TERROR'S ADVOCATE (2007)

***

(3+)

Režija: Barbet Schroeder
Uloge: (kao oni sami) Jacques Verges, Bachir Boumaza, Yacef Saadi, Magdalena Kopp, Anis Naccache, Carlos, Neda Vidakovic
Žanr: dokumentarac
Trajanje: 138 min.
Proizvodnja: Francuska, 2007.

Advokatu je dužnost da brani svakog klijenta baš kao što je lekaru dužnost da leči svakog pacijenta, bez obzira ko je i šta je. Međutim, u Vergesovom slučaju, radi se o nečem višem od puke principijelnosti: on je svoju karijeru (i imidž!) stvorio braneći "neodbranjive". 

Parafrazirajući poznati izraz "đavolov advokat", naslov ovog filma aludira na aktivnost svog glavnog junaka, koji je svoje poznavanje prava (ali i druge talente) stavio u službu odbrane terorista i njihovih nalogodavaca, uključujući i neke od najvećih diktatora 20. veka. Konkretno, Jacques Verges je bio branilac takvih monstruma kakvi su Klaus Barbie (nacistički "kasapin iz Liona"; nema veze sa lutkama), general Idi Amin, ili srazmerno sitnijih, poput teroriste Carlosa "Šakala", ili čak i našeg Slobe Miloševića (koji dobija samo uzgredno pominjanje na odjavnoj špici, bez elaboracije tokom filma).

Advokatu je dužnost da brani svakog klijenta baš kao što je lekaru dužnost da leči svakog pacijenta, bez obzira ko je i šta je. Međutim, u Vergesovom slučaju, radi se o nečem višem od puke principijelnosti: on je svoju karijeru (i imidž!) stvorio braneći "neodbranjive". Harizmatičan na jedan dubiozan način, duhovit i sposoban za vickastu improvizaciju, Verges u ovom filmu podseća na advokatsku inkarnaciju Šešelja (koji je, kao što znamo, ionako sam svoj advokat). Iza dima tompuz-cigara koje samozadovoljno pućka dok, smeškajući se, odgovara na pitanja, tokom filma se pomalja maglovita slika čoveka koji nije glup, ali je usmerenost njegove pameti u najmanju ruku - upitna. Kada ga u jednom trenu upitaju da li bi, kad bi mogao, branio Hitlera, on odgovara: "Ma, branio bih i Georgea Busha. Pod uslovom da se izjasni kao kriv."

Lično posvećen antikolonijalizmu, Verges je branio brojne alžirske teroriste koji su dizali u vazduh francuske kafiće i civilna vozila, a čak se i oženio junakinjom alžirskog pokreta otpora. Kasnije je bio toliko predan palestinskoj stvari, braneći na sudu njihove "freedom fightere", da je imao direktnu preporuku od organizatora minhenskog masakra izraelskih atletičara. Šta god mislili o njemu, jedno se mora reći: u advokaturu nije ušao zbog para, već iz ubeđenja. Na primer, svoju odbranu nacističkog mučitelja Barbieja zasnovao je na tezi da su identične oblike nacističkog "ispitivanja" koristili i Francuzi u Alžiru.

Priča o Vergesu je svojevrsna istorija terorizma 20. veka. Na žalost, ta priča je toliko komplikovana, rasprostrta na više od pola veka i preko najmanje četiri kontinenta (od Alžira preko Evrope nazad do Bliskog Istoka pa do Kambodže s jedne i Amerike s druge strane), sa tolikim brojem učesnika, da čak ni dvočasovno trajanje ne uspeva da pruži više od skice. Reditelj Barbet Schroeder (široj publici najpoznatiji po hitu Single White Female) svojski se trudi da stalnim natpisima ispod govornika kao i fotografijama u pozadini (kada oni govore o drugima) omogući lakše praćenje, ali kako film odmiče, pretvara se u skoro nepreglednu terorističku sapunicu u kojoj će i najskoncentrisaniji pre ili kasnije pogubiti konce ko tu koga zašto i šta je na kraju bilo.

Bez dobre upućenosti u predmet ovog filma gledalac je ostavljen da sklapa sopstveni mozaik od nedovoljno kontekstualizovanih parčića koji mu se nude, pa film u krajnjem saldu više podseća na dvočasovni "greatest hits" pačvork TV serije od 20 epizoda nego li na koherentan i zaokružen film. Ipak, fascinantnost tematike i glavnog junaka nesporni su, i zbog njih se ovaj film preporučuje strpljivijim i upućenijim gledaocima.

(Originalno objavljeno na POPBOKSU)