SRPSKI FILM: OBJAŠNJENJE SUŠTINE METAFIZIKE ZNAČENJA I ZNAČAJA

dobro. dosta je bilo zajebancije.

mačka je izašla iz džaka. SRPSKI FILM se, nažalost ili na sreću (čuće se), našao pred SRPSKOM publikom – istina, ne onako kako je bilo zamišljeno i kako jedino i valja, u bioskopima, ali šta da se radi, skriner je procureo pre nekih mesec i po dana, na radost/zgražavanje srbske javnosti; bilo je više nego dovoljno vremena da svako ko je bar malo bio zaintrigiran trejlerom, medijskom halabukom i koječime uredno skine SRPSKI FILM sa neta kao i bilo koji drugi, tako da više nema hodanja na prstima po pitanju spojlera i tsl.

moj prvi text o ovom filmu bio je jedan od prvih (tačnije: drugi) prikaz tog filma koji se uopšte pojavio na srpskom jeziku. moj drugi text o njemu, na engleskom, bio je PRVI prikaz tog filma koji se uopšte pojavio na engleskom jeziku – pre nego što je film odjeknuo u ostinu, texas, i drugde u belome svetu.

u oba ta texta nisam se previše bavio analizom, iz dva razloga: kao prvo, o ovom filmu je nemoguće suvislo pisati a da se ne baviš detaljima koji definitivno spadaju u SPOJLER materijal, što u tim ranim danima, kada film pred širim masama nije ni bio viđen, nije dolazilo u obzir. kao drugo, analiza nije ni bila prioritetni cilj tih textova, već pre jedan impresionistički opis toga šta taj film NIJE, i toga šta, bar izokola, JESTE, a sa ciljem njegove elementarne kontextualizacije u svetu filma i kreiranja koordinantnog sistema u kome ga pre svega valja posmatrati i tumačiti, te građenja osnovnih očekivanja i disklejmovanja nekih predvidivih predrasuda na koje, s tom temom i tim pristupom, nužno mora da naiđe.

sve to nije mnogo pomoglo, jer srbi su srbi, i tu nema pomoći: u prethodnih mesec i po dana, otkako je svaka šuša mogla da na svom monitoru kod kuće gleda skriner SRPSKOG FILMA (nadalje u textu: SF), internet je postao zapljusnut takvom gomilom sajber-fekalija (čitaj: 'mišljenja', 'sudova' i 'ocena' čiji su sirovost, primitivizam, elementarna neukost i estetsko neobrazovanje bili proporcionalni jedino njihovoj nepismenosti). pročitao sam minoran broj koliko-toliko suvislih a negativnih kritika – evo jedne od retkih takvih. u poslednje vreme javljaju se i neviđeno površna i zatupasta izdrkavanja u kojima određeni 'kritičari' posežu za rogobatnim drka-drka-đon diskursom kako bi iza njega sakrili svoje (?), odnosno tuđe palamuđenje nasilno privedeno ovdašnjem povodu.

ali na reakciju me nisu naveli sajber-moroni koji se po kojekakvim forumima i blogovima bave jedino time da li autore ovog filma treba radije poslati psihijatru, haškom tribunalu, dželatu – ili im presuditi po kratkom postupku, gde god se zateknu, kako bi bili zatrti kao štetni. 

štetni: po moralni, religiozni, psihološki i svaki drugi poredak u zemlji u kojoj je svaki poredak odavno narušen (a film se baš time i bavi - al nema za koga!). 

ne, s takvima nemam šta da polemišem. na reakciju su me, pre svega, potakli komentari brojnih prijatelja i poznanika koje smatram lucidnim, pametnim, obrazovanim i kompetentnim da sagledaju složenosti jednog ovako zahtevnog filma – a koji su, takođe, pretežno bili razočarani SF-om i upućivali mu brojne primedbe i zamerke.

daleko od toga da je SF savršen film i da mu se nema šta zameriti, ali bio sam iznenađen uglavnom površnim i/ili promašenim zamerkama ovom filmu.

zbog toga, reših da sednem i ponudim svoje OBJAŠNJENJE SRPSKOG FILMA – odnosno ključnih nedoumica i nerazumevanja vezanih za njegovu zaista osobenu i za ovaj narod potpuno neadekvatnu poetiku.

1. A GDE MU JE FUTROLICA ZA PIŠU?

jedan od temeljnih kamenova spoticanja u percepciji i recepciji ovog filma jeste njegova – (ne)realističnost. kažu ljudi: ovo je fejk. ovo ne postoji, nije ubedljivo. te, kakva porno zvezda u zemlji u kojoj je porno-produkcija za sprdnju (vidi MADE IN SERBIA). te, kakav jad i beda kad taj miloš živi u bogatoj kućerini i hrani se isključivo skupocenim viskijem. te, ne izgleda snuff tako (znaju ljudi!). te, izveštačeni dijalozi – 'moj komšija sima ne govori tako. a ni ja!' i sve u tom stilu, sve do toga da li veštački izgledaju beba, milošev kurac itd.

problem sa srpskim gledaocem jeste u tome što njemu i da prikažeš ULAZAK VOZA U STANICU, on će da se sklanja iza sedišta da ga ne zgazi voz.

i to je neizlečiv problem. naročito kad se radi o domaćem filmu.

kad su tu brus vilis, šrafenceger, roko zifredi i drugi poznati glumci – onda je drugačije: nema veze dal su ti kriminalci ubedljivi il nisu, dal ti alieni slede zakone fizike as we know it, dal te fufe koje roku puše uopšte dišu, itd. u tim filmskim FANTAZIJAMA, uslovnosti žanrova prihvataju se zdravo za gotovo, i niko ovde nikada neće reći da mu je, npr. dijalog u DIE HARDU neubedljiv. jipi-kaj-ej, madrfakrs!

međutim, kad je u pitanju percepcija domaćeg filma, onda se tu prihvata i dopušta strogo ULAZAK VOZA U STANICU estetika. eventualno POLIVENI POLIVAČ. već neki eventualni pokušaj ulaska srba u melijesovu teritoriju doživljavao bi se kao 'prećerivanje s fantazijom'. uostalom, u isto to vreme dok su svetski geniji poput melijesa, murnaua, langa, drejera, kristensena i drugih 'prećerivali s fantazijom', šta su radili srbi? KARAĐORĐA, NEVINOST BEZ ZAŠTITE – slike iz 'života' (i romantizovane 'istorije') kakve poznajemo. i od toga, u narednih 80ak godina nisu daleko odmakli, sem u smislu kolora i ton-filma. uz vrlo retke izuzetke, koje sam nedavno predstavio montrealskoj i svetskoj publici u programu SUBVERZIVNA SRBIJA.

ali, ti izuzeci nisu mogli da promene vladajuću paradigmu. zapravo, mnogi od njih joj i dalje, u formalnom smislu, donekle pripadaju (VARIOLA VERA, recimo). oni koju su dublje zašli u movie-movie land (bio to kadija sa svojim gotikom SVETO MESTO, ili zeka sa svojim retro-slešerom T.T. SINDROM) – nisu se dobro proveli kod srpske publike, a ni kritike. 

čudni su. drugačiji su. nisu realni. 

'to ne postoji. nije ubedljivo. ta dramaturgija, ti likovi, te situacije – nisu prepisani iz dnevnih novina. ja i moj komšija sima ne razgovaramo tako kad se sretnemo. da smo se mi našli u cipelama junaka tih filmova, mi bismo to sve drugačije.'

znači, narod koji kao stado ovaca uredno guta one izrežirane, manipulativne 'REALITY show' zavrzlame i prima taj REALITY kao direktan prenos stvarnosti i pali se na 'prozor u svet' estetiku, očekuje to isto, i ništa drugo sem toga, i u (domaćim) igranim filmovima. (vidi i počuj pesmu: 'da li ti znaš za neki drugi ritam???')

i eto vam ga onda koljević, nezaobilazni laureat srpskih festivala, da vam objasni stvarnost, da vam je prikaže tačno takvu kakvu je znate, u svoj njenoj banalnosti i ništavnosti. dok se SRPSKI FILM uglavnom prikazuje na 'posebnim' projekcijama, koljevićeva ŽENA SA SLOMLJENIM NOSEM hara i kupi sve žive nagrade (začudo, nekim frik eksidentom, u vrnjačkoj banji je radivojevićev scenario uzeo prvu nagradu ispred slomljenog nosa koljevićevog!).

aca je, inače, već napravio genijalnu parodiju na koljevićevski pristup likovima i dijalozima u svojoj drami SAMOUDICA. navodim parče otuda, u kome bosančeros kolja (!) dolazi sa svojom dramom ŽENA SA JEDNOM KRAĆOM NOGOM (!), oličenjem te jedine jebene 'poetike' koju domaća publika uopšte može da pojmi, a koju 'kolja' (tj. aca, ironično, kroz njegova usta) opisuje: "To je jezik običnog svijeta, glas normalnih ljudi. To su mala čudesa svakodnevice, emocije koje struje međ’ malim diskretnim dušama koje žive od danas do sutra, vapiju za kontaktom, ono malo duše…"

evo kako ta nakaradna perverzija od 'relističkog' i 'uverljivog' diskursa izgleda u acinoj parodiji, a imate je u skoro svakom novijem srpskom filmu – ali ne i u SRPSKOM FILMU!

KOLJA:

“Dobar dan”.

RADMAN:

“Kako ste mi vi danas, Mersiha?“

KOLJA:

“Eh, što vam ja mogu reć’ o tome. Kao i ovo vreme.“

RADMAN:

“Da, da. Danas se nešto naoblačilo. Do juče je sijalo sunce.”

KOLJA:

“Na prognozi rekoše da će od sutra bit’ bolje. Čime vas mogu ponudit?”

RADMAN:

“Ja bih kilo šećera.“

KOLJA:

“Izvol’te. Želite li još nešto ?”

RADMAN:

“Možda, ako još imate malo onog keksa. Onog slatkog, sa cimetom.“

KOLJA:

“Onog što sam vam prodala pre neki dan?”

RADMAN:

“Da, baš tog. Izvrstan je.”

KOLJA:

“Samo ga moram sad pronać’. Mislim da ga je ostalo još na onoj polici.”

RADMAN:

“Samo ga vi potražite. Ne morate žuriti.”

KOLJA:

“Nemojte brinut. Rekla bih da ga sigurno još ima. Nije mnogo kupaca prošlo ovuda otkad ste vi bili.”

RADMAN:

“Ma nije valjda.”

KOLJA:

“Jes’, jes’.”

eto, to su dijalozi s kojima srpski gledalac nema problem. mogo bi srbin do sudnjega dana da gleda ovaj transkript 'stvarnosti' i da mu ama baš ništa u tome ne zasmeta – čak, plakao bi za još!

u istoj drami, međutim, 'zlikovac' RADMAN (tj. aca) na čitanje gornjih dijaloga reguje ovako:

"Ne, ne, ja ne mogu više. Od ovog sranja će mi mozak istruliti, sunce ti jebem. Direktan prenos iz bakalnice. Ovo kao da nije živ čovek pisao, nego diktafonska ameba koju je neko ispljunutom žvakom zalepio za potrošačku korpu da prisluškuje narod. Koliko ćemo još jebenih rafova i polica da obiđemo dok se sve ne završi? Komad traje koliko je samoposluga velika, jel’ tako? Ta nakaza sa kraćom nogom će tumarajući da nas sprovede kroz celu bakalnicu, dok ne krepa na patosu sa teglom kiselih krastavaca i ovaj matori je ne zaskoči i nabije joj najveći krastavac u dupe, jesam li u pravu? Reci, reci!"

naveo sam ovaj odlomak iz nekoliko razloga:

- da ilustrujem 'poetiku' protiv koje SRPSKI FILM ne da ustaje, nego urla i pesnicom udara u sto!

- da pokažem da scenarista SRPSKOG FILMA može, kad poželi, da piše 'uverljive dijaloge' u smislu 'uverljivosti' koju ovdašnja publika jedino i može da pojmi;

- da ukažem na tendenciju da u acinim radovima 'zlikovac' teži da ima srbendističko ime (RADMAN, VUKMIR...) ali da, često, takav lik –makar povremeno- postane glasnogovornik pojedinih acinih nazora.

- da uvedem paralele SAMOUDICE i SRPSKOG FILMA kojima ću se, možda, baviti kasnije, jer mislim da se ova dva dela na vrlo rečite i otkrovenjske načine nadopunjuju.

2. "YES, MILOŠ! THAT'S CINEMA!"

čemu sve ovo?

prosto, hoću reći da SRPSKI FILM, pre svega, pripada sasvim drugoj vrsti filmskog diskursa od uobičajenog i jedinog na koji su srbi navikli – onog koljevićevskog, parodiranog gore. na to sam pokušao da ukažem još u svojoj prvoj kritici – u kojoj sam govorio šta srpski film NIJE, upravo s namerom da ga distanciram od uobičajenog kvazi-realizma naše nazovi-kinematografije: "ne postoji ovde nikakva simpatična komšinica radojka, niti piljar sima, niti taxista radoman, niti stari drug iz vojske kapetan dragan... nijedan predstavnik bulumente koja inače napučuje srpske filmove, tv serije, romane, priče, magazine, dnevne novine – svi ti mediokriteti, ti srećni ljudi, ordinary people, normalni ljudi, sve te zone zamfirove u potrazi za boljim životom u svoj toj ravnici ili u selu koje gori itd. itd."

dakle, SRPSKI FILM u srpski film donosi jednu novu paradigmu – nemimetički, visokostilizovani odnos prema realnosti. ovo je FILM koji se dešava u FILMSKOM svetu čiji je odnos prema realnosti metaforički, a to je direktno na liniji onoga što je kronenberg radio u 1970im i početkom 80ih, samo ovde sa još naglašenijim filmofilstvom tj. aluzijama na filmičnost svega (otud i taj naslov, i konstantne aluzije na FILM tokom celog... eh, filma). 

jedini koji je među domaćim kritičarima ovu veliku istinu za sada napipao pre mene jeste vladimir kolarić, koji u svom textu 'Odbrana umetnosti u Srpskom filmu Srđana Spasojevića' ističe:

"Upravo ovakvo „odricanje“ autori Srpskog filma pripisuju pornografiji, koja kod njih predstavlja metaforičku zamenu za pseudodokumentarističku formu koja hara evropskim festivalima, presudno oblikujući današnju sliku o filmu kao umetnosti i mediju. „Retorički“ karakter njihovog filma upravo počiva na dominaciji metafore, čija striktna upotreba značajno povećava modelizacijsku moć dela: „Prema tradicionalnoj definiciji metafora je prenošenje značenja riječi s jedne razine smisla na drugu: kao pjesnička transpozicija ona nema ništa zajedničko sa zbiljom“."

pazi sad dobro, jer evo je glavna poenta: glavna tema SRPSKOG FILMA nisu oni drka-đoni i trućanja odozgo. po principu poovog 'ukradenog /purloined letter/ pisma', odgovor koji niko nije ni naslutio krije se svima pred nosom, u tom naslovu koji zbunjuje (i ljuti) toliku rulju.

glavna tema SRPSKOG FILMA je - srpski film.

SRPSKI FILM je, dakle, meta-film, jer se iznad svega bavi - srpskom kinematografijom! drugim rečima, on se bavi manje hororima naše stvarnosti a više hororima njenog filmskog 'beleženja' u nakaradnoj dominantnoj estetici kojoj se odupire. 

da ne budem pogrešno i reduktivistički shvaćen – koljevića uzimam samo kao paradigmu – da ne kažem karikaturu – ali ostali varijeteti sličnog banalno-prepisivačkog mimetičkog odnosa prema stvarnosti nalaze se i kod, recimo, paskaljevića, starmalog arsenijevića, perišića i svih ostalih mega-nagrađivanih domaćih reditelja u poslednje vreme. (i još jedno pojašnjenje: ovo nije napad na realistički diskurs per se; on je validan, 'legitiman' što bi reko dimbo, i on takođe može da pruži visoko-vredne naslove – kadijin PRAZNIK, recimo, kao vrhunski primer /mada bi se moglo reći da se tu MITSKO skoro neprimetno uvlači u REALISTIČKO, i da je film, kao što i jeste, daleko izvan pukog selektivnog reprodukovanja nekakve 'objektivne' /pa još istorijske!/ stvarnosti; mda, kad bolje razmislim, možda bi rani, dobri filmovi gorana markovića bili bolji primer za prilično pametno i vredno korišćenje realističkog diskursa u našoj tada još uvek kinematografiji...)

pošto sentiment revolta protiv takve 'kinematografije' natapa SF, sasvim je logična estetika hiperbole kako bi se uhvatio ukoštac sa prikazivanjem takvog stanja stvari. sad, priznajem da jeste rizično baviti se realnošću kroz diskurs koji NIJE realistički, i koristiti likove i dijaloge prikladnije žanrovskom filmu, ili stripu, nego li uobičajenom srpskom 'dobar dan, komšija' filmu – ali mislim da se SF junački izborio sa time, o čemu najbolje svedoči to da taj film SAVRŠENO funkcioniše u prevodu na engleski. bilo je svakakvih kritika na njegov račun u americi i engleskoj, ali niko nije reko ono što mnogim srbima smeta: to, da su dijalozi 'neuverljivi'. oni, istina, zazvuče tako povremeno, srpskim ušima, ne toliko zato što su loše napisani koliko zato što nisu baš uvek i svuda najadekvatnije IZGOVORENI od strane glumaca koji, jadni, nisu navikli na takav pristup i takvu glumu. kao što sam odmah u svom prvom rivjuu kazao, meni su zaškripali samo u onoj sceni u letnjoj bašti na reci, i nigde više.

da sumiram: SF se dešava u movie-movie landu u kome ništa ne treba doslovno shvatati (da, ovo je najteži, nepremostivi problem za srpskog gledaoca, naviklog da ekran ili bioskopsko platno doživljava kao 'prozor u svet' koji mu diktafonski, skriveno-kamerski, reality-showovski potkazuje stvarnost). SF se, pre svega, obračunava sa filmskim 'potkazivanjem' stvarnosti, pa tek onda stvarnošću kao takvom: on je najvitalniji & najljući baš u svom obračunavanju sa srpskom kinematografijom (i njenim banalnim, saučesničkim, dodvoravajućim, pizdunskim odnosom prema slikanju 'stvarnosti'). to počinje već od duhovite najavne špice, u kojoj prvo vidimo kitnjasti liciderski zonozamfirovski natpis SRPSKI FILM (praćen nekakvom veselom harmonikom) pre nego što preko njega tresne i zgazi ga i u zemlju ga sabije drugi, pravi natpis: "Film Srđana Spasojevića: SRPSKI FILM"!

jebote, koliko slep i glup treba neko da bude pa da ne uoči značaj ovoga? već od prve sekunde, SF jasno iznosi čime se bavi! a idioti se još pitaju ZAŠTO se uopšte zove tako!? hello! ne zove se SRPSKI horor, niti SRPSKI psiho, niti SRPSKA upola s lukom – fuck, zove se SRPSKI jebeni FILM zato što se pre svega bavi gaženjem toga šta se do sada ovde nazivalo filmom, a glavni razlog za tu temu nije puka 'frustriranost autora što im se ne daje da rade' (mada, ne bih sasvim isključio i taj – u datom kontextu sasvim razumljiv momenat!) nego frustriranost dosadašnjim banalnim, kukavičkim, indirektnim, kompromitovanim, estetski inferiornim i bedastim načinom FILMSKOG odnošenja prema toj stvarnosti, sa vrhuncem (ili dnom) u 'realizmu' putem child abuse-a autistične dece u SNU ZIMSKE NOĆI by paskaljoni, koji nikome ne smeta i nikoga ne tangira: 'o, je, tak normaljno' što reko svojevremno tirke pišući o najboljem kronenbergovom filmu. 

znači, kad paske zlorabi autističnu decu, to je okej, to je umetnos; 

kad spaske (indirektno) jebe dečju LUTKU, to je odma exploatacija, smak sveta, poziv na linč i lomaču, diže se kuka i motika: "NA SMRT! NA SMRT! NA SMRT!" (vidi VEĆ VIĐENO)

insistiram da se pod OBAVEZNO pogleda gornji insert na jutjubu iz ŠOK KORIDORA – zato što u njemu kulminira emisija na temu 'pedofilije', pa da o istom trošku vidimo šta radivojević ima da kaže na temu perverzije koju brojni slepci i retardi tvrde da SRPSKI FILM promoviše (!), a kad se to apsolvira, onda je apsolutno neophodno i fundamentalno za razumevanje SF-a da se vidi i drugi deo inserta, u kome se on direktno osvrće na paskaljonijev 'child abuse' (i abuse retkih gledalaca tog zlodela) što kulminira insertom iz istog. 

bez gledanja ova dva odlomka iz ŠOK KORIDORA sami ste krivi ako ostanete u mraku po pitanju razumevanja SUŠTINE METAFIZIKE ZNAČENJA SF-a.

ampak, svako ko ih pogleda –a uz pomoć mog uvoda, i donje elaboracije – smesta će biti prosvetljen šta je glavni motor a šta glavna tema filma.

šta, i dalje ne verujete da SF uopšte NIJE o tome da "strukturalna kauzalnost daje socijalnim poljima poluautonoman status, čime relativizuje pojam totaliteta i daje veću slobodu pojedinim dijelovima, ali ne i apsolutnu slobodu, čistu specijalizaciju koja je buržoaski ideal"?!

treba vam malo više dokaza da tema SF-a nisu gorenavedenome slična trabunjanja nego nešto daleko jednostavnije – odnosno, da je tema SRPSKOG filma ipak, pre svega – srpski film?

ok, evo vam.

prvi kadrovi koje uopšte vidimo u SF-u zapravo su FILM u filmu! nadalje vidimo još grdne druge inserte iz FILMOVA – prvo iz igranih (pornića), a u drugoj polovini se granica film/stvarnost sasvim briše, jer glavni junak mora da preko FILMOVA (dok. snimaka) rekonstruiše stvarnost – budući da mu je mozak/memorija izbrisana, film postaje JEDINA stvarnost. 

tome dodati inscenaciju brojnih scena u kojima razni frejmovi (prozori, vrata, okna, šoferšajbne itsl.) insinuiraju 'film u filmu' odnosno 'kadar u kadru' – kao, npr. prva pojava marka, miloševog brata (istovremena aluzija na HALLOWEEN i telegrafisanje da taj baja nije good guy)! nerealnu (i nadrealnu) pojavu doktorke na onom pešačkom prelazu, pred kraj, takođe vidimo kroz frejm od šoferšajbne. štaviše, on gura ruke kroz prozor vrata i vata je za sise baš kako je mnogi srbin hteo da pruži ruke ka platnu ili ekranu i izvaćari mnogu glumicu. da, KAO NA FILMU. that's the whole fucking point!

pored toga, ne zaboravimo da se kulminacija odigrava u naglašeno teatralnom, odnosno studijskom okruženju: welcome to the reality studio, što bi reko barouz – gde je vukmir privremeni impresario i papet-master direktor. 

počeli smo od kadra u kadru (pornić na TV-u, sa DVD-a) a završavamo u stilu ALL THE WORLD'S A STAGE (štono reko BARD) u kome se sama 'stvarnost' raskrinkava kao konstrukt režiran od strane delimično vidljivih, ali i nevidljivih papet-mastera (budući da finalni kadrovi otkrivaju da i iznad papet-mastera ima veći papet-master – ubiješ jednog, bez problema iz kanalizacijske oligarhije izmili drugi).

THE SHOW MUST GO ON!

neprestane diskusije sa filmičnošću, samosvesna i aluzivna upotreba filmskog jezika, filmski citati itd. – svi oni imaju za cilj, pored ostalog, da nas neprestano podsećaju da gledamo FILM, ali ne bilo kakav, nego film koji svesno i sistematično gazi sve ono što se inače uobičajeno naziva 'srpskim filmom'.

u tom smislu, fundamentalno pitanje razumevanja SF-a vezano je za newborn porn.

3. "ZAR JE MOGUĆE DA TI NE RAZUMEŠ?!"

odnosno: RODILO SE, VALJA GA JEBATI

dobro, sve je to lepo i krasno – muvilend, metafore i sve ostalo – ali, ipak, ostaje (bar) jedna stvar koja ljude i dalje kopka – zašto bebu? ZAŠTO BEEEEBUUUU???

ovo pitanje se grana na nekoliko potpitanja: 

a) da li je DOPUŠTENO prikazivati tako nešto? 

b) da li je neophodno PRIKAZATI tako nešto? 

c) ČEMU TO SLUŽI u ovom filmu, i da li se bez toga (ipak) moglo?

a) oko dopuštanja se neću mnogo baviti: NARAVNO da je u ljubavi, ratu, exploataciji i umetnosti SVE dopušteno, pa i razni oblici (fiktivnog!) nasilja prema bebama. 

anti-bebi nasilje ima dugu tradiciju na filmu, još od scene crnog sabata u klasičnoj HAXAN-VEŠTICI b. kristensena (1922) preko klanja bebe u satanističke svrhe rukom kristofera lija lično u TO THE DEVIL A DAUGHTER iz 1975. (videti FAUSTOVSKI EKRAN za detalje) pa do zombi-bebe koju šutiraju i levo i desno u filmu oskarovca pitera džexona BRAINDEAD (1995) i do bezbrojnih novijih tromatoznih i tromatoidnih direct-to-DVD hororčića (vidi: FEAST 2) u kojima se to, istina, koristi pretežno u komično-splatter (!) svrhe. bilo da je svrha geg (!) ili društvena kritika (DUMPLINGS, recimo), bebe nisu zaštićena sorta – na filmu. odnosno, prave bebe jesu, ali lutke koje ih 'glume' nisu.

b) oko toga da li je ta scena morala baš da bude PRIKAZANA, ili je – kad je već bolesni scenarista tako nešto zamislio – bilo bolje da se to samo izokola nagovesti, e, tu već postoje dileme čak i kod samoproklamovanih žanrovaca i ljubitelja splatera, horora, nasilja, treša i čega sve ne.

evo, recimo, smehotresnog komentara dimitrija vojnova, veeelikog žanrovca, ex-kritičara koji se inače po pitanju SF-a nalazi u nebranom grožđu: em je njegov tatko bio direktor tog filma, em ga je pisao njegov drugar, em film nominalno trpa u fantomsku kategoriju 'novog srpskog filma' koju je sam izmislio. znači, dimbo mora – po porodičnoj, drugarskoj i partijskoj dužnosti – da, kiselo i neiskreno, ali na rečima ipak podrži SF, mada se njegova 'podrška' filmu sastoji u tezi da je to 'pristojna exploatacija (za srpske uslove) – i to je sve'.

evo šta je vojnov jr. kazao o problematičnoj newborn porn sceni na forumu novih kadrova:

"No, kad smo došli kod deteta, podeliću sa tobom jedan utisak. Ja nemam dece, ali sam pre neki dan krstio mog malog kuma, držao ga u naručju i moram priznati posle toga sam pomislio na scenu iz SRPSKOG FILMA. Početak mog razmišljanja je bio sličan tvom. Prosto, upitao sam se "čemu takva scena?" sa tim novim iskustvom koje nisam prethodno imao kada sam gledao film, kako neko može da od svega što mu padne na pamet kada vidi neku bebu, pomisli na takvu jednu gadost. Ali, razmišljajući tada, shvatio sam da to nije umobolno, nimalo perverzno, više histerično, da je to neko nezadovoljstvo koje autori ispoljavaju na takav način, da to nije nikakva patologija, nego prosto eto, ne znam ni ja, bes izražen kroz takvu scenu. I to je bes koji je negde autodestruktivan, ne samo po čovečnost, nego rekao bih da se ta scena ponajviše obila o glavu samom filmu. Pre ovog krštenja, o toj sceni ruku na srce nisam ni razmišljao na ovaj način, priznajem. Pila mi je vodu kao deo priče, ali sada ne mogu da na nju ne gledam drugačije. No, isto tako mislim da je taj prvi, neopterećeni utisak verovatno trezveniji."

kad vidim na kakvo preispitivanje sopstvene poetike i žanrovskih nazora je dimba naveo jedan bliskiji dodir sa BEBOM, prosto se pribojavam da zamislim kakve bi revolucionarne konsekvence na njegove kritičke sudove imao eventualni bliskiji dodir sa nekom ženom?

kakvim li će novim očima da gleda na sve one filmove darija arđenta u kojima se ti opskurni objekti žudnje – kasape i kolju!!! 

"kako neko može da od svega što mu padne na pamet kada vidi neku devojku, pomisli na takvu jednu gadost?!" nikako, eto kako.

BANG: odoše svi argento vhs-ovi i divxi kroz prozor pravo u kontejner; BANG: ode sva dosadašnja teorija i estetika žanra, ode sve niz rijeku, jer je kritičar u (odocnelom) sudaru sa stvarnim životom spoznao 'pogubnost' horor-estetike! 

tako i ovde: uzeo bebu u naručje, i odma – ljulja se estetika!

htedoh reći da čak i navodno najjači žanrovci pokleknu pred nežnošću i ljupkošću jedne bebe (pa i kad je lakobrija pravi). da i ne govorim o dimbovim površnijim i prozaičnijim štićenicima i saučesnicima, poput đ. bajića, koji u svom popboks rivjuu na svoj standardno kratkovidi i ništa-ne-razumevajući način napisa, i ostade živ:

"Ako se oproste koja scena viška (među koje spada i pominjani snuff porođaj, jedan od retkih prizora u filmu koji ne proizilazi iz priče i koji je očigledno tu samo kontraverze radi) i flešbekovima zagušen poslednji čin..."

znači, bajić 'oprašta'.

znači, 'scena viška'.

znači, 'ne proizilazi iz priče'.

aha, znači 'očigledno tu samo kontraverze radi'. (btw: kaže se kontrOverza, ali bajić, iako predaje srpski u srednjoj školi, oduvek već notorno kuburi s tim jezikom.)

pa, pre nego što se posvetim tome da li je ova scena višak, i da li proističe iz radnje ili iz bolesne mašte autora – prvo da vidimo KAKO je prikazano i ŠTA je prikazano.

pre svega, u pitanju je 'film u filmu' koji vidimo na platnu u vukmirovoj kući.

zatim, vidimo ga miloševim očima, jer njemu se on prikazuje.

najvažnije: on mu se pušta s razlogom, a ne zato što vukmir hoće da utuca malo vremena dok doktorka stigne sa posluženjem.

film u filmu je snimljen tako kao da je namenjen miloševoj vizuri, a ne vizuri potencijalnih kupaca takvog filma – naime, tu kontroverznu (zapazi: sa 'O'!) radnju zapravo i ne vidimo direktno, pornografski explicitno hard-core uslikanu. akcija je slikana kao u onim soft-verzijama pornića koji se snimaju sa više kamera, pa se ista akcija, zavisno od ugla snimanja konkretne kamere, može montirati kao soft ili kao hard. znači, u ovoj varijanti koju vidimo u filmu, snimano je iz takvog ugla da se penetracija i genitalije ne vide (ili ih barem miloš, a s njim i mi, ne vidimo).

zašto tako? kažu neki bukvalisti – to je fejk! nije logično da se ne vidi money shot! ako već snimaju newborn PORN, onda treba da slikaju prodiranje u bebeće meso, bez finoće i zaklanjanja.

da, to važi ako jedino poznajemo i prihvatamo 'prozor u svet' logiku. logiku 'realnosti'. 

'real dragons don't talk like that!'

'pravi' newborn porn ne bi tako izgledao...

možda. ali to ovde uopšte nije bitno.

OVAJ newborn porn, u OVOM filmu, namenjen je MILOŠU. njegov smisao i uloga i značaj i značenje imaju samo i jedino veze u kontextu miloševe putanje kroz film.

odgovor se nameće sam, svakome onome ko je dovoljno lucidan i dovoljno pažljiv i uvežban da GLEDA filmove. 

svakome ko nije zaista preispoljni idiot nesposoban da razlikuje filmsku sliku od stvarnosti – igrani od dokumentarnog filma –prikazani predmet od načina na koji je prikazan itd. – svakome takvom (dakle, upadljivoj manjini, u srbiji) jasno je –pažljivim čitanjem slike i zvuka i načina na koji su ukomponovani u toj sceni – da autori SRPSKOG FILMA imaju očiglednu, čak za moj groš PREnaglašenu distancu u odnosu na to što prikazuju. oni ovu odvratnu scenu – na kojoj počiva ceo film! – snimaju i prikazuju kao odvratnu, a ne kao napaljujuću, ili cool (ništa od 'wow, brate, pojebasmo bebu, aha ha haaa, al smo zajebani, ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine!' taj nivo filmskog 'razmišljanja' možete očekivati u nekom od nastavaka PACIJENTA, ali ovo ipak nije treš nego ozbiljan filmmejking).

ma nemoj, a gde se to vidi?! – urla histerična gomila koja je, na prvi nagoveštaj da će sirota mala bebica u sceni da najebe, smesta krenula da potpaljuje vatru, da sprema baklje, vile, kose i sekire i da kreće u rulji ka zamku doktora srđanštajna da mu se čoporativno najebe familije zbog toga šta je, zlotvor, uradio slatkoj maloj bebici.

evo, specijalno za članove fejsbuk grupe 'zabranite srpski film' i ostale interesente, ghoul će da nacrta.

distanca prema sadržaju predmetno-prikazivačkog plana te scene vidi se (i čuje): 

a) u izbegavanju explicitnosti (mnogo više je tu nagovešteno nego što je prikazano – malo je filmova, nakon TEXAŠKOG MASAKRA huperovog, sa ovakvom veštinom, najgore stvari tako vešto insinuirala i iz VAŠE, gledalačke glave PRIZVALA, umesto da ih je na samom ekranu direktno PRIKAZALA); 

b) u pribegavanju snažnoj sugestiji kroz zvučni dizajn, a naročito kroz plač bebe; 

c) još explicitniji autorski KOMENTAR – koji implicira da je scena koju gledamo odvratna a ne nekakva cool zajebancija – nalazi se u extradijegetičkoj muzičkoj temi koji ovu scenu prati: mračna i teška industrija, kao iz linčovih filmova, potcrtava KOŠMARNI, gnusni aspekat scene i pojačava ga do skoro nepodnošljivog nivoa. za moj ukus, recimo, takav komentar kroz saundtrek na tom mestu je izlišan, redundantan, drugi aspekti te scene za moja filmofilska osjetila sasvim dovoljno ukazuju na to ŠTA gledam i kako bi svaki normalan čovek prema tome trebalo da se postavi, ne treba mi skor da mi ilustruje 'UUU, OVO JE STRAAAAŠNO, UUUUŽASNO!' – ali, prosečnom srpskom gledaocu ne da je tako nešto suvišno, nego to očito nije ni registrovao – jer, na ekranu je upravo onaj voz koji ulazi na stanicu – pregazio sirotu malu bebicu, i tu se otpaci razuma definitivno mute, a bude se violentni majmunski atavizmi instikata pavijana koji bi hteli smesta da ulete u ekran i 'zaštite bebu';

d) najzad, odnos prema prikazanom najexplicitnije je dat kroz reakcije miloša, koji je stand-in za gledaoca, 'naš čovek' u filmu – kadrovi njegove zgađene face 'prošarani' su montažno kroz celu tu scenu, čime se posmatrač 1) sve vreme podseća da gleda FILM u filmu, i 2) čime mu se, kroz njegovog predstavnika u filmu, skoro pešački sugeriše odnos prema prikazanom (distanca, gađenje, odvratnost). najzad, miloš napušta film pre kraja i odlazi iz vukmirove kuće bez ostani zbogom (baš kao i mnogi gledalac koji u ovom trenu takođe napušta bioskopsku salu – odnosno gasi piratski skriner i briše ga sa svog harda)!

ta scena je, pre svega, tehnički izvanredno ostvarena – od efekata, preko glume (majčin osmeh je jeziviji od sve te krvi pa možda i od kreštanja bepčeta!) do kamere, zvuka i montaže!

pored toga, vrlo je inteligentno montirana – naizmenično sa prizorima 'filma u filmu' mi vidimo kadrove miloševe zgađene face – a oni, pored explicitnog komentara na scenu koju NIKO nije ni nameravao da prikaže kao napaljujuću, služe i da pobiju komentar vezan za 'soft' tretman newborn porna, jer ('realno-logički' posmatrano, za bukve i bukvaliste) ostavljaju prostor da se možda upravo tokom trajanja tih reaction-shotova na platnu nalaze money-shotovi penetracije koji, nekima, izgleda nedostaju. budući da je NBP montiran iz više tejkova i uglova, može se logično očekivati da su traženi krupnjaci 'pokriveni' miloševim reaction shotovima.

sve je to ukomponavano baš kako treba, ni previše ni premalo, nego taman da proizvede utisak koji TREBA da proizvede. 

ali, koji je to utisak? i šta će nam on u ovom filmu? to nas dovodi do trećeg pitanja:

c) čemu to služi u ovom filmu, i da li se bez toga (ipak) moglo?

očigledno, nije se moglo. to je scena na kojoj počiva i iz koje izrasta ovaj film. ona ne da nije veštački niotkuda nalepljena kako gorenavedeni slepci sugerišu, nego je suštinska za ono što autori žele da poruče.

koja je dakle SUŠTINA, koja je POENTA ove scene, koja je promakla ne samo komentatorima sa BLIC-a, B-92 i ostalih okupljališta mediokriteta, nego i mediokritetskim 'kritičarima' (pa i onima koji je, ipak, 'opraštaju' autorima)?

oni koji je ne odbacuju kao 'scenu viška' poimaju je (!) kao ilustraciju ideje 'svi smo mi jebani – od rođenja do smrti, i dalje'. ta scena, po njima, simbolizuje viktimizaciju koju svako u srbiji, pretpostavlja se, oseća na svojoj koži. a to je, po onima koji je tako tumače, suviše jadna, obična i bedna poenta da bi se njome opravdala tako ogavna scena.

ne bih se složio. ne mislim da je bukvalizacija i omesotvorenje te metafore o srbojebanosti nevredna (ili, dimbovim rečnikom, 'nelegitimna') filmskog prikazivanja.

međutim, stvari su mnogo složenije od toga.

evo, ko nije pazio dok je trajao film, ja ću objasniti.

tu scenu snimio je vukmir. 

tu scenu prikazuje vukmir. 

a prikazuje je milošu, sa ciljem da ilustruje svoje minut ranije verbalno iznete teze. 

avaj – te reči, ako je neko i čuo i upamtio, izbrisane su istog časa kad je na platno u platnu krenula scena sa bebom: sledi automatsko mućenje svesti, zaborav da se gleda FILM (u filmu) i pavijanski urlici: 'aaaarghhh, pojebaše bebu! grrrr, đe mi je šjekira?! mamu im nenormalnu, saću pobijem govna!'

dakle, za one kojima su instinkti pomutili razum i memoriju, podsetiću kako glase reči koje direktno prethode sceni NBP-a, a izgovara ih vukmir:

"Da li bi te iznenadilo ako ti kažem da sam ja, oni ljudi u sobi, grupa koju ti želiš da napustiš – da smo mi jedini pastiri opstanka ove nacije. Da na nama i našim plećima počiva privreda ove zemlje. Mi smo jedini koji pružamo svetu dokaz da je ovaj narod živ i upotrebljiv...

To nije pornografija. To je život. Život jedne žrtve. Ljubav, umetnost, krv, meso i duša te žrtve u direktnom prenosu svetu koji je sve to izgubio, a sada debelo plaća kako bi mogao da gleda, iz udobnosti svoje fotelje ...

Žrtva se prodaje, MILOŠE. U ovom svetu, žrtva je danas najskuplja roba, jer žrtva najviše oseća i najbolje pati. A mi smo žrtva. Ovaj narod je žrtva. Zato se i prodajemo."

iako su neki polupažljivi gledaoci (kao npr. meho krljić i ivan velisavljević) zamerali SF-u transparentne monologe u kojima autori verbalno iznose nekakve (pretpostavljeno – svoje) stavove, umesto da ih prikažu slikom (što, po njihovoj pretpostavci, nije učinjeno, ili nije dovoljno) stvar je mnogo komplikovanija od toga.

niti vukmirove monologe treba shvatiti kao pamfletaške govorancije iza kojih stoje autori, niti treba tvrditi da oni nisu povezani sa slikama koje im prethode ili slede. problem je samo što je veza između njih IRONIČNA a ne bukvalna.

da bismo ove reči, a zatim i vizuelnu demonstracija koja za njima sledi (NB-PORN) shvatili kako treba, moramo razumeti šta VUKMIR predstavlja u ovom filmu. a to me vraća do teze koju sam ranije gore već razotkrio – da je ovo pre svega film o FILMU – o srpskoj kinematografiji (i njenom odnosu prema 'stvarnosti').

vukmir, dakle, sa svojim unižavajućim pornićima, simbolizuje koljevićevsko-perišićevsko-paskaljonijevsku 'poetiku' patetike i kvazi-dokumentarističkog ('diktafonskog') preslikavanja stvarnosti. tu duhovnu pornografiju ogoljavanja duše i zloupotrebe jada i bede ovog naroda kroz niz stranoplaćeničkih, državno(bezbednosno)poduprtih projekata od naci-značaja za svetske festivale – "Život jedne žrtve" – patetika, izbeglice, ratni zločini, duhovi rata, 'doku-realizam', autistične devojčice (glumljene – u LJUBAVI I DRUGIM ZLOČINIMA; prave pravcate, u SNU ZIMSKE NOĆI)... to je produkt koji inostranstvo, navodno, jedino želi i očekuje od nas, pa ako za tu umetnost treba žrtvovati malo child abuse-a, what the hell, za Misiju zvanu 'istina' nijedna žrtva nije mala!

zgađenost nad tom estetikom, nad tom poetikom, nad tim 'estetskim' zločinima protiv čovečnosti u korenu je besa kojim pršti SRPSKI FILM – baš zato što je srpski film sveden na tu jebenu bezubu mlaku mlitavu mediokritetsku retardiranu autističnu koljevićevsku poetiku diktafonske amebe, malih ljudi, ovo malo duše u paklu mileta protiv tranzicije! žrtva se prodaje = prostitucija umetnosti = devalvacija filma, i filmske istine.

RADMAN iz SAMOUDICE radivojevića juniora je VUKMIROV brat-blizanac. 

evo kako on u toj drami varira gore-citirani VUKMIROV monolog i tako dodatno pojašnjava istovetni etitjud:

"Svet traži da postanemo manekeni svoje nesreće. Traži uplakana lica sirotih mladih devojaka bez budućnosti, kao što si ti. Ako im iznudiš milostinju, olakšaćeš im savest. I svet veruje u tebe. I tvoju nesrećnu sudbinu. I platiće da je gleda.

To uvek upali. Svi to traže. Za njih smo mi jadni mali kučići tužnog pogleda, koje je kamion zakačio I ostavio da skapavaju pored puta. Suze je najlakše izmamiti, a njima samo suze trebaju. Mi sno sirov material. “Cmizdrkotina”. Bolje bi nam bilo da se uživimo u ulogu."

to je taj koljevićevski oportunizam – prodaja cmizdrkotine. 

cmizdrkotina kao glavni izvozni produkt srpskog filma. na njoj počiva, ili je donedavno počivala, 'ekonomija' srpskog filma.

a onda je došao SRPSKI FILM da to sve parodira, izvrne do groteske i izbljuje se nad tim.

samo potpuni slepci mogli su da poveruju da taj film PROMOVIŠE nastranost, perverziju i grozote koje prikazuje. umesto, toga, SF je (prvim) delom surovo-crna parodija na to u šta se srpski film danas pretvorio, a (drugim) delom je wish-fulfillment fantazija osvete nad zlikovcima koji su ga u ovo danas pretvorili. 

a ta dva dela se 'lome' baš na sceni NB-PORNA – upravo ta scena, tako žestoka gadna i odvratna (po konotacijama; inače filmski ukusno snimljena) predstavlja nužnu tačku preokreta, prelomni momenat, bukvalno trenutak u kome prestaje parodija 'srpske pornografije' i odakle (i zbog čega!) kreće filmska fantazija osvete za sve viđeno pre toga a sa kulminacijom u (mother-approved!) jebanju bebe.

da budem decidiran, jer po pitanju ovog filma očito sve treba CRTATI: scena newborn porna je specifična acina parafraza i parodija završne scene SNA ZIMSKE NOĆI ("u jednoj zimskoj noći, tam' gde je visok breg..." get it? GET IT?!). a nakon nje sledi filmski (akcioni) ekvivalent usklika iz SAMOUDICE: "Ne, ne, ja ne mogu više. Od ovog sranja će mi mozak istruliti, sunce ti jebem!"

nadam se da sam gornjim primerima i argumentima ubedljivo pokazao da SRPSKI FILM, takav kakav jeste, ne bi izgledao tako kako izgleda da nije bilo svih tih imbecilnih srpskih filmova poslednjih 15-20 godina, svih tih retardirano NORMALNIH LJUDI i njihovih ZIMSKIH SNOVA kojima su umrtvili srpski film as we know it, sve dok neko nije reko PA DOSTA VIŠE, MAJKU VAM JEBEM, dohvatio kameru i krenuo da (filmski) POBIJE GOVNA, I GOTOVA STVAR!

SRPSKI FILM je, žanrovski gledano, rape-revenge movie srpskih filmofila kojima je dokurčilo da ih jebu zvaničnici 'srpskog filma'. već i kao takav, on ne da je 'legitiman', nego je savršeno opravdan. ali puna zrelost filma se vidi u tome što njegova druga, revenge faza, ne ostaje u domenu klinačke fantazije o osveti – budući da u sebi sadrži i jasnu svest o suštinskoj NEMOĆI da se 'silovatelji' zaista kazne i da na kraju dobijemo katarzu srodnu onoj na kraju I SPIT ON YOUR GRAVE.

svest o nadmoćnom, skoro nepobedivom zlu srpskog filma i njegovih moćnika UGRAĐENA je u SRPSKI FILM i pretvorena u predvidiv self-fulfilling prophecy na skoro svim dosadašnjim festivalima jagnjećih brigada srpskog filma po gradovima, gradićima i banjama srbije.

ovo, međutim, ne znači da je ova dimenzija značenja jedina, i da u filmu nećemo naći i druga vredna i s ovim povezana značenja.

idemo dalje.

4. FALIČNI FALUS

SRPSKI FILM, kao što već rekoh, ne pokušava da nas ubedi kako se dešava u nekakvom 'realnom' svetu iz beogradske hronike i iz žikine šarenice ('to je život, to nije reklama...'), kao što ni kronenberg u BROOD ne prikazuje institut za psihoplazmu i doktora raglana (oliver rid) kao delove iste stvarnosti u kojoj gledalac obitava. sad, SRPSKI FILM ima taj hendikep što, za razliku od pomenutih kronenbergovih filmova uopšte nema elemente fantastike, pa je zato gledaocu (srpskom!) teško da pojmi da je svet SRPSKOG FILMA isto toliko 'realističan' kao onaj u VIDEODROMU – filmu s kojim SF, nimalo slučajno, ima brojne dodirne tačke. ali, tamo imate 'vaginalne' otvore nasred stomaka i video kasete koje se ubacuju u isti, pa vam je lakše da to sve primite 'kao na filmu'. SF nema mutante, parazite, telekinezu i ostale andrmolje – on polazi iz ugla kvazi-realizma, i ostaje u njemu, a da se sve vreme zapravo bavi smeštanjem metafora u meso identično kronenbergu. 

zašto? zato.

zato što se SRPSKI FILM može posmatrati i kao srbokronenbergovski film u kome je monstrum – srbija.

u konvencionalnijem hororu, preteće i zle sile skoncentrisane su i oličene u nekom entitetu ili grupi njih, locirani su, definisani, određeni – čak i kad su naizgled neodređeni (kao u karpenterovom THINGU).

u SRPSKOM FILMU monstrum je amorfan, lebdi svuda, neopipljiv, i tek povremeno se, nakratko, uobliči u nekog vukmira – ili (kao u najboljim hororima) u tvog rođenog brata. monstrum nije u nekoj određenoj tački ili liku, nego u strukturi; on nije lociran, nego je u celom lokusu zvanom srbija. on je taj hologram sastavljen od materijalne i duhovne bede, večite uskraćenosti, večite faličnosti (ne falusnosti!) – i to je, recimo, jedan od genijalnih momenata filma koji niko do sada nije ni nagovestio.

naime: svi likovi ovog filma definisani su negativno, kroz NEDOSTATAK – svima njima nešto fali, i ta faličnost je njihova definišuća odlika. 

miloš je (a s njim i njegova žena) određen nedostatkom para i svojevrsnom o'Ne-MOĆ-a-loš-ću. ex-porno zvezda kojoj se danas teško diže: a što je još gore, on je de-falusovan (kastriran) simbolički time što nije u stanju da obavi svoju osnovnu ulogu: da izdržava porodicu. (ok, ovo je balkan, govorimo o srbinu, dakle nemojte mi sad srati da i njegova žena može da zarađuje, što u filmu i čini svojim prevodima. nije poenta u tome može li ona, nego može li ON, pošto se ceo film u pokret stavlja upravo zakonitostima zasnovanim na percepciji muškosti i falusa OVDE, a ne u nekom belom svetu gde poneke japi žene idu na posao a decu, if any, čuva im nanny.)

njegov brat je određen nedostatkom porodice/ljubavi a možda i potencije. on je u posedu simbolične moći (DB) ali ne i one najdirektnije, najmuškije, falusne. zato on drka na snajku a bratovljeva porodična idila mu je fantazija uzajamno zamenjiva sa porno-fantazijama (genijalno izjednačenim u sceni u kojoj mu kurva puši dok on naizmenično gleda milošev pornić sa snimkom rođendana miloševog sina). = naravno, može se reći da je i porodična idila jedan oblik fantazije, ali ta fantazija je milošu dovoljno realna da se zubima i noktima bori za njeno očuvanje, a njegovom bratu je dovoljno realna da mu na njoj zavidi i da pokušava iz sve snage, ali izokola i na pogrešan način, da je replicira. mene ne zanima, ili me manje zanima, odnos prema porodici koji autori filma privatno imaju: ono što je primarno jeste šta porodica predstavlja za junake filma, i koliko to ima veze sa vrednostima i odnosima aktuelnim u srbiji....

lejla je (indirektno) određena nedostatkom para (valjda zbog njih puši magareće kurčeve pred kamerama?), odnosno, svojom adikcijom za čije balansiranje joj je novac pre svega potreban.

najzad, i vukmir je (implicitno) određen nedostatkom; njegova je priroda ostavljena nešto difuznijom, ali ipak čitljivom. uživljenost i emotivnost s kojom izlaže svoju tiradu o srbiji kao velikom obdaništu tj. sirotištu implicira da se on oseća kao siroče – nebitno da li je biografski, doslovno tako, ili on iz nekog drugog razloga oseća Nedostatak Oca. moglo bi se, takođe, govoriti i o njegovoj sumnjivoj idolatriji (miloševog) falusa – ne u homoerotskom ključu, nego kao neka vrsta zavisti srodne onoj miloševog brata ('kako mu uspeva da mu tako dugo bude čvrst?!'). zavist zbog lične prikraćenosti, nedostatka.

znači, smatram genijalnim taj 'detalj' koji je većini promakao – srbija kao zemlja u kojoj svakome nešto fali, u kojoj niko ne ume da ceni to malo što ima, i u kojoj zadovoljenje čak i kada se i ako se uopšte postigne – NE donosi zaista zadovoljstvo.

uz sav seks u ovome filmu, uz svu spermu koja šiklja, ovde ne postoji nijedan čist, prav, okrepljujući orgazam – svi su povezani sa krvlju, modricama i suzama, ne samo žrtava nego i jebača. zapravo, od svih umakanja koja vidimo u celom filmu, jedini koji je možda zaista UŽIVAO u svojoj sceni jeste jednooki ćelavac, sa bebom.

svi ostali ječe, mršte se, kukaju i pišaju krv. ili im se i ne diže.

srbija, zemlja u kojoj je nemoguće ljudski svršiti...

srbija, zemlja tanatosa: u kojoj je – kao i u PORNO BANDI – vladajuća pretnja: 'jebaću te loše!'

srbija, zemlja u kojoj i najveće frajere 'boli kurac!' (zamislite samo da neki cool dude u americi kliče 'my cock aches/hurts' kao znak koliko je uber-cool i ne da se dotaknuti bilo čime...!) – gde su kurac i krv više od aliteracije – gde su jebanje i bol neraskidivo povezani (uostalom, ko je ono ingeniozno zapazio, glede ex-Yu a posebno srpskog filma, da većina naših 'erotskih scena' izgledaju pre kao scene SILOVANJA?) – gde se ljudi uzajamno pozdravljaju sa 'gde si, jebem ti mater!' i gde se neke od najsočnijih (tj. najkrvavijih) psovki zapravo ingeniozno otelotvoravaju u ovom filmu, što još niko nije ni zapazio, a kamo li analizirao, a ja ovde samo usput nabacujem jer je dovoljno već nagovešteno u oslikanom kontextu: nek ostane nešto i za druge, ne mogu sve ja!

5. NASILNIČKA PROŠLOST

kao što je meho krljić već lucidno nagovestio, miloš je ovde tipičan srbin "zato što je on, kako čujemo od Vukmira, THE jebač, Srbin iz basne, hodajući falus. On je sažimanje svih balkanoidnih mitova i fantazija o alfa mužjaštvu i, pošto je balkanoid, iracionalan je do te mere da se pretplaćuje na ideju da su simboli bitniji od predmeta koje simbolišu, a da njegovi postupci treba da odjekuju u vječnosti."

ovo ću pojasniti, i dalje razviti.

dakle, miloš:

- veruje da je veliko mudo, a nije;

- 'kupuje' mitove o sebi, veruje u njih, i to ga vodi u propast;

- 'kupuje' mit o porodici kao mirnoj luci u koju se olako, bez ikakvih posledica, možeš povući nakon dugogodišnjeg tucanja žena-kepeca u probušenim rernama i već kakvih nepodopština. taj mit je dvojako promašen: em je 'srećna porodica' FANTAZIJA koju miloš kupuje zajedno sa svim onim BOLJIM ŽIVOTIMA, PORODIČNIM BLAGIMA i SREĆNIM LJUDIMA koji mu tu istu foru prodaju; em, sve i da ona to nije, nju FANTAZIJOM čini nerealno očekivanje da su begonije samo begonije, da je HISTORY OF PORNO VIOLENCE izbrisana, zaboravljena, u nekom drugom životu, i da sada možemo opušteno da pijuckamo viski u ladovini i odgajamo potomstvo;

- negirajući teret svoje porno prošlosti, on mora da je iznova proživi kao snuff, baš kao što je to još marx predvideo u svojim proročkim rečima: "istorija se ponavlja, prvi put kao pornografija, a drugi put kao snuff."

 

ko ne nauči iz pornića, učiće iz snuffa. 

ko ne sluša pjesmu, slušaće oluju. 

međutim, prihvatajući bazu porno-razmene (sex za pare), miloš ulazi u faustovski dil u kome, kao i svi fausti otkad je sveta i veka, na kraju mora da bude jeban od strane svog mefista (vukmira), pošto prethodno sjebe sve što je mogo da sjebe u svom životu (ženu i dete) po sličnoj kauzalnosti koja čini da dr faust-frankenštajn, ne prihvatajući odgovornost za svoje delo (bezimeni stvor), na kraju ostane i bez žene i bez prijatelja koje taj stvor pobije, dok 'dobri' doca, baš kao i miloš, viče: 'nisam kriv! nisam kriv! the thing/vukmir did it!'

to je ta dramska ironija, tako morbidno gorka na kraju, koja proističe iz filma, sasvim nebitno da li svesnim ili nesvesnim htenjem autora. ako je verovati njihovim intervjuima, miloš je 'samo običan čovek koji samo želi običan život', a pornografija je samo metafora za bilo koji posao koji u svetu kapitalizma podrazumeva prostituciju (work for money), razmenu u kojoj si, manje ili više bolno, ali ipak – jeban. ipak, konotacije i specifičnosti porno-industrije čine ovo tumačenje u najmanju ruku problematičnim tj. opterećenim jednim prtljagom koji otežava da miloša vidimo baš kao nekog everymana koji bi hteo samo ŽIVETI KO SAV NORMALAN SVET (vidi: miloš radivojević), a koji inače nije nizašta kriv, koji je nevinašce u žrvnju zlikovaca koji bi da ga obeščaste...

6. POSLEDNJI SRBIN

srbija je, dakle, u ovoj vizuri, ne-mesto u kome žive ne-ljudi svojevrsnim ne-životom.

srbija kao mesto kojim vladaju nekrofilne tendencije – strast za grobovima predaka, za vaskrsavanjem duhova, za kosturima i 'svetim' moštima – u kojoj je časnije (i važnije) mreti nego živeti, u kojoj je onaj svet preči od ovoga sveta do te mere da se ovaj slobodno može baciti niz kanalizaciju, ko ga jebe, važna su nebesa itd.

srbija kao mesto bez nade.

srbija – mesto odakle valja pobeći.

i to me dovodi do jedne od većih promašenosti u (ne)razumevanju osnovne motivacije filma. naime, miloš se NE upušta u mutan posao sa vukmirom zato što nema za leba, ili nema za detetove časove pevanja (!) ili čak zato što nema za viski (mada, moram reći, to sa viskijem je zaista malkice preterani subjektivni upliv alkoholofilije autora filma, neutemeljen u tkivu samog narativa – makar čak i taj viski mogao da se simbolički tumači kao sredstvo za BEG od pritiskajuće stvarnosti; ipak, postoje i nešto malo JEFTINIJE žestine za taj i takav beg...). miloš u celu akciju ulazi da bi imao dovoljno para da POBEGNE iz zemlje sa ženom i detetom, tj. da bi mogao da ode zauvek odavde i skrasi se negde drugde. znači, NE zato što 'časovi pevanja nemaju alternativu' (kako duhovito, ali površno, reče jedan gledalac) nego zato što odlazak iz srbije nema alternativu. a za to treba malo više para nego za par boca viskija. (e, sad, ako neko uskoči i kaže da bi se prodajom one velelepne kuće dobilo dovoljno za put i novi život u EU – na to ne znam šta da kažem. recimo da je to kao ona scena 'pušenja' sa odsečenom glavom, na početku HAUTE TENSION, koja lepo izgleda ali nema smisla u otherwise odličnom filmu. jebi ga, dešava se i u boljim kućama, he he)

kad sam kod toga, sasvim je izvesno da je za njih SF zapravo karta za bežanje iz srbije, isto kao što je to OGNJENKA bila za uroša stojanovića – dakle, tvorci SF-a su, slično milošu, viskičuture koje život za sebe u srbiji ne vide, pa se zato upuštaju u kontroverzni filmski poduhvat (koji uključuje i jedan oblik prostitucije) e ne bi li sebi kupili tri karte za holivud. i, za sada, reklo bi se da im u tom naumu uopšte ne ide loše.

kako ja vidim stvari, SF je jedan veliki FUCK YOU srpskom filmu, pa time i srbiji – jedna velika šlajmara pljunuta u pravcu svih stega, jedan veliki I'M MAD AS HELL AND I WON'T TAKE IT ANY MORE – s tom razlikom što, naravno, eventualni globalni, angažovani okviri ovog pokliča mogu ovde s pravom biti pod znakom pitanja (za razliku od onog originalnog, iz TV MREŽE); nekadašnji SAMOUBICA PO VOLJI DRUŠTVA (vidi pod: arto, van gog) iz pomenutog filma reinkarniran je u srbiji u nešto mudriju/ciničniju (neko bi rekao: sebičniju, a neko, samo pragmatičniju) individuu koja gornji poklič ne uzvikuje u cev pištolja usmerenog u sopstvena usta (a za nauk drugima i pretpostavljeni boljitak nakon njegove oči-otvarajuće žrtve – smesta obrisan mega-mašinerijom u kojoj je takva žrtva skoro pa besmislena), već sa vrata aviona što poleće sa aerodroma koji nosi ime čoveka koji je, takođe, morao da ode daleko, daleko od srbije da bi ostvario svoje snove (vidi pod: nikola tesla).

ja, naravno, neću ići tako daleko da upoređujem domete SF-a sa dometima najvećeg srpskog genija (nedavno trivijalizovanog u bestseleru gorana skrobonje – review coming soon!) jer su u pitanju nesrazmerne stvari; ali ono što ih spaja jeste upravo pomenuta NUŽDA da se ode iz blata srbije u nešto malo svetlije i mogućnostima bogatije krajeve u kojima tehnički i ljudski resursi neće biti u vlasti negativne selekcije, korupcije, nepotizma i downright gluposti, kao što su srbiji oduvek bili i zauvek će ostati, sve dok i poslednji srbin ne ubije samog sebe pod tom poslednjom kruškom i već jednom ne okonča agoniju ovog smrtoljubivog, za život nesposobnog naroda. 

ja neću biti naivan (i glup) kao pojedina piskarala koja veruju da će inostrani uspesi SF-a na neki način da se vrate u srbiju u smislu preporoda stanja u njenoj kvazi-kinematografiji. naravno da neće. ŽENKE SA SJEBANIM NOSEVIMA i dalje će da jezde u kamionima sivo-crvene boje i dobijaju pare na državnim konkursima a potom i na ja-tebi-ti-meni 'festivalima' po raznim srpskim palankama vo vjeki vjekov amin – ali će, možda, u najboljem slučaju, stvari poput dobrih kritika SF-a i BANDE i drugi njihovi INOSTRANI uspesi malkice olakšati situaciju za neke druge ovdašnje kandidate za filmski odlazak odavde, tamo daleko, gde se originalniji i bogatiji filmski izraz koliko toliko poštuje, i gde se od njega barem može živeti.

7. OVO JA ČASTIM!

čisto da ne ispadne da sam ovaj bogati, komplexan film sveo na samo par tumačenja, i u brk idiotima koji u njemu nisu videli ništa drugo nego 'samo exploataciju', evo, ghoul vas časti sa još nekoliko kraćih, drugačijih pogleda, odnosno mogućih ključeva za tumačenje ovog filma, pa ko je voljan i dokon neka ih slobodno razvija dalje.

1) AUTOBIOGRAFSKA VIZURA:

SRPSKI FILM se može čitati kao izrazito autobiografski film svojih autora, kako radivojevića jr-a, tako i spasojevića jr-a.

recimo, svi zapeli da gl. junaka povezuju sa milošem obilićem, pa sa obrenovićem, pa sa ovim pa sa onim, a niko da uopšte zapazi kako se taj miloš u filmu preziva. ŠTA li gleda publika ovog filma, nije mi jasno, i da li ih te njihove jebene 'teorije' i indžijele knjige koje su im zaglupile pamet toliko zaslepe da ne vide – da se miloš preziva – radivojević?

tipična srpska boljka – ODMA idemo u istoriju, u mit, u metafiziku, a niko ne drži otvorene oči da GLEDA JEBENO ISPRED SEBE I DA TUMAČI ONO ŠTO JE LEPO NA EKRANU!

ako prihvatimo ovu autobiografsku vizuru, možemo SF tumačiti kao krik deteta koje se oseća kao siroče, zapostavljeno (a možda i metaforički jebano) od strane oca koji je stalno na putu, na setu, u montaži, stalno negde drugde. i prisetiti se dijaloga, kao npr.

"Cela ova naša zemlja je obdanište. Obor dece koju su roditelji odbacili. Teško je kada te roditelji napuste, MILOŠE. Ja znam. Moraš čitavom svetu da pokažeš kako umeš da se sam staraš o sebi. Moraš da pokažeš svima kako umeš da živiš, sereš, jebeš se, krvariš i pre nego što umreš uradiš sve da opstaneš..."

još nekoliko hintova:

zašto se dečak – milošev sin - u filmu zove PETAR? da nema to, slučajno, neke veze sa kostimom PETRA PANA koji dečak nosi u filmu? ili je taj PETAR PAN tek tako, bezveze, niotkuda, ubačen tu? a dečak-glumac sasvim slučajno liči na mlađu verziju onog dž. samptera, koji je p. pana igrao u najnovijoj filmskoj verziji?

pazi: dečak koji neće da odraste, koji ostaje večiti dečak, koji odlazi sa drugarima u NIKADOĐIJU – beži iz srbije kao NEVER-NEVER LANDA (u paklenom, bogoprokletom smislu tog naziva!), i ide u zemlju izvan vremena, obaveza, bez odraslih, gde ne mora da dokazuje da ume da se sam stara o sebi itd. itd.

zašto se na kraju, u finalnoj replici, insistira da novi jebač "krene od malog"? narativno to nema baš mnogo veze. osim ako, simbolički, ne uzmemo da film uopšte nije o milošu radivojeviću, nego o 'petru'...

ima još argumenata za ovo tumačenje u filmu, ali evo, ovo sam nabacio samo da vas zaintrigiram, pa kopajte i razvijajte dalje...

2) NACIONALISTIČKA VIZURA:

meni je zaista fascinantna halabuka koju proizvode samozvane 'patriote' i srbende po forumima tvrdeći da je ovo antisrpski, izdajnički film koji blati imidž srbije itd.

pa mislim, zaista, koliko duboko retardacija i slepilo pojedinih pripadnika ovog naroda mogu da idu?

SRPSKI FILM se savršeno može čitati kao krik naroda koji je jeban, ponižavan, uništen i na ništa napravljen – i sve to zahvaljujući zlikovcima sa strane (uz malo pomoći mangupa u našim redovima). potrebno je samo doslovno shvatiti vukmirove tirade o tome kako SRBI jedini imaju ono što je zapad odavno IZGUBIO pa sad plaća da bar na ekranu gleda – EMOCIJU, DUŠU! zar to nije jedna od vodećih nacionalističkih teza? to, kako su srbi nebeski narod, na udaru svih zato što tako lepo i duševno pate, zato što tako mrsno pravoslavno radije ginu za carstvo nebesko nego da se prodaju ko one zapadnjačke pičke (koje nam potajno zavide, je li – pored ostalog i na našoj famoznoj potenciji).

ko je sjebo miloševu porodicu?

ko naručuje te snuff filmove?

STRANCI!

ko je sjebo onu udovicu ratnog zlo... odnosno, heroja, Rajka?

STRANCI i strani plaćenici! 

"Tvoj Rajko je bio ratni heroj... Kada bi samo znao sa kakvim se drogašima kurvaš, droljo... ubio bi i tebe i ovo jadno dete da se ne pati što ga navađaš ..."

zar neko uopšte sumnja u patriotizam onoga ko je stvorio ovaj lik, i napisao ovakve replike? zar oni koji se gnušaju SRPSKOG FILMA ne bi istim tim rečima počastili rečenu udovicu ratnog heroja?

da li ovaj film PROMOVIŠE I PODRŽAVA degradaciju časne junačke porodice, ili je OSUĐUJE i prikazuje kao DEGUTANTNU I ODVRATNU?

kad vukmir na kraju usklikne: "prava srećna srpska porodica!" – zar to nije duboko moralizatorski komentar autora nad TRAVESTIJOM u koju je prosečna srpska porodica pretvorena – agentima sa strane?!

mogao bih ovako do sutra, ali mislim da razumete šta hoću da kažem.

samo treba isključiti svoj irony detector (moždanu spravicu koju je majka priroda iz samo njoj znanih razloga srbima pretežno uskratila, pa većina ovdašnjih gledalaca i nema šta da isključi) – i eto nam priče o milošu (zamalo pa who the fuck brankoviću!) kao ŽRTVI, o slomu srpskih vrednosti (a pre svega – PORODICE!), i o zlikovcima koji nas mrze i sa strane podrivaju to malo od nas što je preostalo!

fuck, pa ovo ne da je SRPSKI FILM, ovo je SRBSKI FILM!

eto, dosta sam vas častio, za sada, a mogao bih još. 

svojom otvorenošću za brojna, složena, nadovezujuća kao i uzajamno suprotstavljena tumačenja, SRPSKI FILM dokazuje da je mnogo, mnogo više od jednog solidno režiranog trilera, ili no holds barred exploatacije. možda njegova značenja ne dosežu baš 'metafizičke' razmere, ali ja to nikad nisam ni tvrdio (nasuprot npr. dimbu vojnovu koji mi to iz svoje skučene vizure uporno pripisuje – otud ironični naslov celog ovog texta; ali, naravno, ironija je za srbe što su biseri za svinje...).

eto, nadam se da sam OBJASNIO.