PALI ANĐEO (2013)

režija: Marko Marinković 

(96’)

Srbija - Kruševac - 1944.

Visoki SS oficir isleđuje devojčicu opsednutu Palim Anđelom.

Srbija - Kruševačko pozorište - 2013.

Grupa mladih umetnika ostaje zaključana u zgradi cele noći. Bez publike i glumaca, pozornica je mračna, hladna, sablasna... Tu, u mraku, tražiće se a već odavno su izgubljeni, vrištaće a glasovi će im se gubiti u tišini. Poslednjim bljeskom iz očiju, poslednjim krikom iz duše uvideće Palog Anđela. On je taj koji je izmislio igru, diktirao pravila i odredio onog koji će preživeti.

Što se tiče ovog FFF-a, prikazanog na ovogodišnjem FSFF-u, on je ok za taj nivo produkcije – odnosno, za kućnu radinost, kao malo ambiciozniji home movie (zezala se grupica drugara na jednoj lokaciji i usput se snimala...). Ima tu ponešto efektnih scena strave, pre svega zahvaljujući lokaciji (podrum i sl), ali film je predug, zaneli su se sa tim jurcanjem s kamerom po hodnicima i stepeništima, što posle nekog vremena trčanja gore-dole, tamo-vamo postane zamorno i monotono (naročito u spoju s amaterskom glumom i dijalozima). 

U hororu je TAJMING glavna stvar: moraš vrlo promišljeno da odmeriš šta, kako, KOLIKO pokazati... U tom smislu je prethodni film ovog reditelja, koji se dešavao u jednoj vikendici na selu, bio nešto bolji – i zbog svedenijeg zapleta, i zbog manje likova. Ovde ih ima previše, nisu baš svi akteri jednako talentovani, pa je gluma ponegde slabija i zbog više škripi "drama" – a naročito kulminacija, kada se rasplete na naci-sotonijada. 

Ideja da se iskoristi stvarno mesto (Kruševačko pozorište) i njegova hororična predistorija je u načelu ok, ali konkretno to povezivanje sa demonima i nacistima nije baš ubedljivo izvedeno. Naivno je, previše, u dramaturškom smislu (u trenutku dok Hitler orgija Evropom, "pali anđeo" se zamlaćuje s jednom devojčicom u fucking KRUŠEVCU!), a pipavo je i idejno tako koristiti vrlo konkretan zločin i njegove žrtve zarad jedne ipak trivijalne zabave. Šta je sledeće: "horor" o đacima streljanim u Kragujevcu koji ustaju kao zombiji i napadaju omladinu koja se ljubaka u Šumaricama? Istina, ako je to neko opravdanje, s ovim problemom ne umeju da se izbore ni mnogo veći igrači – pisao sam već ovde o dobrim-zlim pionirima kod Pavla Zelića, u romanu PEŠČANA HRONIKA, gde imamo sličnu situaciju (spoj stvarnih naci-zločina i lokacija sa fiktivnim horor storijama)...

Takođe, ovde nije ubedljivo rešen glavni problem – izolacija glavnih junaka na mestu koje se nalazi USRED GRADA, samo jednim STAKLENIM vratima odvojeno od glavne ulice... Trebalo je biti hrabriji i originalniji u tome i pogledati kako su isti problem, npr. rešili DEMONI L. Bave: ne u smislu da se to isto rešenje iskopira, nego da posluži za razmišljanje...

            Za pohvalu su i entuzijazam i trud i posvećenost žanru: nadam se da će Marko Marinković uspeti u svom naumu da upiše režiju na FDU, pa da se profesionalnije posveti filmu – mada, odmah neka se spremi na nerazumevanje i neznanje svojih budućih profesora po pitanju žanra koji ga najviše zanima. Ipak, stručna škola mu neće škoditi kako bi prevazišao bar neke od boljki ovog filma i naučio da zadovolji i nagradi strpljenje onih gledalaca koji mu nisu ni rodbina ni drugari.