Dok ja pregledavam
prevode i pišem pogovor za jubilarnu, 20. knjigu edicije „Poetika strave“, i
iščitavam neke druge stvari, evo javio nam se povremeni saradnik, „Matoji“, sa
svojim osvrtom na jedan od novijih filmova Kjošija
Kurosave.
Ja još nisam stigao da ga pogledam, pa do tada, evo šta veli do sada pouzdani Matoji:
Ako biste u najavi nekog filma pročitali da je on
produkt međudržavne saradnje i da je deo programa obeležavanja
dvadesetpetogodišnjice njenog uspešnog trajanja, pritom da je jedna od zemalja
u kojoj se i odigrava radnja, Uzbekistan, najčešći komentar bi svakako bio:
„Tja, još jedan istorijski epik za podizanje nacionalnog ponosa uz pregršt
sentimentalnog patriotizma i naduvanog heroizma...“ Ali ako se zna da je druga
strana u toj kulturnoj razmeni Japan, čije istorijske veze sa Uzbekistanom sežu
do Drugog svetskog rata kada je grupa japanskih ratnih zarobljenika, dekorišući
prostorije nacionalnog teatra Navoi u Taškentu, značajno doprinela stvaranju ovog
remek-dela arhitekture, onda će već barem poznavaoci filma i snage japanske
kinematografije da se zamisle. Tim pre što iza pomenutog filma stoji ekipa
iskusnih japanskih sineasta na čijem čelu je Kjoši Kurosava! Sada već ovo
saznanje kod dotičnih izaziva čuđenje, jer pomisao na Kurosavu asocira na nekonvencionalne
horor filmove ili u najboljem slučaju na egzistencijalističke (psiho)drame
osobene poetike. „Šta dovraga on radi u Turkmenistanu... ovaj, u Uzbekistanu,
na pustinjskom suncu u orijentalnoj, islamskoj kulturi?!“
Nakon uspešnog suzbijanja neverice ipak mora da se
zaključi: da, istina je, Kurosava je napisao jednostavnu realističnu priču o
snimanju dokumentarca o egzotičnom Uzbekistanu od strane japanske filmske
ekipe, zaposlenika jedne turističke televizije. I zaista, film počinje i
razvija se kao doku-drama o snimanju travel-channel dokumentarca uz
registrovanje prirodnih lepota, lokalnih običaja i mentaliteta ljudi na jednom
od centara bivšeg „puta svile“, Samarkanda. Ipak, vrlo brzo u prvi plan izbija mlada
neustrašiva Joko, voditeljka emisije, ona koja pred kamerom do pojasa u vodi
lovi mitsku ribu, hrabro proba lokalne kulinarske specijalitete, prkosi sili
teže u gradskom luna-parku i sve to uz široki osmeh. Međutim, gašenjem kamere
gasi se i njen osmeh, javlja se zabrinutost prividno zbog problema na setu, ali
zapravo zbog buduće karijere. Ona zapravo strepi zbog audicije za pevače, koja
je očekuje po povratku u Japan, jer želi da postane pevačka zvezda. Naravno, tu
su i ljubavni problemi, pošto joj je komunikacija sa dečkom, nakon što ga je
ostavila u drugoj vremenskoj zoni, otežana. Ovim nevoljama pridružuje se i
blaga nelagodnost koju svaki stranac oseća kada ostane sam u tuđoj zemlji.
Naime, Joko, nepoštovana od ostatka tv-tima, voli da se iskrade i da sama,
lagano obučena, tumara nepoznatim ulicama, što u ovoj muslimanskoj zemlji bode
oči i dodatno pojačava njen osećaj izolacije. Pri povratku sa jednog od tih
lutanja ona nailazi na vezanu kozu, koja očajnički pokušava da se oslobodi. Taj
događaj je potrese i narednih dana, kada ostaju bez ideje šta dalje da snimaju,
predloži da otkupe od vlasnika kozu i da je pred kamerom oslobode. Kasnije do
kraja snimanja Joko upada u još neke nezgode, ne mnogo drugačije od nevolja
koje je većina vas doživela na putovanjima, još jednom sreće kozu, sada u
divljini, puno joj je srce, zapeva i sa pesmom uleti u odjavnu špicu. The End!
„I šta... to je to?! Ništa od natprirodnih
dešavanja, letargičnih duhova, poremećenih ubica, pa čak ni od zlokobne ili pak
začudne atmosfere, niti ostalih bilo kakvih iščašenosti sa japanskim trejdmarkom?!“
- zapitaćete se vi. Da, tako je, ništa od svega toga. Krajnje jednostavna
priča, gotovo nefilmična, suva drenovina! Neupotrebljiva osim u rukama majstora
anderstejtmenta, suptilnih nagoveštaja oličenih u škrtostima glume, kretanja
kamere, montaže, prigušene antiklimaktične muzike i zvukova, a bujnosti unutrašnjeg
života likova, prostora obuhvaćenog mirnim opštim planom, sveprožimajuće tišine.
Ukratko, samo Kurosava može nešto ovako predisponirano
kao nefilmično da pretvori u bogato sinematično iskustvo. Jedan od tajnih,
magičnih sastojaka njegovog osobenog izraza je manipulacija strahom gledaoca.
Ovaj put ti strahovi nisu duboko egzistencijalni, već površni, svakodnevni,
više poprimaju oblik strepnje pred prvim prolaznikom, nekom novom stvari ili
sledećim zadatkom. Joko je u takvoj situaciji. Oseća nesigurnost zbog nove,
njoj nepoznate sredine i ljudi, zazire od uniformisanih lica, beži od njih iako
nije ništa skrivila i na kraju odsečena od straha privedena je u policijsku
stanicu. Tamo na televiziji, na vestima, ugleda scene vatrene stihije u jednoj
japanskoj naftnoj rafineriji, ispostaviće se u oblasti u kojoj radi njen dečko
kao vatrogasac. Strah tada dobija novo lice. Ali svi ovi strahovi kod Joko su
manifestacija jednog temeljnijeg straha, straha od izolovanosti i samoće. Zbog
toga njen osnovni cilj u Uzbekistanu postaje oslobađanje one vezane i uz to
ograđene koze, jer osloboditi kozu za Joko znači osloboditi sebe od svih ovih
strahova.
Da bi gledalac mogao da se saživi sa strahovima
glavne i jedine protagonistkinje, Kurosava mudro koristi opšteprihvaćene
predrasude o islamskom ekstremizmu. Prateći Joko ulicama Taškenta, kamera hvata
u dubini kadra stroge poglede konzervativnih Uzbekistanaca, koji van fokusa objektiva
postaju fluidni kao i preteći duhovi u Kurosavinim hororima. Takođe,
osetljivost publike na kataklizmične scenarije, koji se nemilosrdno plasiraju
preko medija, ovde je iskorišćena da gledalac sebi dramatično predstavi borbu Jokinog
dečka sa vatrenom stihijom i da saučestvuje u brizi za njegov život. Ali više
nego što podstiče nagone ili na kontemplaciju o njima, ovaj film svojom
zanatskom i pre svega vizuelnom umešnošću vraća veru u film kao nezavisnu
umetničku formu, kojoj nije potrebna ni interesantna priča, ni teatralnost
pozorišta, ni virtuozna muzikalnost da iznese najveće istine, tj. lepotu kao
najvišu istinu u umetničkom stvaranju. Sva ta zanatska pregnuća usklađena su u
Kurosavinom low-key registru: prirodna neusiljenost glumaca koji su ionako
u scenariju predviđeni da budu ljudski dekor i podsticaj glavnom ženskom liku,
nosiocu radnje i idejnosti filma; fotografija koja uključuje dramatično osvetljenje i
širokougaonu statičnu sliku i na kraju napeta tišina koja ispunjava ove
statične, ali dramatične kadrove.
Najuzbudljiviji estetski doživljaj u filmu je Jokoin
san u kojem je vrhunskom vizuelnom izražajnošću dočarana njena težnja za karijerom
pevačke zvezde. Njen prolazak kroz raskošno ukrašene pristupne prostorije Navoi
teatra je prikazan kratkim kadrovima (jedan kadar - jedna prostorija) sve do
uspona na binu u centralnoj sali, kada jedan dugi opšti plan i jedan krupni kadar
potcrtavaju njeno pevanje. Akiko Ašizava, koja je stalni Kurosavin direktor
fotografije još od filma Loft, iskoristila je maksimalno prirodno
osvetljenje i svaka uslikana prostorija je kao zamrznuti kadar sama po sebi
umetničko delo. Sve to je znalački umontirano da simbolički predstavi Jokoin
blistavi put ka zvezdama. Ova kratka suptilno onirična sekvenca je ujedno i najbolja
posveta japanskim ratnim zarobljenicima na ostvarenim rezultatima u dekoraciji
enterijera Navoi teatra. I pored političkog konteksta nastanka ovog filma,
iluzorno bi bilo očekivati od Kurosave da da bilo kakvu drugu jaču političku
aluziju, što bi bio presedan u njegovom opusu. I posle To the Ends of the
Earth on i dalje ostaje apolitičan u najpozitivnijem smislu reči. Težište
njegovih preokupacija se zadržava u intimnoj sferi, u sferi psihologije, tj. u
centru njegovog sveta ostaje čovek - jedinka u borbi sa svojim demonima i u
njemu se vode odsudnije bitke, nego što su one u spoljnom svetu između ljudi
ili između čoveka i sistema/ideologije.
