U sredu 18. maja otišao sam u daleki Zrenjanin da pripomognem Sinu Čovekovom (aka Abraxas, aka Bojan Pandža) tokom promocije njegove knjižice sa nehumano predugačkim (i ako ćemo pravo: bezveznim) naslovom. Evo nekoliko opširnih impresija vezanih za to zbitije.
Prva polovina puta vodila me kroz južno-centralnu Srbiju pod krečno-belim oblacima i u izmaglici, a u nekim deonicama bogme i u pravcatoj magli: malo šta mi oku prija kao to, pa sam planiranu literaturu za bus jedva načeo, pošto su me predeli spolja neodoljivo mamili u opservaciju i meditaciju. Pažnju namenjenu čitanju dodatno su mi odvraćale misli na ideju koja mi je došla prethodne noći, vezanu za novu priču koju nameravam napisati ("Grob Save Savanovića"!), pa sam sebe zabavljao forama i fazonima, a i čitavim rečenicama koje sam smišljao zureći u – pejsaže u magli.
Tokom druge, severnije polovine puta sunce se ipak probilo kroz ćebad od magle i oblaka. Dan je postao konvencionalniji i stoga nezanimljiviji, te se bacih na drugu knjigu – odnosno upravo onu koju je te večeri trebalo da promovišemo: Vodič niz dokumentarni film. Većinu tih textova čitao sam mu na blogu, a poneke, sporadično, i iz knjige, ali tek sada uzeh da to bistrim od korice do korice, i nađoh vrlo malo mana – od kojih je najveća ta da Sin o filmu PARADISE LOST -kojeg i on i ja smatramo možda i najboljim dokumentarcem iz čitave ove priče- nije napisao ni približno dobar niti pak dovoljan text kakav priliči povodu, i kakav on inače ume, čak i povodom mnogo slabijih filmića; zapravo, skoro da i nije obrazložio zašto je baš taj film toliko dobar i vredan pažnje.
Već na stanici je počelo nerviranje – na koje sam, odmah da kažem, krenuo spreman – pošto je nesrećnik ne samo bio u zabludi da put busom od Beograda do Zrenjanina traje pola sata (!), nego je još uzeo najjeftiniji bus koji postoji, zbog čega je njime obišao svako selo, zaseok i krivinu na putu do Zr, što je dodatno produžilo njegov put, i moje čekanje na njega, na stanici. Kada je izašao, na njegovoj desnoj ruci zapazih novi artwork: ispod nedavne tetovaže, omogućene basnoslovnom zaradom od prodaje knjige, sada se nalazio duborez načinjen u goloj koži žiletima i vadičepom. Videlo se da je svež i još sirov, od pre dan-dva.
Naravno da copina nije našla za shodno da se pre polaska na put raspita kod organizatora i svojih drugara u Zr gde i kako da od stanice dođe – a pošto je to sve neka low-fi ekipa, doček kolima je bio iz sasvim nekog drugog fancy filma – te zato ostade uvek-pouzdani taxi, koji za kaznu pustih da on plati. Ionako je to izašlo samo 150 din, koje su mu posle, nakon mnogo kukanja, refundirali (uz opasku da nas je taxista "odrao"). Srećom, bar ja sam pre polaska upamtio adresu na kojoj je naša destinacija, pa tamo stigosmo bez problema.
Klub "Klupče" se pokaza kao jedno baš fino mesto, prostrano (tri prostorije koje se nadovezuju jedna na drugu), prijatno i dobro uređeno. Na zidovima smesta zapazih izložene printove izvesnog Aleksandra Todorovića koji podsećaju, pomalo, na radove Džoa Kolmana, s tim što su ovi eksplicitnije društveno angažovani, u pravcu kritike ideologija. Naslov im je "Sveti izmi", i predstavljaju kolaže "svetih krava" kapitalizma, komunizma, fašizma, srbizma. To sve izgleda bolje nego što zvuči.
Pošto smo se tu aklimatizovali i okrepili, te upoznali sa Danielom Jelisavac, "gazdaricom" Klupčeta i našom domaćicom, ja zatražih da malo obiđemo grad, što je ona ionako imala u planu da nam predloži. Obiđosmo glavnu ulicu i knjižaru "Teatar" u kojoj Sin ushićeno otkri da je na rafovima u prodaji čak i – njegova knjiga! Taj prodavac će u narednim danima imati o čemu da priča: kakav mu je autor, i kakve knjige, došao u radnju.
Glavno odredište naše šetnje – tokom koje mi je Daniela pričala fragmente svog bogatog životopisa koji se proteže preko pola Evrope – bio je stanoviti Muzej Destrukcije. Međutim, prethodno je trebalo nešto ubaciti u stomake, pa za te svrhe odosmo u jednu prodavnicu leskovačkih specijaliteta. Sinko je bio nešto smoren, nije mogao da odredi da li je gladan ili ne, što je i logično: veliko derište je 15 minuta pre toga apetit pokvarilo lizanjem sladoleda, što je svakako bio prizor vredan beleženja (mrcina u crnom od dva metra sa svastikom i koječime urezanim u kožu – koja liže sladoled na glavnom gradskom trgu!). Nažalost, dok smo Daniela i ja otišli do radnje po baterije za njen foto-aparat, ovaj je već proždrao slasticu, tako da se na slici jedva vidi šiljak na dnu korneta.
U Leskovičarnici je Sin zapazio na spisku ponuda detalj koji mu je savršeno legao: jedan ćevap = 30 dinara, pa je naručio upravo to. Veoma ga je razočaralo kada mu rekoše da niko nikada tu nije naručio JEDAN ćevap, i da ih ne prodaju u količinama ispod 5 (pet)! Sin na to demonstrativno napusti radnju, pa i naše društvo. U jednom od za njega karakterističnih napada "lutki" naprasno se smorio svime: nije mu bilo do "muzeja", koji je u tom trenu bio na 50 m od nas, niti do našeg društva, samo je hteo da ode u neku hladovinu i vegetira. Daniela ga je neko vreme molila i ubeđivala da je bezveze da tek tako ode nazad, dok ja na to nisam trošio energiju, jer znam kakav je patetično-asocijalni i nedokazani mazgov kad nešto utuvi u svoju glavudžu, i da ne vredi trošiti reči. Samo sam ga uslikao u trenutku njegovog najvećeg kretenizma, a onda ga pustismo da se, kad je baš zapeo, vrati nazad u Klupče.
Muzej Destrukcije se pokazao kao spektakl zbog koga je vredelo potegnuti 6 sati busom iz Niške Banje do Zrenjanina, i još 6 sati nazad – ali o tome u zasebnom mega-slikovitom izveštaju.
Kad se vratismo u Klupče veče je već padalo, a Sinko se našao okružen obožavaocima i uveliko je valjao knjige. Među pacijentima je bio i izvesni lik koji mi je izokola spočitavao što ga nisam prihvatio za prijatelja na Fejsu – ali kao što će iz dalje priče biti jasno, moj instinktivno-prekognitivni osjećaj tom prilikom bio je tačan kao i uvek. Znam da je to smrtnicima dosadno, ali Ghoul is always right!
Primaklo se 20h i vreme za početak promocije. Naravno da Sin nije na licu mesta proverio inserte iz dokumentaraca koje sam ga naterao da pripremi: slepac me je čak popreko gledao sa svojim "Pa proverio sam ih kod kuće!" i nije vredelo da mu objašnjavam da ove inserte neće puštati sa svoje kućne mašine već sa ovdašnje, koja možda nije istovetna onoj kućevnoj. I naravno da i nije bila. Ali neka ga, neka uči iz iskustva, kad neće od učitelja. Elem, budući da su na laptopu imali samo Gom Player, kojim Sin nije vičan baratati, bilo je malo tehničkih zavrzlama oko njegovog upravljanja playlistom, puštanja inserata itsl. Al jebi ga.
Ovim povodom okupilo se nekih 15-20 obožavalaca kulta Abraxasa: fizionomije i imidž tih mladunaca bili su jasni pokazatelji da se ne radi o slučajnim prolaznicima ili strancima. Takođe, nije bilo u publici kojekakvih tetki, starkelja i klinčurije čijom se nazočnošću na svojim promocijama toliko ponose neki pisci koje neću imenovati. Ovi koji su došli, znali su dobro gde su, kod koga i zašto došli. Kao što ja to uvek ponekad kažem: bolje 20 ciljanih slušalaca nego 50 slučajnih posetilaca!
Naravno, kao što je poznato onima kojima je to poznato, Sin je dobar za kompjuterom, ali ne i na pozornici; mnogo je bolji kad piše, nego kad priča. Zato je i bio neophodan "specijalni gost", tj. ja, da njime upravlja i da ga režira i podstiče i vodi, jer ovaj kad bi bio prepušten samom sebi, mikrofonu i sobi punoj ljudi – ne smem da zamislim na koju propast bi to ličilo. Tu sam došao spreman i svestan toga da imam da budem animator, ili još bolje – re-animator, koji treba da tu mrtvosanu telesinu povremeno drma strujom kako bi neprobirljiviji delovi posetiteljstva bili obmanuti prividom živog čoveka koji, kao, nešto govori.
Ako ništa drugo, barem nije mnogo mucao, i uglavnom nije odgovarao jednosložnim rečima i prostim rečenicama, a onde gde jeste, ja sam bio spreman da ga bocnem potpitanjem ili provokacijom kako ovaj ne bi ostao da se blentavo kliberi nakon nečega za šta je naivno verovao da predstavlja odgovor. Našao sam se tu, takođe, da mu ponovim pitanje kad zatreba, ili da ga uprostim u slučaju kada je njegova složenost prevazilazila njegovu memoriju, ili prosto da ga podsetim gde je stao i o čemu je uopšte pričao onda kad bi "izgubio nit"... Suptilnim spletom svojih trade-mark gestapovskih metoda za razvezivanje jezika uspeo sam da prilično uspešno dirigujem tom mrcinom tako da je priča, rekao bih, bila okej, barem za tu i takvu publiku koja i ne očekuje nekakvo akademsko predavanje.
Time hoću reći da je Sin uporno odbijao bilo kakvu explanaciju, elaboraciju a kamo li ilustraciju sporadičnih apodiktičkih tvrdnji; retke misli još ređe su bile razvijane u nešto nalik koherentnom diskursu, a on se očito najkomotnije osećao u autobiografskim deonicama, koje su najprirodnije i najnesputanije kuljale iz njega. Kad je trebalo objasniti zašto je neki dokumentarac "mnogo dobar", ili zbog čega je Čarli Menson tako bitna figura, priča je postajala tanka, a ja nisam insistirao previše, videvši dokle to otprilike u ovim okolnostima može da ide, i ne gurajući preko toga.
Iako smo puno pričali o Mensonu – uostalom, svi inserti koje je spremio ticali su se njega! – jedino što smo o njemu od Sina saznali jeste da je Čarli – "Car! Najveći car koji je ikada postojao!" Inserti sa Čarlijevim bulažnjenjima te tvrdnje – bar po meni – nisu dokazivali (naprotiv!), a Sinko svakako nije bio u stanju da ih elaborira ili pojasni. Ako ništa drugo, bar su te tirade poslužile da Sin i ja malo dođemo dahu, gucnemo Koka Kolu, odnosno da se on vrati u svoj fletlajn a ja da razmišljam o sledećem pitanju.
U jednom od tih inserata nekakv američki neo-nacista je govorio o svom udivljenju prema Mensonu. Budući da smo bili gosti zrenjaninskih anti-fašističkih aktivista, nađoh za shodno da Sina upitam o ovome što smo upravo čuli u tom insertu, gde se Čarli poredi sa Hitlerom (u pozitivnom svetlu; kao, "to majka jednom rađa!") – dakle, da li je to stvarno tako, i koji je uopšte njegov stav prema tome. Njemu u spas priskočio je maločas pomenuti lik, koji je na moju opasku da se ovde nalazimo među anti-fa omladinom, našao za shodno da borbenim glasom istakne da je on "anti anti-fa", što izazva komešanje, negodovanje i započe situaciju na ivici incidentne, u kojoj je ovaj odbijao da zaćuti nego je kenjao kako on ima pravo na svoj stav, to je njegovo mišljenje, i bla bla, a padoše i neke teške reči na ivici psovanja između njega i njegove anti-fa okoline, pa čak i pretnje fizičkim obračunom – samo beše pitanje da li da se to obavi na licu mesta ili ipak napolju.
Ovaj je bio sam samcit, i zaista bi dobio po pičci i to dobro samo da je nastavio sa svojim drčnim i nabusitim galamljenjem, ali posle jedno tri minuta pokušaja da se ovaj ućutka i da se nastavi s promocijom – pri čemu ni Sinovljev apel nije pomogao ovoj "anti anti-fa" copini da, barem zbog njega, umukne – ovaj spontano shvati da će ga prebiti, pa umuče. Sasvim predvidivo, kasnije ispade da je to nekakav verni Sinkov pratilac, koga je ovaj lično pozvao da dođe u Zr iz svog nekakvog selišta na pola puta između Novog Sada i Zrenjanina. Prema prvim komentarima ove "anti-fa" ekipe pomislio sam da je to njegovo selo – Žablje – notorno po copinama ove vrste, te njegovo podrijetlo naslutili i pre nego što ga je ovaj docnije razotkrio, kad je palo auto-tapšanje po ramenu u stilu "Pa da, naravno, odma' sam znao da je iz Žablja! E, tačno sam znao da je iz Žablja! Odma sam reko, ovaj mora da je otuda! Nije ni morao da mi kaže odakle, sve mi bilo jasno!" Međutim, kasnija istraga je utvrdila da je Žabalj nekakvo mirno seoce u kome nema extremista više nego drugde u ovoj extremistima napučenoj i na propast osuđenoj zemlji seljaka, a da su ga ovi ovde "pročitali" ne po extremizmu nego po - akcentu (žabarskom). Eto.
Mada ja u principu uvek navijam za pojedinca protiv grupe, u ovom slučaju ta individua je zaista zaslužila jedno dobro bubetanje: kao prvo, niko ga, ni indirektno, nije prozvao da bi se ovaj oglašavao; kao drugo, nikoga nije zanimalo šta on veruje i za koga navija; kao treće, na pokušaje da barem artikuliše to svoje lupetanje nije umeo da objasni kako je to "anti anti-fa" a da ipak "nije" FA; kao četvrto, stalno je vrteo jednu te istu pokvarenu ploču, kako se njemu ovde uskraćuje pravo na sopstveno mišljenje, i kako su svi ovde fašisti jer ne dopuštaju njegovo neslaganje; kao peto, nije mu prodiralo u tintaru da postoji mesto i vreme za neslaganje, za busanje u "anti anti-fa" grudi, za iznošenje svojih uverenja – a da ova promocija svakako nije bila mesto niti vreme za taj rad. Ali ne vredi...
Kasnije se taj isti "istakao" pitanjem o "onom malom Šiptaru" – misleći na Rastka Pocestu – a onda i opaskom da je on "šiptar, kao karakterna osobina".
No, da skratim: promocija je, zajedno sa insertima i incidentom, trajala oko sat i po, pošto sam ja osećao obavezu da odradim svoj posao maximalno (uostalom, daleki sam put potegao dovde, i ne mogu valjda da okončam meč posle 3-4 runde!), mada mi posle gazdarica reče da bi i sat vremena bilo dovoljno. U svakom slučaju, slušaoci se brzo raziđoše posle okončanja ovoga. Sasvim predvidivo, Sin je zaboravio skroz da je u najavi stajalo da se od njega očekuje da posle promocije pušta muziku, pa to nije ni kazao na kraju promocije – a to ne učini ni gazdarica. A posle im kriv Đavo što publika otišla odmah! To je bio popriličan propust jer je postajala nada da će neko, zapravo, ostati u klubu da pijucka uz Sinovljevo Di-džejisanje, a ovako se svi pokupiše smesta, sem onog smarača, koji je na svoj trapavi način pokušavao da se izvini, kao, imao je najbolje namere i tako to.
Sin je svoj DJ rad zamislio tako što je skoro-praznom klubu pustio nekoliko idiotskih ex-Yu stvari (uključujući i Himzu Polovinu) - plejada hitova kao sto su "Jugosloveni", "Fa fa fašista", "Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo", "U lijepome starom gradu Višegradu", ali sa druge i "Sviđa mi se da ti ne bude prijatno", "Bratstvo i jedinstvo" Damira Avdića i sl. - nakon kojih sam mu svečano obećao da, ako to misli da radi i na drugim apkaming promocijama, na mene slobodno ne računa.
Posle toga, negde pre ponoći, odosmo do obližnje gajbe nekakve ekipe Sinovih znalaca i štivalaca, gde je ovaj sljuštio kilo vina i još koješta, dok su se ovi ostali uglavnom bavili pivom. Usledio je splet živopisnih životnih priča (narkomanija, svirepa i iracionalna ubistva, promašeni životi, beznađe...) praćen muzičkom podlogom u kojoj su se smenjivali Sjuzi & Benšiz, nekakvi ogavni domaći reperi i mestimični hevi metal. Ja sam to sve posmatrao kao podnošljivu, kratkotrajnu exkurziju u svet s kojim jedva da imam dodirnih tačaka, ali u koji vredi ponekad i zaviriti, naročito ako imaš sklonosti ka pisanju.
Negde iza dva po ponoći krenusmo skoro pustim Zr ulicama prema legalu kod našeg domaćina za noć, Relje. Šetnja pod punim mesecom beše prijatna, ako ne računam bojazan da se ova mrcina ne spotakne i sruči svojom nekoordinisanom telesinom na mene. Banjalučki ćevap doneo je preko potrebno okrepljenje. Legalo prekoputa zlokobne napuštene fabrike, te močvara ispred nje, usred grada, bejahu šlag na tortu u toj noći punog meseca, i baš mi beše krivo što nema i foto aparata u blizini da se to jutrenje zabilježi za pokoljenja i oboljenja koja dolaze.
No, neke druge izuzetne fotke gotske i horor provenijencije ipak stižu u narednom nastavku, a do tada, ko je sklon tome, može da pogleda i par nekoherentnih pasusa koje je o Zrenjaninu sročio Sin na svom blogu.
Na gostoprimstvu kao i na svim fotkama okačenim ovde (klikni za veću!) zahvaljujem Danieli iz Klupčeta!
