INCOMPRESA (Misunderstood, 2014)

***(*)

4-

            U okviru akcije "Dan žena" na blogu predstavljam odličan novi film koji je, suprajzingli, režirala – žena! Suprajz je tim veći što je žena u pitanju – Asia Arđento, čiji me rediteljski prvenac, SCARLET DIVA, nije baš oborio s nogu (istina, davno sam ga gledao, čim je izašao, ali to mu je negde oko 3- at best; mada, moraću sad da ga repriziram i proverim, kao i da joj najzad overim davno skinuti pa nikad odgledani drugenac!).

            Jedan od većih razloga što me DIVA nije naročito dotakla bio je njen narcističko-egoistički pristup romansiranoj autobiografiji (?) što je, reklo bi se, dominantni etitijud sva tri Asijina filma, jer, kako vidim, mnogi joj to isto zameraju i za ovaj najnoviji. Tako, recimo, jedan IMDB juzer kaže: "Incompresa is childish and narcissistic. It has no artistic purpose except self-celebration and self-complacency." 

Slično, ali promišljenije i preciznije, kazuje i prikaz Slant magazina koji Arđentovoj ćerki zamera "the solipsism that exempts the main character from any attempt to understand others while bemoaning the fact that no one loves or understands her." Ipak, u ovom slučaju, dodaje se "That limited perspective is less jarring than usual because the main character is a child, nine-year-old Aria (Giulia Salerno)." 

            Ja mogu da razumem, mada ne i da se složim s citiranom rečenicom IMDB-ovca, a još manje sa ostatkom njegove tirade, a kamoli s ocenom od jedne zvezdice. Takođe, ima nešto istine i u ovome što Slant slantuje, ali mislim da je njihov slant (iako dolazi od žene, tj. kritičarke) poprilično pogrešan i nepravedan, kao i ocena od samo dve zvezdice (**/****).

            Strogo suvoparno i suvopičasto gledano, može se reći da NESHVAĆENA ima samosažaljujući ton, počev već od samog naslova pa do poslednje (nepotrebne!) replike (mada, realno, on nije tako dominantnan tokom celog trajanja); režirala ga je žena (a čak i na 8. mart ne treba govoriti laži i tvrditi ono što nije istina, odnosno, da su žene reditelji dale doprinos sedmoj umetnosti koji može da se meri s muškim); tema je već viđena i ne bogzna kako privlačna po sebi (priključenija jedne devojčice u školi, familiji, s drugaricama i momcima). Dakle, ni rediteljka, ni tema, ni žanr, ni naslov, pa čak ni poster ne deluju kao Ghoul materijal.

            A opet – NESHVAĆENA je tako čaroban i ljubak film da sam u njemu uživao kao u malo kojem u poslednje vreme (računajući tu i neke sa istim ili većim ocenama)! Nekom skoro neuhvatljivom magijom Asia je ovde uspela da načini delo koje će vas naterati da poverujete da nikad u životu niste gledali coming of age film i da slične situacije niste videli već 200 puta. Pritom, tema je izrazito nevesela, jer tiče se devojčice koju sebično-narcisoidni kreten-roditelji zapostavljaju i ostavljaju bez trunke pažnje a kamoli ljubavi, a opet – film je izrazito pitak, zabavan, dražestan, gorkosladak, duhovit i život-afirmišući (ehm, manje-više).

            Veliki deo magije, naravno, nosi devojčica Đulia Salerno u glavnoj ulozi, koja jeste slatka i lepuškasta, ali na osobeni (i pomalo osobenjački), neholivudski, nimalo zaslađeni način kakav obično viđamo kod američkih starleta u ovoj vrsti filma. Njen šarm, njena snaga, njena upornost, njena svojeglavost, njena otvorenost, njeno odsustvo zlobe i gorčine čak i nakon najodvratnijih postupaka svojih najbližih, naprosto je nešto što osvaja i što se rečima teško može opisati (naročito ukratko i svedeno, kao ovde).

            Zatim, tu je stilizacija za koju je zaslužna kako Asia tako i njeni scenografi, i posebno – direktor fotografije, Nikola Pekorini, čovek koji je snimio većinu novih filmova Terija Gilijama, uključujući i njegov poslednji (tj. jedini) masterpis, Fear and Loathing in Las Vegas (1998), a bio je stedikem operator na Arđentovim hororima, od Fenomene do Dva zla oka, uključujući tu i Soavijeve Crkva i Sekta. 

Posebno je hvale vredna činjenica da je ovaj film snimljen na TRACI (a ne digitalnom kamerom, što je danas praktično standard), a to se itekako vidi, i poštuje, barem u mojim očima. Vizuelnost filma savršeno hvata svet viđen očima deteta, još uvek neiskvarenog, neogorčenog, necinizovanog, deteta koje i dok ga gaze (želi da) veruje u lepotu i čaroliju sveta, ako ne baš nadohvat ruke a ono barem negde iza brega...

            Scenario je iznenađujuće zreo, baš kao i rediteljski postupci, što me ipak pomalo čudi: bez obzira što joj je ovo treći film koji režira, Asia je ipak pre svega glumica, ili je barem kao takva započela karijeru, a rad na ovom filmu je zreliji ne samo od bilo čega što je njen senilno-odlepljeni ćale potpisao u poslednjih 20 godina, nego je uporediv sa bilo čijim legitimnim režijskim radom danas, bez ikakvih ograda ili izvinjenja ("dobro je – za jednu ženu"; "nije loše – za nekoga ko nije reditelj po vokaciji"; "solidno – od jedne kontroverzne skandal-dive"; "pristojno – od ćerke treš Arđenta", itsl).

Ne znam u kojoj meri je NESHVAĆENA zaista autobiografska – to svakako nije u doslovnom smislu. Ipak, ko zna koliko je samozaljubljen (i sujeveran!) tata Arđento stvarno bio, i da li je preterana (sexualna) sloboda mame, Darije Nikolodi, bila kriva za raspad njihove veze (budući da formalno, koliko znam, nisu ni bili venčani). Takođe, ne znam da li im je manje lepa i manje poznata ćerka (a Asijina sestra), Fijore Arđento, u mladosti bila debela kravetina. Ipak, činjenica je da ime devojčice – ARIA – zvuči vanredno slično kao ASIA, ali podseća i na ime Asijine prve uloge kod tatice, u TRAUMI, gde se zvala AURA. Takođe, (odlična) Šarlota Gejnsburg, kao Arijina mama, sa perikom izgleda natprirodno nalik Dariji Nikolodi, a i pojedini manirizmi podsećaju na nju. U krajnjoj instanci, ovo je manje bitno i spada u domen trivije, fusnote i tabloida. Stilizovani veći-od-života likovi ovog filma biće prepoznatljivi i bliski svakome, bez obzira na konkretno životno iskustvo i vrstu porodice iz koje je potekao-la-lo.

            Emocija je autentična, i tu nema laži, nema prevare. Ili jesi ili nisi. Asia na retko upečatljiv i ubedljiv način hvata i prenosi vizuru deteta, i pritom ne mislim samo na naivnost (i posledični optimizam) njene junakinje, nego pre svega na njenu dirljivu otvorenost prema životu, prema iskustvu, prema greškama, promašajima, ludiranju, povredama. Takođe, savršeno je uhvaćen jaz između dece i roditelja koji je neizbežan, po prirodi stvari, čak i u najidealnijim porodicama a kamoli u jednoj sjebanoj kao u ovom filmu. 

Moglo bi se čak reći da NESHVAĆENA pruža vrlo zabavan otklon od sveta odraslih i njihovog poimanja ljubavi (naročito kroz prikaz kevinog promiskuiteta, odnosno njenih "veza") i uspeha/ambicije (kroz dražesno karikiranog oca, sujevernog narcis-glumca). To, međutim, ne znači da su deca idealizovana: Arijini drugari, pa čak i najbolja drugarica, prikazani su kao skotovi, a čak i ona sama ima poneki izlet u budalasto i neprimereno ponašanje, normalno za te godine. Nije idealizovana ni mladalačka ljubav (Arijina zacopanost u nestvarno slatkog dečkića koji je ne primećuje ili je, kad je vidi, surovo odguruje i ismeva) ni sve te njihove "veze", "zabavljanja", "masne fote" i surove igrarije koje ih prate.

Ono što izdvaja Asijin film od većine coming of age dela koja mi padaju na um je sledeće: u ovom podžanru se odrastanje obično prikazuje iz vizure odraslog. Ima tu, svakako, nostalgije i draži prošlog doba, ali se ono posmatra kao nužna, kratkotrajna faza i odskočna daska ka neumitnostima onoga što Frojd naziva "prihvatanjem principa realnosti". Asia taj princip, očigledno, nije prihvatila, niti se za njegovo prihvatanje ovim filmom, makar i implicitno, zalaže. 

Naprotiv, ona ostaje svom snagom na strani neuklopljenih, neužljebljenih, neprihvaćenih i neshvaćenih, pa će zato njen film najbolje da "legne" upravo onima koji nisu zaista odrasli, koji su u najvećoj mogućoj meri sačuvali dete u sebi i koji će moći da korespondiraju sa duhom ovog filma, uključujući tu i njegov narcizam kao neizbežni, čak sastavni deo tog doba.

PS: Ovaj film pogledao sam na FEST-u. Sada ga možete ga naći i na netu.

GOODNIGHT, MOMMY (Ich seh, Ich seh, 2014)

  ***(*) 

 3+ 

            Evo nama, na FEST-u, najzad jednog zamalo pa odličnog horora: nemam nikakve sumnje da će mi GOODNIGHT, MOMMY na kraju godine biti u top-10 naj-horora, a možda čak i u top-5.

            U pitanju je vrsta horora koju najviše volim, ona u kojoj se spajaju art i žanr u strastvenom neraskidivom zagrljaju koji niko sem najzadrtijih slepaca ne može, niti treba, da rastavi na sastavne delove. S jedne strane kao ko-rediteljku imamo stalnu saradnicu Ulriha Zajdla, austrijskog autora niza ledenih i mizantropskih (?) filmova (meni najdraži: PASJI DANI – nikad ljudska bića nisu bednije i uništenja-vrednije izgledala na filmu!). 

Zajdl je ovo i producirao, a njegov dokumentarac U PODRUMU takođe igra na FEST-u (i vredi pažnje!). S druge, pak, strane, imamo nepatvorenog predstavnika "zla đeca" podžanra, sekcija: blizanci! Pa ko to da ne voli?

            Na ivici šume, daleko od sveta, žive dva dečaka od kojih 10-11 godinica, braća blizanci. Eto ih u kući čudno modernističkoj, da ne kažem art deko ili tako nešto: kao da je projektovao neki frigidni Austrijanac. Ništa brvnara, ništa sjedinjenje s prirodom, nego naprotiv – ovo odskače iz zelenila kao pakla cigareta posle piknika zaostala na proplanku.

            Kući se iz bolnice vraća majka – sa licem u zavojima. Ne znamo šta je bilo, o kakvom se zahvatu radi i zbog čega, ali klinci ubrzo počnu da sumnjaju u maminu autentičnost, tj. da li je to uopšte stvarno njihova mama, ili nešto tuđinsko. Tu su i neke vizije, ili snovi, ili stvarnost – ne zna se šta je – u kojima čudne bube ulaze mami u uho (slično kao u Soavijevoj SEKTI, ali s drugim konotacijama) a ona ne reaguje.

            Pošto ni mama nije baš nežna prema dečacima, a ni njihovo ponašanje nije baš iz udžbenika, stvari na kraju eskaliraju u pravcu nečega što bi se moglo nazvati torture pornom, ali pošto je sve u krugu familije, ipak ne bih aludirao na incest porn (a ionako se ovde ne zalazi baš duboko u patologiju a la SRPSKI FILM).

            Vizuelne reference se kreću od Frankenštajnove neveste i Očiju bez lica pa do Hellbounda (ovo sa SEKTOM je verovatno nenamerno, ipak je to "niži" nivo, B-movie, ispod radara za ove arty Austrijance, bez obzira što je Soavijev film zapravo arty-pulp svoje vrste). Glavna žanrovska referenca, međutim, spada u SPOJLERE, pa radije ne bih to ni nagoveštavao...

Režija je klinički ledena, kamera mirna, bez egzibicija, hladno beleži sve, uz povremene "etide" koje dodaju na začudnosti, npr. kadrovi u kojima majka zavijenog lica stoji pred ogledalom u dugačkoj haljini koja vijori na vetru, ili scene snova/vizija, uključujući jednu koja, ipak nepotrebno, rabi onaj danas već otrcani "zamućeni" efekat brzomrdajuće glave patentiran u DŽEJKOBOVOJ LESTVICI KOŠMARA.

Ono što krasi LAKU NOĆ, MAMA (tj. VIDIM, VIDIM, u doslovnom prevodu s nemačkog – prema nekakvoj pesmici-razbrajalici) nije toliko zaplet po sebi koliko sveopšti ugođaj: unikatno creepy atmosfera u kojoj je teško staviti prst tačno na ono što je jezivo, napeto, strašno, jer ne zbiva se bogzna šta spektakularno, a opet, ima nešto u ritmu, u bojama, u svetlu, u detaljima, u sitnim zločestostima i nagoveštajima što se polagano akumulira u pravcu većih i otvorenijih gadosti.

Zamislite onaj pritajeni sadizam, tik ispod glazure "normalnosti", iz filmova Mihaela Hanekea – zamislite BELU TRAKU svedenu na intimnu priču jedne krnje familije (nema Oca, ni svetoga duha... samo Magna Mater...), ali sa znatnom dozom horora ubačenom, i eto vam ideje na šta liči ovaj film.

Ja imam određene rezerve prema kraju i raspletu, ali ništa fundamentalno: svakako treba da iskoristite priliku i ovo pogledate na FEST-u, tim pre što filma nema u alter-izvorima, tj. na netu (ja sam pogledao skriner "preko veze", nevezano za FEST, a vezano za RUE MORGUE), i pitanje je kada će se pojaviti pred cyber-narodom.

SPOJLER – ne čitaj pre gledanja filma! 

Bio sam iznenađen da jedan austrijski arty film uopšte ima TWIST! U američanskim filmovima sam na oprezu oko toga, ali ovde sam se, priznajem, malo opustio, i twist ("ma ne, neće valjda? ne, nije valjda...?") naslutio nešto kasnije u filmu, tek u drugoj polovini. 

Ono što ovom filmu pomalo oduzima jeste činjenica da je taj twist identičan onome u klasičnom (mada, masama manje znanom, neizvikanom) hororu THE OTHER (1972); dakle, oduzima mu u očima znalaca, mada gledalačke mase teško da taj film drže negde blizu svesti kao potencijalnu referencu. Uzgred, ko ga nije gledao, ozbiljno preporučujem - THE OTHER (1972) je jedno od skrajnutih, neopevanih malih remek-dela američkog horora i zaslužuje mnogo viši status nego što ga sada ima.

S druge strane, međutim, twist nije tu radi sebe samog, tj. nije prepisan nego je smisleno integrisan, deo je te priče, i kada se sve karte razotkriju, DODAJE filmu na značenju i emociji. Jedino što krupnije zameram ovome jeste varanje: pre svega, u smeštanju te kuće u potpunu izolaciju, sa minimalnom interakcijom sa spoljnim svetom. THE OTHER je hrabrije i smelije svoju storiju smestio u ruralnu zajednicu sa svim njenim stanovnicima i odnosima – toga ovde skoro da uopšte nema. 

Pored toga, u svetlu onoga što na kraju saznamo, početak filma deluje fejk: jer, ko bi jednog dečaka tih godina ostavio da živi sam samcit u kućerini na ivici šume, a naročito posle onoga što je uradio tj. što se desilo. Nema teorije da to i takvo dete ne bi bilo u nekoj instituciji – ipak je to Austrija, dakle uređena država, a ne Srbija! Umesto toga, samo dete (i njegov imaginarni, mrtvi brat) cunja po kući dok čeka da mu mama dođe iz bolnice. Ma nemoj! Ali jbg, bez toga ne bi bilo ni filma...

Ghoulov vodič kroz FEST 2015 (2): Ovo možete i propustiti

Svi drugi vas zatrpavaju hajpom i epp-om! Svi drugi vas teraju – kupujte, gledajte, konzumirajte, što više, dok ne padnete u nesfest! Jedino vam Ghoul, pored PREPORUKA, prijateljski kazuje i ono što vam drugi neće reći: koje naoko intrigantne filmove možete i da preskočite, pogledate kod kuće, ili ne gledate uopšte – jer kriza je i besparica, ko će da kupuje karte za 20 filmova na ovu skupoću?

Dakle, ovo dole sam ja gledao za vas i umesto vas: nisu to LOŠI filmovi, ali u konkurenciji daleko boljih i zanimljivijih, OVE baš i možete propustiti.

'71

**(*)

2+

Dobitnik Zlatnog Ghoula za naj-mušku ulogu, Džeri O'Konel (za film STARRED UP) ovde je prilično neupečatljiv jer mu poludupasti film ne pruža bogzna kakav materijal da se pokaže. Premisa, o engleskom vojniku koji zaostane iza "linije fronta" u Belfastu 1971. i onda mora sam da se probija kroz neprijateljsko okruženje, mogla je i morala da se izmuze za daleko uzbudljiviji film. Ovaj nije negledljiv, ali ne prevazilazi nivo kompetentne zaboravljivosti.

ČOVEK PTICA

BIRDMAN

?

Ovo sam ugasio posle pola sata (inače, traje oko dva). Zato, ovo nije kritika nego impresija i upozorenje: ništa mi ne vredi gimmick sa kamerom koja, navodno, sve snima u jednom cugu, džaba mi dobra gluma (i svi Oskari i zlato što sjaaa), kad me ti likovi i to što im se dešava apsolutno nisu zainteresovali da bih ih pratio dva sata. Film se ponaša kao da nikad nismo gledali ništa drugo o glumcima, rediteljima, probama, pozorištu a, za moj groš, ispod svih svojih razmetljivosti nudi bajat, predvidiv proizvod. Ako vam je baš stalo do filma o Čoveku sa Glavom Ptice, koji se ceo dešava u pozorištu, bolje pogledajte remek-delo Mikelea Soavija BLOODY BIRD (aka AQUARIUS, aka STAGE FRIGHT). E, deco, TO se zove BIRDMAN!

GLASOVI

THE VOICES

**

2+

Rajan Rejnolds je nešto kao moderni Norman Bejts – ali proleter, golja najobičniji, fizikalac, a ne hotelijer; umesto sa mrtvom majkom on govori sa svojim kućnim ljubimcima, psom (dobrica, glas razuma) i mačkom (krvožednom Id zloćom koja ga škotskim akcentom navodi na ubijanje). Velike šanse iz ove premise uglavnom su protraćene u jedva-poludupastom, napadno neduhovitom i nenadahnutom filmu. Jedini dobar fazon je taj što, dok je na lekovima, njegov stan izgleda kao toplo i prijatno, bogato opremljeno gnezdo, a kad prestane da ih uzima – vidi sebe u mračnom ćumezu tipičnom za serijske ubice; što je najgore, tad čak ni životinje ne govore. Avaj, džaba sve kad je zaplet skroz deža vi, a sa jednom jedinom inovacijom (životinje koje, kao, govore; kasnije i odsečene glave) ništa naročito nije urađeno. Prosto rečeno, ovi GLASOVI nemaju ništa zabavno i upečatljivo da vam kažu.

MAPE DO ZVEZDA

MAPS TO THE STARS

**

2

Boli me čak i prisećanje na ovaj film. Slično kao što se ČOVEK-TICA pravi da nikad nismo videli satiru na pozorište, glumce itd. tako se i Kronenberg ponaša kao da niko nikad nije razotkrio sjaj i bedu Holivuda, pa je zato snimio ovu ružnu i glupu telenovelu na tu temu. Oh, kako boli kad veliki padnu! Jedini donekle zabavan podzaplet u svemu ovome tiče se nadobudnog antipatičnog skota od deteta-zvezde i njegove već u korenu zatrovane (ne)čovečnosti, što je povod za nekoliko baš-baš crnohumornih scena. Ali za pravi crni humor sačekajte sam kraj, gde ćete videti wannabe dramsku, ozbiljnu scenu CGI vatre koja bi bila ismejana iz GHOST RIDER 3: HOLLYBALLOO!

RITAM LUDILA

WHIPLASH

**

2

WHIPLASH je srednjačka bezvezarija. Citiraću odličan članak koji jasno poentira zbog čega (i tako mi štedi vreme i trud): "Here’s what Charlie Parker didn’t do in the intervening year: sit alone in his room and work on making his fingers go faster. He played music, thought music, lived music. In “Whiplash,” the young musicians don’t play much music. Andrew isn’t in a band or a combo, doesn’t get together with his fellow-students and jam—not in a park, not in a subway station, not in a café, not even in a basement. He doesn’t study music theory, not alone and not (as Parker did) with his peers. There’s no obsessive comparing of recordings and styles, no sense of a wide-ranging appreciation of jazz history—no Elvin Jones, no Tony Williams, no Max Roach, no Ed Blackwell. In short, the musician’s life is about pure competitive ambition—the concert band and the exposure it provides—and nothing else. "

Tačno to: " There’s nothing in the film to indicate that Andrew has any originality in his music. What he has, and what he ultimately expresses, is chutzpah. That may be very helpful in readying Andrew for a job on television. “Whiplash” honors neither jazz nor cinema; it’s a work of petty didacticism that shows off petty mastery. "

Ovaj članak ucelo imate OVDE.

Vipleš svodi muziciranje na cirkuzanisanje, i to je njegov suštinski promašaj, u svođenju umetnosti na sport – mada čak ni u sportu ne pobeđuje nužno najuporniji, onaj koji je najviše prokrvario na vežbama i treninzima, koji je do pucanja napregao mišiće. Ali nema veze, i ovde na delu vidimo vulgarnu američku veru da će svako ko svakodnevno trči do iznemoglosti da postane maratonac i šampion.

To sve kulminira u idiotskoj završnoj sceni u kojoj mladac pokazuje svima kolko brzo može da lupa. Wow. Bravo sinko, get a job in a sideshow, will you? Dramaturški je to tako postavljeno da klinac i tu kao i svuda drugde ispada sebični egomanijački skot - jer izbacuje sebe u prvi i jedini plan, nauštrb benda koji ostavlja na cedilu, tj. baca u senku svojom solo egzibicijom. Kao: "Sklonite se vi sad, ćutite i gledajte moju egzibiciju!" To nije kolegijalno niti je lepo. Ali debili misle da tako nastaje umetnost...

TOKIJSKO PLEME

TOKYO TRIBE

??

S velikim nestrpljenjem sam dočekao novi film vrlo mi dragog reditelja, Šion Sona – ali, avaj, onda sam shvatio da ja ovo uopšte ne mogu da gledam! Naime, ta priča o ratu bandi, bandita i kojekakvog polusveta u alter-futur Tokiju u potpunosti je natopljena hip-hopom. Svi "junaci" to slušaju, svi recituju-verglaju-repuju, i čitav "film" zapravo izgleda kao dvočasovni vulgarno-šareni drečavi preterani spot za hipiti-hopiti "pesmu". Žao mi je, vidim da ima lepih slika u filmu (hell, ima ih i u video-spotovima, pa ne traju dva sata!), ali moje organsko gnušanje prema bilo čemu što makar u najavi prismrdi na rep čini mi nemogućim gledanje ovog filma.

TURISTA

TURIST /FORCE MAJEURE

**(*)

2+

Ova drama bi zapravo trebalo da bude nešto kao dead pan komedija naravi, ali toliko je dead da nije naročito smešna a ni zabavna – zapravo je do ivice negledljivosti prerazvučena, repetitivna i predvidiva sa svojim inače solidnim poentama i zapažanjima, onda kad se ne bavi opskurantizmom (kao u završnoj sceni, recimo). Nije da tu nema zanimljivosti, na momente, ima simpatičnih psiho-socioloških uvida, ali... ovaj prilično uninvolving film nije me dotakao koliko sam želeo i očekivao.

ZUBATI

TUSK

**

2

Ovo je film sa jednim jedinim "fazonom": ludak otima ljude i hirurški (?) ih pretvara u morževe. 

Avaj, taj "fazon" je razvučen na traaaajaaaanjeeeee predugometražnog filma krajnje na silu, ubacivanjem ničemu-neslužećih flešbekova i paralelne radnje u kojoj Džoni Dep pod šminkom preglumljava i krevelji se igrajući retardiranog kanadofrancuza u apsolutnom slepom crevu filma. 

Gledljivo, uz premotavanje, samo najzadrtijim pratiocima Kevina Smita, kurioziteta i najpovršnijim fanovima "ludih" filmova ("Brate, zamisli šta sam gledo: film o liku koji ljude pretvara u morske konje! Ne možeš da veruješ! Ludo burazere, ludo!"). 

Najveći horor u ovom pokušaju crnohumorne torture-strave jeste to u kakvog je nakazno debelog gmaza sa praseće sitnim očicama i tupavom facom izrastao Hejli Džoel Osment. 

Nekada je gledao mrtve ljude, a sad vidi ljude-morževe...

UBITI ČOVEKA

TO KILL A MAN

**(*)

2+

Lepo je uhvaćen osećaj sveprisutnog i skoro neizbežnog nasilja koje se kao usud, uprkos svim naporima, nadvija nad život jednog običnog porodičnog čoveka... ali kada do toga dođe, i kad on krene da se sveti, to postaje dosadno, razvučeno, predvidivo, i naprosto gubi se u jadnoj "poenti".

VARVARI

**

2-

Glupa prvoloptaška autošovinistička dramica u kojoj je Kosovo samo prazni mit, odnosno izgovor za lažno stečenu državnu pomoć, tj. alibi za lumpovanje i krađu po gradu (čuvene "patike za Kosovo"). Presad rumunske estetike u naše okruženje (Mladenovac vs. Beograd) tehnički nije loše izveden: kamera je dobra, kao i glumci-početnici (i/ili naturščici), ali džaba kad je scenario banalno soc-horor sranje selektivno prepisano iz dnevnih novina, bez ikakve nadgradnje.

Distanca 

La distancia

**

2+

Tri patuljka imaju zadatak da otmu umetninu pod nazivom "Distanca" iz kotlarnice jedne napuštene ruševne propale ruske termocentrale u nedođiji. Oni to glatko i učine. Kraj. Usput imamo neke lepe slike iz žanra "kako mali Đokica zamišlja umetnost". Dosadno i ni blizu tako ludo kao što na prvi opis zvuči (mada, iskren da budem, nije sasvim lišeno određenog skoro dadaističkog anything goes šarma).

Gole nemačke tinejdžerke (1): WETLANDS (2014)

  **(*)  

  2+  

            upozorenje: Ovaj post sadrži text i slike koji nisu prikladni za osetljive, uvredljive, gadljive i maloletne.

            I žene prde. I žene seru, izgleda. Neke čak imaju i hemoroide. I to ne nekakve tetke i babe nadomak groba, nego mlade sexy zgodne žene! To su samo neka od otkrovenja koja nam ovaj film otkriva. Prava šansa da vas prosvetli biće na predstojećem FEST-u!

            Sexy cura se češa po dupetu. Pa gde to ima? U filmu WETLANDS. Njegova opsesija dupetom, sranjem, klozetom, WC šoljom, prolivom, brisanjem dupeta, (prljavim) donjim vešom itsl. tipično je NEMAČKA.

Šajze! Ja stvarno ne znam šta je s tim narodom, da li zbog svih tih kobasica i kiselog kupusa koji proždiru imaju smrdljivija i napadnija, lepljivija govna od ostatka sveta ili koji im je đavo, ali evidentna je stvar u njihovoj "kulturi" postojanje vrlo specifične fetišizacije svega vezanog za veliku nuždu. Uostalom, treba znati da je to narod koji u svom rečniku ima posebnu reč za ono što se kod nas samo idiomatski zove "Tarzančići", pa prema tome... dabome!

Ali neću sada o tome. WETLANDS je u celosti "nadahnut" klinačkom željom za kolekcijom što više tabua vezanih za telesne funkcije koje se u pristojnom društvu ne pominju. Kao kad malo dete progovori, pa nauči "bezobrazne" reči (a to su najčešće baš one vezane za TABU delove tela i njihove funkcije), i onda ih fascinirano, papagajski ponavlja, svesno da čini nešto zabranjeno što njegove roditelje donekle zabavlja a odnekle šokira 

– i kao kad tinejdžer počne da otkriva neke nove stvari o svom i tuđim telima pa počne naglašeno da psuje i aludira na ove TABUE – tako i WETLANDS u celosti svoje postojanje zasniva na šoku koji govor (i slika!) o ovim stvarima mogu da izazovu!

Vaginalne gljivice! Vaginalni mirisi! Sperma na prstima! Menstrualna krv na obrazima! Brijanje stidnih dlaka! Brijanje analnog otvora! Proliv! Sve to i još mnogo toga drugog imate u ovom filmu. Šokirajte se za sve pare – ako padate na ovako klinačke fore.

Zaplet? Curica se zanela previše prilikom brijanja svog dupeta i žiletom sebi nanela ranu na čmaru koja se inficirala i zahteva operaciju. Dok leži u bolnici i oporavlja se od krpljenja sfinktera, ona se zacopa u prilično neupečatljivog medicinskog brata. Usput fantazira o koječemu (uključujući smrt svoje majke) i pokušava da ga osvoji po svaku cenu, žrtvujući pritom čak i svoje dupe...

Ako imate 13 godina, ili barem mentalni sklop tinejdžera, ovo je pravi film za vas. Ako ste nešto zreliji, znajte da je scenario bezvezarija, ali režija ima ponešto slikovitog šarma i dinamike, kao infantilna verzija Toma Tikvera (TRČI LOLA TRČI) a glavna glumica Carla Juri je prava bombonica 

i zapravo samo zbog nje stvarno i vredi ovo pogledati – ako imate stomak za sve ono ostalo (slikano manje-više videospotovski pa nije toliko explicitno niti gadno kao što zvuči).

Istina je da ovaj film ne sadrži "pas jebe ženu" video, jer naša junakinja nekim čudnim previdom ne radi "ono" sa psom u ovom filmu (mada dođe blizu toga da "to" uradi sa Crnim Arapinom!); ali zato, ako tražite "gole nemačke tinejdžerke", WETLANDS može biti film za vas.

...čak i uprkos tome što mladolika, tinejdžerolika Karla zapravo ima tri banke! Ko bi rekao da ta glumica ove godine puni 30 godina? Ja ne bih nikada! Oh, well, tim bolje. Ko voli, nek izvoli.