HOROR + SF = SMAK SVETA (The Dragoš Kalajić Show)

            Već sam na ovom blogu pisao o kontroverznom intelektualcu desne nagnutosti, Dragošu Kalajiću (1943-2005): jednom su povod bili njegovi napisi o Satanizmu na pragu 1990-ih (evo ih OVDE), a drugi put – osvrt na njegovu knjigu SMAK SVETA, koju čine tekstovi sa kraja 1970-ih (taj moj napis stoji OVDE). S obzirom na tematiku ovog bloga, Kalajićeve teze o horroru i naučnoj fantastici iz te iste knjige zaslužuju poseban osvrt koji će sada i dobiti.

            Sasvim prirodno, on ove žanrove posmatra kao fenomene izrazito negativno obojene, dekadentne, barem iz njegove vizure tradicionalizma i ženomrzačkog (a švalerskog) falocentrizma. Kalajić, kao i svi tradicionalisti, zagovara fiksiranu "stvarnost" i "večite vrednosti" a oglašava se protiv bilo kakve promene, ispitivanja, istraživanja, različitosti, drugosti, on je za ono što stoji (u centru, u stožeru) a protiv onoga što se kreće, za tvrdo naspram mekog, za skamenjeno naspram fluidnog i protejskog, i naravno – protiv bilo čega što dovodi u pitanje suverenost tzv. "zdravog razuma".  

Nažalost, iz njegovih napisa o hororu i SF-u bolno je očigledno da on o njima ne zna ama baš ništa osim sopstvenih predrasuda, i da ih opisuje iz druge i treće ruke, kao što i o mnogo toga drugog u svojoj knjizi piše na osnovu nečega što je pročitao u sumnjivim novinama. On o ovim žanrovima piše površno, iz ugla "malog Đokice", a da pritom nije ni pogledao ili pročitao bar neka reprezentativna dela, ako ni zbog čega drugog a ono barem da bi konkretnim primerima ilustrovao svoje – predrasude.

Stoga je sasvim logično da će jedan tradicionalista posmatrati SF kao "obrnuti mit", kao negativni odraz svojih okamenjenih ideala: 

"Tako se Homerov Odisej vraća svom zavičaju, kraljevstvu Itaci – za razliku od heroja moderne naučne fantastike, koji beže ili odlaze sa planete. Stojeći uspravno na uporištu svog ethnosa i ethosa, antički Odisej smelo i s prezirom odbija sve ono čemu nepovratno teže i žude interplanetarna lutanja iskorenjenih egzistencija modernih Odiseja: obećanja i pretnje, pretnje i ucene, ucene i utopije, utopije i iluzije, iluzije i fantazme. Odisej zna svoj put povratka središtu njegove realnosti, a heroji naučne fantastike osećaju se najčešće izgubljenim u svemiru, bez orijentacije, bez cilja, lutajući od jedne ka drugoj izdaji realnosti, ka 'fantastici'" (str. 253).

Ovo naklapanje i napamet-pričanje, naravno, ima vrlo malo ili nimalo veze sa naučnom fantastikom – čak i onom pisanom u vreme kada je kalajić ROĐEN (1940-ih), a nema ama baš ni najblaže veze sa onom koja je nastajala u 1960-im i 1970-im, i s kojom se Kalajić, da je samo hteo, itekako mogao dobro upoznati. Kalajić je možda snobovski odbacio pomisao da čita Balarda, Dika ili Legvinovu (koja bi ga zasigurno, da je uopšte znao za nju, navela u paroksizme gnušanja, a naročito romanom LEVA RUKA TAME koji veliča sve ono čega se desničari gade), pa mu je zato predstava (predrasuda) o SF-u čak na pragu 1980-ih bila zasnovana na palp sveščicama i jevtinim stripovima. Ali za njega apsolutno nema opravdanje što se, kad se već u ovom kontekstu dotiče Odiseja, ni jednom rečju ne osvrće na Kjubrikovu ODISEJU (1968), čisto da bi ta nagvaždanja o herojima "izgubljenim u svemiru, bez orijentacije, bez cilja, lutajući od jedne ka drugoj izdaji realnosti" bila koliko-toliko potkrepljena nečim konkretnim. 

Ali, ako bi posegao za nečim konkretnim, pa još reprezentativnim (a ne trećerazrednim), Kalajić ne bi mogao da izvede svoje jeftine poente u sudaru sa stanjem na terenu koji ne poznaje. Zato mu je lako da stvari pojednostavljuje i iskrivljava kako njemu odgovara – a pošto desničarski um nije naklonjen preispitivanju nego čvrstim vekovnim istinama koje mu uvaljuju "autoriteti", onda može glatko da proguta i ono što mu Kalajić smućka, kao suštu istinu:

"Dakle, za razliku od drevnih mitova, koji svojim vrednostima bude, uspravljaju i opominju čoveka da bude ono što najbolje jeste, da dosegne normu tih vrednosti, mitovi naučne fantastike nadmeću se sa užasima stvarnosti, te predstavljaju neku vrstu smirujuće utehe (sic! postoji li uznemirujuća uteha?) za modernog čoveka, pokazujući mu da ima i gorih mogućnosti realnosti" (254).

            I tako se čitav SF dade otpisati s jednim "Hej, pa nama i nije tako loše!" kao objašnjenjem žanra. Ali, nema li tu i jedna kontradikcija s ranije rečenim? Ako SF pruža utehu (pa još smirujuću!) pred užasima stvarnosti, ako nam u suštini kazuje "Sedi di si jer ni za di si nisi", čemu onda to gorepominjano lutanje po svemiru, čemu žudnja za novim planetama, za neistraženim prostorima (ne samo svemira!)?

Stvari su, kao što možete naslutiti, još daleko zabavnije kad se mislilac Kalajićevog tipa posveti – hororu! 

Poglavlje SMAKA SVETA, nominalno posvećeno "horroru", jedno je od najdužih u knjizi (15 strana). Avaj, kad otvorite te stranice, videćete da se tu zapravo vrlo malo govori o hororu u književnosti i na filmu. Umesto toga, Kalajić i ovde (kao i u drugim svojim tekstovima) prolongira tlapnje pokupljene iz senzacionalističkih trač-novina o snuff filmovima, bez obzira na to što oni u vreme ispisivanja njegovih redova NISU postojali: bili su samo urbana legenda i trtljanje žute štampe koje je ovaj vrli "intelektualac" bez rezerve prihvatio zdravo za gotovo:           

"...trka u zagađivanju ambijenta užasom nastavlja se, te u skoroj budućnosti u izlozima mode možemo očekivati i prave leševe ljudi, kao što već danas, u 'snuff movies', u 'filmovima smrti', pod pravim kuršumima, pod udarcima pravih noževa, šiklja prava krv glumaca, koji tako umiru da bi zadovoljili potrebu za spektaklom prave smrti" (str. 157). Aha, evo, tek što nije... 

            Kalajić mašta o "verodostojnoj lepoti", što mora da je nekakav prozaični, prizemni, banalni ideal što se graniči sa kičem, barem ako je suditi po Kalajićevim slikama na kojima je taj ideal otelotvoravao. Da, Kalajić je bio i slikar, a ceo ovaj tekst ilustrovao sam izborom karakterističnih primera kalajićevskog desničarskog kiča, prilično sličnog "zdravoj" estetici koju su nacisti propagirali, a nasuprot tzv. "degenerisanoj" umetnosti (dadaizam, nadrealizam itd), na koje se i Kalajić ostrvljuje:

"Možemo zaključiti da su biće, priroda i verodostojna lepota (sic) zabranjeni u univerzumu moderne kulture; takva zabrana upravo onemogućuje njegovim stanovnicima da spoznaju užas sadržaja tog univerzuma" (str. 159).

            Čika Dragoš žustro osuđuje "demonizaciju" čoveka i njegovu "kretenizaciju", i kao dokaz tog procesa navodi izjavu dadaiste, Tristana Care: "Dada svim snagama radi na instauraciji IDIOTA svuda" (160). Ovakvim vađenjem iz konteksta i (ne?)svesnim falsifikovanjem značenja reči onih sa kojima se ne slaže, Kalajić se pokazuje fantastično zadrtim, površnim i kratkovidim "intelektualcem" – naročito za nekoga ko i sam pokušava da se bavi umetnošću (pored ostalog). 

"Industrijska civilizacija sa svojom ideologijom pružila je neposredne uslove za trijumf 'htonskog' užasa i čudovišta stvaranih u Dedalusovoj laboratoriji. Ta mitska 'htonska' figura homo fabera jeste prauzor i mnogih izumitelja čudovišta masovne kulture XX veka..." (161)

Kalajić u navedenim redovima brka uzroke, simptome i vakcine, jer ne zna da je horor rođen bukvalno kao odgovor (protivljenje!) "industrijskoj civilizaciji" u usponu (gothic 18. veka). Takođe, prauzor mnogih izumitelja čudovišta nije nikakva HTONSKA, nego upravo SOLARNA, APOLONSKA figura Prometeja (setimo se podnaslova Frankenštajna), a ako su rezultati njegovog dejstva u modernom dobu pervertirani i pretvoreni u čudovišta, to nije zbog dekadentne naslade i afirmacije toga u hororu, nego upravo zbog KRITIKE pervertiranja nekih temeljnih vrednosti u "industrijskoj civilizaciji" – kritike koja je nadahnula skoro sve vodeće pisce horora 18. a naročito 19. veka! Totalno je neosnovano PROTIVNIKE onoga što se ovde napada nazivati SAUČESNICIMA!

            Tek povremeno se autor seti da bi trebalo da piše i o hororu, pa tako nabaci poneku površnu opservaciju, poput ove, iz koje je očito da mu je, možda iz štampe ili literature, ili sa TV-a, poznat zaplet holivudskog FILMA, ali ne i romana Meri Šeli: "Frankenstein ima telo leša u koje je presađen mozak ubice, 'oživljeno' energijom elektriciteta" (str. 161). Kao što i vrapci na granama znaju, taj fazon sa mozgom poremećenog ubice dosetka je Holivuđana, i nema ni najblažeg pandana sa romanom o kome ovaj govori.

"Takođe, veoma je simptomatično da je u originalnom delu Mary Shelley čudovište 'drugorazredna' figura; kasnije, interes publike se koncentriše na čudovište koje postaje glavni protagonista (sic) velike serije literarnih i filmskih dela." (161)

Prvi deo rečenice je dubiozna, a drugi deo definitivno netačna tvrdnja. Nije jasno na osnovu čega je Kalajić zaključio da F-ov stvor u romanu "drugorazredna figura": ne samo što se čitav zaplet vrti oko njega, što je prisutan kao akter (i govornik!) u nizu ključnih scena, nego roman sadrži nekoliko poglavalja u potpunosti datih iz vizure blagoglagoljivog "čudovišta"! On, zatim, tvrdi da kasnije "čudovište postaje glavni protagonista – kao da postoji sporedni protagonista (!); ali Kalajić je sklon terminološkim omaškama ove vrste jer, na kraju krajeva, ni književnost ni film nisu njegov teren i on tu stvarno jezivo baulja. Lepo bi bilo da je autor naveo na koja to, konkretno, literarna i filmska dela misli; bilo bi baš dražesno da je naveo primere za svoje aksiomatske tvrdnje; ali, on to ne čini skoro nikad, pa tako ni ovde (a i kad se prevari pa navede izvore, oni su često krajnje sumnjivi – vidi dole)! 

Ipak, kao što čak i površniji poznavaoci istorije horora znaju, kasnije – posle Univerzalovih igrarija na temu Frankenštajna – dakle, u Hamerovim preradama, nije čudovište nego je upravo DOKTOR pretvoren u "glavnog protagonistu" i nosioca subverzivnosti tih filmova (o čemu je još Munitić vrlo lepo pisao u Fantastici na ekranu, objavljenoj nekih 7 godina pre Kalajićeve knjige, pa se ovaj barem tu, kod eksperta, mogao obavestiti o onome što mu, očito, nije poznato).

            Ajde što se u horor ne razume (a piše o njemu!), još i nekako da razumemo; ali šta ovaj vajni "slikar" trabunja o likovnoj umetnosti, to jezivo lupetanje kao da potiče od nekog inkvizitora teleportovanog iz mrakova Srednjeg veka – ili barem iz Hitlerove Nemačke: 

"Širenje užasnih sadržaja moderne kulture implikuje i gubitak svesti o njihovom istinskom značenju. Kao jedan autohtoni sistem ili univerzum, moderna kultura ili umetnost isključuje iz svoje sfere prirodu, čoveka i lepotu (sic): otuda moderna kritika opisuje svoj predmet u terminima koje pruža ista sfera, dakle lišena termina kao što su upravo "priroda", "čovek" ili "lepota'. Posledica tih proskripcija su očigledne: umesto da o kreaturama jednog Picassoa, Ernsta ili Moora govori terminima čudovišnosti u odnosu na model-referencu psihosomatske norme čoveka, moderna kritika nekritički prihvata reference koje nude reklamni prospekti tih kreatura, te govore terminima 'kubizma', 'nadrealizma' ili 'organske dijalektike punih i praznih volumena', osnivajući svoje sudove na pukim tautologijama. Nije primećen veliki značaj alarma koji sadrži ideja 'kubizma', svodeći sve stvari i pojave na nekropolske kocke, ili ideja 'nadrealizma' koji zabranjuje razum i svest u ime slobode 'podsvesti'" (163).

Znači, samo realizam, samo kič, samo držanje za "model-referencu" kao pijan za tarabu! "Psihosomatske norme čoveka" ne smeju biti narušavane nekim fragmentacijama, defiguracijama i stilizacijama, nego samo kopirane sa naci-postera, kao na Kalajićevim kič-slikama.

Pošto već ne zna ništa o hororu u književnosti i na filmu, Kalajić je nešto malo pročitao o horor stripovima, pa se na njih ostrvljuje: 

"Što se tiče američkog stripa, dr Wertham je sredinom pedesetih godina objavio iscrpnu studiju sa 'okulističke' tačke gledišta. Naveo je niz veoma simptomatičnih primera slika i reči. Po Werthamu, 'početkom četrdesetih godina deca su se još uvek užasavala kada bi u nekom stripu videla motiv očnog ozleđenja. Danas taj motiv smatraju kao normalni postupak'" (str. 165).

            Kalajić se ovde poziva na zloglasnog Fredrika Vertama, fundamentola koji je početkom 1950-ih u SAD objavio senzacionalistički falsifikat, knjigu Seduction of the Innocent (1954), gde je udario na sva zvona o tome kako stripovi (a naročito horor tematike) negativno utiču na mladež. Da ne prepričavam tuđe reči, evo šta se danas zna: "While the findings of Wertham (who died in 1981) have long been questioned by the comics industry and its advocates, a recent study of the materials he used to write “Seduction of the Innocent” suggests that Wertham misrepresented his research and falsified his results." Evo detalja o tome OVDE, pa vidite sami kakvog je lažova i falsifikatora Kalajić uzeo za uzor i izvor svojih "fakata"!

            "Sredinom pedesetih godina dr Wertham je preduzeo i niz širih akcija buđenja javnog mnenja. Uzalud" (str. 166). Uzalud, laže Kalajić. "Uzalud", nariče on, predstavljajući sirotog docu kao nekakvog vapijućeg u pustinji koga niko, navodno, nije slušao, i čije su akcije bile uzaman. Da, ako verujete Kalajiću. Međutim, u konsenzus-stvarnosti koju većina nas deli, laži i prevare i moronizmi ovog doktora ne da NISU bili uzalud, nego su direktno doveli do ZABRANE (samoukidanja) praktično svih horor-strip magazina u SAD tog vremena.

Evo šta kaže Vikipedija: "The committee's questioning of their next witness, EC publisher William Gaines, focused on violent scenes of the type Wertham had decried. Though the committee's final report did not blame comics for crime, it recommended that the comics industry tone down its content voluntarily; possibly taking this as a veiled threat of potential censorship, publishers developed the Comics Code Authority to censor their own content. The Code banned not only violent images but also entire words and concepts (e.g. "terror" and "zombies") and dictated that criminals must always be punished— thus destroying most EC-style titles, and leaving a sanitized subset of superhero comics as the chief remaining genre."

Da vam dr Ghoul pojasni: zabrana levičarskih kategorija /monstrumi = drugost, manjine/ dovela je do hegemonije desničarskih kategorija /superheroji, ubermensch/!

Još su jasnije decidirani OVI iz Njujork Tajmsa:

"Wertham's influence was indisputable. Comic magazines that focused on horror, crime or shock and suspense stories were shut down by the dozens. An industry trade group, the Comics Magazine Association of America, and its regulatory body, the Comics Code Authority, were established to enforce strict guidelines of morality, decency and good prevailing over evil."

Uzalud, rekoste, dr. Kalajiću? UZALUD? Reklo bi se da je ta svinja Vertam ustvarnosti ipak postigla više nego dovoljno. Ali dr. Kalajić ne staje tu; ne, kad se već zahuktao u svom pravedničkom gnevu, on nastavlja:

"Ideologija svih tih čudovišta novog stripa, od 'Diabolik', 'Satanik', preko 'Tales from the Crypt', 'The Vault of Horror', sve do 'Vampirelle', kao što i sami naslovi svedoče, jesu u znaku satanizma, kanibalizma, nekrofilije, vampirizma, droge i perverzija" (str. 167). 

Ovo je takođe, u najvećem delu, notorna budalaština koja ne odgovara stanju na terenu: većina ovih stripova su krajnje benigni KRIMIĆI sa blagim uplivima fantastike i SF-a, a ponajmanje horora. Bez obzira što Kalajiću njihovi NASLOVI zvuče zastrašujuće, 'Diabolik', 'Satanik' i 'Vampirella' su sasvim nedužni, naivni, detinjasti, čak prozaični stripčići za decu i nedorasle: 'Diabolik' je akciono-špijunsko-krimi strip sa blagim uplivima fantastike, a 'Satanik' i 'Vampirella' su krajnje SOFT koketiranja sa onim što Kalajić, s pljuvačkom niz bradu, izdašno nabraja!  

"...sa našeg stanovišta, u pitanju je sekularizovani odraz 'htonske' religioznosti koja je kultovima i ritualima upućivala ka utrobi Majke Zemlje. Zato nije slučajno da su sva drevna čudovišta eminentno 'htonske' figure koje dolaze iz iste utrobe Majke Zemlje. U 'uranskim' prostorima nema čudovišta, jer je tu dovoljan jedan solarni, 'apolonski' pogled da bi se raspršili svi fantazmi noći i podzemlja" (168).

Zaista dirljiva vera u zdrav razum, u svetlost Sunca, u to da su čudovišta, noć i podzemlje samo "fantazme" koje će ubermuški falusni solarni princip da istopi kao sunce jutarnju rosu. Još je dirljiviji antifeminizam, tj. demonizacija žene i ženskog principa, materinstva i zemlje kao izvora svih zala i nakaza, a naročito kad dolazi od jednog cheesy švalera koji se, pred kraj života, ovako hvalisao:

"Kako priznaje najslavnija feministkinja, a potvrđuje Erika Džong, 'žene obožavaju fašiste'. Evo i sad, sedom i na pragu starosti, od mondenskog šetališta Gštada do prijema u rimskim salonima prinčeva Ruspoli ili Kolona, nametljivo mi se nude zgodne i mnogo mlađe, naočigled pomenute supruge, koja je takođe mlada, carski otmena i prelepa, lepša i od tajanstvene Ave Gardner, a kamoli banalne Monike Beluči. Naravno, dobro znam da to nije posledica neke moje fascinacije već ogromne nestašice muškaraca, koji masovno dezertiraju među pedere. Što reče jedan junak mog novog romana, osmatrajući visoko društvo Njujorka: 'Ako hoće da imaju dobar seks, žene ovde moraju da spavaju s crncima, a ako hoće da vode intelektualne razgovore, moraju da se druže s pederima. Kod Srba imaju i jedno i drugo, samo je njihov problem što to još ne znaju, a srpski da imamo preče brige.'"

 Eh, da... Srbi, narod najkurčevitiji... Pravi muškarci, intelektualne mužjačine, deficitarni barbarogenijalni jebači ustreptalih Evropljanki neutaženih usred pošasti pederizma... Ehhhh...

Nego, vratimo se hororima druge vrste:

"Zato po kožama te lobanje savremeni naslednici hipika slikaju ornamente užasa i halucinacija. Zovu se "Freaks", dakle "Monstrumi" (sic!). Nose to ime samodopadljivo, kao znak opštih inverzija. Čitaju stripove 'strave i užasa'. Ali, po statističkim podacima (KOJIM? GDE? – prim. Ghoul), ti stripovi čine najveći deo biblioteka studenata elitnih univerziteta, kao što je onaj u Berkliju. I ne samo za decu, studente, već i za 'elitu' odraslih, stripovi 'strave i užasa' osnovna su lektira." (169)

Kalajić kuburi s engleskim, a još više kuburi sa proizvoljnim "činjenicama" za koje ne navodi nikakve izvore, nego mu je argumentacija zasnovana na praznim floskulama "prema izvesnim saznanjima", "statistički podaci govore", "istraživanja su pokazala", "dobro je poznato" itsl. a da pritom nikad ne navodi ODAKLE ta saznanja, KOJA je to statistika u pitanju (ko, kada i gde je, na kom uzorku, vršio ispitivanje), KOJA su to istraživanja, KOME je to "poznato" i na osnovu čega.

Recimo, ja sam imao privilegiju i zadovoljstvo da godinu dana boravim na "elitnom univerzitetu Berkli", i vrlo sam temeljno i iscrpno prevrnuo i do temelja istražio njegove biblioteke, te stoga mogu da potpišem da je čista budalaština i LAŽ da tamo najveći deo biblioteka čine stripovi (horor, ili nekog drugog žanra)!

Međutim, čitav Kalajićev diskurs utemeljen je na onom vezanom za "moralnu paniku" (videti moj tekst o ZNAKU SATANE za elaboraciju), a proizvoljne tvrdnje karakteristične su za njega, i to što preteranije, što više bombastične, to bolje. Naročito je indikativno, pa na neki gorko-slatki, tužno-jezivi način i zabavno to što su uvek ti neosnovani, neutemeljeni NAPADI praćeni istovremenim plačipičkosanjem koje napadače opisuje kao ŽRTVE, čime se svesno pojačava osećaj PARANOJE. Na delu je sličan mehanizam kao u famoznom naci filmu THE ETERNAL JEW (1940) koji Jevreje prikazuje kao pacove: buduća žrtva se demonizuje i prikazuje kao pretnja, a budući mučitelji – kao potencijalne žrtve (osim ako se nešto odmah ne preduzme)!

Onaj koji je "otkrio" i javnosti predočio "fakte" (bez ikakvog osnova, utemeljenja, argumenata...) prikazuje se kao vapijući u pustinji (kao siroti dr. Vertam, koji se "uzalud" borio protiv pošasti horror stripova!). Potonji, iako plasira stav VEĆINE, glumi žrtvu, pretvara se da je MANJINA, i prorokuje da će i njegova borba, možda, biti ako ne "uzalud" a ono vrlo vrlo teška, jer protiv sebe ima legije i horde bezbrojnih nadmoćnih neprijatelja:

"Heroji, koji će možda istupiti protiv čudovišta, imaće mnogo teže zadatke nego njihovi mitski preci, jer će protiv sebe imati ne samo to mnoštvo čudovišta već i mnoštvo njihovih ljudskih poklonika i pristalica. Danas, da bi se ta čudovišta moderne kulture samo nazvala njihovim pravim imenom, treba imati izuzetnu smelost, jer se time izaziva linč 'javnog mnenja'" (str. 170).
Sličan diskurs moralne panike nalazimo i danas, svuda, bukvalno na sve strane; gde god se dotakne neka "osetljiva" tema, uvek je slična pesma: "Mi, normalni, strašno smo ugroženi! Postali smo manjina! Uskoro ćemo biti istrebljeni! A ovi nenormalni, što se predstavljaju kao 'manjine' (pederi, cigani, ateisti, sektaši, satanisti...) postaju sve masovniji, zauzimaju sva mesta, kote se i množe, sve ih je više, ima ih svuda, sve su moćniji, njihovi lobiji haraju, oni upravljaju, oni vladaju svetom, oni su povlašćeni, oni imaju sva prava a mi nemamo nikakva, bićemo uskoro istrebljeni fašizmom manjinskih grupa..." itd. itsl. Nažalost, iako ima i ponekog bisera u Kalajićevim pisanjima, suština se svodi ipak na nešto uglađeniju i kvazi-finiju varijantu predrasuda i netrpeljivosti tipičnih za današnje desničare: jedina krupna razlika između Kalajića i fundamentola po nacionalističkim (ali i mejnstrim) forumima je u tome što je on nosio leptir mašnu, bio malo pismeniji i pročitao nešto više mudrijaških knjiga od tipičnog "normalnog" Srbina. UZALUD!

Ja sam, eto, nazvao Kalajićeva lupetanja njihovim pravim imenom: uostalom, citati i argumenti koje sam naveo (kao i SLIKE) dovoljno govre za sebe, a da li će rezultat toga biti linč 'javnog mnenja' u Srbiji, gde je desnica sve dominantnija, ostaje da se vidi. No, ja kazah, i spasih dušu svoju!