KING KONG (2005)

**(*)

3-

KING KONG me je ostavio prilično neuzbuđenim.

Voleo bih da to mogu da otpišem samo zbog katastrofalnog zvuka na projekciji u Domu Sindikalaca – na koju sam bio osuđen jer su svi termiti u TUCKU tog dana bili rasprodati, a meni su ostali dani boravka u Bg bili bukirani drugim dešavanjima... Iz istog razloga nisam napustio projekciju, kako sam se premišljao – malo u nadi da će idioti ubrzo dovesti u red taj jebeni crknuti zvučnik (nisu!), malo zato što je bilo ili tada i tu, ili ko zna kad. U svakoj normalnoj zemlji oni bi sami prekinuli projekciju i uredno vratili ljudima pare: ovde su samo od-zenovali ta tri sata u nadi da niko neće da ima muda i ode do nekog od odgovornih i udavi ga za primer ostalima. A tako i beše.

Enivej!

Prvih sat vremena obiluje nepotrebnim scenama, ili nepotrebnim razvlačenjem onih koje JESU potrebne; drugih sat vremena odlikuje se apsolutnim overkilom efekata, scenografije, outrageous situacija i bubbahotep akcije (because we can-can!); najzad, treći deo je okrnjen neodstatkom pravog DRAMSKOG pay-offa i preteranim oslanjanjem na deja vu rasturanje usred velegrada (lepše i bolje ima u 6 puta jeftinijem HELLBOY-u, npr.) i na sub-spilbergovske konvencije, uz poseban overkil neumerenosti u ama baš svemu (tj. svaka bitna scena traje bar duplo duže nego što treba). Jaxon nikad nije bio suptilan reditelj, ali je u svojim filmovima zaključno sa (nepravedno potcenjenim i kod publike polu-propalim) FRIGHTENERS to uspevao da preobrati u svoj kvalitet. U LOTR trilogiji, i sada u Kongu, pokušaji DRAME, razvijanja likova ili neznamkakvog subtexta, prosto ne funkcionišu, ili su u najboljem – half-assed. 

Jaxon ovde postaje žrtvom 'King-of-the-World' sindroma: ubija ga odsustvo kontrole, ubija ga carte blanche koju je dobio posle LOTR fenomena, ubija ga neodmerena samouverenost koja je, uostalom, na sličan način i iz istih razloga, ubila i Šlajmalana (koji, za razliku od Jaxona, ni pre ni posle ŠESTOG ČULA, svog jedinog dobrog filma, nije pokazao da je imao bitnijeg potencijala da bude Neko & Nešto). 

SVE u filmu je veće, jače, bučnije i brojnije nego što ima ikakvog smisla da bude: i kola na ulicama NY-a, i zid na ostrvu, i lobanje (sa skroz nepotrebnim kvazi-horor zumovima i svajpovima) i prenabudženi domoroci, i sva ona čuda & čudovišta na ostrvu koja se vade iz šešira, po potrebi (uključujući i imbecilni deus ex machina sa giga-slepim miševima) itd. itd. Pukim dizanjem na kub svega u filmu ne postiže se efekat OSMOG SVETSKOG ČUDA već samo nekontrolisanog nabacivanja od strane zanesenog Jaxona, razmaženog deteta razularenog u mega-prodavnici igračaka. Poseban promašaj je trapavo, sirovo i perverzno potenciranje "romanse" između lepotice i zveri, koja je u originalnoj (nedostižnoj) verziji bila suptilno skicirana, a ovde se eksplicira do zoofilnih razmera - toliko da to postaje mučno i neprijatno!

Ipak, treba pohvaliti neke stvari iako za većinu njih nije direktno 'kriv' režiser, već njegov tim: dakle, sam King Kong je fenomenalno odrađen, u svakom kadru, kao i većina ostalih CGI scena, ako ne računamo stampedo bronto-ili kojih li već-saurusa. Posebna lepotica je džinovski crv, čisti Lavkraft, baš kao i one dža-bube (stonoga + ljuskar) koje spopadaju Naomi. Akanje sa tri T-Rexa po džunglama, ponorima i lijanama nije bez svojih draži baš zbog svog odsustva svake mere, jer refren u celom filmu je: because we can-can!

 

Da sumiram: Jaxon u kreativnom smislu postaje novi Šlajmalan, iako bi hteo da bude novi Spilberg ili novi Kameron (istina, brojne paralele mogle bi se povući sa TITANIKOM, tvorevinom koje se duboko gnušam), a što se tiče publike – ko preživi prvih sat vremena, nešto solidne jednokratne vašarske zabave može se imati u naredna dva. Da, znam da postoje neki koji se oduševljavaju smor-fest fantazi serijalom zvanim HOBIT: MJUZIKL + ŠMAUGOVANJE HOBITA + HOBIT NA KUB, ali to rastezanje knjižice od jedva 200 strana u višečasovnu gnjavažu niti sam gledo niti planiram da na to traćim vreme koje pametnije mogu potrošiti na italo-treš hororčiće iz 1970-ih, recimo!