpatična dobričina, što je redak kvalitet među današnjim manekenima i tako nekim praznookim džokovima što se u Holivudu glumcima nazivaju).  

Bio bi ovo vrlo dobar film, samo da nije takvih zanemarljivih detalja koje otkrijemo na kraju kao što su identitet ubice, motivacija za ubistvo i još ponešto vezano za kako-zašto cele te situacije. Ima tu pokušaja da se nešto kao preispituje i kritikuje – kako meta-žanrovski, tako i društveno-satirički, ali i jedno i drugo je polovično. Ono što im je bilo glavno je – gimik, i s njim je napravljen prilično dobar film. Ako se ne računa to što glavno pitanje (KAKO i ZAŠTO to ponavljanje?) ostaje neodgovoreno, a ono što na kraju jeste odgovoreno (KO je ubija, i ZAŠTO) – bolje da nije, jer je krajnje imbecilno. Ipak, vožnja je bila sasvim zabavna sve do odredišta. A kad smo tamo stigli: ŠTA? OVO JE TO? Jbg.

WITHOUT NAME

IRE, 17

***

3-

Velika je šteta što jedan takav genije kakav je Aldžernon Blekvud nikada nije doživeo da mu se neka od priča pretvori u film – ali je zato WITHOUT NAME najbliže što se tome prišlo u novije vreme, a i šire. Nekakav profa dođe sa svojim geodetskim spravama da premeri jedno parče puste šumovite zemlje u Irskoj samo kako bi se ispostavilo da se ta „vilinska šuma“ ne povinuje ljudskim mernim instrumentima. Ova premisa je čak veoma slična Blekvudovoj priči „Drevna svetla“ o jednom zlosrećnom geodetskom službeniku – naslovnoj u novoj zbirci koju vam Orfelin sprema (izlazi oko 20.12. ove godine).

Dapače, ova senovita lokacija počne da se poigrava profinom percepcijom prostora, vremena i stvarnosti, a stvari se komplikuju kada mu dođe asistentkinja s kojom vara ženu, a onda i kad ova curica u šumi upozna mlađeg, zgodnijeg i nimalo šonjavog tipa koji tu samuje i tripuje na gljivama... Kao što će se pokazati, ljubomora nije dobar začin u čorbi sa gljivama i vilama...

Upozorenje: ovaj film ima malo senzacionalističkih scena – nema krvi, ubijanja, izbečenih faca i džamp-skerova; ovo je film atmosfere, ALI kakve! Jedna od najboljih scena je kad se pomenuta cura usred bela dana izgubi u šumi, na par metara od profe-ljubavnika.

Ne očekujte da vam na kraju sve bude jasno nacrtano, i ne tražite to. Predajte se ovoj sivozelenoj, magličastoj, čoveku-nenaklonjenoj šumi i – uživajte u njenoj jesenjoj sumornosti. Ovo je odličan film da njime prekratite vreme dok ne izađu Blekvudova DREVNA SVETLA!

* * *

U idućem nastavku:

SREDNJAČKI I SLABI HORORI 2017

(da znate šta svakako vredi izbeći)