Nisam hteo da u novu godinu ulazimo s nekrolozima, smrtovnicama, suzama i crninom, iako nas je tik uoči dočeka tzv. Nove Godine (Plisken bi reko „Nova ŠTA?!“) napustio jedan od velikana horora, Italijanski maestro, Ruđero Deodato. Nažalost, pre neki dan umro je, veoma prerano, u naponu snage i usred pripremanja novog horor filma, Agusti Viljaronga, i zato osećam potrebu da se makar ukratko oprostim na ovom mestu od njih.
Deodata sam imao priliku i da upoznam na Grosmanu, u
Sloveniji, i da uradim jedan od svojih najdražih intervjua.
Možete ga pročitati, na engleskom, ovde:
Ruggero Deodato Interview at Grossmann
2009
Mogu reći da je na mene ostavio povoljan utisak kao malo
koja horor veličina koju sam upoznao – ne zato što su ostali bili drkadžije,
nego zato što je “notorni”, “ozloglašeni” reditelj “najzabranjivanijeg,
najšokantnijeg, najštagod filma” (kako su skoro bez izuzetka glasili naslovi
„vesti“ senzacionalistički-debilnih „novinara“, tj. pisaca klikbejt članaka)
zapravo, pogađate, izuzetno topla, srdačna, duhovita osoba s kojom je bilo
uživanje pričati.
Moj osvrt na njegovo remek-delo (i svako ko ne vidi da je
to remek-delo u najstrožem smislu reči je slepac, to mogu da vam potpišem i
izdam potvrdu s pečatom) možete čitati ovde:
Na blogu imate i moj
prikaz njegovog manje znanog, i ređe hvaljenog, a odličnog filma – istina, nema
tu horora ni u tragovima, ali radi se o vrhunski zabavnom, ciničnom i unikatnom
pajkanskom-drugarskom filmu koji toplo preporučujem. Pa gledajte samo taj genijalan
naslov! ŽIVI KAO PAJKAN, UMRI KAO ČOVEK!
LIVE LIKE A COP, DIE LIKE A MAN (1976)
A za zabavu i razonodu,
evo i mog kratkog, slikovitog podsećanja na Deodatov zabavni treš (koji umalo
da nije režirao Slobodan Šijan!):
I još jedan zabavni treš hororčić:
Ako bi trebalo da sumiram
opus ovog reditelja, to bi moglo izgledati ovako nekako.
Ruđero Deodato
(Ruggero Deodato, 1939 - 2022)
Značaj:
Režirao jedan od najboljih (i najzloglasnijih) italijanskih horor filmova
svih vremena, KANIBALSKI HOLOKAUST. Ova tvrdnja bi se mogla proširiti tako da
glasi „jedan od najboljih italijanskih filmova svih vremena, bez obzira na žanr“.
A možda ne bi bilo preterano ako bismo reč „italijanski“ zamenili sa „svetski“?
Jedan je od najpouzdanijih, najtalentovanijih i najhrabrijih od svih
italijanskih eksploatatorskih režisera, sa talentom i integritetom iznad
odradeka s kojima se ponekad lenjo trpa u isti koš kakvi su Serđo Martino,
Umberto Lenci, Luiđi Koci, i slični.
Sa značajnim uspehom okušao se u brojnim žanrovima izvan horora: policijski
triler ŽIVI KAO PAJKAN, UMRI KAO ČOVEK (1976) je vanredno dobar i nadahnut
primer euro-eksploatacije.
Često je uspevao da pomiri komercijalne i eksploatacijske momente sa stavom
i ličnim pečatom koji njegove najbolje filmove izdvajaju kao autentične
autorske proizvode.
Kurioziteti:
Karijeru počeo kao asistent Roberta Roselinija, a radio je i kao režiser II
ekipe na filmovima Rikarda Frede, Antonija Margeritija i Džozefa Louzija.
Posebno se istakao na kultnom špageti vesternu ĐANGO Serđa Korbučija (gde je
sam snimio većinu scena u Španiji), nakon kojeg mu je pružena prilika da režira
sopstvene projekte.
Radio veliki broj eksploatacijskih filmova različitih žanrova, od krimića
do erotskih melodrama i „istorijskih“ filmova o Herkulu (tzv. peplum).
Na filmovima POSLEDNJI KANIBALSKI SVET i KANIBALSKI HOLOKAUST asistent mu
je bio Lamberto Bava.
KANIBALSKI HOLOKAUST je jedan od 10 najgledanijih filmova svih vremena u
Japanu (zarada je oko 7 milijardi jena).
Kao i Fulči i Rambaldi pre njega, morao je da na sudu sa svojim majstorom
za efekte dokazuje da nasilje (nad ljudima) u HOLOKAUSTU nije stvarno; takođe
se pojavio sa glumcima u jednoj TV emisiji kako bi dokazao da nisu ubijeni pred
kamerama.
KANIBALSKI HOLOKAUST je navodno bio zabranjen u oko 60 zemalja (uključujući
Italiju). U Italiji je sudskom odlukom povučen mesec dana nakon premijere,
februara 1980. (zbog scena ubijanja životinja), i Deodato je tu odluku sudski
osporio tek 1983, kada je film vraćen u bioskope.
U brojnim intervjuima Deodato nije skrivao ponos zbog KANIBALSKOG
HOLOKAUSTA, i otvoreno ga je nazivao remek delom. Tako, u knjizi Spaghetti Nightmares, on kaže: „KANIBALSKI
HOLOKAUST je sjajan film. Čak i danas kada ga gledam, ne mogu da shvatim kako
sam mogao da ga snimim sa toliko finese i stručnosti. Taj film nikako nije
mogao da ispadne bolji nego što jeste!“
Robert Kerman (zapravo Roberto Bola), koji igra profesora u KANIBALSKOM
HOLOKAUSTU, bio je porno glumac, sa zapaženim ulogama u filmovima poput SEX
WISH, DEBBIE DOES DALLAS i THE LADY IS A TRAMP.
Nakon što je odgledao HOLOKAUST, veliki režiser Serđo Leone napisao je
Deodatu sledeće: ''Dragi Ruđero, kakav film! Drugi njegov deo je remek-delo
kinematografskog realizma i sve izgleda tako realno da mislim da ćeš imati
nevolja sa čitavim svetom.''
Najbolji horor filmovi:
1. Cannibal Holocaust (1980)
2. La Casa sperduta nel parco (1980)
3. Ultimo mondo cannibale (1977)
4. Un Delitto poco comune (1988)
5. Camping del terrore (1987)
Izvan horora: LIVE LIKE A
COP, DIE LIKE A MAN i CUT AND RUN.
AGUSTI VILJARONGA
(AGUSTÍ VILLARONGA, 1953 - 2023)
AGUSTÍ VILLARONGA je bio
jedan od najbizarnijih i najoriginalnijih španskih reditelja. Ujedno i jedan od
najslabije poznatih širim krugovima filmofila, jer nije bio izvikan kao
(božemesačuvaj) Džes Franko, ili kao respektabilniji Amenabar, Balaguero, Plaza
i kompanija.
Viljaronga je, kao malo
koji reditelj, umeo da proizvede atmosferu neprijatnosti, nelagode, paranoje i
gnusnosti koji mogu imati čisto ljudsko poreklo, ili (ređe) i natprirodno. Umeo
je da bude prljav, telesan, provokativan korišćenjem seksualnosti koja je
nekako uvek nadomak smrti, krvi, zločina. Malo je reditelja koji su nasilje
prikazali u svoj njegovoj ogavnosti – ne samo u jeftinom splatter smislu (mada,
nije on bežao od krvi i eksplicitnosti), nego i u smislu impakta tih scena,
kako trenutnog tako i kasnijeg. U njegovim filmovima atmosfera je tako gusta da
nasilje lako može da plane svakog minuta – a i jednom kad se odigra, njegov
odjek ostaje da visi u vazduhu i truje ga svojom toksičnošću. Mijazmu Zla malo
je ko uhvatio tako dobro kao Viljaronga… Mogla bi se povući čak i neka paralela
sa Kadijevićem u tom smislu (kako u tretmanu nasilja u ratnim dramama, tako i u
spoju seksa i smrti u hororima), s tom razlikom što je Kadija militantni slovenski
balkanski heterosexualac, dok je Vilja bio španski homosexualac.
Iz Viljaronginog rukopisa mrak i boleština izviru tako prirodno i autentično da
se to može uporediti sa vrlo malo njegovih kolega: recimo, Avati isto ovako
naizgled bez truda ume da prizove iskonski mrak i skoro-nihilističku tminu u
svojim drama-triler-hororima, ali pored njih, on u opusu ima i neke sladunjave
melodrame i čak komedijice u kojima od toga nema ni traga. S druge strane, šta
god da Viljaronga radi, to se ozbiljno primakne hororu – čak i njegov
najmekaniji, najblaži, najljupkiji, najmanje mračni, zamalo-pa-dečji film,
MOONCHILD (1989). Vidi moj prikaz ovde.
Cena gorenavedenih
kvaliteta je, pored ostalog, i to da je Viljaronga snimao retko, sa nehumanim
pauzama između filmova. Za svojih 70 godina potpisao je premalo bioskopskih
filmova i pregršt kratkih. Šteta, i gubitak je pre svega naš, jer ipak je ovo
čovek koji je ne samo zamislio, nego imao muda da napravi – i još kako da
režira! – jednu od najkultnijih i najmorbidnijih horor-drama ikada, TRAS EL
CRISTAL aka In a Glass Cage (1987),
filmčinu kakvoj nema ravne.
Sticajem okolnosti nisam
do sada pisao o ovom filmu ni na blogu niti drugde (iako sam pre par godina
imao tu privilegiju da u njemu uživam na projekciji sa 35 mm trake u
Slovenačkoj kinoteci u Ljubljani, tokom Kurja Polt festivala), ali zato jesam o
njegovom drugom najboljem filmu, MORE aka EL MAR aka THE SEA (2000). Čitajte,
balavite i pohitajte da ga nabavite ako niste na vreme pročitali moju preporuku
OVDE.
Moj osvrt na njegov žanrovski najčistiji horor, 99.9, u kojem se spajaju Blekvud (panteistička strava), Maken (paganska boleština) i M. R. Džejms (čeprkanje po grobljima i neželjene posledice toga), ali modernizovani, u unikatnom spoju folk-horora, natprirodne strave i nekog kao SF-a, čitajte OVDE.
Na blogu takođe imate i moj rivju neopisivog filma o serijskom ubici specijalizovanom za trudnice, ARO TOLBUKHIN: IN THE MIND OF A KILLER (2002).
A ovde ste odavno mogli pročitati i moj rivju njegovog prekretničkog filma, kojim je najzad (nakratko) prodro u španski mejnstrim, PA NEGRE aka BLACK BREAD (2010).
Istina, CRNI LEBA (tačnije, PORATNI LEBA) je i poslednji veliki i važni
Viljarongin film: nekolicina njegovih docnijih nisu me ni približno
impresionirali (uprkos sporadičnim kvalitetima). Njegov THE BELLY OF THE SEA (EL VENTRE
DEL MAR, 2021) zvuči zanimljivo (uprkos kritikama poput ove), govori o brodolomu koji je doveo do Splava
Meduze; još uvek ne vidim da je procurio na mojim stalnim mestima: ako ga neko
negde vidi ili poseduje, nek mi se javi.
Pred smrt je Vilja
spremao nešto što zvuči kao potpuno fascinantan povratak na hororičnu
teritoriju i sumorni teren tipičan za njega – film ČISTILIŠTE (Purgatory). Pogledajte taj plot i
maštajte kakva bi divna mračna čudesa Vilja iz ovoga izvukao! Proučavalac
antičke istorije i biblijske teologije poslat je u udaljeni sanatorijum kao
pokajanje za svoje grehe. Tamo otkriva kult oko jednog pacijenta…
Pošto nema boga, ali ima
raka, ovog ČISTILIŠTA smo sada lišeni, i ostaje nam samo PAKAO.
P.S. Solidan esej (ne
moj!) o ovom reditelju imate OVDE.
Nekako nekrološka tema, kao u naslovu posta:
ОдговориИзбришиGravedancers (2006) - zašto ne pogledati / pogledati?