ZAVODNIK u pretplati!

             ZAVODNIK je najnoviji roman strave Dejana Ognjanovića. 

To mi je prvi horor roman nakon više od 10 godina (moj prvenac, NAŽIVO, izašao je septembra 2003). 

Ilustracije za ovaj post odabrao sam tako da sugerišu zaplet i ciljani ugođaj romana.

Možda nisam plodan na planu pisanja proze kao talenti koji romane izbacuju svake ili svake druge godine, ali zato jednom kad se tom pisanju ozbiljno posvetim, to bude studiozno. Ideju za ovaj roman nosim u glavi i intenzivno je promišljam već više godina unazad; prvu verziju teksta završio sam u jesen 2012. godine; posle čitanja i reakcija nekih prijatelja i kolega na ovaj rukopis, tekst je tokom 2013. i početkom 2014. dodatno prerađen u još tri navrata, i sada je konačno zreo da se predstavi čitaocima.

Potrebno mi je široko platno za plasiranje vizija koje su mi naročito prirasle srcu. Takav je slučaj i ovoga puta: ZAVODNIK je punokrvan roman, po obimu nešto deblji od NAŽIVOG. Prelom u ovom trenutku još nije gotov, ali otprilike slutim da će štampana verzija imati 260-280 strana. Mislim da je to idealna dužina za horor roman: nikad nisam voleo cigle umesto romana, one beskrajne knjižurine od po 800-1000 strana nagvaždanja u sitna crevca o svemu i svačemu (nebitni detalji; suvišni podzapleti; opširne digresije; eskplicitno razmetanje istraženom građom...); ne volim tako nešto ni da čitam, a kamoli da pišem.

Onda – šta je ZAVODNIK?

Postoji izreka, s kojom se umnogome slažem, koja kaže: "Kritičar je beznogi čovek koji podučava trčanje." A pošto sam ja i pisac i kritičar...

...ZAVODNIK je prilika da proverite kako u praksi izgleda primenjeno ono što sam u teoriji već apsolvirao u doktoratu o poetici horora.

ZAVODNIK je ruralni gotik; moderna verzija priče o duhovima (u širem smislu reči); psiho-etnološka studija; folk-horor... To je vežba iz suzdržavanja, neodređenosti, sugestije, atmosfere... Vežba iz čiste strave, bez kasapljenja, bez tuče, pucnjave i jurnjave, bez komedije, persiflaže... Ukratko, tekst koji, uz sve konotativne potencijale tema i ideja koje obrađuje, ima za cilj da vas naježi i zaplaši.

Još malo detaljnije, ZAVODNIK je opisan ovde.

Sažeto rečeno, ZAVODNIK je ovo:

Zabačeno, opustelo selo u brdima jugoistočne Srbije.

Profesor iz grada na neobičnom zadatku.

Njegovi učenici su brat i sestra o kojima se stara baka... a možda i otac?

Ali, otac je mrtav već godinu dana.

Da li to njegova senka bdije nad snom dvoje blizanaca – ili nešto još mračnije, iz dubine šume, iz blizine izvora na koji više niko iz sela ne ide: izvora zvanog Zavodnik?

Kakve tajne kriju polusrušene kuće, stara groblja, u korov zarasle njive, duboke šume, brda i mračne pećine?

Pripremite se za stravu kakvu niste osetili još od slušanja bakinih strašnih priča, od detinjih košmara i prvog gledanja Leptirice...

            ZAVODNIKA objavljuje Ghoul Press – iz prostog razloga zato što je autoru ponudio daleko najpovoljnije uslove. Svi čitaoci koji imaju II izdanje romana NAŽIVO mogu očekivati knjigu istog formata i sličnog izgleda, poveza, štampe. To znači: broširani povez, format 12,5 x 20 cm, korice mat plastificirane, sa klapnama.  Čak i fizički, kad se nađe na vašoj polici, ZAVODNIK će savršeno da se uklapa uz NAŽIVO.

            

Roman ZAVODNIK izlazi iz štampe početkom aprila 2014.

            

Ovom prilikom nudim vam priliku da knjigu a) naručite u pretplati, pod povoljnijim uslovima (i tako podržite/pomognete njen izlazak) i b) da time postanete deo istorije, jer imena svih onih koji se pretplate na ZAVODNIKA najkasnije do 17. marta biće navedena na kraju knjige.

            Period pretplate počinje danas, 17. februara i traje do 17. marta. Tokom tog perioda možete se pretplatiti na roman ZAVODNIK po ceni od samo 490 din (+ 50 din za ptt & pakovanje). Po izlasku iz štampe, knjiga će koštati 590 din ( + ptt), i prodavaće se samo i jedino kod mene. 

            Cena za ex-Yu inostranstvo (od Vardara pa do Triglava) iznosi 10 E u pretplati, odnosno 13 E po izlasku iz štampe.

            Ako je neko izdržao sve ove godine a da još nije nabavio moj prethodni roman, NAŽIVO, ovo je sjajna i maltene poslednja prilika za to: tiraž mog prvenca je na izmaku i neće biti obnavljan. Ostalo je još samo 20-ak primeraka, i ko ih želi, ima šansu da zajedno sa pretplatom za ZAVODNIKA naruči i NAŽIVO po ukupnoj ceni od 990 din za obe knjige, i bez extra ptt troškova!

Moja knjiga neće se prodavati u knjižarama niti kod bilo kakvih posrednika (distributera, preprodavaca i sl) koji funkcionišu po trenutno vladajućem principu: "Knjige ti uzmemo sada, prodamo ih, a ti nas posle juri, moli i kumi bogom da ti, mesecima ili godinama kasnije, možda, uplatimo novce od prodaje." Moje iskustvo sa takvim oblicima prodaje nije svetlo, i zato sam, radi zaštite sopstvenih interesa (i živaca), odlučio da se ZAVODNIK prodaje samo na ovaj način – koji je, uostalom, i za čitaoce najpovoljniji: po najnižoj ceni, bez ikakvih marži, reketa i ugrađivanja posrednika, i uz mogućnost potpisa i posvete autora onome ko to želi.

Kako, konkretno, izgleda ta pretplata? Evo kako!

1) Shvatili ste da apsolutno MORATE da posedujete roman ZAVODNIK Dejana Ognjanovića!

2) Šaljete mejl na adresu dogstar666 at yahoo dot com sa naslovom (subject) ZAVODNIK; izjavite da želite da naručite ovaj roman; dajete svoju adresu za slanje. Molim kontakt ISKLJUČIVO preko mejla - a ne fejsbuka, bloga itd. - jer je na taj način uniformno i pregledno radi evidencije.

3) Ja vam odgovaram i dajem adresu za ptt uplatu, a vašu adresu unosim u evidenciju pretplatnika.

4) Uplaćujete pretplatnu cenu i nestrpljivo iščekujete izlazak knjige.

5) Primam uplatu i beležim u evidenciji da ste ostvarili pretplatu.

6) 17.03. roman ulazi u štampu; 10-15 dana kasnije primerci su u mojim rukama, i ja ih šaljem pretplatnicima.

      7) Početak aprila: talasi oduševljenja šire se Srbijom i čitavim Balkanom izazvani grozomorno-jezovitom zlokobnošću romana ZAVODNIK!

            8) Ako iz bilo kog razloga ne naručite roman u pretplati (prekasno ste saznali za ovo – bili ste neodlučni – čekali ste da vidite knjigu uživo...), to naravno možete učiniti i posle isteka roka za pretplatu, odnosno onda kada bude izašao iz štampe: postupak je isti (goreopisane faze od 1 do 5), samo što je cena nešto veća. I tako dokle god potraje tiraž od 500 primeraka.

            Znam da postoje interesenti u obližnjem inostranstvu (Slovenija, Hrvatska, Bosna, Crna Gora, Makedonija) i njima poručujem da ne oklevaju: i za njih postoje načini da se lako i jednostavno izvrši uplata i naruči knjiga. Dogovor – preko mejla. Što se tiče Kosova, ono je za mene deo Srbije i tako ću ga tretirati dok god ga tako tretira i ova kvazidržava – odnosno, dokle god se poštarina i platni promet sa ovom pokrajinom mogu obavljati u dinarima.

            Eto, toliko za sada o tome. Eventualna dodatna pitanja možete postaviti ovde na blogu, ili na mejl koji sam gore dao.

            Ako smatrate da tako treba, evo vam prilike da podržite The Cult of Ghoul i njegov Ghoul Press – i da se upišete u ZAVODNIKA!

NAŽIVO u Tokiju!!!

             Već sam na blog kačio slikovite izveštaje prijatelja i čitalaca u kojima se moj roman NAŽIVO zabavno rekontextualizuje širom zapadnog sveta – pa smo ga tako mogli videti kako se baškari: u Parizu, u Njujorku, u Montrealu i okolini, u planinama Austrije, itd. E pa – krajnje je vreme bilo da NAŽIVO ode malo i na Daleki istok, i da se najzad nađe i u Japanu!

            To je višestruko smisleno – a pre svega zato što je estetika i poetika novog japanskog (brutalnog) horor filma na suštastven način uticala na koncepciju mog romana, gde dobija i višestruke omaže.

Oni se vide, recimo, kroz pominjanje brojnih naslova u knjizi. Npr. čitava str. 79 u II izdanju sastoji se od izbora najekstremnijih japanskih pinku atrocity naslova: all night long – abnormal passion; razor case – abnormal ward; torture of white dresses – angel guts; red porno – because she disobeyed – birth of the wizard – bombshell fuck – bondage collector; big tits hunt – bound for pleasure – captured for sex – itd.

Omaži Japanu su u NAŽIVOM prisutni i kroz reference na snuff-reenactment filmove poput PSYCHO: The Snuff Reels ili GUINEA PIG koje moj (anti)junak nalazi u Prištini, ali i kroz druge asocijacije (npr. okultni SM "GUINEA PIG" ritual...).

Ukratko, pratioci ovog bloga, ali i mojih ozbiljnijih pisanja za novine, časopise i knjige, dobro znaju za moju posvećenost japanskom hororu u književnosti i na filmu, a pažljivi čitaoci NAŽIVOG sigurno su je primetili i u romanu.

A sada, odnosno pre par meseci, krajem 2013. godine, najzad se slučila prilika da se NAŽIVO nađe u svom prirodnom okruženju – usred Tokija! – zahvaljujući mom starom prijatelju i saučesniku u potrazi za najopskurnijim azijskim (a i šire) filmovima, Dejanu Miladinovu.

Moj imenjak je, zajedno sa mnom i Nenadom Bekvalcem, jedan od veterana Društva Japansko-Srpskog Horor Prijateljstva (podsekcija: Azija-frikovi filmofili): mnogo pre nego što je J-horror postao ofucana fraza na koju se lepi svaki horor-vikendaš, još pre nego što je svaki beogradski taksista (zahvaljujući emisiji Šok Koridor) znao za Takašija Miikea, mnogo pre nego što je svaka kuća imala brzi internet i svaka šuša skidala šta god joj ćune – dakle, počev još od nimalo zvezdane 2001. godine, nas trojica smo kopali po kanalima i kanalizacijama mračnije strane interneta i otuda vadili bisere japanskog frikšou-kripšou filmmejkinga...

Stoga je sasvim logično i prikladno da je baš g. Miladinov nedavno otišao u Tokio i otuda poslao ekskluzivne fotke u kojima sada možete uživati. Copyright za sve fotke: Dejan Miladinov for The Cult of Ghoul! (Slike su veće i detaljnije kad kliknete na svaku!)

Šta reći a ne slagati? Nema mnogo lepših stvari od toga da čovek doživi da njegovo delo, više od 10 godina od izlaska iz štampe, nastavlja da živi svoj život i na ovakav način...

Videćete NAŽIVO u centru Tokija, ispred Carske palate...

ali i u opskurnom Guinea pig baru, usred notorne Kabukicho četvrti (ovekovečene u sjajnom romanu U MISO SUPI)

...gde dekoracija kafića sadrži pravi fetus šteneta u tegli (!) – bez brige, umrlo je još u stomaku, pa što da se baci kad može da posluži za ukras...

...malo vise ti lanci po zidovima, malo sicko fotografije, štene u posudi, lateks horor maske i nasred zida tv na kojem ide Godzila protiv nečega...

            ...kako kaže imenjak, malo je zajebano naći ovo mesto, jer je na trećem spratu obične zgrade, kao kad ulaziš u nečiji stan...

Tu je i Vodič underground fetiš scene u Tokiju – odmah uz enciklopediju srpske (a i šire) boleštine:

            pa onda - Naživo u centru Šibuje...

            A sad sledi i izbor drugih slikovitih prizora načinjenih tokom Dejanovog boravka u Tokiju, kao što je ovo poziranje ispod džinovske skulpture "Maman" by Louise Bourgeois (o Lujzi je na blogu već bilo reči – a ima i exkluzivnih slika – OVDE)!

            Videćete i dekoracije iz Christon cafea (Christon Cafe at Shinjuku, Tokyo)

            ...i još poneke lude, bizarne, otkačene weirdo stvari iz obećane zemlje za ljubitelje pomerenog, ekscentričnog i perverznog!

            

PS: Tiraž romana NAŽIVO je na izmaku: ako još niste nabavili svoj primerak ovog kult-klasika, šta čekate? Pišite autoru na dogstar666 at yahoo dot com i častite sebe dok još možete.

A da ne pomislite da doveka planiram da živim od stare slave mog prvenca - ovaj blog post je zapravo svojevrstan uvod u najavu mog novog romana: USKORO! Za par dana... Stay tuned!

NYMPHOMANIAC, 1. deo (2014)

***

3-

            Napomena 1: Ovaj film, kadrovi iz njega i rivju koji sledi sadrže eksplicitne prizore i jezik. Maloletnici i fundamentoli – oprez!

Napomena 2: Ovaj prikaz tiče se samo prve polovine, odnosno 1. dela filma, i zasnovan je na donekle skraćenoj verziji u trajanju od 118'. Puna verzija 1. dela traje oko 150'.

Napomena 3: Ovaj prikaz bazira se na skrineru koji sam dobio specijalnim putem: filma trenutno nema na netu, pa mi nemojte tražiti linkove ili torent. Nema ih. Gledajte na FEST-u ili u bioskopima, kad/ako dođe.

Kada sam čuo da Lars fon Trir sprema "film" o nekakvoj radodajki u trajanju od oko pet i po sati, mislio sam da će to biti nesnosno i negledljivo smaranje. Sad, kad sam pogledao polovinu toga, shvatio sam da je iskustvo manje mučno nego što sam mislio, čak bezbolno – a mestimično i prilično zabavno. Kao i u nekim solidnijim ali ne vrhunskim filmovima Takašija Miikea, brilijantne deonice utopljene su u kontekst koji je ipak neumereno prerazvučen i zahteva dobre doze strpljenja kroz delove koji su samo solidni, ali ne mnogo više od toga.

Da, ima ovde sjajnih replika za pamćenje i citiranje, naročito onih koji se tiču denunciranja fame o tzv. "ljubavi" (npr. "Na svakih 100 zločina počinjenih iz ljubavi dolazi jedan počinjen zbog sexa").

Da, ima tu vickastih i razigranih momenata, neodoljivo bleskastih kao kod vintage fon Trira (npr. kad mlade radodajke u nekakvom podrumu izvode skoro-satanističku idolatriju svojih vagina tako što u horu pevaju pred natpisom na zidu: "Mea vulva, mea maxima vulva").

U tom smislu ima i samocitiranja – npr. kadar u kome se vrata bolnice "sama od sebe" otvaraju usred noći, na vetru koji nosi suvo lišće (iz njegovog do danas najboljeg rada, TV serije KRALJEVSTVO), koji služi za paralelu "vagina = vrata KRALJEVSTVA")...

Ima tu i drugih citata, od fakata vezanih za klasičnu muziku, pecanje na mamac i matematiku pa do E. A. Poa. Tatko na horor prisutan je i verbalno (citat početka "Pada kuće Ašer" u sceni u kojoj nimfomanka ide u bolnicu u posetu ocu) i vizuelno (Skarsgard lista izdanje Poovih dela sa čuvenim genijalnim ilustracijama Harija Klarka).

            Ima i formalnih razmetljivosti, kao u prvoj sceni, u kojoj Skarsgard nalazi prebijenu (i silovanu?) Gejnsburgovu u nekakvoj stilizovanoj, lavirintskoj uličici. Inscenacija toga donekle priziva egzibiciju uvodne scene u ANTIHRISTU, samo što je ovde umesto Hendlove muzike – RAMMSTEIN!

            Ima tu i najmanje jedan memorabilan sadistički set-pis, kada Uma Turman (bez šminke) dođe kod naše jebačice i tu zatekne svog muža kao jednog u nizu njenih opsluživača.

Ona dođe tu, naime, sa svoja tri sinčića, da im pokaže tu profuknjaču i njen "kurvinski krevet" u kojem je njihov vajni otac upropastio njihove male živote. Podugačka, istovremeno crnokomična, groteskna i melodramatična scena, kako to fon Trir najbolje ume da smućka.

            Razni su izvori zabave, ovde, naročito za osobe sa specifičnim smislom za humor – jer gledati fon Trirove filmove kao nešto drugo a ne kao crne deadpan komedije znak je ozbiljne kratkovidosti ako ne i slepila. 

Kako drugačije, a ne kao sjajno šegačenje, tumačiti napadno nekongruentan skor (fucking RAMMSTEIN, koji je auto-parodija već sam po sebi) odnosno nekongruentan kasting (presmešni Hristijan Slejter kao tatko naše jebulje; Šaja LaBuf kao Perhan-mehaničar-japi-švaler...)?

            Ima tu i sirovijih fazona za šokiranje prostote, dražesnih u svojoj infantilnosti, kao npr. krupni planovi nekih 30-ak različitih kuraca, uglavnom belih i uglavnom neobrezanih, koji se nasred filma nanižu preko celog ekrana. 

Samo zbog ovoga vredelo bi NIMFOMANIJAKINJU gledati u Savinom Centru, pred FESTovom publikom, kao svojevrstan bihejvioristički eksperiment...

            I sve je to lepo i krasno u dajdžest verziji, kad se ovako prepričava – ali istrpeti puna dva sata ovog polufilma nešto je drugo; i u toj masi melodrame i fletlajn naracije i fletlajn glume stvari počnu da postaju dosadnjikave. 

Naravno, deo fon Trirovog zajebavanja je baš u tome da napravi prilično neerotičan, nestrastven, čak mehanički, dosadan film na temu jebanja radi jebanja, pa još sa previše žgoljavom glumičicom u naslovnoj ulozi – ali mora se reći da je njegov film, ipak, kao jedan od onih nehumano predugačkih viceva, koji traju i traju i fucking traaaajuuuu, samo da bi se okončali limp-dick mlitavim i predvidivim pančlajnom.

            Dakle, ako očekujete desadovsku "filozofiju u budoaru" i neki naročito pametan podtekst u ovoj priči – smanjite entuzijazam: sem nekoliko simpatičnih anti-ljubavnih pro-sexualnih replika, malo je ovde jouissance-a, malo radosti i slavljenja seksualnosti. 

Štaviše, fon Trir izgleda da parodira seksualnost kao takvu i svodi je na mehaniku (brojanje mehaničkih in-out pokreta; takmičenje dve drugarice u tome koja će da udari više recki u zavođenju putnika jednog voza), na biologiju (paralele sa ribolovom i grabljivcima u prirodi, npr. jaguar koji kolje antilopu), na fiskulturu (uključujući – istina, duhovitu – scenu na početku, u fiskulturnoj sali, sa konopcem za penjanje)... 

A možda on ovde kritikuje svođenje seksa na udaranje recki? Videćemo jasnije kad čitav film bude dostupan za gledanje.

            Nažalost, najpronicljivije i najkontroverznije ideje u ovom filmu iznete su SAMO kroz nekoliko replika, ali uglavnom nisu filmskim jezikom inscenirane i dramatizovane.

            Nema ovde dubljeg uvida u seksualnost, a naročito u njenu ogoljenu, amoralnu verziju, kroz nimfomaniju (dakle, ništa ljubav, emocija, ništa veza – džaba ovo gledate da biste videli "da li će da se uzmu na kraju"!) a sporadične pošalice – kao npr. paralelna montaža više radodajkinih laži različitim ljubavnicima, tipa "Ti si mi prvi", "Ti si mi najbolji", "Tvoj je najveći" i sl. – nisu dublje ni pametnije od prosečnog vica sa nekog satiričnog sajta a la Tarzanija.

            I mada ne sumnjam da će artsy-fartsy gomila naći u ovom izvikanom filmu sasvim dovoljno povoda za dugotrajna nagvaždanja na svojim post-FESTum večerinkama – od "kontroverze" i "šoka" eksplicitnih scena pa do filozofiranja o predstavljenim temama idejama – moram reći da će ozbiljno misleća osoba posle ovoga ostati ako ne gladna, a ono ne baš ni utažena "misaonom" dimenzijom filma koji ja vidim pre svega kao (još) jedan fon Trirov (istina, glomazniji, razrađeniji) "prank".

            Zapravo, u tome se sastoji jedina velika razlika između fon Trirovih iole mislećih gledalaca (dakle, ne računajući slepce koji ih prihvataju doslovce, i koji su obilato kvasili maramice na BREAKING THE WAVES i na DANCER IN THE DARK): oni koji imaju smisao za humor (kao ja) vole ga jer njegove zajebancije vide kao "pranks" i zabavljaju se; oni koji nemaju smisao za humor (kao neki Crnogorci i Republikosrpskanci koje bih mogao imenovati) njegove zajebancije vide kao "hoaxes" i osećaju se prevareni.  

I to je sve, narode. Uđite sa prikladnim očekivanjima i dobićete zabavu za svoje pare. Tražite od njega nešto što on nije niti želi da bude, i bićete ljuti i razočarani. Hell, odradeci repertoarske "zabave" sa beslovesno naštancovanim akcijašima i Marvelovim superheroj-slikovnicama uvek su tu da vas okrepe i vrate u "život".

A što se tiče drugih očekivanja – ako spadate u gomilu koja u bioskop ide s kišnim mantilima (tzv. "raincoat crowd"), moram vas upozoriti da je NIMFOMANKA slabo podatna za tu vrstu masturbatorne konzumacije: scene sexa su ili previše kratke (blink'n'miss!) ili previše hladne, neerotične, pa ako vas gola uspaljenost vodi u art-bioskop, savetujem da radije svratite na, recimo, BLUE IS THE WARMEST COLOR, gde se vidi i više i bolje i sexipilnije. A i bolji je film uopšteno gledano.

            Naravno, sve gore izneto tiče se samo prve polovine NIMFOMANKE; kada ga odgledam ucelo, dozvoliću sebi i dopunu ovog polu-rivjua, mada zaista ne očekujem suštastvenu reevaluaciju. NIMFOMANKA u svakom slučaju pruža taman toliko da vredi gledanja, ali jedva. Smanjite/prilagodite očekivanja, i daće vam nešto (sporadičnog) zadovoljstva. Da parafraziram RIGET: "You have to take your fun with some boredom".  

NIMFOMANKA svakako nije kondenzovana kao ANTIHRIST, ali nije ni smarački rasplinuta kao MELANHOLIJA, pa zato, uprkos svemu, predstavlja fon Trira u živahnijem, zabavnijem, vintage-wicked izdanju koje će zabaviti pre svega njegove iskusne poštovaoce. Ipak, ne verujem da će razočarani biti i oni koji su dali 500 din za rasprodatu projekciju na FESTu, jer će za te pare dobiti temu za razgovor u društvu koje film još nije pogledalo...

Na kraju, prijateljski Ghoulish savet: pošto već fon Trir ne poštuje premudrost starog Hiča da trajanje filma treba da bude prilagođeno izdržljivosti čovekove bešike, već umesto toga svoj sadizam prema gledaocu ispoljava i nehumanim trajanjem od 4-5 sati, a ne zna se da li će FEST organizovati intermisiju (piš-puš pauzu) usred ovog maratona (čisto sumnjam!) – mudri ljudi neće se nalivati sa previše tečnosti par sati pre početka filma, a još mudriji će nositi sa sobom prazne plastične flašice – zlu ne trebalo, ako ih usred filma baš pritera...

Uzgred, film se na FEST-u prikazuje baš za doček tzv. Dana žena: počinje 7. marta u 22h i traje do 8. marta oko 02h. Ne znam da li se u ovom tajmingu nalazi neka skrivena poruka ženama i njihovim partnerima, ali ne može se poreći da je malo boljih načina da dočekate Dan žena nego - uz NIMFOMANKU! Fon Trir je napravio savršeni "dejt muvi" baš zato što njime - ili barem njegovom prvom polovinom? - sugeriše da je tzv. ljubav jedna velika zabluda i zlo, fantazija od koje je više štete nego koristi za sve involvirane, i zato poručuje publici: "Jebite se!"

- NASTAVIĆE SE---