FOTOFOBIJA – Marko Pišev

             Na ovom blogu odavno stoji ekskluzivni intervju sa mladom nadom srpskog horora, piscem po imenu Marko Pišev. Kome je taj sadržajan i prosvetljujuć razgovor promakao pre nekoliko godina, evo ga još uvek OVDE.

Ali, nedavno shvatih da mi na blogu nije i osvrt na ovu knjigu koji sam svojevremeno pisao za POPBOKS. Sad je trenutak da se ta nepravda ispravi a ova izuzetna knjiga preporuči potencijalnim čitaocima kojima je do sada, zbog slabe reklame i distribucije, možda promakla – jer radi se o zaista prvorazrednom hororu, ne samo u domaćim okvirima!

Uostalom, ne stavljam ja svoj Pečat Preporuke na svašta!

O Škrabanju i Pisanju

(c) Dejan Ognjanović

 

Ne znam da li je puka slučajnost ili ima neke simbolike u tome, ali dva trenutno najbolja horor pisca u Srbiji imaju prezimena koja korene vuku iz reči vezanih za – pisanje. Goran Skrobonja neodoljivo asocira na latinsko scribo, scribere (a zlobnike možda i na – škrabanje?), dok se, evo, nova mlada horor nada javlja u liku i delu Marka Piševa.

Ovaj momak (rođen 1984.) je svoj knjiški debi imao baš u Skrobonjinoj zbirci Beli šum, a odmah za njom stiže i samostalni prvenac u vidu Fotofobije – zbirke novela u izdanju Trećeg Trga koja u punoj snazi pokazuje njegov talenat. Ako se baš moraju lepiti etikete, ovo jeste horor; ali radi se o hororu vrlo osobene i do sada u Srbiji retko viđane sorte. Naime, najistaknutiji eksponenti ove vrste proze kod nas (pored Skrobonje tu je još i Oto Oltvanji, uz povremena gostovanja Ilije Bakića, Darka Tuševljakovića, Ivana Nešića) bili su pretežno sledbenici hard-boiled škole pisanja, sa mnogo psovanja, alkohola, prosute krvi i sperme.

 

Pišev sledi nešto drugačiji put: njegov je horor od suptilnije, gotovo poetizovane sorte, sa većim naglaskom na atmosferi i nagoveštaju nego li na otvorenoj akciji i klanju. U tom smislu u njegovoj prozi jasni su uticaji pisaca kakvi su Ray Bradbury i Franz Kafka, a naročito Ramsey Campbell, Brian Hodge, pa mestimično i Thomas Ligotti. Indirektno, a možda i nesvesno, Pišev piše na tragu oca modernog horora, H. P. Lovecrafta, koji je takođe zaplet smatrao sekundarnim, i svoje priče podređivao atmosferi ili ugođaju koji je želeo da proizvede.

Uvodna novela, "Ostaci", od prvih rečenica uspeva da bude živopisna i uverljiva i hvata vas nemilice u fascinantni mikrokosmos svog autsajderskog junaka koji, opsednut sećanjima na jedan događaj iz detinjstva, dolazi u priobalno mesto, na svetionik u kome je neka mračna sila dovela do raskida mladalačkog prijateljstva kao i do mnogo tragičnijih rezultata nakon toga. Pišev vas skoro neosetno vozi iz urbanih olupina u okruženje primorske pustoši usamljenih plaža i napuštenog svetionika gde su pod letnjim suncem senke još jače.

Istovetna situacija, ali okrenuta naglavačke, krasi završnu novelu, "Fobija". I u njoj se junak vraća na mesto "zločina" koji ga je u detinjstvu obeležio, i pokušava da shvati šta se zapravo desilo sa devojčicom koju je voleo, ujedno preispitujući i svoj sadašnji (ljubavni, i šire) život. Umesto mora, ambijent je planina; umesto vrelog peska ovde je sve pod belinom snega, a ambijenti oronulog hotela u unutrašnjosti i ogolele šume na brdima oko njega opisani su sa vanrednim umećem i za Piševa osobenim spojem poetičnosti i jeze.

Umesto ekstrovertnih "urbanih" junaka koji najčešće krase horor priče njegovih gore-pobrojanih kolega, Pišev se u pričama ove zbirke uspešno i ubedljivo bavi introvertnim junacima daleko od velegradskog asfalta. Takav je slučaj i u priči "Stega", u kojoj nastavnik tehničkog obrazovanja u jednom malom provincijskom mestu mora da se izbori sa nasleđem prethodnog nastavnika, koji se ubio u obližnjem parku, a čije fotografije jednog učenika ogoljavaju više od tela. Sa vanrednim smislom za detalj i sugestiju, Pišev uspeva da čitaoca uvede u košmarni svet protagoniste, i da ga tamo i ostavi, bez izlaza i rešenja.

Tako biva i u priči "Šake" u kojoj naizgled prepoznatljiv motiv (starinska kamera koja izaziva smrt onih koje snima) dobija originalan, gotovo egzistencijalistički tretman.

Kroz sve četiri novele ove zbirke provejavaju proživljenost i promišljenost, emocionalna i intelektualna složenost te majstorsko baratanje jezikom koji ove bizarne, upečatljive košmare čine nadasve vrednim i intrigantnim mračnim draguljima savremene srpske žanrovske proze.

1001 FILM KOJI MORATE VIDETI PRE SMRTI (10)

             Proteklo je tek malo više od godine dana od poslednjeg, devetog izdanja ovog serijala, ali evo, najzad je kucnuo čas za jubilarno, deseto! Pošto je prošlo prilično vremena, nekoliko podsećanja za stare i nove čitaoce:

- sve ove naslove izabrao je Stiven Šnajder za svoju knjigu 1001 MOVIES YOU MUST SEE BEFORE YOU DIE;

- sve ocene i komentari ispod su moji;

- zvezdice ispred naslova su signali za mene, da označe naslove koje treba da pogledam ili repriziram;

- ranije nastavke ovog neopravdano zapuštenog u dugo neapdejtovanog razlistavanja možete videti ako kliknete na kategoriju 1001 FILM

            A sad: Ghoul vs. 1980s!

Amadeus (1984)

= 4

            Jeste to populistički, jeste to Greatest Hits, mestimično simplifikovano i karikirano, ali sto mu muka, toliko je dobro, pitko i neprekidno zabavno tokom čitavog nezanemarljivog trajanja, toliko slikovito i raskošno, toliki raspon emocija (i ponekih misli) izaziva, od smeha preko divljenja do suza, da je ovo zaista Pure Cinema, voleli li ili ne tzv. "ozbiljnu muziku", a naročito operu – pošto se film pretežno bavi Mocartovim operama i, naravno, neizbežno, (meni omiljenim) Rekvijemom. Izvanredan film na svim nivoima: gluma, kostimi, maske, scenografija, režija, duh, etitjud – sve je tu.

The Terminator (1984)

= 5

            Kameronov autorski debi (PIRANA 2 je bila mučaljiva tezga), i ujedno njegov daleko najbolji film: čisto savršenstvo kako to ocena (5) svedoči! Jedan od najnapetijih, najuzbudljivijih filmova ikad napravljenih – tu se samo niže set-pis za set-pisom unikatnog spoja horora i akcije: žestina, nemilosrdnost, jebanje keve u svim pozitivnim smislovima, od Švarc-pojave i robotske glume preko nezašećereno nasilnih, brutalnih scena i retko viđenog, ubedljivog "kako li će naši OVOME da umaknu" pristupa – ovaj film je, baš kao i naslovni junak, nezaustavljiva savršeno nauljena mašina koja gazi sve pred sobom i deli šamare i levo i desno ne samo za 99% drugih postojećih akcionih filmova, nego i za 99% filmova svih ostalih žanrova, uopće. Madrfaking perfekcija, koja uključuje i jedan od najlepših završetaka ijednog filma ikada. U svaki naredni film Kameron je stavljao sve više šećera, razbibrige, detinjarije i feminističko-hipijevskih budalaština, i rasplinjavao gromadu genijalnosti koja ovde stoji neokrnjena kano klisurina. Taj čovek sad može do kraja života da snima AVATARE i TITANIKE, svejedno; već samo TERMINATOROM sebi je smesta uklesao mesto u filmskom Maunt Rašmoru (učvršćeno sa nešto slabijim, ali i dalje odličnim ALIENS i T2), i odatle mu nema mrdanja.

Paris, Texas (1984)

= Priznajem, imam predrasudu prema ovome: ne volim Vendersa, na neviđeno, zbog vrste ljudi (hipster-pozeri i plitkoumni skorojevići raznih vrsta) koji se kunu u njega, plus smorio me za sve pare sa UNTIL THE END OF THE WORLD i još par zlodela koja sam mu pokušao gledati, pa ostavio. Sad, možda ovo i nije tako loše, ali... sve u meni se buni protiv gledanja ovoga kad se sam osetim kakva se publika inače kune u ovaj film...

A Nightmare on Elm Street (1984)

= 5

            Čista petica. Remek-delo. Verovatno najzabavniji horor rolerkoster (uz EVIL DEAD 2) ikada snimljen. Moja egzaltirana ejakulacija nalazi se OVDE.

This Is Spinal Tap (1984)

= 4

            Retko pametna i dubinski duhovita parodija, koja je kao i sve najbolje parodije koje postoje, ISTOVREMENO i omaž, tj. ljubavno pismo onome što, kao, ismeva. Jer, da vam Ghoul kaže: ne možeš se stvarno podsmehnuti nekome ili nečemu što znaš samo površno, na prvu loptu. Ko se zaleće da se smeje onome što ne zna u opasnosti je da sam ispadne glup. S druge strane, Rajner i ekipa ODLIČNO znaju o čemu govore (hard-rock / metal) i prave vrhunsku komediju koja daleko prevazilazi i žanr i podžanr. Moj tekst o knjizi posvećenoj ovom filmu je OVDE.

* Beverly Hills Cop (1984)

            = U vreme kad je ovo izašlo, svi moji "drugari" su otkidali na kreveljenje Edija Marfija i sve ostalo. Pošto sam se gnušao njih, odbijao sam da gledam to što je njima bilo super, uveren da to može biti samo sranje. Sad, posle toliko vremena, mogao bih da ovome dam šansu u nekom trenutku dokonosti i razbibrige, ali bez ikakvih očekivanja sem da dobijem malo simpa-boze za jednokratnu upotrebu tokom nekog naročito vrućeg dana.

Ghostbusters (1984)

= 4-

            Strašno sam otkidao na ovo kao klinac: gledao ga u bioskopu iako je bio hit i SVI su iz mog odelenja išli da ga gledaju: ipak je tu bilo horor elemenata pa se nije smelo propustiti. No, nisam ga reprizirao više od dve decenije i u ovom trenu ne smem ništa da potpišem: čuči mi u folderu ZA REPRIZU, bar 2 godine (zajedno sa GREMLINS 2), samo treba da se nakanim i proverim svoj klinački utisak, da vidim kako je to ostarilo... Javlja mi se da bih mu sad ocenu možda mogao spustiti na oko 3 ili 3+.

A Passage to India (1984)

            = Ovo mi u umu čuči kao školski primer megalomanskog mejnstrima za FEST-morone i uopšte gutače produkata s najširim zajedničkim imeniteljem iz podgrupe "ozbiljan, važan film ciljan za nagrade". Mrzim Engleze a naročito njihove nabudžene epike o sebi samima; no, tko zna, možda ovo u nekom trenutku života pokušam da ga pogledam...

Stranger Than Paradise (1984)

            = Džarmuš? Vidi šta sam reko gore za Vendersa! Nema šanse!

** The Killing Fields (1984)

            = Hm, film o genocidu dva miliona ljudi... Zvuči zabavno, daću mu šansu.

The Natural (1984)

            = An average baseball player comes out of seemingly nowhere to become a legendary player with almost divine talent.

            Film o faking bejzbolu, pa još u režiji onog tupavog odradeka, Berija Levinsona? NIKAD!!!

The Breakfast Club (1985)

            Znam da je klasik, ali u žanru (teen-dramendija) koji organski mrzim, tako da... neka, hvala.

** Ran (1985)

= 5-

            Milion godina tražim adekvatno veliki i snažan rip ili, još bolje, full-DVD kako bih ovaj klasik ispoštovao (i re-evaluirao) do kraja a ne u nekim pikselizovanim, šugavim ripovima koji ubijaju masovne scene borbi i drugu slikovitu raskoš. Pamtim ga kao izuzetan film sa pradavnog gledanja na TV... Note to self: videti ima li DVD da se negde skine.

* Come and See (1985)

= 4+

            Retko mučan, ali izvrsno napravljen, žestok, u stomak i dušu udarajući film o švapskom naci genocidu nad Slovenima (konkretno, u Belorusiji) tokom II sv. rata. Nešto kao njihova KOZARA, samo sa manje borbe a više pogubljenja civila, pa još iz ugla deteta-protagoniste. Mogao bih ga opet pogledati...

The Official Story (1985)

            = Slabo me zanima tema, deluje kao jedan od onih aktuelnih, angažovanih, "igrao je jedno ljeto" filmova kojima rutinski daju Oskare za strance.

Out of Africa (1985)

            = In 20th century colonial Kenya, a Danish baroness/plantation owner has a passionate love affair with a free-sprited big-game hunter.

            Neka, neka...

The Purple Rose of Cairo (1985)

= 3

            Verovatno poslednji Vudijev film vredan gledanja. Simpatična, ljupka dramedija.

Back to the Future (1985)

= 3-

            Mrzim Zemekisa i sve što ovaj film predstavlja i skoro savršeno oličava: 1980-te, brendiranje, mediokritetizam i konformizam sa tankom glazurom kvazi-buntovništva (poza!), žvaka za mozak, eskapizam, klaker za plitkoumne, edipovski wish-fulfilment, demografski prilagođeno najprosečnijim od prosečnih malograđanskih morončića itd. itd. Ipak, moram priznati da film ima šarma, ljubak je na svoj prostodušni način, podešen za simpletone, pitak i hranljiv baš kao (pomenuti) klaker. Dakle, nije moja šolja toga, ali je podnošljiva (po sebi) razbibriga.

The Time to Live and the Time to Die (1985)

            = This depiction of childhood and adolescence draws heavily from the filmmaker's own boyhood. Like many of their compatriots, Hou's family moved from the mainland to Taiwan in 1948 and was unable ever to return. The film focuses on the widening generation gap in a family cut off from its cultural heritage.

            Smrdi po smaračini...

Brazil (1985)

= 3+

            Vizuelno raskošan (i razmetljiv) ali idejno zatupast i plitak filmić, neshvatljivo precenjen i obožavan od najširih masa (tačnije, onog dela mase koji pretenduje na "arty ukus" a ne samo na boze tipa POVRATAK U BUDUĆNOST). Za moj ukus previše je tu kiča, proizvoljnosti u haotičnom zapletu i antipatičnih njuški. Nedovoljno je duha u ovom bičevanju mrtvog konja birokratije (jao, pa ona je strašna! vodi u obezljuđenje! ubija duh!), ukratko, žali bože tih para i scenografije za ovako skromnu pričicu koja se iscrpljuje u nizu simpa vizuelnih dosetki i hit'n'miss epizodica.

Kiss of the Spider Woman (1985)

= 3-

            Gledao sam ovo na TV u prošlom milenijumu, pamtim sleazy & queazy ugođaj klaustrofobije, znoja i mučnine u zatvoru a i šire, ali ne osećam potrebu da se tome ikada više vraćam.

The Quiet Earth (1985)

= 3-

            Odličan film o poslednjem čoveku na Zemlji, kojega pokvare na apsolutno ISTI način kao i svaki drugi ikada napravljeni film o poslednjem čoveku na Zemlji – naime, time što se ubrzo ispostavi da on NIJE poslednji čovek na Zemlji, nego da ima da se smara sa nekim drugim, takođe preživelim, daleko nezanimljivijim bolidima... Prva trećina je izvanredna; ono što sledi zatim: prosek.

Mishima: A Life in Four Chapters (1985)

= 5

            Za moje pare, najbolji Šrederov film, i retko uspeo primerak biografskog filma: slikovita i kompleksna Mišimina duša odlično je ovde uhvaćena vizuelnom raskoši takvih hiperstilizovanih razmera da, sve i ako skroz isključite mozak, sve i ako vas taj čovek i njegova (ne)dela nimalo ne zanimaju (a trebalo bi: simpatičan je to ludak, po mnogo čemu kvintesencijalni Japanac!), ovo ostaje retko viđeni eye-candy prvoga reda! Muzika Filipa Glasa je takođe izuzetna, tako da je ovo audio-vizuelna parada za najveće sladokurce!

* Prizzi's Honor (1985)

            = Ovo bi moglo biti zabavno; preskočio sam ga u doba kada sam se organski gnušao mejnstrima, a od tada me baš ničim nije privukao da ga pocimam i odgledam (viđao sam parčiće na TV, u vreme kad sam TV još gleduckao). Sada, sa dovoljno sedih vlasi na lubanji, mogao bih mu dati šansu. Bez žurbe.

Vagabond (1985)

            = In winter in the south of France, a young woman is found frozen in a ditch. She's unkempt, a vagabond. Through flashbacks and brief interviews, we trace her final weeks...

            Ženski film...

Shoah (1985)

            = 9 1/2 hour documentary of the Holocaust...

            Eh, da je za 2/3 kraći, pogledao bih, ali 10 sati za to...? Come on!

The Color Purple (1985)

            = The life and trials of a young African American woman.

            Kako da ne... Ma, zdrrrravo!

--- nastaviće se, ubrzo! ---

NAJBOLJI ITALIJANSKI HORORI

Italijanski horor je dah svežine za svakog ljubitelja žanra sposobnog da pojmi i prihvati nešto drastično različito od onog (pretežno američkog) na šta je navikao. To je dobrodošao predah od zamornog anglosaksonskog insistiranja na razumu, logici i smislu (često usiljenim pa tim besmislenijim). 

Deo čarolije italijanskog pristupa je u tome što oni češće koriste logiku sna (košmara), i što su im zapleti proizvoljni, bizarni, ne-logični. Italijanski horor je, u svojim najboljim primercima, raj za oko i dušu, to je mračna i morbidna poezija na filmu, to su filmovi koji deluju na gledaoca na podsvesnom, sublimnom nivou.  

Italija, za razliku od većine zapadnoevropskih zemalja, nema pomena vrednu tradiciju fantastičnog filma sve do sredine pedesetih, kada počinje veliki bum. 

Pa opet, za samo četiri decenije Italijani su uspeli da proizvedu više kvalitetnih horora od većine onih sa ranijim startom, i njihovo mesto na nekoj rang listi kvalitativnog doprinosa horor filmu bilo bi odmah iza Amerikanaca i Japanaca, a ispred Engleza, Španaca, Nemaca i Francuza. 

Zanimljivo je da je istorija italijanskog horora - istorija individua, jer su praktično svi izuzetni filmovi nastali unutar opusa žanru posvećenih režisera (R. Freda, M. Bava, D. Argento, L. Fulci, M. Soavi…).  

Za razliku od drugih kinematografija, gde su brojni veliki horor filmovi nastali kao izuzeci unutar opusa nežanrovskih autora (na pr. Murnau: Nosferatu, Hitchcock: Psiho i Ptice, M. Powell: Voajer, Franju: Oči bez lica, Kobayashi: Kwaidan, R. Scott: Osmi putnik, itd.), u Italiji je horor bio i ostao predmet bavljenja posvećenika, bez intruzija sa strane, s jedinim izuzetkom mejnstrimaša Pupija Avatija. 

Ovde ne računam delimične igrarije po omnibusima (npr. Felini, sa odličnom epizodom u Neobičnim pričama, po Pou). 

Ovo što sledi je moj lični izbor najboljih italijanskih horora. O nekima sam već pisao na blogu: oni su označeni u donjem spisku i možete kliktanjem na naslov da to pročitate. O drugim sam pisao, ali to nema na blogu, nego možete da čitate moja mega-opširna pisanija na temu italo horora u magazinu ZNAK SAGITE br. 13 (ZLE OČI, KRV I CRNE ČIPKE) i br. 18 (CRNE RUKAVICE, KANIBALI I ŽIVI MRTVACI).

Najbolji italijanski horori (top-33):

 

1. SUSPIRIA – D. Argento

2. INFERNO – D. Argento

3. DEEP RED – D. Argento

4. THE WHIP AND THE BODY – M. Bava
5. THE ARCANE ENCHANTER – P. Avati
6. DELLAMORTE DELLAMORE – M. Soavi
7. MASK OF THE DEMON – M. Bava

8. CANNIBAL HOLOCAUST – R. Deodato

9. ZEDER – P. Avati

10. KILL BABY KILL – M. Bava

11. THE BEYOND – L. Fulci

12. THE HOUSE WITH THE LAUGHING WINDOWS – P. Avati

13. PHENOMENA – D. Argento
14. OPERA – D. Argento  
15. BLACK SABBATH – M. Bava

16. THE HORRIBLE SECRET OF DR. HICHCOCK – R. Freda
17. TENEBRAE – D. Argento

18. DEMONS – L. Bava

19. STAGEFRIGHT – M. Soavi

20. CITY OF THE LIVING DEAD – L. Fulci 

21. BEYOND THE DARKNESS aka BURIED ALIVE – A. Massacessi (Joe D'Amato)

22. THE CHURCH – M. Soavi

23. MACABRO – L. Bava
24. ZOMBI – L. Fulci
25. LISA AND THE DEVIL - M. Bava

26. THE HOUSE BY THE CEMETERY – L. Fulci

27. SHOCK – M. Bava
28. THE BIRD WITH THE CRYSTAL PLUMAGE – D. Argento

29. FIVE GRAVES FOR A MEDIUM – Massimo Pupillo

30. THE WITCH IN LOVE – Damiano Damiani 

31. THE SECT – M. Soavi

32. PLANET OF THE VAMPIRES – M. Bava
33. BAY OF BLOOD – M. Bava

34. ZOMBIE HOLOCAUST – Marino Girolami 

35. ACROSS THE RIVER - Lorenzo Bianchini

*   *   *

Google Geniji Guglaju Gluposti!

            Upekla ova zvezda, mozak ključa u hladu, pa zato, kratak predah od pitanja smisla života i ostalih dekadentnih mudrolija. Vreme je za osveženje uz najnoviju dozu moronluka nesrećnih guglaša koji su donjim pretragama došli i do mog bloga!

            PS: Hvala BOBu na dopuštenju da upotrebim jedan njegov artwork, ko poručen za ovu temu!

 

igrica da kecas golu zensku

srpski+pornic+dugometrazni+sa+babom

matori muskarci se prcaju

gole domace žene

стрипови са дозом еротизма

porno seks hendikepirani

 

prinošenje žrtava satani

relja popovic kad je bio mali

porno filmovi domaci sa sela komsija i komsinica

porno filmovi domaci sa sela komsija i komsinica se kriju i jebu seks

ima li negde slika na netu kako izgleda pozdrav djavola

konj jebe babu porno

jebacine sa zenama kepecima za gledanje

tarac i more zasto starac zeli da ulovi ribu

kako na napravim vodenicu

na kojoj reci su se desila motmanova prorocanstva

doktorat zaksnila predati otkaz na fakultetu

da li postoji grom drakula

филм за бесплатно гледање нема одустајања, нема предаје

porno film 10 malih crnaca

o ne suprugu mi sevi crnac

dario argento dracula dobar film

slomljena noga zezanje

zašto se film zove grbavica

jugoslav pantelic se ozenio

poovi junaci nisu duhovi već pokojnici

merima isakovic porno

sf film rat spolova

mali kurac jebanje

sin jebe mamu uz gledanje porno casopisa film

gay prica sa burazerom

silovanje devojcica kao porno film strane proizvodnje

pisulja porn

kako se zove film horor kada seku delove tela da bih preziveli

kanda... estrata... amantos.. bemilas... nat... nos veratos... kanda...mantos...

a blu sredstvo za kamiondzije

horor film o zombijima

kako covek jebe kravu

najdobrite porno so piani

nesto slicno kao umberto eko

autfit za odbranu doktorata

tragovi sperme na gacicama

erotski film na tv 1000 devojka nadje ogrlicu

erotske scene mira banjac

lažova i falsifikatora Kalajić uzeo za uzor i izvor

Decadanse Macabre

            Nekad davno ja bejah momče mlado: student, mračnjak, autsajder itd. Kopajući sad po hartijama naišao sam na jedan svoj rani tekst: zapravo, ovo dole tek je moj DRUGI rad koji sam u životu video u štampanom obliku. Prvi je bio seminarski rad (sa I godine Anglistike) o "Bajronovskom junaku", objavljen u nekom niškom univerzitetskom listu (ne mogu sad da se setim kako se zvaše).

            Tekst pod naslovom "Decadanse Macabre" pisao sam namenski, za učešće na FILOZOFIJADI 1995. u Budvi. Odabrala ga je kao jednog od 3 (ili beše 5?) najboljih na Anglistici moja tadašnja draga profesorka, a kasnija poslodavka, mentorka, mentolka, SMaračica, nemeza i s-posla-šutiračica, dr. Dragana Mašović. Tekst je prekratak, jedva SKICA, ali dužina je bila unapred propisana, uslovljena time da se može izložiti (pročitati ili prodiskutovati) u 10-15 minuta. Pošto me je tema DEKADENCIJE (kojom se bavila Filozofijada te godine) i inače zaokupljala, a budući da mi ovaj kratki rad nije dao prostora ni mogućnosti da je obradim onako opsežno kako sam želeo, koktizing iz rada "Decadanse Macabre" prelio se i razvio u jedan daleko duži, obimniji i ozbiljniji madrfaking – u moj kultni esej "Nekrofilija – nekad i sad", napisan ubrzo po povratku iz Budve, a onda prvo objavljen u EMITORU (fanzin), pa u ZNAKU SAGITE (opskurni niskotiražni časopis za SF-F-H-), i najzad u zbirci mojih radova STUDIJA STRAVE (knjiga, izdao "Mali Nemo", Pančevo; ko nema, ne znam šta još čeka? da se rasproda skroz?).

            Iako "Decadanse Macabre" nije ni blizu mom i danas vrlo dragom eseju koji je na neki način iz ovoga izrođen, odnosno "Nekrofiliji...", mislim da ga vredi ovde okačiti iz nekoliko razloga:

1) baš zato što je kraći, pogodniji je za formu bloga i čitanje s ekrana;

2) može da posluži kao sasvim simpatičan EXTRA prilog uz "Nekrofiliju...",

3) odnosno, da osvetli moj mračnjački um u tim godinama, tj. u proleće-leto 1995. koje je za mene bilo veoma intelektualno uzburkano, i to i na ličnom planu (tada sam se rastao sa dugogodišnjim prijateljem i praktično jedinim sagovornikom za dubinske i ozbiljne teme koga sam tada imao u N. Banji) i na misaonom (u kratkom vremenskom razmaku u proleće i leto 1995. napisao sam eseje "Horor – imenovanje neiskazivog", "Decadanse Macabre" i "Nekrofilija – nekad i sad") i na kreativnom (svojevrstan produžetak i transmutacija ovih ESEJA bio je začetak mog romana NAŽIVO, čija je prva verzija takođe napisana u leto 1995. a tematski se direktno nadovezuje na gorepomenute eseje).

            Kad sad pogledam ovaj esejčić, moram priznati da on jedva uspeva da zagrebe svoju (složenu) temu, i da ga krasi prilična doza naivnosti koja ide uz mladost (imao sam 22 godine tada!), te da je svakako jedva korektan u akademskom smislu (odnosno, strože rečeno, previše je subjektivan i "poetski", nedovoljno naučan, nedovoljno definisan i argumentovan). Ipak, mislim da je zabavan (i prosvetljujuć) na svoj način, baš zbog tih razloga. U najmanju ruku, može poslužiti kao karika koja nedostaje između "Nekrofilije..." i NAŽIVOG.

            Filozofijada u Budvi bila je prilika za odličan provod: zauvek ću pamtiti šetnje tim gradom, flambirani sladoled u kineskom restoranu i naročito večerinke na terasi ispred apartmana tadašnjeg asistenta a danas prof. Naumovića, gde su se vodili inspirativni razgovori zaliveni obilatim količinama vina do duboko iza ponoći. Pamtiću, takođe, i beskrajna mudrosranja na prepodnevnim panelima kada sam, verovatno, i zamrzeo ne toliko sociologiju kao nauku koliko sociologe kao vrstu ljudi sasvim osobene mudrijaške načitane ograničenosti: za njih kao da nije važilo ograničenje od 15 minuta za izlaganje – pojedine socio-drkadžije su držale banku i preko pola sata.

            Ali, nema veze – podnelo se to, i vredelo je makar zbog jedne stvari: na toj istoj Filozofijadi u Budvi 1995. upoznao sam Dorijana Nuaja, tada studenta sociologije iz Prištine, ubrzo zatim inspiratora i važnog sporednog junaka u mom NAŽIVOM, a znatno kasnije i autora brojnih knjiga o kojima sam već izdašno pisao na ovom blogu (koe je to promaklo, neka potraži)... Njegov rad o dekadenciji bio je bukvalno JEDINI zaista pažnje vredan od svih koje sam odslušao tamo tog ranog leta...

No, dosta o tome. Evo sa čime je skoro-golobrado Ghoulče izašlo pred suvoparne sociologe te 1995. godine. Rad je kasnije izašao u spec. broju časopisa novosadskih studenata TO JEST kao jedan od malobrojnih odabranih od više tuceta izloženih na Filozofijadi. Evo šta je još u sadržaju tog broja, a odmah zatim i mog rada:

 

"Decadanse Macabre"

(c) Dejan Ognjanović

Pojam dekadencije i pored brojnih dosadašnjih pokušaja definisanja još uvek nije, po nama, na najbolji način shvaćen, možda i zato što mu se do sada uglavnom prilazilo sa stanovišta uže stručnosti jedne ili više srodnih nauka (uglavnom istorije, sociologije i njenih podgrupa, itsl), s nedovoljno širine da se zahvati sva kompleksnost problema. Ovaj rad nudi tezu koja ne pretanduje da pokrije dekadenciju u svim mogućim vidovima njenog ispoljavanja (individualno psihološki, kulturno-društveni i univerzalno-civilizacijski), već da ponudi jedan ugao posmatranja koji bi mogao biti od koristi onim misliocima spremnim da idu do krajnjih implikacija takvog gledišta.

Jedno od osnovnih pitanja u svakom istraživanju jeste: Koliko daleko ići?

Jer, na kraju krajeva, razum koji imamo dat nam je evolucijom u čisto praktične svrhe - kako bismo se oruđem, radom i lukavstvom izborili protiv neprijateljskih i fizički jačih sila negostoljubive prirode. Perverzija zvana: otkrivanje idealnih mogućnosti, večnih istina i smisla untverzuma dobila je svoj puni zamah u umovima retkih pojedinaca, tek posle mnogo hiljada godina njegove najbanalnije upotrebe, i ne samo da nije bila prvobitno planirana, već je, kako će se pokazati, upravo kontraproduktivna. 

Jedino nam naš antropocentrizam brani da uvidimo kako nema nikakve suštinske razlike između našeg razuma i, recimo, dara pauka da plete mrežu, ili dabra da gradi branu. Razum nam je dat kao oruđe za lakše (pragmatično) snalaženje u prirodi, i kao takav neminovno i neporecivo je vezan za naš najelementarniji nagon – nagon samoodržanja. Dok god je razum u njegovoj siužbi, nema većih problema; sve ide ustaljenim, prirodnim tokovima.

Tragedija životinje koja je sebe nazvala homo sapiens počinje ne od svesti, već od SAMOSVESTI. Sve ono do tada, a što se obično gromopucatelnim frazama ističe kao jedinstvenost čoveka u čitavoj prirodi – razum, promišljeni rad, društvena organizacija, jezik, mit, religija, umetnost – sve je to savršeno PRIRODNO, i u službi nagona vrste. Ono istinski unikatno, istinski jedinstveno i bez ikakve sličnosti ili uzora u celoj celcatoj beslovesnoj prirodi, i jedino što čoveka zaista izdvaja iz nje kao takve, jeste ta krajnja neprirodnost: razum okrenut prema sebi (što je početak svake dekadencije) i otud, neminovno – protiv sebe (što je svakako vrhunac dekadencije). 

Većina nas nije ni svesna u kojoj meri je tok, usmerenost i razvoj naše tzv. objektivne misli PREDODREĐEN biološkom nužnošću da, u svakoj mogućoj kombinaciji misli i ideja ne bude uzdrmano, relativizovano ili – ili taman posla – opovrgnuto naše centralno mesto u prirodi i čitavom poznatom svemiru. Ono što je Šopenhauer nazvao – slepom voljom – tj. beslovesnim nagonom za pukim postojanjem i reprodukcijom, počiva u vascelom živom svetu, pa time i u nama, i iz dubina naše organske prirode i pra-porekla indirektno upravlja našom percepcijom i mišlju.

Zbog nagona održanja života po svaku cenu, mi jednostavno MORAMO u našem životu i svetu oko nas VIDETI SMISAO – videti ga bilo kako i bilo gde – prosto da bismo opstali kao vrsta. U vlasti te primarne sile, kao što je iz istorije čovečanstva poznato, prosto nema tog falsifikovanja i silovanja razuma niti tog zastarelog, besmislenog i apsurdnog artefakta za kojim se neće posegnuti oči u oči sa beznađem, samo kako bi se zadržala iluzija smisla. "Credo quia absurdum est!" – uzvikuje ta klasična marioneta i dalje sebe smatrajući mislećom. 

Otud i pitanja sa početka: koliko daleko treba ići? Jer razum koji se ne boji da ide do kraja i skine i poslednji veo sa Istine, koji se ne boji da će duboko ispod fenomena naići na užas, neprijatnost ili, što je najgore – indiferentnost noumena – taj ledeno lucidni razum prekoračuje svoje granice, opasno gazeći oštricom između ludila i smrti. Psihološka je činjenica da se najteži poremećaji uma (tzv. ludilo) nedvosmisleno manifestuju upravo poremećajem nagona samoodržanja: letargija, autizam, odbijanje hrane, pa i konkretno samoubistvo. Kafka na jednom mestu piše: "Prvi znak započelog saznanja jeste želja da se umre". (Franc Kafka: "Razmišljanja o grehu, patnji, nadi i istinitom putu", izabrana dela, Nolit, Beograd, 1984.)

Još konkretniji je H. F. Lavkraft, i do danas nedovoljno shvaćen američki pisac metafizičkog horora, u prvom pasusu svoje poznate priče "Ktulhuov zov":

"Najmilosrdnija stvar na svetu, po meni, jeste nemoć ljudskog uma da uspostavi korelaciju između svih svojih sadržaja. Mi živimo na blaženom ostrvu neznanja usred crnih mora beskraja, i nije nam suđeno da se sa njega otisnemo daleko. Nauke, svaka težeći u svom sopstvenom pravcu, do sada su nas ozledile malo; ali jednoga dana spajanje rasparčanog saznanja otvoriće nam tako užasavajuće horizonte realnosti, i naše zastrašujuće pozicije u njoj, da ćemo ili poludeti od tog otkrovenja ili pobeći sa smrtonosnog svetla u mir i sigurnost jednog novog mračnog doba." (H. P. Lovecraft: The Haunter of the Dark, Harper Collins, London, 1994, p. 61. -sopstveni prevod)

Ili, ako pisce horora smatrate suviše neozbiljnim, ma šta oni imali da vam kažu, evo šta veli Niče:

"Priroda je bacila ključ: i jaoj kobnoj znatiželji koja bi jednom htela da kroz neku pukotinu pogleda izvan sobe svesti i koja sada naslućuje da na nemilosrdnom, gramzivom nezasitom, ubilačkom počiva čovek u ravnodušnosti svoga neznanja, privezan za san kao za leđa tigra. Pri takvom rasporedu u celom svetu, otkud bi bilo nagona za istinom!" (Fridrih Niče: Knjiga o filozofu, Moderna, Beograd, 1991, str 76.)

Moglo bi se ovako citirati u beskraj, jer gotovo da nema u istoriji iole većeg umetnika, fllozofa ili intelektualca, a da nije zapazio kobno dejstvo istinske, duboke spoznaje neprikrivene velovima mitopoetičkog i magijskog mišljenja koje čipkom kitnjastih metafora i simbola pokušava da po svaku cenu prikrije ledenu indiferentnost univerzuma za sve naše "uzvišene" ideje i utopije. Za ovaj svet moglo bi se reći ono što Vilijam Barouz kaže opisujući jedan lik u romanu Peško: "Bio je bolestan od smrti. Smrt je počivala u svakoj ćeliji njegovog tela. Iz njega je isparavala ništavnost, zelenkasta para raspadanja." (Vilijam Barouz: Peško, Četvrti talas, Novi Sad, 1991, str. 34.)

Čovek, jednostavno, nije spreman za ovakva otkrovenja na koja je neželjeno naletao razvijajući svoj LOGOS i svoju nauku, umesto da blaženo počiva u polutami MYTHOS-a, fantastičnih pričica koje bar ulivaju osećaj sigurnosti i poverenja. I ne znajući šta čini, čovek se otrgao iz sujeverja i blagoslovenog neznanja – i počeo da MISLI umesto da se NADA, i ISPITUJE umesto da VERUJE. Iz primitivne stopljenosti sa plemenom – gde nema samoubistva, svi su zdravi i jedri, a procenat mentalnih bolesi je zanemarljiv – čovek je krenuo u avanturu razodevanja Istine... Treba li se onda čuditi što je toliki broj genija – tih jedinih pravih dekadenata – suočen sa besmislom pobegao u alkohol, droge, razvrat, ludilo ili samoubistvo? Ili što su pesimizam, cinizam i nihilizam obavezni pratioci svake istorijske epohe dekadencije, kada upravo i bivaju najizraženiji?

Najveći paradoks je upravo sledeći: da dekadencija nije faza koja, "kao i starenje dolazi posle perioda uspona" (Vladimir Jenkelevič, "Dekadencija", Delo, Nolit, Beograd, br. 3-4,mart-april 1988, str. 36.) – kako se ona generalno pokušava bar donekle opravdati – već da svaki beskompromisan uspon razuma već PO SEBI jeste dekadencija. 

Imajući u vidu ovako neveselu sliku, neko bi mogao upitati ne pokušavamo li ovde da negiramo celokupni domet ljudske kulture i misli, zagovarajući umesto toga povratak u "još jedno mračno doba", to jest, u sigurnost plemena, mita i neznanja. Bilo šta slično tome daleko je od svake pomisli. Iako je jaka lucidnost, između ostalih faktora, "kriva" za to što smo tu gde jesmo, nju nipošto ne treba proklinjati i odbacivati, već je dostojanstveno prihvatiti kao jedino što nas izdiže iznad "životinjske sreće".

Razlog opšte dekadencije današnje civilizacije – dekadencije još složenije od ovde iznetog, užeg i specifičnog shvatanja tog pojma – vidimo upravo u slabosti i nesposobnosti većine da se protiv sve očiglednijeg besmisla bori ikako drugačije do najprimitivnijim (najstarijim) od svih odbrambenih mehanizama Ega, tj. okretanjem u suprotnost, okretanjem protiv sebe (mazohizam) i, naročito – REGRESIJOM. (Ana Frojd, nav. prema: Ivan Nastović: Psihopatologija ega, Dečje Novine, Gornji Milanovac, 1990.) Takav kukavičluk masa može voditi samo u dalju regresiju i propadanje – kao što to uveliko i neumitno i čini.

Izvestan izlaz – ako se ovde uopšte može govoriti o izlazu – za prave dekadente, u ovde datom smislu, bio bi jedino u heroizmu tragičnog prihvatanja onog što se ne može ni izmeniti ni zaboraviti, te u svesti o suštinskoj NEOZBILJNOSTI i NEZBILJNOSTI (u budističkom smislu), te u razvoju smisla za humor i naravno, pošto se klin klinom izbija, u stalnoj lucidnosti. Kako to Kami kaže u Mitu o Sizifu:

"Ako treba susresti noć neka to radije bude noć očaja koji je lucidan, noć polarna, bdenje duha, iz koje će se, možda, vinuti ona bela i netaknuta jasnoća koja ocrtava svaki predmet u svetlosti inteligencije." (Alber Kami: Mit o Sizifu, Veselin Masleša - Svijetlost, Sarajevo, 1989, str. 72.)

*   *   *