ANATOMICA DE SOMNIIS - Milovan Lalović

Presing, Mladenovac, 2014

108 strana

Tiraž: 100 primeraka

            Ljubaznošću izdavača dobio sam primerak ove zbirke horor priča autora Milovana Lalovića pa ću pokušati da je ovde što objektivnije prikažem.

            Zvanična najava kaže ovo: "Anatomica de somniis nas uvodi u stari dobri svet horora; priče se bave slovenskom mitologijom, vilama, vampirima, natprirodnim pojavama, duhovima i demonima. Smeštene su u razne krajeve zemaljske kugle, od Kejptauna, preko Balkana u vreme Rima, Grčke i Crne Gore, do sela Kisiljeva u Srbiji, u kome se prati austrougarski izveštaj o vampiru Petru Plogojoviću i poznatom događaju iz XVIII veka. Lalovićev svet mašte balansira na ivici fantastike i horora; čudesnu mitologiju smenjuju vremenske mašine i apokaliptične vizije. Pisana realističnim jezikom, zbog koga ćete zaista osetiti jezu kako kako vam podiže kosu na glavi, zbirka predstavlja pravo književno osveženje."

            Izvesna Prof. Ana Pejović kaže ovo: "Za Milovana Lalovića se sa punim pravom može reći da je na začetku kulta koji na samoj ivici milenijuma postaje sve jači i rasprostranjeniji. Užasi zabilježeni izmedju njegovih redova u medjuvremenu su postali opšta mjesta naših košmara. Svojom neobuzdanom i bezgraničnom maštom on u fantastičnom modusu opisuje strast grijeha, emotivni kolaps, dekadenciju duha i plimu bestijalnosti kroz nevjerovatno širok spektar emocija koristeći se motivima dobra i zla u svojoj viječitoj borbi kroz dualizam čovjeka i nebeskog šapata. Dobro osmišljenom stazom on nas "za ruku" vodi do najdubljih iskonskih strahova skrivenih u našem unutrašnjem jastvu. Njegov umjetnički svijet toliko je tematski raznolik a dijapazon osjećanja i duševnih nemira toliko je širok da isključuje mogućnost čitalačke ravnodušnosti."

            Zadnja korica kaže da je autor "rođen 1979. godine u Nemačkoj, u radničkoj porodici, od oca Crnogorca i majke Srpkinje iz Hrvatske...", da se ubrzo posle 2006. ukrcao na prekookeanski brod i krenuo na putovanje oko sveta, da je objavio zbirku pesama Prividi i da je autor horor romana Alfa, koji je objavljen u Atini i postao bestseler u Grčkoj.

            A ja kažem sledeće: zbirka Anatomica de somniis je svedočanstvo hvale vrednog entuzijazma za horor pisanje, ali čak i uz najdobronamerniji pogled ona teško da može da zasluži više od jedva prelazne ocene. Zapleti priča su rudimentarni, neoriginalni, nerazrađeni i značenjski uglavnom prazni, naracija je ravna, jezik tek kompetentan ali bez pomena vrednog osećaja za atmosferu, a balkanski ambijenti tek dotaknuti, nedovoljno slikoviti i sočni. Evo, ukratko, kakve su priče.

            "Gospodin T." deluje umereno obećavajuće, ali niz mistifikacija vezanih za tajanstvenog suseda, raskomadanog psa i boce sa "abortusima" i drugim čudima u teglama njegovog podruma ostaje upravo to: nepovezana mistifikacija, naročito kad se maločas raskomadani Gospodin T. pojavi u sobi našeg vinu sklonog pisca i zatraži da ovaj obriše priču o njemu koju je tek započeo... Uprkos proizvoljnosti svih tih manifestacija mora se priznati solidna doza košmarnosti u kojoj čak ni apsurd ne smeta nego donekle i doprinosi stravi.

            U "Kući majke Sofije" kupovina kuće kraj mora pretvori se u košmar kad se ispostavi da je u njoj živela veštica koju je Đavo odvukao u more pa je sad na njoj kletva koja glavnog junaka pretvori u kanibala. Naiva u zamisli i pripovedanju čini ovo jedva prepričanom, ali ne i dramatizovanom pričom. Na kraju, čak pedeset (50!) policajaca dođe da uhapsi glavnog junaka (str. 22), kao da je Šarli Hebdo terorista a ne samo jedan poludrogirani mladić...

            "Lica u drvetu" govore o zverovilama (sic) i drveću koje doslovno guta drvoseče. To ima neke veze sa ostacima paganskog hrama. I šta s tim? Pa eto, ništa. "Ptice su veselo pjevale, a snijeg se topio pretvarajući mali potok u veselu rijeku grgoljavih slapova" (str. 23). U ovoj priči imamo "izvor širok preko deset metara" (str. 25). Ni Dunav ni Nil nemaju takve izvore, a ovde se govori o nekakvom planinskom potočiću...

             "Zasebni svjetovi" počinje ovako: "Bili su tmurni oktobarski dani. Kiša je bez prestanka padala danima" (str. 31). Pokušaj noćnog provoda dvojice prozaičnih omladinaca prekine se kad jedan, pokisao od kiše, odluči da se sam vrati kući, a pred ulazom u stan ga neka žena niotkuda ubode nožem... Usledi niz ne naročito inspirisanih dogodovština (uključujući pojavu đavola sa konjskim kopitima i roščićima) a sve se rasplete – SPOJLER!!! - otkrićem da se radilo o buncanju i vizijama momka nakon saobraćajne nesreće. It was all a dream! Or was it? Na kraju imamo naravoučenije: "Šta god bila istina nameće mi se samo jedan zaključak, ljudi su zasebni svjetovi koji dijele istu dimenziju" (str. 37).

            U zbirci imamo još i "Stari bunar", kraj koga dečak vidi duh devojčice koja se u njemu udavila 1893. – ali šta s tim? Ništa. Eto. Pa onda zaboravljivi i konfuzni "Demon iz stare zidine" o ocu kojega demon navodi da ubije svog sina, "Sjenovid" o bestelesnom duhu koji iz nejasnih razloga nudi večnost zauzvrat ljudima od kojih uzima tela... "Poslednja poruka" skicira apokaliptičnu globalnu viziju (na skromnih 6 stranica) o invaziji nevidljivih (vanzemaljskih?) entiteta na Kejptaun pri čemu autora više zanimaju splatter efekti otkinutih glava, šikljanja krvi i prosutih creva negoli smisao svega toga ili pak ljudski odnosi (glavni junak mrtav 'ladan pređe preko nestanka svoje žene i smesta počne da razmišlja o hrani: "Ana nije dolazila i već sam osjetio duboko u duši da je nikada više neću vidjeti. Negdje predveče, shvatih da u kući nemam ništa za jelo", str. 67). "Eksperiment vremeplov" je naivna obrada inače solidne zamisli o putu kroz vreme pri kojem čovek svaki put kad uđe u neki vremenski tok mora da ubija svog dvojnika (alternativnog samog sebe) u stvarnosti u kojoj interveniše. Ali, šta s tim? Ništa, eto tako. Life's a bitch, and time travel even more so!

            Sve ove pričice, ili bolje reći skice za priče, imaju jedva po 10 stranica svaka, a neke i manje, pa se barem ne mogu optužiti za preteranu gnjavažu – iako i u tom ograničenom opsegu ne uspevaju da zaista involviraju čitaoca i privuku ga, bilo likovima, bilo događanjima, da ih s naročitim interesovanjem prati.  

Jedina duža pripovetka u zbirci je "Izvještaj iz sela Kisilova" (na epskih 17 strana), zasnovana na slavnom prvom srpskom (zabeleženom) vampiru, Peri Blagojeviću, iz 1725. godine. Nepoznati gospodin iz Požarevca nepoznatom naratoru iz mutnih razloga pošalje beležnicu koja krije – isposvest supruge Pere Blagojevića. Pomalo trapavom naracijom izgleda kao da nepismena seljanka s početka 18. veka u nekakvoj srpskoj selendri vodi dnevnik, svakog dana zapisujući vampirizaciju svog muža, a onda i mnogih drugih u selu, ali zapravo se radi o njenim reminiscencijama koje ona, redom, od prvog do poslednjeg dana, diktira u pero neimenovanom austrijskom zvaničniku. Narator putuje u Atinu kod izvesnog grafologa i demonologa da zajedno rade na rukopisu a u pauzama turistički obilaze znamenitosti grada! Usledi čitanje suvoparno nanizanih događaja u Kisiljevu, ono što imate svuda na internetu, za slučaj da u stanu ne držite knjige iz vampirologije, pri čemu ženina vizura ne donosi ama baš ništa novo, nikakav novi angle u dobro poznatu priču, pa je učinjena krajnje izlišnom kroz piščevu nemaštovitu reprizu. Paralelno s tim počinju da se dešavaju i neke nezanimljive, "čudne" pojave u njihovom stanu i okolini (nešto šušnulo, nešto lupnulo, otvorio se prozor...). Na kraju – kućepaziteljka te atinske kuće se povampiri. Kako? Zašto? Kakva je veza njene vampirizacije s ispovešću srpske seljanke od pre tri veka? Koja je poenta svega toga? Eto, tako.

            Na kraju, pričica "Vilinsko kolo" smeštena je među proto-Slovene u vreme Rimske vladavine na ovim prostorima (i pre doseljavanja Slovena, koja se ovde, izgleda, ignoriše); ovi naši su zapeli da se muvaju tamo gde ne treba, uprkos svim zabranama da se ne valja vilama naturati. Sledi predvidiva kazna nametljivcu. I šta s tim? Ne vrzmaj se tamo gde vile plešu. Eto. Otrcana priča u slabo korišćenom mizanscenu, koji je ovde samo mehanički postavljena pozadina bez bitnijeg upliva u priču (koja bi ista bila i da su umesto dva Slovena od pre dva milenijuma protagonisti bili neki fun loving tinejdžeri ili drvoseče s početka 21. veka).

            Da li će biti nešto od "kulta" Milovana Lalovića koji proriče Prof. Ana Pejović - ostaje da se vidi. Ovo što je u ovoj zbirci isporučio svakako nije zaloga za bilo šta slično. Njegova "opšta mjesta naših košmara" uglavnom nisu zaživela nečim svojim, autentičnim ubedljivim ili upečatljivim, što bi ih izdiglo iznad opštih mesta (i učinilo zaista košmarnim). "Nevjerovatno širok spektar emocija" jedva je skiciran, ali nije oživljen, nego samo prepričan. Da li ova zbirka zaista "isključuje mogućnost čitalačke ravnodušnosti" – to je najbolje da sami proverite, ako vam ovo gore rečeno i navedeno nije stvorilo dovoljno jasnu i ubedljivu sliku. Četiri priče iz ove zbirke možete pročitati na sajtu autoru i doneti svoj sud, ako kliknete OVDE.

            Anatomica de somniis je još jedan dokaz stare maksime – da bi se dobro pisalo, treba prvo puno dobroga pročitati, a poželjno je, vala, nešto malo i proživeti i pročitano+proživljeno promisliti. Ako je autor zaista išao na put oko sveta, iz njegovih tekstova se ne vidi nikakav naročit uvid u ljudsko stanje, psihu, egzistenciju, u bogatstvo i raznolikost sveta. Ne vidi se zrelost, ni slojevitost doživljaja. Ne vidi se svest o tradiciji žanra (npr. Skrobonjina "Reč koja odjekuje" u vezi sa "Kisilovim") niti promišljanje žanra čijim motivima se bavi. U sasvim neupečatljivom stilu se još manje mogu videti činioci koji su njegov roman Alfa navodno učinili "bestselerom" u Grčkoj (osim ako se ne složimo da bestselersko pisanje zapravo zahteva jezik uprošćen do nivoa banalnosti). Priče u ovoj zbirci uglavnom su ispod proseka: ocene se kreću oko trojke, po mojoj tarifi od 1 do 10, sa samo tri izuzetka kojima sam dao 5- a to su "Gospodin T." (zbog nagoveštaja iracionalne košmarnosti), "Lica u drvetu" (zbog pojedinih zanimljivih prizora drvogutanja i motornih testera) i "Izvještaj iz sela Kisilova" (zbog pokušaja rekontekstualizacije korena srpskog horora, više nego zbog ostvarenog, poludupastog, nedokuvanog rezultata toga).

Neki DOBRI nehorori iz 2014. godine (2. deo)

Pre oko mesec i po dana započeo sam osvrt na one nehorore koji su dostupni za gledanje postali tokom 2014. godine. Oni su izlistani i ukratko kritikovani-hvaljeni OVDE. Evo sada i drugog dela sažete analize filmova koji su od mene zaradili između 3- i 3+.

Open Windows

USA, 14

**(*)          2+

Gledljiv ali usiljen "high-concept" trilerčić za eventualnu jednokratnu upotrebu. Već mi je iščileo iz sećanja jer sam ga overio čim je izašao na net, ali oni koji su ga gledali na TV za Novu godinu možda se još ponečega sećaju. Možda!

A Walk Among the Tombstones

USA, 14

***            3+

Vanredno prijatan triler koji na jakim plećima nosi Lajem Nison: blago razočarenje je pred kraj, kad se otkrije klišetizirani i nedokuvani par psiho-ubica tanke i bezveznjačke motivacije i ponašanja, ali sve to ipak ima odličan retro-vajb, kao neki dobar krimić iz 1970-ih i svakako ima moju preporuku.

Black Coal, Thin Ice

CHI, 13

***            3

Malkice precenjen (nagrađen Zlatnim Međedom u Berlinu!) ali sasvim pristojan kineski spoj krimića i društvene kritike. Blago razvučen, ali intrigantan, i sa nepredvidivim, originalno rešenim izlivima nasilja (po nekonvencionalnosti toga podseća malo na A TOUCH OF SIN, mada nije tako žestok u splatteru, a ni opšti ugođaj i značenje nisu tako snažni).

EASTERN BOYS

FRA, 13

**(*)           3-

Reditelj meni vanredno dragog a slabo izvikanog drama-horora LES REVENANTS posle ogromne pauze od 9 godina snimio je svoj tek drugi film: gledljivu ali zaboravljivu dramicu o odnosu između EU (Francuska) i Istočne Evrope (Rumunija, Ukrajina itd), kroz priču o sredovečnom buržuju koji se spetlja sa istočnim momkom (muškom kurvom). Rezultati toga su prilično predvidivi i neupečatljivi, iako ne sasvim nerezonantni. Možda bi to bilo za nijansu pitkije da je odabrao manje antipatične njuške za protagoniste.

CHEAP THRILLS

USA, 13

***            3-

Solidna, umereno zabavna satira o tome koliko daleko ste spremni da se ponižavate za novac: krećemo od sitne sume za sitno poniženje, a onda podižemo ulog, i zahteve. Ukratko, ogoljena strategija "kuvanja žabe" koju osećamo svi mi na svojoj koži, pa je stoga ova crna komedija-triler dovoljno relevantna da vas može, pored zabave, naterati i na razmišljanje i - prepoznavanje.

13 SINS

USA, 14

***            3-

Slična tema kao i prethodni film, a različit koncept: umesto bogatog pojedinca koji podstiče nadmetanje između nekolicine na privatnoj sedeljci, ovde imamo organizaciju koja putem mobilnog telefona diktira zahteve za sve ekstremnije zadatke zarad sve većih novčanih suma. How low can you go for $$$? Solidan rimejk izvanrednog filma 13: Game of Death (2006) koji ima moj Pečat, kao i rivju, OVDE. 

Two Days One Night

FRA, 14

***            3

Dirljiva, potresna drama o ženi koja se sticajem okolnosti nađe pred otkazom pa mora da moljaka 12 gnevnih ali i nežnih i očajnih i sebičnih ljudi, kolega s posla, za šansu da zadrži zaposlenje koje joj je neophodno da preživi. Bezdušnost i pakao modernog kapitalističkog društva lepo je ogoljen, Marion Kotijard (dobitnica Zlatnog Ghoula 2013) je izuzetna u glavnoj, nosećoj ulozi, ali sve je to previše očigledno i jednodimenzionalno. Nema tu tajne, misterije, skrivenih nivoa, višeznačnosti kakve očekujem od remek-dela u užem smislu reči: sva vrednost ovog filma je u jednostavnosti prikaza onoga što svi znaju, i u lepoti prikaza tog ZLA – plus, u lepoti glume tete Marion, i lepoti nekih baš srceparajućih reakcija pojedinih njenih partnera. Spremite maramice.

THE GUEST

USA, 14

***            3

Iznenađujuće prijatan triler na samoj granici horora (neki ga svrstavaju u horor; ja ipak ne bih) o tajanstvenom došljaku kojeg jedna familija možda previše lakoverno primi u svoje okrilje, a ovaj posluži kao katalizator njihovih unutrašnjih trvenja i problema tako što ih dodatno pojača, naizgled im pomažući. Ne, nije ovo ni TEOREMA ni VISITOR Q, ovo je samo jedan zabavan, dražesno old-school triler koji fino vozi od početka do kraja – ili tu negde (finlna konfrontacija je malko mlitava, a twist je imbecilan, ali dobro sad, obrišite poslednji minut filma)... Odlična harizmatična naslovna uloga. Šteta što je motivacija nepostojeća a time su i implikacije filma svedene na značajno skromniju meru nego što bi bilo da je ovo krenulo konkretnije u nekom pravcu, bilo ka satanizmu (čime bi potpao pod kišobran dopunjene verzije mog FAUSTOVSKOG EKRANA) bilo ka psihologizmu. Ipak, plitkoumna zabava je bila glavni i jedini motiv tvorcima ovoga, i barem im se mora priznati da su uspeli da je proizvedu.

Nothing Bad Can Happen (Tore Tantzt)

GER, 14

**(*)          2+

Ne znam šta se htelo reći ovim filmom, ali budući da je zasnovan na navodno stvarnom događaju, ima alibi u tome da ni stvarni život obično nema nikakvu poentu. Postoji tu određeni sadistički entertainment value dok gledate miroljubivog, nenasilnog, nevinog strejt-edžera anđeoskog lika kako ga polagano secka i melje jedna ionako sjebana familija. Ne, ovo nije poor man's IDIOT by Dostojevski, ali jeste (još) jedna umereno gledljiva ilustracija Njegoša: "Svijet je ovaj tiran tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj," odnosno inscenacija maksime da su dobar i budala – braća (tj. jedna te ista osoba). Non-violence is for suckers!

  

ONE ON ONE

KOR, 14

**(*)          3-

I Kim Ki Duk nam ilustruje istu Njegoševu maksimu, po ko zna koji put, s tim što u njegovom filmu nema blagorodnih duša, nego samo tirani muče i makljaju druge tirane u orgiji nasilja i krvoliptanja koje naš dragi Kim, kao i uvek, ume da inscenira sa retko viđenom maštom i sadizmom a nekmoli impaktom. Dakle, grupica "revolucionara" sveti se za ubistvo jedne svoje aktivistkinje tako što hvata, jednog po jednog, njene ubice i suočava ih sa tim zlodelom, terajući ih mučenjem da potpišu priznanje svog zlodela. Ali, kako mučenje odmiče, neki članovi počinju da imaju dvojbe po pitanju metoda koje primenjuju... Fino je to sve, i pokreće neka važna pitanja, i nije nezanimljivo, ali nepotrebno je predugo i repetitivno, i iskren da budem, izmiče mi poenta svega toga na kraju. 

Winter Sleep

TUR, 14

***            3-

Da, ovo traje tri puna sata, i da – pretežno se sastoji iz "photographs of people talking and talking and taaalking and talking" (što, u principu, mrzim!), ali ovde, nekako, to uspeva da ne bude tako loše kao što zvuči. Postoji u ovom filmu, kao u malo kojem, dubok uvid u karaktere kakav se obično nalazi samo u velikoj (npr. ruskoj) književnosti, i prijatno je posmatrati razgovore između tih likova koji teku prirodno, a ne – kao obično na filmu – zbrzano, sažeto, zgusnuto, usiljeno. Osim toga, reditelj uspeva da postigne različite vrste saspensa u naoko statičnim scenama (najbolje u elaboriranom set-pisu dolaska bogate žene kod sirote familije s namerom da im da nešto para kako bi olakšala svoju savest...).

SOUL

CHI, 14

***            3-

Mladić je možda "izgubio dušu" radeći mehaničko-beslovesni posao u jednoj fast-fud radnji i postao opsednut nekakvim neljudskim entitetom povremeno ubilačkih sklonosti – a možda je samo duševno bolestan. Njegov otac u ruralnoj divljini, u šumovitim planinama zasenjujuće lepote, pokušava da ga izleči. Ova drama sa elementima horora vanredno je nepredvidiva, ima izuzetnu fotografiju i neočekivane izlive maštovito sadistički krvavog nasilja koji polako postaju trejdmark novijih kineskih filmova (bar onih koji privuku moju pažnju). Ima tu i napetih i dirljivih deonica; potonje, naročito, u sceni pred kraj, kad otac, koji "opsednutog" sina drži zatvorenog u šupi, kaže da je za tih nekoliko dana, koliko ga je tu držao u kućnom pritvoru, s njim bio bliskiji i više porazgovarao nego ikad do tada. Verovatno se tu krije ključ sinovljeve dvosmisleno postavljene "opsednutosti", odnosno "izgubljene duše".

THE GRANDMASTER

CHI, 13

**(*)            3-

Scene borbi su spektakularno osmišljene (Juen Vu Ping!!!) i usnimljene/montirane, ali drama o famoznom Ip Manu i njegovim priključenijima u Kini uoči, tokom i posle II svetskog rata previše je uninvolving kroz skokovitu, nelinearnu naraciju i jedva skiciran karakter, pa je stoga i pokušaj tragične ljubavne priče – jedva poludupast i bez ikakvog impakta. Lepo je to sve za videti, ali – ako vam je do informisanja o čoveku (i njegovoj epohi), čitajte knjigu. Ako vam je do zabave i akcije, ima toga poprilično u prvoj polovini, a onda sve manje. Takođe: ne smetaju mi preterivanja protivna zakonima fizike u kretanju ovih superjunaka i njihovim akrobacijama pri kojima tela kao da im nemaju ni masu ni težinu, nego skaču s neverovatnih visina i dočekuju se kao od šale, bez inercije itsl, ali zasmetala mi je scena smeštena na železničku stanicu. Radi pojačanja napetosti dvoje antagonista mlati se kraj brzog voza koji juri sve brže (u samoj stanici iz koje je tek krenuo!), i to makljanje traje i traje i traaaaajeeeeee, i vagoni prolaze i prolaze i proooolaaaaazeeeee toliko dugo kao da kompozicija ima bar hiljadu vagona ako ne i više. Umesto saspensa – apsurdnost toga mi je uništila uživanje u majmunisanju dvoje boraca.

---NASTAVIĆE SE---

Božićna TRULEŽ (KH'LULU - Putridity)

            Hristos se rodi! I izuči zanat za Karpentera, i raspeše ga. I umre. I crvi ga izjedoše. Vaistinu!

            U tom duhu, nema prikladnije stvari za RR (Rođendan Raspetoga) nego da vam baš danas preporučim jedno divno bizarno ezoterično izdanje, kao poručeno za ZIMU. U pitanju je gerilski muzički projekat KH'LULU, iza kojega stoje Nikola Vitković NEKRONOMIKONOPISAC kao jedan od osnivača NAUKA (Nacionalna Akademija za Umetnost i Kulturu) i izvesni Adam Ranđelović (Beograd / Moskva), ovog puta u izdanju pod nježnim naslovom PUTRIDITY (gnjilež).

            Autor ga opisuje kao "trostruki album atavističkog raspad-tronika i analognih sintetičkih fijuka severnog vetra kroz oglodane lobanje." Box set, limitirano izdanje od 10 (DESET!) numerisanih primeraka, sadrži 3 CD-r albuma u ručno pravljenim omotima, unikatnu sliku od foto emulzije i buklet sa esejem 'Muzika: preuzbuđeni leš' na temu raspadanja i truljenja u istoriji muzike.

Po verovanju kanibalskih plemena sa Balija, zima je sakralno godišnje doba, kada na onaj svet odlaze najbolji ratnici. Njihove glave se čuvaju, a ostaci tela proždiru. Sred zime, Asocijacija vam otkriva Putridity - trostruki album čiji je tvorac moskovsko-beogradski low fi primitivista Kh'lulu. On potiče iz sveta gde ne postoji leto, već samo analogni sintetički fijuk severnog vetra kroz oglodane lobanje. Ipak, Kh'lulu dobro zna da, da bi se rušilo, potrebno je prvo sagraditi. Gradivo koje on ekspertski razgrađuje svojim elektroakustičkim kompostom je istorija muzike i avangarde. Posebno preporučujemo slušaocima koji meditiraju uz repeticiju Erika Satija i album Eskimo od The Residents.

Sadržaj:

CD1

1. Spring Putridity I

2. Spring Putridity II

3. Spring Putridity III

4. Spring Putridity IV

CD2

5. Autumn Putridity I

6. Autumn Putridity II

7. Autumn Putridity III

8. Autumn Putridity IV

CD3

9. Winter Putridity I

10. Winter Putridity II

11. Winter Putridity III

12. Winter Putridity IV

~~~
Ukupno trajanje 2:04'36''

Detaljan pregled ove deluks kutije sa crvima je na linku nauk.rs/khlulu.html

Dve numere sa albuma:

Winter putridity IV

Autumn putridity IV

Ja se ne usuđujem da se upuštam u bavljenje muzičkom kritikom, naročito kad se radi o ovako osobenoj vrsti, osim što ću reći da se radi o mračnoambijentalnim tvorevinama adekvatnim svojim naslovima. Ako vam to nešto znači, od svih 12 "pjesama" moj najomiljeniji hit je upravo ova koju imate ponuđenu free online, pa eto, kliknite i uverite se: Autumn putridity IV. I ostatak je u ovom fazonu.

            Esej 'Muzika: preuzbuđeni leš' na bukletu je solidna skica za istoriju prisustva eksperimentalnih, disonantnih, atonalnih zvukova u modernoj muzici, u spoju sa poetski intoniranim opservacijama i tvrdnjama na granici apstrakcije, i preko nje, koje će vam, u spoju sa ovom muzikom, možda reći ono što gole reči ne mogu.

            Evo, po meni, jedne od ključnih deonica eseja:

            "A zatim, synth frikovi, tehno, hometaping, D.I.Y., izvođač ostaje sam u svojoj kući, kao Aphex Twin. Omamljen nepostojanjem pravog odgovora na pitanje „šta uopšte postoji tamo (napolju)?“, autor se zatvara u svoju sobu i snima. Entuzijazam za lo-fi estetiku počinje da se probija na mapi hronološkog raspadanja muzike od učmalog evropskog Vertera do japanoise-a i glitch elektronike. Sam, bez orkestra, bez filharmonija, bez publike. Novi usamljenici i izolovani/otuđeni čovek, o kojem je govorio Julius Evola, to je KOMPOZITOR XXI veka. Marginalizovan iz diskursa mejnstrima, gde se degradacija kroz mp3 provlači sve do autoobjektivizovanja žena i transa besmislenog gomilanja semplova, moderni čovek postaje apstraktni čovek, hipoteza, pretpostavka, samo jedno od čitanja. Apstrahovanje kao radikalna promena celokupne egzistencijalne geometrije sveta. Kroz zvuk, kroz materiju, to je delovanje u domenu psihosomatskog.

„Izolovani čovek je onaj, koji čak i pritom što je upućen u divljanje savremenog sveta, ostaje iznutra apsolutno odaljen od toga, distanciran, lišen svakih organskih veza, emotivnih saučešća ili zajedničkih vrednosti“ (Юлиус Эвола „Абстрактное искусство“, Евразийское движение, Москва, str. 144).

Tako piše KH'LULU pravo iz svog autsajderskog R'Lijeha, i kroz kapije sna vam šalje zvukove iz mračnih dubina... Ko poželi da ih sasluša i odazove se, može to učiniti tako što će Putridity box set naručiti putem mejla vitebsk1920 at gmail dot com po ceni od 1300 dinara [poštarina unutar Srbije uračunata].

Budite jedan/jedna od 10 Izabranih sveštenika KH'LULUa!

Napomena: svi crteži u ovom postu su (c) by Nikola Vitković (fragmenti ilustracija za NEKRONOMIKON), osim "Trulog Isusa", koji je (c) by Dejan Ognjanović for Ghoul Ltd.

NIGHTCRAWLER (2014)

***            3-

NOĆNI PUZAVAC je OK triler-drama sa, kao, angažovanom temom, ali drastično je precenjen u mnogim krugovima. To je solidna direktna satira na otrcanu temu (bezočni, antihumani senzacionalizam medija, njihova doslovna glad za krvlju) što je upotrebljeno kao ogledni primer za indirektnu kritiku bezočnosti, antihumanosti kapitalizma kao takvog, zasnovanog na beskrupuloznom "preduzetništvu" i iskorišćavanju drugih uključujući, naročito, zaradu na tuđoj muci.

Ali to je sve krajnje očigledno i provoloptaško, otprilike kao kad bi neko ovde uzeo da pravi satiru na domaću folk scenu i umišljao si da je uhvatio Azatota za pipak prikazavši koliko je taj polusvet isprazan, vulgaran itd. Šta je sledeće? Razotkrivanje takvih velikih istina modernog doba, recimo, da su rijaliti programi veliko zlo (i da u njima nema ni "r" od rijalitija)? Da su folk pevaljke glupe? Da nam političari ne žele dobro, nego samo hoće da nam otmu pare? 

Da su holivudske zvezde isprazni egoistični bezdušni kreteni? Ah, da: o potonjem je Kronenberg već snimio kretenski film MAPS TO THE STARS (dvojka po mojoj tarifi: ne očekujte rivju, nemam o toj ružno snimljenoj budalaštini šta da dodam). Drugs are bad, m-kay? Što rekli MINISTRY: "Tell me something I don't know!"

Ono što dodatno jebe NOĆNOG PUZAVCA jeste postojanje najmanje dva novija trejlblejzerska filma (treći, davniji i daleko bolji, da i ne pominjem).

Kao prvo, bezočni, antihumani senzacionalizam medija sasvim pristojno je ogoljen do koske još pre skoro dve decenije, u filmu THE NIGHT FLIER (1997), gde takođe u glavnoj ulozi imamo antijunaka, bezočnu stoku od "novinara" u potrazi za senzacijom, i vidimo lepo i eksplicitno prikazanu i dezavuisanu njegovu glad za krvlju, itd. 

A još kao bonus imamo Miguela Ferera, znatno prirodnijeg i duhovitijeg a manje usiljenog u ulozi beskrupuloznog ljigavca nego što je to prenapregnuto karikirani Džejk Gilenhal u PUZDRAVCU. Ako njemu dodele Oskara (kao što neki zuckaju i priželjkuju) za ovo kreveljenje i glumatanje, biće to samo još jedan klin u kovčegu ionako već duže vremena kompromitovane i obesmišljene nagrade.

Ukratko, videli smo to i čuli mnogo pametnije, dublje, bolje i duhovitije pre 18 godina u filmu NOĆNI NE-PUZAVAC NEGO-LETAČ. Plus – tamo smo, pored satire na medije, imali još i vampirsko čudovište sa ogromnim ustima i zubima, obilje splatera, pa čak i neke kao zombije. Ovde imamo samo izbuljenog Gilenhala.

Kao drugo, postoji roman, i sasvim pristojan film po njemu: AMERIČKI PSIHO. Tamo smo već mogli da vidimo ingeniozno crnohumorno deadpan intonirano zezanje antihumanosti kapitalizma kao takvog, pored ostalog kroz portret naslovnog ANTIJUNAKA, prazne bezočne džukele koja, kao i lik kojeg ovde ejpuje Gilenhal, nema svoje JA, nego umesto toga vergla koleciju nabubanih fraza, sentenci, citata, naslova i brendova.

Jedina sitna razlika je u tome da je PSIHO već uspeo i popeo se na lestvici uspeha u sam vrh sistema, dok PUZAVAC još uvek proleterski puže po blatu i govnima i krvi ulica velegrada, ali obojica su progutali i udicu i mamac i plovak tog nakaradnog zlikovačkog sistema koji neupitno prihvataju, zajedno sa svim njegovim "vrednostima", i obojica su jedno te isto govno na različitim stepenicama jednog te istog Puta Ka Uspehu.

Jeste, nije sasvim nezabavno gledati zalizanog Gilenhala, ali je zalizani Kristijan Bejl daleko vrcaviji i duhovitiji dok mehanički izgovara čitave tirade koje su preslikane iz trendovskih časopisa ili uputstava za upotrebu. Da, crvoliko-gmizavačke frazetine koje prosipa Gilenhal su crno-smešne, ali ih znatno umanjuje to što su derivativne i inferiorne sličnom postupku kod B. E. Elisa, odnosno kod Meri Haron, odakle su preuzeti sa besramnošću na ivici plagijata. Ukratko, videli smo sve to i čuli mnogo pametnije, dublje, bolje i duhovitije pre 15 godina u filmu AMERIČKI PSIHO (2000).

Kao treće, da i ne pominjem TV MREŽU (Network, 1976), jer rekoh već, to je sasvim druga liga u odnosu na ovo, bez obzira na sve pretenzije.

Najzad, osim što je "satira" NOĆNOG PUZDRAVCA zatupljena njegovom derivativnošću u odnosu na pomenuta dva filma, ona pada i kroz njegovo napuštanje svakog pokušaja plauzibilnosti i "realizma" u drugoj polovini a naročito pred kraj, kad film oseti potrebu da nas zabavi "larger-than-life" triler momentima vezanim za jedno masovno ubistvo, a onda i jednom prolongiranom scenom jurnjave automobilima i akcijom dostojnom nekog pristojnog krimi-trilera, ali suviše "over-the-top" za nešto što bi htelo da nam se predstavi kao ozbiljna drama sa porukom. Ukratko, film bez prave potrebe poseže za senzacionalizmom B-filma da bi, kao, dezavuisao senzacionalizam medija. Prc.

Da sumiram: poruka je plitka ali pitka, i svakako, čak i u tom obliku, dobrodošla u ova bezdušna vremena; jes' da je to bičevanje polumrtvog konja, ali pošto nas on i dalje svakodnevno rita, treba ga bičevati dokle god se džilita. Gilenhalova gluma je previše usiljena, prenapregnuto karikirana za kvazirealistički milje u koji je smeštena, štrči iz njega, nije tako glatko uklopljena u opštu stilizaciju filma kao Fererova i Bejlova gluma u pomenutim filmovima. 

Tema i ideja su derivativni, ranije bolje obrađeni, ali sve to ima dovoljno draži i zabavnosti da vredi pažnje i gledanja. Ipak, NOĆNI GMIZAVAC će svakako bolje da "odradi" one koji nisu gledali ranije (i bolje) verzije slične tematike i postupaka, pa će njima da deluje originalnije, svežije i pametnije nego što zapravo jeste.

No, kao što rekoh, film je solidan, umereno zanimljiv i gledanja vredan, sve dok ne očekujete remek-delo ili modernog klasika, jer PUZDRAVAC tome nije ni blizu.

Gde smo bili, šta smo radili u 2014-oj?

            Pre svega, u 2014. godini postao sam ujak. 

Moja sestra donela je na svet preslatku malu Milicu a time i radost u porodicu nakon u crno zavijene 2013. godine.

            Objavio sam dve kapitalne knjige.

            Prvo je, pred 1. april, izašao moj drugi roman, ZAVODNIK, u sopstvenom (samizdat) izdanju.

            Odaziv na pretplatu bio je odličan, oko 150 čitalaca izrazilo mi je poverenje i unapred platilo roman pre nego što je ovaj uopšte ušao u štampu. Ostatak je prodat kasnije, preko bloga i na promocijama, i u ovom trenutku, 8 meseci nakon izlaska, ostalo mi je još samo oko 50 primeraka od tiraža rađenog u 500 komada.

            Promocije su održane širom zemlje i regiona: u Beogradu (tri puta), Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Smederevu, Negotinu... u Ljutomeru (Slovenija), Banjaluci (Republika Srpska), Kringi (Hrvatska), Puli (Hrvatska)...

            O mom romanu su u javnosti govorili Marko Pišev, Marko Šelić – Marčelo, Aleksandar Radivojević, Ivan Velisavljević, Vladimir Kolarić, Ninoslav Mitrović, Nenad Bekvalac, Đorđe Kadijević... Audio zapis toga šta je Đorđe Kadijević imao da kaže o ZAVODNIKU imate OVDE.

            Prikazi ZAVODNIKA izašli su u DNEVNIKU (Ilija Bakić) i BLICU (Slobodan Ivkov) i možete ih videti OVDE. Prvi prikaz mog romana u inostranstvu –u Hrvatskoj, u dnevnom listu Glas Istre, napisao je Davor ŠIŠOVIĆ, i njega imate OVDE.

            Nije sve ostalo na novinskim prikazima: moj roman inspirisao je i akademski intoniranu kritiku. Prvi prikaz ZAVODNIKA u nekom stručnom časopisu ("za književnost, jezik, umetnost i kulturu") pojavio se u LIPARU br. 53 (str. 249-252) koji izdaje Univerzitet u Kragujevcu. Autor je Danko Kamčevski a taj rad pod naslovom "ZAVODNIK Dejana Ognjanovića: zacrtana putanja i veo na ivici pojavnosti" možete pročitati OVDE.

            Najnovija vest vezana za ZAVODNIKA glasi da je uvršten u širi izbor za NIN-ovu nagradu za roman godine. U konkurenciji koja je u tom trenutku brojala 150-ak naslova, moj roman je uvršten među 30 najboljih. Da li će se probiti dalje, u top-15, itd. pokazaće nedelje pred nama. Obznana odabranog je na Poov rođendan (19. januara).

            

Ko do sada nije nabavio sebi primerak ili dva, bolje neka požuri dok ih još ima...

            Nasuprot mojim defetističko-skeptičnim očekivanjima s početka prošle godine, POETIKA HORORA je ipak našla sebi izdavača, i to još boljeg nego što sam smeo da se nadam. Pred Sajam knjiga, u oktobru, Orfelin iz Novog sada objavio je doteranu verziju mog doktorskog rada o nastanku i razvoju horora u književnosti u spektakularno predivno dizajniranom izdanju, donekle sličnom Bibliji, što ova knjiga, u određenom smislu, i jeste.

            Pošto je izašla pred kraj godine, do sada je imala samo jednu promociju, u Novom Sadu, a i mediji su tek polagano i stidljivo krenuli da o njoj govore. Ipak, vredi pomenuti veoma uspeo prilog u emisiji "Vavilon" na RTS-u, emitovan 23. decembra.

            Svoj život u medijima, na promocijama i među čitaocima ova knjiga će tek imati tokom ove godine...

             Što se tiče proze, tokom 2014. nisam napisao mnogo toga – samo jedan novi naslov – ali gledano količinski, budući da se radi o popriličnoj noveli od 50 strana, nije baš ni malo. Bolje jedna, pa još dobra novela na 50 strana, nego tri pričice od po 10 strana, zar ne? A da je dobra dokaz je i to što je , pod naslovom "Nekronomikon: treće, dopunjeno izdanje", izašla u oktobru u antologiji HAARP I DRUGE PRIČE O TEORIJAMA ZAVERE koju je priredio Goran Skrobonja (uskoro stiže rivju).

            Moji radovi, eseji i drugi napisi tokom 2014. godine izašli su na sledećim mestima.

U šestoj svesci akademskog časopisa PHILOLOGIA MEDIANA (dakle, br. 6, 2014) kojeg izdaje Filozofski fakultet Univerziteta u Nišu, pored ostalog možete naći i moj rad pod naslovom "Okretaj zavrtnja": Uhvaćeni u mistifikaciji". Ovaj rad je zasnovan na mom doktoratu o POETICI HORORA, gde sam se bavio i Džejmsovom slavnom novelom. Taj rad možete naći OVDE.

Stručni pogovor dr Dejana Ognjanovića, pod naslovom "Jeste li videli žuti znak?" nalazi se u zbirci priča KRALJ U ŽUTOM Roberta V. Čejmbersa.

Hrvatski časopis Ubiq, broj 14, u rubrici "Kritička praksa" objavio je moj rad "Pogubno dejstvo vremena u Masci Crvene Smrti E. A. Poea i u Vidovitosti Stephena Kinga". Više o tome imate OVDE.

U prvom broju almanaha Književna fantastika, u obilju eseja, prikaza i proze najistaknutijih domaćih pisaca, možete naći i moj esej o Dž. G. Balardu "Propast sveta nije šteta". Detaljnije - OVDE.

U niškoj GRADINI (br. 58-59, avgust 2014) nalazi se detaljna, opsežna, minuciozna kritika knjige Aleksandra B. Nedeljkovića ALTERNATIVNE ISTORIJE 1950-1980. Za detalje vidi - OVDE.

Marko Pišev i ja izložili smo zajednički rad na temu sela kao mesta straha u srpskoj fantastičnoj prozi pod naslovom "RURALNI GOTIK I NARODNA RELIGIJA SRBA: Konstrukcija sela kao mesta straha u srpskoj fantastičnoj prozi". Bilo je to u aprilu, na skupu pod nazivom "Etnos, religija i identitet: naučni skup u čast Dušana Bandića", u organizaciji Odeljenja za etnologiju i antropologiju i Filozofskog fakulteta u Beogradu. Detalji su OVDE.

            Taj rad će izaći u Zborniku sa skupa.

            Inače, moja priča "Sekta prljavih" poslužila je dr Piševu kao jedan od tri ogledna primera u radu pod naslovom "Mesta straha: tretman urbanih fenomena u modernoj horor prozi – antropološka perspektiva" objavljenom u zborniku URBANI KULTURNI IDENTITETI I RELIGIOZNOST U SAVREMENOM KONTEKSTU. Taj rad možete pročitati OVDE.

U trobroju 55-56-57 niškog časopisa za književnost i kulturu GRADINA pored ostalog možete naći moj esej pod naslovom "Lavkraftove 'Gljive sa Jugota'" koji se bavi slabo istraženom temom Lavkraftove poezije.  To je kratak, uvodni esej koji prati nešto još zanimljivije, a to je izbor od šest Lavkraftovih soneta iz zbirke 'Gljive sa Jugota' koje se po prvi put objavljuju na srpskom jeziku – u prepevu Dejana Ognjanovića. Konkretno, u ovoj GRADINI možete videti kako sam prepevao sledeće sonete: PREPOZNAVANJE, LAMPA, BUNAR, PROZOR, SEĆANJE i KANAL.

U dvobroju slovenačkog filmskog časopisa EKRAN (novembar/decembar 2014) nalazi se moj esej povodom 100-godišnjice rođenja Marija Bave, u "Maloj rubrici groze", pod naslovom "Mario Bava, romantični cinik".

Beogradski strip-izdavač Darkwood  objavio je strip album LEGLO STRAVE (HAUNT OF HORROR) koji je nacrtao genije crteža Ričard Korben. Tu se obrađuju i slobodno prerađuju priče i pesme H. F. Lavkrafta. Sve je to u prevodu i prepevu by Dejan Ognjanović.

Beogradski fanzin Emitor raspisao je u jesen 2013. konkurs za priče i pesme inspirisane delima Hauarda Filipsa Lavkrafta. U vrhu se našla i moja priča "Dagon, bog Srba" (ranije objavljivana u Crnoj Gori: ovo joj je srpska premijera). Njoj je pripala čast da otvori prolećni broj Emitora posvećen Hauardu Filipsu Lavkraftu, izašao aprila 2014. Sadržaj mu čini prvih 12 najbolje ocenjenih priča. 

U kapitalnom izdanju NOVA SRPSKA PRIPOVETKA koje je priredio Goran Skrobonja nalazi se izbor najboljih priča iz antologija koje je ovaj pisac i izdavač do tada objavio (BELI ŠUM, ISTINITE LAŽI, APOKALIPSA... i U ZNAKU VAMPIRA/VAMPIRICE). U knjizi se nalazi i moja priča "Noćenje", iz antologije U ZNAKU VAMPIRA, gde je izašla pod naslovom "Niotkuda". Ovo izdanje zaista izgleda monumentalno: 644 strane velikog formata (16,5 x 24 cm), tvrd povez, zaštitni omot, šiveno, sa platnenom trakom-bukmarkerom. Više detalja - OVDE.

            I dalje pišem za specijalne DILAN DOG KNJIGE. U broju 22 nalazi se moj kritički osvrt na dvodelnu horor avanturu "Tajne Ramblina" i "Zver iz pećine", a za 23. knjigu pisao sam o epizodi "Čovek sa dva života".

Iz štampe je tokom leta 2014. izašao specijalni broj magazina RUE MORGUE u knjiškom obliku, sa etiketom RUE MORGUE LIBRARY VOL 2, pod naslovom HORROR MOVIE HEROES. "Junaci" ovog izdanja su velikani horor filma – pre svega reditelji, ali i glumci i majstori za efekte – koji su obeležili ovaj žanr, a predstavljeni su kroz intervjue, ili barem kroz reči uvaženih i slavnih kolega. U ovoj knjizi moj doprinos zauzima zamalo pa 10% sadržine! Naime, od 144 strane, moji tekstovi zauzimaju celih 12! Unutra se nalaze moji intervjui sa veličinama kakve su CHRISTOPHER LEE, STUART GORDON, JAUME BALAGUERO i SERGIO STIVALETTI.

            Moj intervju sa Robertom Rekionijem, novim urednikom DILANA DOGA, izašao je (kraća verzija) u dnevnom listu POLITIKA za 12. maj 2014. Integralna verzija tog razgovora je OVDE.

            Najzad, počastvovan sam pruženom prilikom da dam skromni doprinos izdanju IZGUBLJENI SLUČAJEVI Ivice Stevanovića kroz par svojih dosetki. Detaljnije o tome - OVDE.

I dalje sve intenzivnije pišem za vodeći svetski horor magazin RUE MORGUE.  Od januara do decembra 2014. evo o čemu sam pisao za RUE MORGUE:

# 141

prikaz studije Rural Gothic

prikaz filma Angst (rubrika CLASSIC CUT, cela strana)

# 142

prikaz enciklopedije The Ashgate Encyclopedia of Literary and Cinematic Monsters;

prikaz studije Torture Porn: Popular Horror After Saw

# 144

prikaz zbirke The Lord Came at Twilight

# 145

prikaz zbirke Ana Kai Tangata

# 146

prikaz antologije Searchers After Horror

# 147

članak + intervju (Laird Barron) "Staying Strange": Year's Best Weird Fiction

prikaz antologije The Children of Old Leech: A Tribute to the Carnivorous Cosmos of Laird Barron

# 148

članak na tri strane: Robert Aickman: THE MAN FROM A STRANGER TIME

prikaz filma Michele Soavija StageFright (rubrika CLASSIC CUT, cela strana)

# 150

prikaz zbirke Thomasa Ligottija The Spectral Link

prikaz antologije The Spectral Book of Horror Stories

# 151

prikaz antologije radova A Companion to the Horror Film 
prikaz antologije A Darke Phantastique

            Tokom 2014. gostovao sam na više festivala:

"Festival fantastične književnosti: Art-anima" (Beograd, maj).

Promocija ZAVODNIKA.

            "Kratkofil" (Banjaluka, jul).

Promocija ZAVODNIKA.

            "Grossmann festival filma i vina" (Ljutomer, Slovenija; jul).

Promocija ZAVODNIKA, vodio javni razgovor sa Đorđem Kadijevićem i bio član žirija za glavnu nagradu.

"Hrizantema festival horor i fantastičnog filma" (Subotica, oktobar).

Promocija ZAVODNIKA; vodio javni razgovor sa Đorđem Kadijevićem.

            "SF Week" (Zadar, Hrvatska; decembar).

Predavanje o Lavkraftu.

            Tokom 2014. bio sam zastupljen u medijima, ponajviše zbog ZAVODNIKA ali i drugim srodnim povodima.

            Dao sam intervju net magazinu BUM (Bulevar Umetnosti). Evo ga OVDE.

Dva nova horor intervjua, za internet portal BUKA i za portal E-TRAFIKA nalaze se OVDE. 

Bilo me je i na televizijama.

TV emisija "Negotinsko lice", gost: Dejan Ognjanović; razgovor povodom promocije romana ZAVODNIK u Negotinu bavi se i drugim aspektima horora u književnosti i životu Srbije danas. Možete je pogledati OVDE.

"Razgovor s povodom": Niška televizija Belle Amie je u udarnom terminu, emitovala emisiju  čiji je gost bio Dejan Ognjanović. Povod za razgovor je izlazak njegovog novog romana pod naslovom ZAVODNIK i nedavna promocija u Nišu (u petak 13. juna). I to možete videti - OVDE.

            Prilog iz emisije "Vavilon" sa RTS-a možete videti OVDE.

Od nekolicine radio nastupa (nekoliko puta na Bg 202, par novosadskih radija...) izdvajam gostovanje u veoma popularnoj emisiji jutarnjeg programa UZBUDILNIK na Radiju B92. 

            I to je, otprilike, to – što se tiče mojih aktivnosti iz prošle godine.

            Najave toga šta se krčka, sprema i planira za 2015. videćete u idućem nastavku.