FANTASTIC ZAGREB (4): EXPLOATACIJA YU-HORORA

            Da ne ispadne da se u Zagreb išlo samo radi zezanja i istraživanja opskurno-zlokobnih mesta i ezoterično-raritetnih spisa, možda bi valjalo napokon reći koju i o glavnom povodu našeg boravka na Fantastic Zagreb festivalu.

            Organizatori su mudro procenili da ono što jedan ozbiljan festival razlikuje od puke revije filmova jesu prateće aktivnosti u vidu panela i razgovora sa relevantnim ljudima na adekvatne, aktuelne teme. Stoga su ove godine upriličili dva takva dešavanja.

 

            Prvo je bilo posvećeno pitanju GDJE JE GRANICA IZMEĐU UMJETNOSTI I EKSPLOATACIJE, a u priči su učestvovali: A. Radivojević, Velimir Bata Grgić, Dejan Ognjanović, i Vanja Vascarec kao moderator (uskočio u zadnji čas da zameni najavljenog Srećka Horvata, koji je hitno morao na daleke pute).

            Vanja se u toj ulozi dobro snašao, a sa ovakvim učesnicima i nije imao težak posao: trebalo nas je samo obuzdati da priča ne potraje bar 2 sata. No, bili smo vrlo disciplinovani i kazali ono najbitnije na pokrenute teme u nekih 70-ak minuta, što je bilo optimalno vreme, kako glede daljih planiranih dešavanja te večeri, tako i glede trpeljivosti okupljene publike (30-ak njih), budući da je prostorija predviđena za ovo prijatna izgleda, dimenzija i svega, ali lišena je klime, samo sa otvorenim prozorima kao metodom "hlađenja", pa zato na temperaturi od preko 30 napolju, a unutra sigurno i više, baš i nije bila primamljiva za predugo zadržavanje u istoj. 

            No, publika je junački izdržala uzavrelost atmosfere, mada sam ja blago razočaran činjenicom da su se svi učesnici u potpunosti slagali po doslovno svim iznetim stavovima, iako sam ja iznosio neke pomalo kontroverzne – ili barem takve za koje nisam očekivao 100% slaganja, dapače! Recimo, kazao sam da je Jess Franco reditelj pretežno očajnih, negledljivo dosadnih i kretenski snimljenih filmova, odnosno da bi film (ili knjiga) o njegovom životu bili beskrajno zabavniji od bilo čega što je za života potpisao kao reditelj. To je, naravno, apsolutno istinito, ali brojni kultisti žive u zabludi glede njegovog opusa i idolatrišu njegove isprtke, no takvih na ovoj tribini izgleda nije bilo, ili barem nisu bili ratoborno raspoloženi. Jedino je Aleksandar Žiljak, lokalni SF-pisac, bio voljan da, u svojoj podužoj tiradi iz prvog reda, ponudi neku vrstu half-ass apologije Isusa Franje, ali ga je moderator nakon nekoliko minuta izlaganja zamolio da svoj performans ipak pretoči u pitanje.

            Pored toga, izneo sam neke vrlo stroge (ali pravedne!) opaske glede savremenog azijskog filma, sa tezama poznatim pratiocima ovog bloga, a koje se svode da je to sve sama klinčurija i balavurdija u toj dalekoj aziji, s izuzetkom Japanaca, koji su jedini TATE za sve njih. Očekivao sam da će Velja, kao najgorljiviji branitelj azijskih kinematografija, da se usprotivi mojim tezama o sve očitijoj inferiornosti novih južnokorejskih filmova, ali se on zapravo sasvim složio sa mnom i to podupro nekim lucidnim zapažanjima, i smisleno obrazložio tendenciju sve napadnijeg ejpovanja Holivuda kao rezultata činjenice da su velike pare ušle u igru kada je JK film postao "vruć", a gde su velike pare – teži se što manjem riziku, igranju na sigurno, klišeima i sl.

            Nego, da ja ne kucam ovde previše, napravio sam audio snimak cele te žvake, pa najgorljiviji kultisti to sada mogu da skinu i poslušaju ako im to paše. Evo linka: GDJE JE GRANICA IZMEĐU UMJETNOSTI I EKSPLOATACIJE, Zagreb, 07.07.2011..rar

            Upozorenje: zbog velikih dimenzija prostorije i njene složene akustike zvuk nije najsavršeniji, ne čuju se svi govornici podjednako dobro, ali najuporniji i ušesima najobdareniji biće, nadam se, nagrađeni jednom zanimljivom pričom...

            Drugi panel održan je dan kasnije, a tema je bila FANTASTIKA I HORROR U EX-YU: DANAS I SUTRA.

Učesnici: Đorđe Kadijević, Krsto Papić, Nevio Marasović i A. Radivojević + Moderator: Dejan Ognjanović.

            Naravno, sa ovakvim učesnicima na jednom mestu, bila je to čista ekskluziva: maltene istorijski susret između klasičnih i mlađih filmadžija, između Yu-srpskih i Yu-hrvatskih sa mlado-srpsko-hrvatskim autorima.

            Onima koji su čitali moj opširan razgovor sa Đorđem Kadijevićem u knjizi U BRDIMA, HORORI, kao i oni koji su pratili tribine i dešavanja na kojima je ovaj stvaralac u poslednjih nekoliko godina učestvovao, a na temu horora i fantastike, znaju njegove stavove o mestu i značenju fantastike i horora uopšte, kao i u kontekstu nekadašnje SFRJ. 

Neka od njegovih izlaganja imate u audio obliku ovde na blogu, u kategoriji DOWNLOAD. Đorđe je, kao i uvek, govorio iz glave a opet zvučao kao da čita iz savršeno spremljenog pisanog izlaganja, i pružio je sjajnu kontekstualizaciju cele ove priče, kao pionir horora u tadašnjoj Jugoslaviji.

            Budući dobro upoznat s njegovim nazorima, bio sam naročito nestrpljiv da čujem nešto novo, odnosno kako to zvuči iz ugla Krste Papića, koga ovom prilikom po prvi put sretoh. Ispade da je njemu 1970-ih fantastika dobro došla, nakon dva zabranjivana, bunkerisana i proganjana filma, da se izokola, "na kvarno" pozabavi društvenom kritikom, a da to ne bude direktno brkanje prsta u oči dežurnim komunjarskim komesarima za (ne)poćudnost.

            Iako njegova priča nije imala težinu i intelektualnu prodornost Kadijevića, bila je vrlo precizna i jasna, direktna, neuvijena, i pružila je dublju dimenziju i novu perspektivu na gledanje o stanju u SFRJ, ovog puta iz hrvatske perspektive.

            Stavovi A. Radivojevića pratiocima CULT OF GHOULa takođe su vrlo dobro (ako ne i odlično) poznati, i ticali su se diktature stranih fondova, devojčica sa šibicama, nemogućnosti snimanja dobrog filma u Srbiji, fašizma političke korektnosti na globalnom planu koji onda diktira i manje kinematografije itsl. Naravno, sve je to bilo prožeto i konkretnim osvrtima na sudbinu SRPSKOG FILMA kao paradigme većine dotaknutih tema.

            Nevio Marasović, reditelj antiutopijskog SF-a Show must go on, bavio se pretežno logističkim pitanjima vezanim za snimanje SF-a u niskobudžetnim uslovima (puste ulice, upotreba CGI-ja i sl), a posle tribine je hitao na put, u Rusiju ako sam dobro shvatio, na neki festival, upravo sa ovim filmom.

            Ovi razgovori, a naročito hrvatski angle, biće upotrebljeni u II izdanju knjige U BRDIMA, HORORI, koja je btw pobudila solidno interesovanje – prodao sam sve primerke koje sam poneo, a isto važi i za NAŽIVO. 

Glede potonjega, najdraža mi je jedna simpatična volonterka, Iva, koja je uzela da lista moj roman ostavljen na pultu radi prodaje, kako bi ubila malo vremena na tom radnom mestu, a onda se primila na knjigu i progutala je za par sati i kupila da je ima u trajnom posjedu...

            Inače, eksploatacijsko veče smo nastavili skupnom večerom sa organizatorima.  

Đorđe je sa nje morao da ode relativno brzo kako bi se poklonio publici posle LEPTIRICE koja je baš tada igrala, ali pošto ja mrzim da brzam sa jelom, ostao sam i nakon što su se svi ostali razišli, i zadržao se sve do fajronta (u 23h!) u ugodnom razgovoru sa Veljom i Acom.

            Tom prilikom probao sam lokalnu poslasticu pomalo bizarnog koncepta: štrukli, pecivo sa –slanim- sirom, preliveno slatkim voćnim sirupom. Nije loše. Svakako bolje nego slovenački buhtli – zemička posuta šećerom, sa pola kašičice pekmeza unutra. 

            Posle saznadoh da je projekcija LEPTIRICE bila rasprodata, tj. da su čak morali da unose dodatne stolice da se svi smeste na letnjoj pozornici kina Tuškanac. Ipak je to kultni naslov u celoj SFRJ a ne samo u Srbiji, s tom razlikom što taj film tamo nije emitovan bar četvrt veka, a oni ipak nisu imali nekog Dejana Ognjanovića da svako malo pravi neku tribinu ili razgovor sa Kadijevićem i podseća narod na ovaj i druge njegove (horor) klasike.

Zato im je sve to bilo novo i zanimljivo, kako mladima koji su o LEPTIRICI slušali od roditelja, tako i od starijih, koji se sa mešavinom sete i strave prisećaju njenih ranijih prikazivanja na TV.

Đorđe je bio malkice suzdržan, ne znajući šta da očekuje, pa nije želeo da radi Q & A nego se samo poklonio narodu, praćen gromkim aplauzom.

Brojni su mu potom prilazili da mu naživo čestitaju a neki su mu čak i donosili VHS kasete i druge predmete na potpis, što je on rado činio. Kaže da mu se tako nešto mnogo ređe u Beogradu dešavalo.

Posle druge večeri u kinu EUROPA iskoristio sam priliku da opet pogledam IZBAVITELJA na velikom platnu. Već sam ga gledao na manifestaciji 'Horor u Beogradu', 2006. godine, pa tamo imate i moj kraći osvrt.

Nisam bitnije promenio mišljenje o njemu – solidno je to, iako naivno na više nivoa. Eto, baviću se i njime u novim, proširenim BRDIMA, zajedno sa svim ostalim hrvatskim hororoidima.

Papić je ostao da se pokloni publici posle filma; ovde nije bilo previše sveta, možda 50-ak ljudi u publici, ali to je zato, kako mi posle rekoše, što se taj film relativno često pušta na HTV-u i publici je predobro poznat.

Vanja je odradio Q&A sa Papićem, ali su pitanja i odgovori bili gotovo doslovni sa onima iznetim na malopre okončanoj tribini.

Da malo oživim stvari, postavio sam mu pomalo provokativno pitanje, o tome zašto je mislio da je rimejk IZBAVITELJA, u savremenom okruženju, aktuelan nakon što je svršeno sa režimom koji je bio na meti originala iz 1976. godine. 

On je kazao da je to zato što ne misli da su "promene" u sistemu zaista sistemske, i da se u "demokratskoj" Hrvatskoj mnogo promenilo od odnosa vlasti (i njene sprege s kriminalcima, tajkunima i zlikovciam svih vrsta) prema pučanstvu u doba SFRJ.

Inače, Papić deluje zadovoljan tim filmom i za sve probleme krivi loše CGI efekte. Kazao je da je našao nekog novog naivč... pardon, producenta koji će da plati nove efekte i da film prebaci u 3-D!

           

            U holu EUROPE Aca i ja slučajno susretosmo Kristijana Milića, dragog lika koji je ovih dana bio prezauzet nekakvom tezgom za preživljavanje (valjda je snimao nekakav spot na primorju), te zato nažalost nije bilo vremena za duže druženje, ali barem napravismo ovu fotku.

            Boravak srpske ekipe privukao je solidno interesovanje medija, a naročito Kadija, koji je dao intervju za jedan radio, jedne novine, neku TV ("Nova"), pa čak i za TANJUG (!), koji je izrazito spopadao i mene i Acu. 

            Pritom sam ja najviše bio zabezeknut time da TANJUG još uvek postoji (hello! Telefonska Agencija NOVE JUGOSLAVIJE – 15-ak godina posle bilo kakve Jugoslavije!). Gugl pretragom kasnije ne videh da je bilo gde izašla TANJUGOVA vest o ovim zagrebačkim dešavanjima.  

Ko zna da li je taj koji nas je intervjuisao uopšte pravi dopisnik (fantomske?) nekro-agencije, ili je samo lik koji je to nekada davno bio, i koji se nikada nije pomirio s propašću svega, uključujući Jugoslaviju, poput onih japanskih boraca, zaostalih na kojekakvim ostrvima, koje niko nije obavestio da se Japan predao i da je rat već godinama gotov, pa sad i dalje, sa legitimacijom koju mu, kao ni Dilanu Dogu, niko nije našao za shodno da oduzme, ide okolo i razgovara s ljudima i sprema nekakve izveštaje koje kafkijansko-filip-kej-dikovski uređuje i šalje Ko Zna Kome ili ih arhivira Ko Zna Gde!

Hm, ima ovde ideja za fanta-horror pričicu...

FANTASTIC ZAGREB (3): DEMONOMANIA!

            Jedno od većih iznenađenja za mene, tik pred polazak na put u Zagreb, bilo je otkriće, u jednoj opskurnoj knjizi (čiji rivju sledi na ovom blogu, uskoro), da se u Nacionalnoj i Sveučilišnoj Biblioteci u Zagrebu čuva nekoliko vanredno retkih starih knjiga o crnoj magiji, vešticama, prizivanju Đavola, demonologiji i sličnim temama. Demonologija i demonolatrija su moji hobiji (heh, heh...), i na te teme sam svojevremeno za GRADINU priredio jedan temat, iz kojega text o demonologiji već imate ovde na blogu.

            Naročito me je oduševio podatak da se u rečenoj biblioteci čuva PRVO IZDANJE famoznog, zloglasnog, groundbreaking zlodela pod naslovom MALLEUS MALEFICARUM (možete ga skinuti sa datog linka; archive password: library.nu). U pitanju je užasna orgija kristijanskog sujeverja, zatucanosti, ženomrzaštva, sirotinjomrzaštva i seksualne perverzije koje je fundamentalno uticalo na maniju lova na "veštice" i u neopisive patnje, sramotu i smrt odvelo stotine hiljada nesrećnika, pretežno ženskog pola. Drugim rečima, MALLEUS MALEFICARUM je za lov na veštice maltene ono što je MEIN KAMPF za nacizam.

            "The Malleus Maleficarum (Latin for "Hammer of the Witches", or "Der Hexenhammer" in German) is a famous treatise on witches, written in 1486 by Heinrich Kramer, an Inquisitor of the Catholic Church, and was first published in Germany in 1487. Jacob Sprenger is also often attributed as an author, but some scholars now believe that he became associated with the Malleus Maleficarum largely as a result of Kramer's wish to lend his book as much official authority as possible."

            Pored ovog mega-kultnog naslova, na istom mestu drže još nekoliko knjiga slične prirode, iz bliskog perioda – o njima detaljnije nešto niže. Naravno, smesta sam pustio pipke u pravcu toga da mi se omogući da istima zgrabim te knjige, ako je ikako moguće, i da ih barem prelistam. I, kao što ja to uvek ponekad kažem: When there is a WILL, there is a WAY! Uz veliku pomoć domaćina, Vanje Vascarca, pružena mi je užasno retka privilegija.

            Moram reći da me hoće sreća (ali nije samo sreća u pitanju!) kad se tiče opskurnosti i ezoterije ove vrste. Naime, podsećam da sam na donekle sličan način, pre tačno 7 godina, dobio vrlo privilegovan pristup ekskluzivnim knjigama iz Lavkraftove zaostavštine + dato mi je da u svoje ruke uzmem i listam Lavkraftova originalna pisma i originalne rukopise nekih od njegovih najboljih priča i romana koji se čuvaju u specijalnom odseku John Hay biblioteke, u okviru Brown univerziteta u Providensu. Izveštaj o tome nalazi se ovde, pa ko nije ranije čitao, može da baci pogled sada... 

 Da, to je to: MALLEUS u mojim rukama...

            E, isto kao što mi je tada, u Providensu, omogućeno da uđem bukvalno u sef za držanje retkih rukopisa, tako sam i sada dobio šansu da bez ikakvog ograničenja, naživo razgledam, listam i čitam tri prastare knjižurine iz 16. i 17. veka. Vanja je obavio sve potrebne radnje: najavio se telefonom dan ranije, pozvao se na Festival, gosta iz Srbije, i to ni manje ni više no znamenitog Dejana Ognjanovića, što ih je smesta raskravilo (i raznježilo) i tu su sve ograde pale; a onda smo samo imali da odemo naživo do biblioteke da utvrdimo sve detalje procedure, lociramo signature tih knjiga, ispunimo zahtev za njihovo korišćenje, i onda sutradan (u petak) otišli da se susretnemo sa njima. Inače, ispostavilo se da je njegova poznanica pisala seminarski rad o vješticama, ali da njoj, tada (pre par godina), nisu dopustili pristup originalnom, I izdanju, tako da ne treba očekivati da će sličan zahtev baš svakome biti ispunjen.

            A ako se neko sasvim logično upita – otkud u Zagrebu, i uopšte u Hrvatskoj, ovi demonološko-inkvizitorski priručnici, pa, odgovor je zapravo vrlo logičan. Hrvatska je oduvek težila što većem približavanju Zapadu, a u to vreme na Zapadu je lov na veštice bio pravi hit, a naročito u zemljama pod katoličkom diktaturom. Budući da i sama spada u katoličku kulturnu sferu, Hrvatska je zdušno prigrlila taj masovni zločin u ime Hrista koji je harao Evropom, i u periodu od 16-19. veka dala svoj supstancijalni doprinos vešticomaniji, tom prilikom pogubivši hiljade svojih podanica optuženih za šurovanja s Đavlom i za tome srodne budalaštine. Prema tome, knjige koje sam ja ovom prilikom držao u svojim rukama, u prethodnim vekovima nisu čitali dokoni ljubitelji zabavnog štiva, nego – popovi, suci, inkvizitori, istražitelji, witchfinderi i slična bratija. To ovaj direktni dodir sa prošlošću čini još zabavnijim!
Inače, zanimljiv je (i rečit) podatak da je poslednja veštica koja je uopšte spaljena bilo gde u zapadnom svetu (da se sad ne bakćemo Afrikom i Azijom...) - spaljena upravo u Hrvatskoj, početkom 19 (slovima: devetnaestog!) veka, kada je ta manija i moda na Zapadu već poodavno presahla...

        Nacionalna i Sveučilišna Biblioteka u Zagrebu ima uistinu pompeznu, spektakularnu, strahopoštovanjem ispunjujuću zgradu (otvorena 1995-te). Vikipedija kaže: "U periodu izme­đu 1982. i 1987. iz naj­ve­će hr­vat­ske bi­bli­o­te­ke ukradeno je oko 1300 knji­ga, ve­du­ta, gra­fi­ka, ka­ra­ta i ilu­stra­ci­ja izda­nja iz 16., 17. i 18. stolje­ća. Radilo se o organiziranoj krađi starih i rijetkih (jedinstvenih) knjiga neprocjenjive vriednosti, radi preprodaje na crnom tržištu. Većina knjiga je nepovratno izgubljena." Sva sreća te ta lopovska gamad nije znala za ovo demonološko blago – ili ih nije zanimalo. Ili su se, pak, bojali da ne prođu kao toliki drugi kradljivci zlokobnih knjiga, pa su se ograničili na mažnjavanje bezbednijih knjiga, prozaičnije tematike.

            Anyway, evo šta sam držao u rukama:

            1) Heinrich Kramer, Jacob Sprenger, MALLEUS MALEFICARUM.

Na latinskom, izdanje iz 1488. godine (tako piše unutra u knjizi). Nažalost, knjizi nedostaje prva strana, sa naslovom i godinom; i jedno i drugo ispisano je ručno, mastilom koje sada ima tamno-smeđu boju. Stoga je moguće da je rukom napisana zapravo godina u kojoj je prvi vlasnik knjigu kupio; prilično sam siguran da je ovo I izdanje, štampano 1487.

            Kao što se da videti, to je knjižurina jeziva izgleda, savršeno adekvatnog sadržaju (i dejstvu) – Pravi Nekronomikon morao bi izgledati isto ovako, ili tu negde. Vrlo tvrde tamno smeđe korice od štavljene kože, ukrašene reljefom, i sa metalnim štitnicima na uglovima.
 
Velika, debela, nešto oštećenog hrbata, ali iznutra čitava, dobro očuvana, savršeno čitljiva, sa vrlo malo ilustracija. Ispunjena je rukom pisanim komentarima na marginama, takođe na latinskom.
 
Nisam naleteo ni na jedan naročito spektakularno zabavan: taj čitalac je uglavnom ponavljao, varirao i dopunjavao tvrdnje iz glavnog teksta.

            2) Žan Boden (Jean Bodin), DE LA DEMONOMANIE DES SORCIERS (Pariz, 1580)

            
Da, ovo je u Francuskoj izašlo 1580. ali verzija koju imaju u Zagrebu je izdata u Veneciji, 1592. godine, u italijanskom prevodu: DEMONOMANIA DE GLI STREGONI, di Gio. Bodino Francese. U pitanju je pravi pravcati bestseler – jedna od najčitanijih i najprevođenijih knjiga o vešticama svog doba!
 
Ovu knjigu u engleskom prevodu, pod naslovom ON THE DEMON-MANIA OF WITCHES, možete čitati onlajn na Gugl Buksu.

            Unutrašnje stranice su prilično tamne, tj. smeđe, izgleda da je papir najslabiji od sve tri knjige, ali štampa je dobra i jasna, i sve se uprkos sitnim slovima može čitati – ako znate italijanski. Ko ne zna, tu mu je Lingua Franca verzija na linku koji već dadoh gore.

            3) Martin Antoan Del Rio (Martin Antoine Del Rio), DISQUISITIONUM MAGICARUM (Luven, 1599)

            Ovo je verzija na latinskom, a koga zanima engleska, evo je ovde.

            Ova je očito najdeblja od ovih, zato što se radi o vrlo iscrpnoj studiji o magiji, u šest knjiga pod jednim koricama.

            Autor ove knjige inspirisao je jednu od meni lično manje dragih pesama grupice inače ezoterijom i Lavkraftom zaluđene, naime Blue Oyster Cult i njihovu "Del Rio's Song".

            U knjizi u kojoj sam uopšte doznao da ovo blago postoji u Zagrebu tvrdi se da ova biblioteka poseduje i famoznu knjigu Daemonolatreiae (Lion, 1595) Nikolasa Remija (Nicholas Remy), poznatog i pod latiniziranim imenom Remigius (u kom obliku ga, npr. Lavkraft pominje u priči "Festival", upravo povodom ove knjige). Nažalost, uprkos intenzivnoj pretrazi kataloga, uz veliku pomoć vrlo ljubaznog, prijatnog & helpful momka koji je tu radio, nismo uspeli da je lociramo. Moguće je da je DEMONOLATRIJA među tim knjigama ukradenim 1980-ih. Ako je tako, nadam se da je lopove sustigla vrlo demonska kazna! How spoilers bleed...

           

            Inače, koga privlače starostavne knjige o okultizmu, vešticama i demonologiji, a uz to ima na hiljade evra spremne da na njih potroši, evo sjajnog mesta odakle ih može kupiti – ili, sirotinjski, makar ih razgledati na slikama.

            Kada sam polazio na put, bio sam spreman na nekoliko scenarija: 1) najverovatniji: da tih knjiga uopšte nema u toj biblioteci, ili da ih je nekad bilo, ali sada više ne; 2) jednako verovatan: da ih ima, ali da im se nikako ne može prići, da su u nekoj arhivi, sefu, da su potrebne hiper-mega-specijalne dozvole i potvrde i uverenja i testovi krvi, mokraće i genetskog materijala da bi im se pristupilo; 3) nešto manje verovatan: da mi, uz mnogo gnjavaže, dopuste da priđem nekakvoj vitrini ili tako nečem ograđenom, i da tim knjigama vidim korice, ili otvorenu stranicu, iza stakla, bez pipanja; i 4) naučnofantastičan: da mi se, brzo i jednostavno, dopusti da te knjige držim u rukama, da ih listam, čitam, šta god.

            Kao što vidite, desio se scenario br. 4! Iz čitaonice za retke spise, u kojoj sam ovo prelistavao skoro pun sat vremena, izašao sam presrećan. O finansijskoj vrednosti ovih knjiga (koja se meri hiljadama evra po primerku!) neću ni da govorim; ne samo što u svojim rukama nikada nisam držao nešto vrednije, nego nisam imao niti nešto od ovih knjižurina starije! Za mene su one imale pre svega vrednost kao prastari, preživeli svedoci jednog zlog vremena, kao mračni glasnici iz doba veštica, vračeva i demona, kao direktan dodir sa hororičnom prošlošću i kao autentično svedočanstvo o tome kako bi jedna stara, zlokobna, ezoterična, NEKRONOMIČNA knjiga iz tog vremena mogla da izgleda izvan stilizacije horor filma, stripa i sl.

            A sada, zahvaljujući ekskluzivnim fotkama na ovom blogu, to možete da vidite i vi. Kao i uvek, click the pic to see bigger.

FANTASTIC ZAGREB (2): Gothic Graveyard Ghouls

             Podrazumeva se da sam i u Zagrebu, kao i u bilo kom drugom mestu u koje odem, smesta zatražio lokacije na kojima moja gulovska bratija obitava: zlokobne ruševine, spooky zgrade, stare crkve, groblja i sl.

            Moj domaćin Vanja Vascarac bio je više nego predusretljiv prema mojim prohtjevima i usred ostalih obaveza oko festivala uspeo je da izdvoji svog vremena, i da uposli vozača sa festivalskim autom, kako bi meni, i drugim voljnim i u tom trenu za ustajanje iz kreveta voljnim pratiocima, omogućio da posetim neke od lokacija koje sam sebi još pred put zacrtao.  

U tom smislu moram da istaknem još jednog zaslužnog građanina grada Zagreba, koga ću ovde navesti pod umjetničkim imenom "Jazavac Srki": to je jedan vrlo simpatičan mladić, pratilac kulta i prijatelj na Fejsbuku, koji je, na moju molbu, skockao spisak od desetak lokacija koje bi mogle leći mom ghoulish čulu. Njemu, recimo, imam zahvaliti za preporuku jednog čak i u Zagrebu nedovoljno poznatog mesta: pohod na njega bio je pravo otkrovenje koje zahteva sasvim zaseban izveštaj jer radi se o spektakularnoj lokaciji. Dakle, o toj spec. lokaciji par reči i desetine slika okačiću u drugom izveštaju, a evo sada ovde, na jednoj gomili, raznih oku ugodnih hororoidnih lokacija koje sam posetio u Zagrebu. 

All photos (c) Vanja Vascarac for The Cult of Ghoul! All rights reserved! Any unauthorized use will result in criminal charges, spooky curses and eternal damnation!

Kao i uvijek – ako hoćete da sliku vidite veću i detaljniju, kliknite na istu!

            1) Siromaško groblje u Jurjevskoj

            Po Srkijevoj preporuci. Konkretno, kazao mi je:

"Crkva i groblje u Jurjevskoj ulici, kod Perivoja srpanjskih žrtava - navodno okupljalište masonskih loža, prepuno masonskih simbola po grobovima i crkvi. Crkva je najvjerojatnije zaključana ali dobro je za pogledat izvana."

            Nezasit kakvog me Azatot dao, bio sam blago razočaran time što se radi o jedva 13-ak grobova sveukupno, ili je barem toliko spomenika ostalo (ko zna šta je sve ispod ove zelene trave...).

            Svejedno, drago mi je da sam i ovo posetio i video tih desetak vrlo raznovrsnih spomenika i grobova.

            Podrazumeva se da bi sve ovo bilo lepše i zabavnije overiti u jesen, ali šta se tu može. Mesto je, inače, tiho i mirno i vrlo prijatno, što se i sa slika može naslutiti.

            2) Stari paromlin kod železničke stanice

            Po Srkijevoj preporuci:

            "Paromlin na glavnom željezničkom kolodvoru - nalazi se preko pruge pored koncertne dvorane Lisinski, ogroman kompleks prastarog mlina, unutra se može pronaći još pakiranja starog brašna i sličnih predmeta šta su se tamo proizvodili i koristili."

            Fina kiklopska ruševina usred grada. Ogromni fabrički dimnjak, kao iz crtanih filmova. Može se ući u dvorište, ali dežurni čuvar je neki nadrkani čiča koji se na naše pokušaje da slikom zabeležimo taj dimnjak izdrao: "Alo! Nema slikanja!"

            To nas, ipak, nije sprečilo da fotkamo neke prizore malo podalje od njegove kolibe (u kojoj je i nekakva udruga po imenu GRUNF!), pa zato, evo još malo dokaza žilavosti prirode, koja i usred rušenja i "smrti" nalazi put, i svojim zelenilom obuzima ljudsko sivilo. Photos: coming soon, hopefully.

            3) Hrvatski državni arhiv

            Po Srkijevoj preporuci:

            "Državni arhiv kod Trga Mažuranića. Meni osobno zgrada izgleda dosta creepy sa ogromnim sovama na uglovima. Izgleda kao nešto šta bi se moglo vidjeti u Arkhamu."

            Impozantna zgrada, zaista sjajnog izgleda. 

            Stigli smo u nju nakon poslednje ture za turiste, ali je Vanja uspeo da umilostivi namrgođenog čuvara i dežurnu vodičicu da nas ipak puste unutra da razgledamo. Dakle, imali smo spec. turu, iako skraćenu, jer se voditeljica raskravila kada je shvatila da Kadijević, naravno, odlično poznaje rad svih slikara čija dela krase unutrašnjost.

            Meni su, pak, više od tih slikopisa hrvatskih turističkih znamenitosti te državotvornih predstava velikana istorije i prozračne simbolike o nauci i znanju koji donose svetlost itsl, godile upravo gorepomenute divovske sove na obodima krova.

            Navodno simbolizuju mudrost koja se u tim arhivima čuva, ali... Zaista ima nešto jezivo i lavkraftovsko u njihovom izgledu.

            4) Groblje Mirogoj

            Po ideji organizatora festivala, odveli su nas tu da u memento mori stilu razvijemo apetit pred ručak na vidikovcu na Sljemenu. I baš im hvala na ovome. Čak se i nekakva sahrana zadesila baš u času dok smo razgledali lepote oko ulazne kapije...

            Ghoulish appetite was surely whetted!

            Groblje je ogromno, fascinantno, i obišao sam samo manji (ali glavni) njegov deo.

            U dugačkim alejama pod svodovima, za viđenije ljude, zapazio sam poprilično grobova Srba, sa ћириличним natpisima, što svedoči o tome da su nekada i oni imali značajnu ulogu u životu tog grada.

            Sa kapije je vidljiv natpis KRALJU VJEKOVA KOJEMU SVE ŽIVI na kapeli.

            A odmah iza Kralja Vjekova, s druge strane, počiva leš Franje Tuđmana – pompezna grobnica oivičena HDZ-ovim sloganima: "Imamo Hrvatsku – Hvala ti" i "Zna se – Hvala ti".

 

            Što jes-jes, za razliku od pojedinih Vođa, koje ovom prilikom nećemo imenovati, on je zaista deliverovao to što je narod od njega tražio (konkretno: od Srba pročišćenu i od Srbije nezavisnu Hrvatsku).

            5) Zagrebačka katedrala

            Na moje traženje ali i na Kadijin predlog, obišli smo je Kadija, Vanja i ja tokom produžene šetnje Gornjim gradom i njegovom okolinom.

            Visočija zgrada u neo-gotskom stilu, podignuta nakon što je WhereIsYourGOD-Now zemljotresom razrušio prethodnu koja je stajala na tom istom mjestu i zasenjivala prostotu svojom seismically-challenged raskoši.

            Sa Kadijom među nama usluge vodiča uopšte nam nisu bile potrebne: bila je privilegija (i uživanje) slušati iz njegovih usta istoriju (i evaluaciju) tog objekta.

 

            Unutra se, inače, čuva lutka još jednog zdušnog (i efikasnog) borca za današnju Hrvatsku: kardinala Alojzija Stepinca u prirodnoj veličini, in a glass cage. O tome je živopisno na ovom blogu već pisao saradnik iz senke, Dorijan Nuaj, pa tim povodom podsećam na njegove fantazme i fantazmagorije.

            Fino je to sve, ali budući da je građena od kamena peščara, koji brzo i lako korodira, potrebno ju je neprestano obnavljati, pa smo tako i mi ovoga puta jedan od njenih tornjeva zatekli zaklonjenog nužno naružujućim skelama.

            6) Gornji grad

            U istom tom cugu Kadija, Vanja i ja odosmo fensi uspinjačom (vožnja od nema ni 100 metara!) da vidimo Trg sv. Marka, zgradu Sabora, Kamena vrata itd.

            Na trgu se upravo obavljala smena straže – pompezna parada za turiste, sa vojnicima u jarkim crvenim mundirima, na konjima, i uz sjajnu military industrial marš-muziku naživo.

            Kadija je i ovde bio izvor niza intrigantnih fakata vezanih za te lokacije, a naročito za zgradu Sabora (sa čijeg se petog prozora gledano sleva nadesno ukazao Drug Tito tijekom ulaska partizana u Zagreb...

            Iznad kamenih vrata nalazi se čudan oblik, sa šiljcima na sve strane, nalik buzdovanu. Legenda kaže da je to udica za veštice, da bi se na nju nabadale u pokušajima da prelete kapiju i dođu upomoć svojim drugaricama, utamničenim tu blizu, u vreme bajoslovnih hrvatskih lovova na veštice. O potonjima biće nešto više reči ovde, uskoro.

            Evo šta je Srki kazao o svemu ovome u svojoj preporuci:

"Kula i kamenita vrata + cijeli Gornji grad - u kuli je Društvo Hrvatskog Zmaja; Kamenita vrata izgledaju dosta morbidno jer je sve puno svijeća za nekakve pokojnike. Gornji grad sam po sebi odiše poviješću i najbolji je primjer starog Zagreba. Pored kamenitih vrata je i prva ljekarna u Zagrebu koja još postoji i u izlogu mislim ima nekakve prastare posude za lijekove itd."

Da, sve je to uredno overeno (mada, ništa od alhemijskih aparata u izlogu ljekarne!), a meni je naročito bilo bizarno to klanjanje dusima mrtvih, od strane niza ožalošćenih, usred nekakve stare kapije. Baš bizarno i unikatno.

Pažnju mi je, takođe, privukao kip Sv. Đorđa a još više njegovog Dragona, pa sam i to uslikao. 

 

Istina, zmajčekova faca više nalikuje somu (ribi) nego li reptilu od komodo sorte (!), pa bi se pre reklo da stoji ispred Društva Hrvatskog Soma!

 

Inače, za dlaku nam je umakla izložba o SREDNJOVEKOVNIM SPRAVAMA ZA MUČENJE u Arheološkom muzeju – otišla je odatle 4 dana pre našeg dolaska! Kupio sam katalog za nju, ali sam kasnije, donekle i svojom nepažnjom, ostao bez njega tokom brauzovanja u knjižari ALGORITAM...

 

            Za Zagrepčane i horor-turiste-namernike koji se tamo zadese, a vode ih meni srodni ghoulish porivi, evo i lokacija koje mi je Srki preporučio, a koje tijekom ovog boravka nisam stigao da overim – nadam se da će biti još prilike. Dakle, kaže on:

            - Bivša vojna bolnica u Vlaškoj 87 - ako uspiješ pronaći neki prolaz do unutra odlično, ako ne i izvana djeluje dosta creepy. Inače unutra su navodno zanimljivi podrumi.

            - Napuštena crkvica na Rokovom perivoju - to ti je iznad Britanskog trga u Ilici, u samom centru. Na crkvi je nekakav natpis na Brajevom pismu kojeg treba dešifrirat, ne znam točno šta piše al kažu da piše Ništa nismo vidjeli. Weird.

            - Franjevačka napuštena crkva u Zvonimirovoj.

            - U Demetrovoj 3 ima u haustoru nekakav grob ili nadgrobna ploča nekog kneza.

            Eto, sve je to meni lepo napisao "Jazavac Srki", sjajan lik koji je sa svojom curicom uredno ispratio Ghoulish aktivnosti na festivalu, a družili smo se i jedne dugačke večeri u klubu zvanom PURGERAJ (bolje da su tu rupu nazvali: Purgatorij!) i PEPERMINTU. A idući put kad mi neko kaže da je blogovanje gubljenje vremena a da je Fejsbuk sranje, kazaću mu/joj da je ograničeni imbecil koji i zaslužuje svoju ograničenu kvazi-elitističku egzistenciju. Koliko sam ja zanimljivih ljudi sreo i stvari naučio ili nabavio zahvaljujući blogu i Fejsu, to vam nemrem opisat; a stoka koja živi u uverenju da joj to ne treba i zaslužuje da umre u NEZNANJU.

            Enivej, toliko o ovim relativno normalnim turističkim atrakcijama. Dve krunske, hiper-genijalne horror lokacije zaslužuju svoj specijalni show, pa o njima u idućem nastavku! (Za nestrpljive: Ante Pavelić meets CROPSEY!)