BROJ 55 (2014)

**(*) 

3-

         Posle zapaženog debija sa filmom ŽIVI I MRTVI, Kristijan Milić i u svom drugom dugometražnom ostvarenju tretira ratnu tematiku, sa vojničinama u glavnim ulogama, i sa "svi ginu!" završetkom. Ne, ovo nije spojler, jer to se vidi već u prologu. U debiju je adaptirao romaneskni predložak, a ovde je za osnovu njegov scenarista uzeo "stvarni događaj" – šta god reč "stvarno" u ratu značila.

         Jer, stvarnost (ionako relativan pojam - da sad ne ulazimo u filozofiju) u ratu postaje dodatno relativizovana i polarizovana, a fakti se izmišljaju, šminkaju, fotošopuju, dorađuju, vade iz konteksta i na 300 drugih načina prilagođavaju vizuri jedne ili druge strane u sukobu. Zbog toga, kad na filmu vidite natpis "Zasnovano na stvarnom događaju" znajte da to uvek treba uzeti sa zrnom soli, a ako je u pitanju ratni film, onda i sa dvije žlice Vegete!

         Šta se, dakle, stvarno desilo? Na samom početku rata u Hrvatskoj, grupa hrvatskih vojnika upala je u zamku u jednom srpskom selu, gde su posle kraće opsade, svi do jednog pobijeni.

         A kako je ta stvarnost adaptirana u ovom filmu? Evo: grupica hrvatskih domobranitelja upadne u stupicu srbočetničkih zlikovaca – uđu u naizgled pusto selo sa svojim autobusom madmaksovski adaptiranim u oklopno vozilo, a tamo se naizgled nedužne starice, po svom dobro uhodanom običaju (vidi klasik četnixploitationa, HUNTING PARTY!), ubrzo preobraze u krvožedne četničke horde koje ove junake opkole u jednoj praznoj kući. I tu kreće DEAD BY DAWN puškaranje!

         Ta pucnjava pruža povod površnim kritičarima da porede ovaj film sa NAPADOM NA POLICIJSKU STANICU BR. 13, jer glupi srpski agresori idućih sat vremena iskaču na nišan ovima kao dileje, ginu na buljuke, sve dok na kraju njihova gola masa (tj. brojnost), uz pomoć malo dinamita, napokon ne zasole rep braniteljima i pokokaju ih sve do jednog, a retke polupreživele, tj. ranjene, dokusure noževima.

         Kaže mi Milić letos na Grosmanu da je završetak, u "stvarnosti", bio mnogo gadniji nego ono što je on na kraju filma nagovestio. Može biti, nisam proveravao. Ali šta s tim? Rat je: ne šamaraju se tu ljudi cvetovima ili luft-balonima. Gde je sranja (i Franja) – tu je i klanja.

         Ratovi su složene stvari: postoje uzroci, pa povodi, pa alibiji, pa zvanične, pa nezvanične istorije, pa skrivene igre i "učesnici" iz senke (inicijatori, sponzori, nalogodavci)... Ukratko, slojevite su to i zajebane stvari, naročito u jednom građanskom ratu – jer o tome ovde govorimo. 

Šta god ovi tamo maštali o nekakvoj "nezavisnosti" svoje nepropisno i nasilno (nemački sponzorisano) otcepljene državice, i koliko god ponavljali refren o "agresiji" valjda nekakvih Marsovaca, a ne njihovih sopstvenih stanovnika kojima se ova "neovisnost" nije baš sviđala, to je ipak bio građanski rat između predstavnika nove, protivustavno otcepljene "nezavisne" države, stotina hiljada pripadnika njihovog konstitutivnog naroda koji su drugačije gledali na buđenje duhova NDH, i pripadnika vojske države koja to nakaradno otcepljenje tada nije priznavala (kao što nijedna normalna ne bi).

         Gornji truizam – o složenosti rata kao takvog – ističem kako bih podvukao sledeće: nemoj da vas neko laže da je moguće snimiti ratni film, odnosno film o ratu, koji je lišen ideologije, koji se može posmatrati samo kao nedužna, idejno neutralna akciona priča. Ne, deco, ovo nije NAPAD NA POLICIJSKU STANICU PAKRAC ili tako nešto. Ne, ovo nije neutralan film. Ovo je domoljubni, propagandni uradak koji, 20 godina posle rata okončanog progonom domicilnih "agresora", veliča jednu (svoju) i demonizuje drugu (srpsku) stranu.

         Zato, ne verujte kritičarima koji tvrde ovo:

         "Milić mijenja paradigmu hrvatskog ratnog filma – iz njega izbacuje politiku i ideologiju, a uvodi akciju. Priča o 20ak hrvatskih vojnika koji početkom rata naivno upadaju u zasjedu u slavnoskom selu Kusonje te se pokušavaju oduprijeti neusporedivo brojnijim i bolje naoružanim postrojbama lokalnih Srba kojima podršku daje JNA ni u jednom trenutku ne koristi ideološku ili nacionalističku retoriku.

         Umjesto domoljubnog poziranja i moraliziranja, Milić se uzda u klasične obrasce žanrovske naracije i akcije, te umjesto deklarativne podjele na naše i njihove, dobre i loše, Hrvate i Srbe, ustaše i četnike, diferencijaciju radi izborom pripovjedača i narativnom strategijom iz koje je ipak sasvim jasno tko je napadnut, a tko se brani. 

U našoj ideologijom preopterećenoj kinematografiji to je gotovo nezabilježen postupak, naši filmaši radije na početku jasno kažu bobu bob, a četniku četnik, za svaki slučaj, kako ni posljednjem dokonom branitelju ne bi palo na pamet optužiti ih da izjednačavaju žrtvu i agresora."

            Istina je da ovaj film donosi "pomak" samo unutar kinematografije koja se do sada nije proslavila kritičkim ili iole umetnički vrednim filmovima o tzv. "domovinskom ratu" (blagi, ali vrlo blagi izuzetak su CRNCI o kojem sam ovde već pisao; klikni...). Pomak postoji samo ako za paradigmu uzimamo patetične pamfletaške bezvrednosti tipa Vrijeme za…, Cijena života ili Bogorodica. Dakle, da – BROJ 55 nije debilna tirada za idiote, jer svoju propagandu ne izvodi naivnim i transparentnim, već pritajenijim, lukavijim, pa ako ćemo pravo, i filmski zanimljivijim postupcima. Ali to ne znači da NIJE propaganda.

         Goreceitirani recenzent samom sebi uskače u usta samo koji pasus dalje, kada nesvesno (!) razotkriva strategiju koja je ovde na delu – jer ovde, umesto eksplicitnih domoljubivih tirada, mnogohvaljeni ŽANR služi za lukavu promidžbu istog onog što su neveštiji propagandisti tokom 1990-ih infantilno i u prvom planu plasirali u svojim potpuno estetski bezvrednim pamfletima.

         Naime, recenzent naivno hvali "njegov tretman negativaca koji su posve neindividualizirani, svedeni gotovo na prirodnu nepogodu ili pak iskonsko zlo. Ono nema lica ni identiteta, ono je vani, u mraku, i vreba na glavne junake čim pomole glavu, ono je dato i kao takvo redatelja zapravo i ne zanima, fokus njegova interesa stoga su oni koji mu se pokušavaju suprotstaviti, naravno ne iz ideoloških pobuda, već kao i svi vojnici u svakom ratu, kako bi preživjeli."

         Koliko naivan i/ili glup čovek treba da bude pa da ne opazi šta je zapravo ovde rekao? Srbi – "negativci" – ovde su prikazani kao prirodna nepogoda, kao jebeno ISKONSKO ZLO, nešto bez identiteta, nešto što je DATO – jebena primordijalna sila Zla – i to je nešto lepo, to je hvale vredno, to izdiže ovaj film? To što je Srbe sveo na nekakve zombije i slična čudovišta? Pa čak i Karpenterova MAGLA ima jači identitet i motivaciju od Srba onako kako su prikazani u ovom filmu!

            Kritičar "Slobodne Dalmacije" je još jedan od onih koji hvale ovu hororizaciju Srba kao bezlične demonske sile iz nekog B filma strave i užasa (jer to je ovde posredi, film strave i užasa, za Hrvate – naime, biti suočen sa Srbima koji, zapravo, nisu babe, starci, deca – koji, čak, imaju i oružje, pa se stoga ne daju olujno, "junački" počistiti!). Evo šta nam veli vrli kritičar:

"U kuću polako, ali sigurno, poput antagonista filmova strave i užasa, ulaze naoružani neprijateljski vojnici, a zvuk odzvanjanja jedinačnih hitaca iz unutrašnjosti govori više od slike."

I nešto kasnije:

"Posegnuvši za Hillom, Fordom i Carpenterom kao redateljskim uzorima, Milić se neprijateljima u pravilu ne približava. Tako, ovi do završne sekvencije ostaju izvan fokusa kao utjelovljenje gotovo pa fantomske sile koja juriša u valovima poput Hillovih sablasnih Cajuna, Fordovih neviđenih Arapa ili Carpenterovih napadača na policijsku stanicu, da ne kažemo i Romerovih zombija, samo naoružanih do zuba."

(Uzgred, vajni kritičar je valjda mislio na Fordove Apače, a ne Arape, ali OK, ponela ga emocija, uostalom sve su te Paradigme Iskonskog ZLA iste i međusobno zamenjive, kao što nam Holivud već četvrt veka pokazuje; u scenarije sa arapskim teroristima mehanički se umesto njih upisuju Srbi… a do prekjuče su u sličnoj ulozi bili Apači…)

Sad, od hrvatskih novinara i blogera se ovakva vizura i može očekivati; ali stvari postaju složenije, i tužnije, kad vidite da budaletine sa "našeg" B92 takođe nekritički prepisuju PR ovog filma, i ovako ga predstavljaju:

"I dok se tokom prve polovine filma gledaocu servira prvoklasna akcija, ne i mnogo više, s vremenom se poistovećivanje sa junacima ostvaruje mnogo efikasnije, a ljudske priče do kraja filma dobijaju prednost. Suprotno očekivanjima, negativci kao takvi jasno ne postoje (osim prepoznavanja nekoliko sterotipa u prikazivanju srpskih vojnika), već su jednostavno prikazani kao suprtostavljena strana."

Ne, negativci kao takvi "ne postoje" – osim nekoliko " sterotipa" (sic) sve je fine & dandy; oni su samo "suprtostavljena strana" (sic). Baš kao u jednom drugom "divnom" ratnom filmu takođe zasnovan na "istinitom" događaju koji mi sad pada na um kao savršena paradigma za ilustrovanje upotrebe žanra: sećate se filma BLACK HAWK DOWN Ridlija Skotine? Sruše se neki marinci usred Somalije helikopterom, i onda moraju da se probijaju kroz grad pun neprijateljskih vojnika i civila. SVI su im neprijatelji.

Umesto OPSADE tu imamo nešto kao "road movie" usred grada – pri čemu se grad pretvori u bojno polje, a celokupno stanovništvo u neprijatelje koji pucaju i svakojako napadaju američke branitelje demokracije dok im ovi jurcaju ulicama. Taj film je jedna velika akciona scena; i on je, kao i 55, naizgled lišen ideologije i politike, jer on se ne bavi time otkud ti Ameri usred Somalije, jel im tu tatko i kog đavola traže, ne, oni su samo neki simpatični momci u opasnosti, oni samo rade svoj posao, oni bi samo da prežive, ovo nije drama nego žanr, je li, čista akcija, adrenalinska zabava u kojoj su tamo neki ljudi (pa još crnci!) u ulozi glinenih golubova koje Ameri skidaju na desetine i stotine.

I ti Somalijci su prikazani ne kao ljudi nego kao utjelovljenje gotovo pa fantomske sile, poput Fordovih neviđenih Arapa, da ne kažemo i Romerovih zombija. I nitko neće suze liti kad crni Somalijac strada. Ili, kao u 55, kad zagine bradati Čedo Zlopogleđa…

             Dakle, da nacrtam: ŽANR je u filmu BROJ 55 upotrebljen kao kukavičje jaje, u istu svrhu kao i u ranijim, prostodušno-doboljubivim filmovima, kako bi se prikazala jedna pojednostavljena, iskonstruisana, iskrivljena, naivno (?) crno-bela slika, te stoga o nekom ozbiljnom "pomaku" ovde ne može biti reči. Samo je umesto jednog oruđa (blatantna patetična tirada) upotrebljeno drugo, malko modernije, pa ako hoćete i probitačnije, jer svoje poruku stavlja u drugi plan (gde u dobroj, efektnoj propagandi i treba da stoji).

         Sive zone? Relativizacije? Bilo je loših na svim stranama? Svi smo mi pomalo ludi, ponekad? Zaboravite na to! Ovaj film vam poručuje: ONI (Zli Srbi, Agresori) su nas napali, a MI (nejaki, nedužni, nenaoružani, Za dom ali ne i za borbu spremni) samo smo se branili!

 Tako glasi zvanična državna i opštenarodna storija, ozvaničena i NATO-om i Hagom i EU članstvom i svim ostalim nagradama za poslušnost i podatnost, storija koju pevaju i vlast i opozicija i starci na umoru i bebe u kolevkama, svi jednoglasno u horu.

         Stoga je indikativan izbor delića tog složenog rata koji nam se ovde ima prikazati. Naravno da je nemoguće (a pomalo i besmisleno) očekivati od jednog igranog filma da prikaže i uzroke i razvoj i kulminaciju jednog rata koji je trajao nekoliko godina. On nam prikazuje jednu epizodu, jedan fragment mozaika. I to je legitimno. To se i inače tako radi.

         Eno, recimo, i LEPA SELA LEPO GORE zasnovana su na jednom "istinitom događaju". Cela ta jebada u nekom bosanskom tunelu, sa Srbima opkoljenim Balijama, "stvarno" se desila. Ali, u čemu je razlika između ovih dveju epizoda? Samo u ovome: događaj u SELIMA je indikativan, slikovit, rečit, ZNAKOVIT. 

Takve je prirode (i tako je dodatno dramatizovan odličnim scenarijem i insceniran izuzetnom režijom) da u jednoj naoko minornoj epizodi tog rata zapravo kondenzuje i ogoljava daleko univerzalnije i opštije teme i dileme tog sukoba, a da pritom (uprkos korišćenju crnog humora, groteske pa donekle i karikature) NE pojednostavljuje, ne karikira, već naprotiv sukob i njegove korene (i aktere) pokazuje u svem njihovom složenom svetlu.

         55 ne radi ništa slično: on uzima jednu tendenciozno odabranu epizodicu koja nije rečita niti tipična niti znakovita za bilo šta, koja nema nikakvu bitniju univerzalnu dimenziju, ali je zato zgodna da, na kvarno, između redova, uvali simplifikovanu, maltene stripovsku (u najgorem smislu reči: dakle, "Lunov magnus stripovsku" a ne AlanMurovsku) crno-belu sliku ratnih sukoba u Hrvatskoj početkom 1990-ih.

         Baš zato što uzima ograničenu, lokalnu vizuru, ovaj film ne može da se nada inostranom životu kakav je, čak i usred sankcija, u doba najgore omraženosti Srbije na Zapadu, imao film LEPA SELA LEPO GORE na tom istom Zapadu. Jer, SELA koriste celokupan bogati filmofilski arsenal za jednu univerzalnu antiratnu priču. 

BROJ 55 koristi znatno skromniji arsenal estetskih postupaka za jednu pričicu po svemu malenu, i potpuno usmerenu (samo) na domaću, hrvatsku publiku – onu kojoj crno-bela podela ne da neće smetati nego će jedino takvu i biti u stanju da prihvati i proguta bez nasilja.

         Šta imamo ovde? S jedne (hrvatske) strane: neobučeni, nespremni kvazivojnici, golobradi početnici, simpatični dečki koji kubure zbog nedostatka naoružanja i opreme (E, moj Špegelju: gde su ti sad one grdne hladnjače pune oružja koje si uvozio u Lijepu Vašu još pred kraj SFRJ kojoj si se bio zakleo?!).

         S druge (srpske) strane: bradate nakaze u šubarama i starim SMB JNA šinjelima, ikonografski predstavljeni kao nešto između HILLS HAVE EYES degena i MAD MAX-ovskih postapokaliptičnih nakaradno kostimiranih mutanata. Ukratko: golo topovsko meso za hrvatski barut i olovo.

         I tako to traje, i traje, i traaajeeee – ta opsada, sa povremenom pucnjavom. I okej, Milić voli to rokanje, pirotehniku, i taj BANG-BANG je fino usnimljen, to prštanje i lomljava i ta zaginuća – ima to impakta, lepo je gledati, vidi se da je rađeno s guštom.

         Ali, avaj, relativno brzo to puškaranje i dosadi, postane monotono. Jer, nemojmo zaboraviti: u filmu s kojim pojedini ovo porede, u Karpenterovom klasiku o STANICI BR. 13, imamo 1) Zanimljive Likove u toj stanici pod opsadom, i 2) Zanimljivu Dramu između njih, nevezano za napadače spolja.

         Nažalost, čak i onaj gledalac koji bude u stanju da apstrahuje ideološku dimenziju ovog filma, ako je iole probirljiv, neće moći lako da podnese to što BROJ 55 ne nudi ni 1 (Zanimljive Likove) ni 2 (Zanimljivu Dramu) u toj opkoljenoj kući.  

         "Likova" ima previše, teško ih je i popamtiti i razlikovati a ionako su svedeni na po jednu, najprostiju odliku, dok su njihovi uzajamni odnosi rudimentarni i ni po čemu posebni, svode se na golo preživljavanje i kako ga sprovesti uz ubijanje što više četnika.

         Neki zlobnik ovde bi mogao reći da BROJ 55 zapravo ilustruje da je hrvatski nacionalni identitet zasnovan na odnosu prema Srbima: apsolutno sve što "likovi" ovog filma govore ili rade vezano je za "Čede"; bez njih, oni su nule.

         Neki drugi zlobnik mogao bi, pak, primetiti da su, ako je verovati ovom filmu i njegovim "istinitim događajima", hrabri hrvatski vojnici pobili najmanje stotinak Srba (nisam brojao niti recke udarao, ali otprilike, rekao bih da nam Milić sladostrasno prikazuje stradanje bar 100 četnika ovde); u svetlu toga daleko je razumljivija osvetoljubivost nekolicine preživelih srpskih zombija nakon masakra koji su im u rodnom selu priredili ovi što su došli u čudovišnom MAD MAX vozilu...

         Da se Karpenter pažljivo gledao, gorepomenuti problemi su se mogli zalečiti; a možda je i bolje što nisu, jer onda bi ovaj EPP film bio znatno bolji! Sveta jednostavnost na granici genijalnosti iz Karpenterovog NAPADA je Biblija pametne dramaturgije – za moj ukus čak i previše ogoljena, školski transparentna, pa zato preferiram totalnu redukciju (skoro do apsurda, ali zapravo do sublimnosti) u HALLOWEEN, odnosno ingeniozno usložnjavanje koje je ipak klinički čisto i jasno, u THE THING. 

Taj film je mnogo više od "sad će neke bezlične budale da upadaju bez kraja i konca kroz vrata i prozore a naši će da ih upucavaju kao na strelištu"; ali, nažalost, to je otprilike sve što je od starog, vintage Karpa Godine preslikano u 55.

         Uprkos svemu gore rečenom, BROJ 55 je pristojno (čak natprosečno dobro) uslikan i režiran, pa i solidno glumljen (koliko se to, uz opisana ograničenja scenarija i karakterizacije i dijaloga, moglo); dinamičan je, mestimično i uzbudljiv (naravno, pitanje je za koga ćete da navijate kad krene rokanje, da li za golobrade branitelje ili za mutant-degenske agresore) i sve u svemu blago natprosečan balkanski film koji zaslužuje da se skine s torenta i pogleda s punom pažnjom i svešću o tome da je to, ipak, propagandni uradak a ne umetničko delo.