FOLK HOROR U BEOGRADU: Dva dešavanja!

 

 Dragi moji, evo najave dva dešavanja, u dva uzastopna dana, u Beogradu, za sve ljubitelje narodnjačkog turbo-folk horora! U oba, nimalo slučajno, učestvuje vaš omiljeni horor di-džej, Dr Ghoul.

  

Četvrtak, 22.5.

u 20:00 h

Predavanje:

NARODNA VEROVANJA I SRPSKI FOLK HOROR

Dejan Ognjanović

Muzej Paranormalnog, Lomina 14, Beograd

Kako su mitovi, kletve, vampiri i običaji iz narodne tradicije postali temelj autentičnog srpskog horora? Na primerima iz svog rada, i radova drugih domaćih pisaca i reditelja.

O tome govori jedan od najvažnijih domaćih pisaca i teoretičara horora — Dejan Ognjanović!

Pridruži nam se na večeri posvećenoj mračnoj strani folklora i saznaj kako se narodna verovanja pretaču u književnost, film i savremenu kulturu strave.

Ograničen broj mesta

Cena ulaznice (obilazak Muzeja + predavanje): 1000 rsd

Rezervacije na mejl: museumoftheparanormal@gmail.com

 

Petak, 23.5.

u 17.30

u okviru festivala knjige NOFE(J)K

OD PRIČE DO EKRANA: ,,LEPTIRICA” 

I DRUGE ADAPTACIJE ĐORĐA KADIJEVIĆA

Gosti: Đorđe Kadijević, Dejan Ognjanović, Aleksandar Repedžić

Dorćol Plac, Beograd

Ulaz besplatan

 

Kako je Đorđe Kadijević, pionir srpskog horor filma, pristupao adaptacijama tuđih priča i od tog materijala gradio svoje prepoznatljive i kultne filmove? Čujte to od kompetentnih učesnika razgovora, a pre svega i od žive legende, lično.

APDEJT:  A gde su dva iventa, tu je i treći! When it rains, it pours! Nadajmo se samo da neće i bukvalno da kiši, ali sve i da bude kiše u subotu uveče – evo nečega zbog čega vredi izaći iz kuće i po snežnoj mećavi, a kamoli po prolećnoj kišici (if any)!

Dakle, u okviru BELDOCS festivala prikazuje se dokumentarac o Kadiji u subotu u 19.30, a ja ću voditi razgovor s autorima i Kadijom posle filma.

SVETO MESTO: Đorđe Kadijević

Darko Bajić, Siniša Cvetić — 2025 — 90'

Dom omladine Beograda, subota 24. maj

Đorđe Kadijević istoričar umetnosti, likovni kritičar, profesor i jedan od najznačajnijih  jugoslovenskih i srpskih filmskih reditelja. Pripadnik je „Crnog talasa“ najznačajnijeg filmskog  pravca u Jugoslovenskoj kinematografiji. Film „Leptirica“ smatra se prvim i najznačajnijim  horor filmom u Istočnoj Evropi. A TV Serija ,,Vuk Karadžić“ je dobila najveću nagradu evropskih  filmskih reditelja koju ju je Kadijeviću dodelio Umberto Eko.

Kupite kartu na vreme!

https://www.beldocs.rs/product/sveto-mesto-djordje-kadijevic/ 

Dapače, kupite odmah dve, jer – iste večeri na istom mestu imate i dokumentarac o Dejvidu Linču, dakle savršen dabl bil ne post... aha, evo ga!

DAVID LYNCH: DON’T LOOK AT ME

Guy Girard — Francuska — 1989 — 60'

Ne gledaj me je dokumentarni film iz 1989. godine iz serijala Cinéma, de notre temps, koji istražuje rad i život američkog reditelja Dejvida Linča. Film se bavi Linčovim stvaralačkim procesima i umetničkim uticajima, osvetljavajući njegov jedinstveni pristup pripovedanju i filmskoj umetnosti.

21.30, Dom omladine Beograda, subota 24. maj  

https://www.beldocs.rs/product/dejvid-linc-ne-gledaj-u-mene/  

FINAL DESTINATION: BLOODLINES (2025)

„Mi smo ovde samo zbog klanja“ – ali ne od sorte „Došo Đejson s mačetom, sekirom, harpunom, pa čerečio“, nego onog više u duhu Pevca Krelca (ili Ruba Goldberga) gde jedna sitnica čačne drugu, ova lupne treću, ona obori četvru koja padne na petu i – eto belaja! Sa što više splatera i crnohumornog zaginuća!

            I, kako ovde po tom pitanju – jedinom koje nas stvarno zanima – stojimo?

            Pre toga, kratko priznanje: prvi i drugi deo ovog serijala smatram vrlo dobrim (jake trojke) i zabavnim filmovima, pri čemu je drugi imao onu antologijsku scenu sa balvanima na auto-putu koja se toliko urezala u pamćenje narodu, delom jer je izvanredno izvedena, delom jer je bliska realnosti i svakodnevnom iskustvu: ona bi se, za razliku od 90% drugih situacija u ovom serijalu, zapravo mogla desiti, manje-više onako, svakome od nas. A toliko je postala ikonična da je korišćena i u epp kampanji za ovaj najnoviji film – a, s izvesnom varijacijom, ali i očiglednim „migom“, upotrebljena je i u poslednjoj sceni ovoga. Međutim, posle drugog dela ovaj je serijal prestao da me zanima, ne sećam se ni da li sam gledao treći, valjda jesam, ali posle njega sigurno ne… sve do ovoga. Imao je solidne kritike i reakcije fanova, pa rekoh, ajd da odmorim mozak uz ovo.

            Problem kod ovog serijala je što je svaki naredni film posle prvog zapravo njegov rimejk, sa drugim „likovima“, ali manje-više istom strukturom, istom pričom.

            Tako i ovaj: počinje scenom zaista spektakularne pogibije, sa dve varijacije: „dešava se“ u 1960-ima ne u „sadašnjici“, i zapravo se NE dešava, jer ubrzo shvatimo da to nije vizija koja se ostvarila, nego vizija koja je jednu curu navela da spreči to dešavanje. Naravno, svi ti spaseni ubrzo su izginuli na druge načine, a jedino je ona pretekla – i to čak do danas. Ovo poslednje nije baš ubedljivo, jer bi ona 2025. morala imati najmanje 77 godina, a baba koju vidimo u filmu ne izgleda baš toliko stara.

            Tu viziju iz 1968. sada sanja unuka te žene, jer Smrt sad i njenu familiju oće da ganja, isto kao ajkula u JAWS IV: THE REVENGE („This time it’s personal!“) i onda imamo sve one rutinske i YAAAWNN dosadno predvidive scene i motive: odlazak kod Osobe koja Zna (baba), koja je naravno čudak i lujka i živi u survajvalistički ograđenoj kolibi u divljini (kao Lori u HALLOWEEN 2018), i koja naravno ima obaveznu Kupusaru gde je mahnito išvrljano i iscrtano sve (s ponekom zalepljenom fotkom)… Sve je povezano!

            I naravno da mora da se ode i na još jednu rutinu ovog serijala: Poseta Toniju Todu, ovog puta zaista poslednja, jer u vreme snimanja on je već imao svoju smrtnu presudu i premijeru nije doživeo, a i u toj kameo pojavi izgleda kao da nam se obraća s one strane groba sa svojom Carpe Diem porukom. To je solidno koncipirana scena u svojoj meta-dimenziji koja će samo fanovima biti očita: Toni nam maše, poslednji pozdrav šalje, odlazi, prvo na filmu a ubrzo i u životu, tj. smrti, mada dramaturški baš ništa i nigde ne gura dalje, to je jedno slepo crevce da se oprostimo od Tonija, i tolko. Ćao Toni, bio si super u rimejku NOĆI ŽIVIH MRTVACA, naravno iznad svega u KENDIMENU, a solidan i u svim dosadašnjim EKSKURZIJAMA... R.I.P.

            I naravno da su likovi topovsko meso, i da su svi odreda antipatični i iritirajuće negledljivi, čak ružni. Prošla su ta vremena, moj Radovane, zemlja ti se radovala, kad su američki glumci/glumice bili baš onako leeeeeeeepi. Ovo sad sve na bućkalo vađeno bog te pita odakle, ova glavna izgleda ko neki A.I. da je napravio melting pot Amerike, nešto što nit je melez nit nije, izgleda nezanimljivije od prosečne prodavačice na niškoj Velikoj pijaci (filipinskog porekla, vidim sad), smućkano sve, sem duše.

Svi su glumci loši, dijalozi su im ili debilni ili strogo info-damperski funkcionalni, ukratko film je maltene NEGLEDLJIV u scenama koje nisu „meso“, odnosno „krv“ filma. Sreća što ovo nisam išao u bioskop da ov gledam, jer bih u tim scenama ili zaspao ili pao u iskušenje da izvadim telefon da brauzujem net, jer tu se po pet puta ponavljaju stvari koje smo videli, ili se nagvažda o stvarima koje su predvidivi kliše u prepoznatljivom, ofucanom mehanizmu zapleta, tako da iole verziran gledalac tu vrti palčevima (ako nema telefon pri ruci) i zeva dok čeka da neko sledeći zagine.

I? Za krv mi reci, pusti to ostalo.

Prva scena je najbolji deo filma: to masovno stradanje na nekakvom restoranu na vrhu tornja nalik avalskom (iliti pre onom u Sijetlu) fino je i zamišljeno i režirano: ko je oguglao na previše CGI-ja, neće mu smetati ni ovde, valjda.

I nadalje, imamo pretežno CGI krv, pa mi je teško da osetim entuzijazam pred time, čak i kad konceptualno neka splater scena nije loše zamišljena, npr. vetrokaz kroz usta. Glava koju spljeska kontejner đubretarskog kamiona deluje barem realno. Iz nosa s alkom se moralo izvući nešto krvi! Staklena srča u piću morala je biti progutana a ne nagažena – nagaženo staklo videli smo na filmu već sto puta, a u grlu (iznutra) baš i ne tako često. Jedno spljeskavanje se dešava prebrzo u mraku – nisam ni opazio koji je to kurac doleteo s neba da zgnjavi jednu od otpisanih osoba u trepni-i-propusti SPLATTT!!! kadru. A pančlajn sa brvnima je toliko očigledno nacrtan da ta aluzija na FD2 samo dodatno podseća da je sve to mnogo lepše i ubedljivije bilo u drugom delu.

Još jedan problem imam s ovim: treš materijal se tretira „ozbiljno“, kao da je strejt horor, umesto „s jezikom u obrazu“, što bi jedino imalo smisla. Ovo je, kažem, igrana verzija Pevca Krelca u spoju s nekim splater crtićem poput MR. PICKLES ili METALOCALYPSE, samo što nema ni blizu duha i humora kao oni. A imajući u vidu kolko je ovde kompjuterske animacije, uslovno shvatite ono „igrani“, jer veći deo splatera ovde je nacrtan. Sve bi ovo bilo zabavnije da je tretirano s duhom, ironijom, ali ne, nema toga.

Nekima će možda zasmetati i to koliko su elementarno neubedljive skoro sve glavne scene u filmu na nivou fizike ili bilo kog načela stvarnosti. Alo, bre, neko je u Americi 1968. napravio stakleni pod na nekakvom tornju, predviđen za ne znam kolku težinu krova i ljudi i svega – i on će da se rasprsne od jednog staklića s lustera koji padne na njega? Pa ko vam je to pravio? SNS?! Izvinte me, ali Amerika je godinu dana kasnije, dakle 1969, POSLALA LJUDE NA MESEC, nije ovo Vučić Ugradnja Inc pa da im jedan staklić sjebe podno staklo restorana.

Isto, i još više, važi za novčić. Dobro, znam da uvek ima mudrosera koji će u tom novčiću da čitaju simboliku ne znam kakvu (Novac-Amerika-propast; kritika kapitalizma, boga Mamona, ne znam čega), ali nemojmo se zajebavati – ja, kao neko ko je u detinjstvu običavao da stavi novčić na prugu da ga točkovi voza spljeskaju u tanki lim, dobro znam da taj novčić, na kraju, ne bi mogao da iz šina izbaci voz, ama ni blizu: bio bi spljeskan ko ništa, ali onda tog debilnog kraja ne bi bilo… Kao ni scene s magnetnom rezonancom, koja samo što u sebi ne otvori crnu rupu i ne usisa celu bolnicu u drugu dimenziju…

Ukratko, ja sam bio prilično ugnjavljen i slabo, tek mestimično zabavljen ovim filmom.

**(*)

2+

FANTAZIJA I HOROR U NIŠU!

 U Niškom kulturnom centru će i ove godine biti održan Festival fantastike ZmajKON, od 15. do 18. maja. Posetioce očekuju druženje sa piscima, tribine, radionice, “Podrum društvenih igara” i muzički nastupi. Specijalni gost je svetski pisac fantastike Džon Gvin.

            Biće i nekih hororičnih, gulovskih sadržaja na koje vam posebno skrećem pažnju! 

            ČETVRTAK, 15. maj

Svečano otvaranje zakazano je za 15. maj od 19 sati, u Velikoj sali NKC-a, kada će biti održan i Bazar fantastike, kao i dodela festivalske nagrade “Minas Edel”. Posetioce očekuju i muzički gosti – gudački kvartet Korona, Stanislava Petković, Lazar Petrović i Aleksandar Stevanović.

Od 19:30 će u Maloj sali biti otvorena izložba Orfelinovih naslovnica, a učesnici su Ivica Stevanović i Dejan Ognjanović.

Ovom prilikom, i svih dana, moći ćete i da kupite neke Ivičine printove s posvetom.

 

PETAK, 15. maj

Drugog dana ZmajKON-a, od 14 sati, u Maloj sali, biće održana radionica Damjana Silbaškog i Vide Simić, pod nazivom “Napravi svoj čarobnjački štapić i vikinšku narukvicu”. 

Dva sata kasnije, u 16h, na istom mestu počeće i tribina pod nazivom “Vitez od Orfelina: Arabeske i groteske Ivice Stevanovića”, gde će moderator biti Dejan Ognjanović.

U Velikoj sali u 18 sati drugog festivalskog dana počinje razgovor sa specijalnim gostom, piscem fantastike Džonom Gvinom, a moderatori će biti Miloš Petković i Ivan Jovanović.

Iste večeri od 19 sati, u Maloj sali, biće održana tribina “U početku beše reč: Od reči do kostima”, gde će učestvovati Lucio Ćopić, Dimitrije Šobot i Milica Keckarovski.

Tribina o nedavno preminulom reditelju Dejvidu Linču zakazana je za 20:30, a govoriće Dejan Dabić i Srđan Savić.

16. maja od 16 do 18 sati biće održana i radionica “Čudesni svetovi Igora Kordeja” u Maloj sali NKC-a.

 

SUBOTA, 17. maj

U subotu, 17. maja, u 14 sati počeće radionica o kosplej likovima Lione Ekaterine, a od 16 sati, počinje i “Liga crtačkih legendi”, gde će učestvovati Igor Kordej, Ivica Stevanović i Igor Krstić.

Kasnije tog dana, od 18 sati, u planu je još jedan razgovor sa Džonom Gvinom, o nordijskoj mitologiji u epskoj fantastici.

Pretposlednjeg dana ZmajKON-a od 19 sati biće organizovana tribina pod nazivom “Strava u epskoj fantastici: Priča o Robertu E. Hauardu”. Učesnik je Dejan Ognjanović, a moderator Srđan Savić.

Na bazaru fantastike, u holu NKC-a možete kupiti Ghoul Press izdanja Dejana Ognjanovića:

NAŽIVO (1.000 din)

PROKLETIJE (1.000 din)

ZADUŠNICE (1.000 din)

DIVLJA KAPELA (900 din)

i KULT GULA (1.000 din)

Biće tu i neke nove ORFELINKE.

Posebno i exkluzivno, biće dostupna i zbirka DECA NOĆI – izbor horor priča Roberta E. Hauarda koju je Ognjanović priredio!

 

Za 20:30 zakazan je i “Stendap protiv fantastike” Ivana Drajzla i Nikole Silića.

 

NEDELJA, 18. maj

Poslednjeg dana, u nedelju, 18. maja, od 14 sati, biće održana kreativna radionica farbanja figurica Žarka Silbaškog u Maloj sali, dok će istovremeno u Velikoj sali biti u toku kviz “Hari Poter”, koji će voditi Milan Maksimović Maksa.

U 16:30 počeće i tribina “Niška književna fantastika”, gde će učestvovati pisci izdavačke kuće Medivest KT, a za 18 sati je zakazan crtani film iznenađenja.

 

Za vikend, 17. i 18. maja, od 16 do 20 sati, u planu je potpisivanje knjiga na Bazaru fantastike u holu NKC-a.

Osim Bazara, u sklopu pratećeg programa, svakog dana će u Klubu NKC-a biti organizovan „Podrum društvenih igara“.

 

            P.S. Za vikend je u Nišu najavljeno i gostovanje ĆACI-CIRKUSA sa Predsednikom Ćacilenda kao glavnom klovnovskom atrakcijom. Biće do jaja!

 

            P.P.S. Uskoro očekujte još razne neke vesti i najave: idućeg vikenda (22-23. maja) imaću neke horor aktivnosti u Beogradu, a vikend potom – u Crnoj Gori. Crnogorci, spremite se!

            Spremaju se Orfelinke (uskoro pretplata!), sprema se horror program za Slaughter, i svašta još nešto pišem i uređujem ovih dana – pratite ovo mesto i znaćete prvi…

FREWAKA (ROOTS, 2025)

FREWAKA na staroirskom (gaelic) znači ROOTS, odnosno korenje, i odnosi se ovde pre svega na porodično korenje, pošto film tematizuje prenošenje generacijskih trauma na metaforičkom planu, a dotiče se i doslovnog korenja, šuma, drveća, podruma, pod-nivoa stvarnosti i svesti…

            Prepričan, mogao bi da zvuči i kao generički folk horor (što vrlo snažno nije!), i kao nekakvo woke sranje (glavna junakinja je lezbejka, a njena buduća žena, inače trudna, je Ukrajinka) i šta god – ali sad kad su debili već prekinuli da čitaju rivju, ili su barem prestali da išta dobro očekuju od ovog filma, ne znam da li da se uopšte trudim zbog vas, ostalih, kojima nije bitno ŠTA koliko jeste – KAKO.

            Ipak, ukratko, kazaću vam i ŠTA: mlada žena, ubrzo nakon što joj se majka obesila (u jezivo-gnusnom prologu), biva angažovana da se kao medicinska starateljka pobrine za stariju, nedavno šlogiranu i polupokretnu ženu u jednoj izolovanoj kući u irskoj ruralnoj zabiti. Ona ode tamo, i vidi da je ta žena žrtva sujeverja, ili deluzija, ili šizofrenije – a možda, ko zna…?

            Glavno je, ipak, KAKO: kako glume te dve glumice, a naročito baba – pa to je ludilo, čudilo, fantazija, spektakl! Ako one dve ne prodaju ovu priču, niko i ništa neće, jer na svojim grbinama je nose (Ukrajinka je sporedan lik, nije tu prisutna tokom većeg dela filma).

            I KAKO je to napisano, konstruisano, ispripovedano, i KAKO je pametan ritam, nešto između slow burna i ipak stalnih horor set-pisova i low-key spektakla… I KAKO je (irski) folklor utkan u priču, postepeno, nenametljivo, bez jeftinih palp fazona, bez dodvoravanja horor fanovima… Autentično!

      I KAKO je režirano! Hej, ovo je režirala žena, pa ne očekujte arđentovsko depalmijanske egzibicije i „wow kako montira, vidi kako mrda kameru“ – dakle, režija nije nametljiva na neki očigledan način, ali zato sve što treba da radi, ona uradi tačno kako treba, a pre svega – izaziva STRAVU. (Plus, uslikano je besprekorno! Ovo je jedan od vizuelno najlepših novijih horora.)

            U tome joj pomaže ODLIČAN skor – muzika jeste ponekad i preglasna, ali Hej, ako vam to nije smetalo kod Kjubrika, neće ni ovde. ima tu, istina, par malo jeftinijih džamp skerova, ali praštam, jer nisu ti tako loši, plus – ima ovde itekakao ozbiljne STRAVE, a ovo su samo višnjičice na šlagu.

            Oh, da: za promenu, za predah, eto i to da vidimo jednom u ovoj godini: horor film koji nije o gangster akciji i bluzu i komendijašenju i kerebečenju, niti o mlaćenju i pucnjavi i šutiranju u njuške i u splateru, nego, suprajz, napravljen je za PLAŠENJE, za useravanje, za žmarce, za nelagodu, za buduće košmare…

            I kad već referišem na SINNERS: u ovoj FREVACI naći ćete daleko jeziviju, strašniju scenu iz podžanra „Ne zovi svakoga da ti ulazi preko praga“ – i šta biva kad ono-to, nepravo, ipak UĐE unutra...

            Ne mogu kraće i jezgrovitije ovaj film preporučiti nego ovako: ako volite Orfelinovu ediciju „Poetika strave“ koju vam priređuje vaš Dr Ghoul, morao bi da vam legne ovaj film: jer ovo je kao da režira vintage Pupi Avati, a piše ga neki Maken-Blekvud u spoju sa Dafne di Morije-Širli Džekson-Vernon Li, možda čak i malo manje eksplicitna Popi Z. Brajt, ali što da ne i Ted Klajn iz „Porot Farme“, recimo… pa čak ima i dvije žlice Ognjanovića iz ZAVODNIKA, ali i iz „Divlje kapele“ – uključujući Horor Usred Bela Dana, i nepouzdane pripovedače, i stilizovani kraj koji možda neće baš svakome da legne, ali kome legne – leći će ko šamar! Meni je ovaj lego 100% a inače u savremenom hororu kraj je mesto gde najčešće imam zamerke. NE I OVDE! TO JE – TO!

            Ovca mi se jagnji i nemam vremena da ovo seciram i analiziram u sitna crevca – zato, primite ovu preporuku, ili nemojte: ja sam uživao mnogo više nego što sam očekivao, pa želim s vama da podelim.

            A kad god vidim nešto ovako superiorno, prva misao mi je: „Šta je ova osoba još radila? Ima li ovoga JOŠ?“ Pa, ima, i dapače, već sam pisao na blogu o njenom prvom i zasad jedinom dugometražnom filmu. Neka vas ne pokoleba što sam joj tada dao 2+ i napisao sledeće za njen DEVIL'S DOORWAY (2017):

 

Solidna premisa o opsednutoj curi koju opatice čuvaju u ćeliji u jednom irskom katoličkom „samostanu“ za posrnule djevojke i o dvojici popova, matorom i mladuncu, koji dođu po nalogu Vatikana da to istraže pokvarena je pre svega formom FFF-a, koja je izrazito neubedljiva i nevešto, usiljeno, bez prave potrebe (sem trenda) upotrebljena. Naime, dešava se 1960. godine, i od nas se očekuje da poverujemo da popče na ramenima tegli 16mm kameru, ili tako nešto kabasto i teško, i snima sve to što gledamo, uključujući razna jurcanja po hodnicima i tunelima... što nema teorije da je slučaj. Šteta; da je „normalno“ snimljen, bio bi ovo jedan okej, atmosferičan, fino glumljen, creepy hororček bez naročitih tematskih i idejnih ambicija da šta ozbiljno prozbori o veri i njenoj zloupotrebi, o Katoličkom Zlu (TM), o Đavolu i „đavolima“ u mantijama, itd.

 

Rediteljka je ozbiljno sazrela u proteklih 7 godina, i FREWAKA je sasvim drugi nivo i rang filma od DORVEJA. Proverite, pa recite!

***(*)

4-/3+