POETIKA HOROR ŽANRA – OBJAŠNJENA!

             U sredu 01.06.2011. stavljena je tačka na prvu fazu epohalnog "Projekta Doktorat" (izrada) da bi smesta započele pripreme za drugu, finalnu (odbrana). Prvog dana juna, dakle, arhiva UNIVERZITETA U BEOGRADU, tačnije FILOLOŠKI FAKULTET, odnosno Studijska grupa Anglistika, postali su bogatiji za moju doktorsku tezu pod naslovom ISTORIJSKA POETIKA HOROR ŽANRA U ANGLO-AMERIČKOJ KNJIŽEVNOSTI, kod mentora prof. dr Zorana Paunovića.

            U pitanju je kiklopska knjižurina od 466 strana (font 12, prored 1,5, osim u dužim citatima, gde je 1). To mu dođe 644 autorskih kartica (svaka od po 1800 znakova), ili Wordovim merilima, tu ima 173.246 reči, tj. 1.159.213 slovnih znakova (računajući razmake).

            Malo konkretnije, evo sadržaja rada:

1.  UVOD

2. DEFINISANJE OSNOVNIH POJMOVA I PROBLEMA

2.1 DEFINISANJE OSNOVNIH POJMOVA

2.11 Žanr, estetska namera i "Horizont očekivanja"

2.12 Romansa

2.13 Gotik / gotski roman

2.14 Horor

2.15 Istorijska poetika

2.2 DEFINISANJE PROBLEMA 

2.21 Horor u teoriji na engleskom jeziku

2.22 Horor u teoriji na srpskom jeziku

3. OD GOTIKA DO HORORA: NASTANAK ŽANRA

3.1 Rani gotik

3.11 Horas Volpol: Otrantski zamak - kulturna klima, intencija i recepcija 

3.12 Otrantski zamak i retorika horora

3.13 Tekovine ranog gotika

3.2 Pozni gotik

3.21 Meri Šeli: Frankenštajn, ili Moderni Prometej - kulturna klima, intencija i recepcija 

3.22 Frankenštajn: estetski i idejni dometi

3.23 Frankenštajn i poetika horora

3.24 Tekovine poznog gotika

3.3 Horor priča

3.31 Teme i motivi američkog gotika

3.32 Edgar Alan Po i poetika kratke (horor) priče

3.33 Tematski ciklusi Poovog opusa

3.331 Mrtva draga   

3.332 "Đavo perverznosti"

3.333 Kosmička strava

            3.34 Tekovine Poove poetike horora

4. KLASIČNA DELA HORORA

4.1 Priča o duhovima

4.11 Mesto natprirodnog u poetici Henrija Džejmsa

4.12 "Okretaj zavrtnja": intencija i recepcija

4.13 "Okretaj zavrtnja": estetski i idejni dometi

4.14 Tekovine priče o duhovima

4.2 Viktorijanski neo-gotski roman

4.21 Motiv vampira u književnosti pre Drakule

4.22 Drakula Brema Stokera: intencija i recepcija

4.23 Drakula: estetski i idejni dometi

4.24 Tekovine Drakule i neo-gotskog romana

4.3 "Čudne priče" kosmičke strave

4.31 Lavkraftova poetika fantastike i horora

4. 311 Lavkraftov odnos prema nauci i fantastici

4. 312 Lavkraft i tradicija horora: uticaji i razlike

4. 313 Lavkraftov stil

4. 314 Recepcija Lavkraftove poetike

4.32 "Boja izvan ovog svemira": estetski i idejni dometi

4.33 Tekovine Lavkraftove poetike

5. MODERNA HOROR KNJIŽEVNOST

5.1 Horor kao bestseler

5.11 Stiven King i poetika horora

5.111 Stiven King i horor tradicija

5.112 Poetika horora Stivena Kinga

5.12 Vidovitost kao moderni horor bestseler roman

5.13 Tekovine poetike horora Stivena Kinga

5.2 Savremene tendencije u hororu

5.21 Moderni gotik: Širli Džekson, Anđela Karter, Džojs Kerol Outs

5.22 Psihološki horor: Robert Bloh, Tomas Haris

5.23 Priča o duhovima: Robert Ajkman

5.24 Telesni horor: Klajv Barker

5.25 Kosmička strava: Tomas Ligoti

6. ZAKLJUČAK

7. BIBLIOGRAFIJA

            U suštini, to je rad koji a) definiše osnovne pojmove relevantne za temu; b) pre svega, definiše horor kao žanr, i određuje njegovu poetiku; c) prikazuje nastanak i razvoj te poetike, od engleskog gotskog romana sredinom i krajem 18. veka, preko klasičnih 19-vekovnih priča o duhovima i viktorijanskih dela, do "čudnih priča" iz prve polovine 20. veka i bestseler horora poznog 20. veka, uključujući i osvrt na najnovije tendencije u hororu s kraja 20. i početka 21. veka.

            Kao što se iz sadržaja može videti, poetika horora se izučava na primerima ključnih, prelomnih tačaka u istoriji horora, odnosno kroz analizu najreprezentativnijih dela, sa akcentom na: autorsku intenciju (izraženu u kritičkim spisima), odnos prema tradiciji žanra i dotad ustaljenim postupcima u obradi motiva i tema, te na kritičku recepciju, doneti pomak u poetici horor žanra i dalji uticaji na njega.

            Naravno da će ovo, u dogledno vreme, tj. kada se steknu povoljni uslovi, biti objavljeno u obliku jedne ili (radije) tri knjige, ali o tome je još rano govoriti.

            Odbrana se očekuje jesenas, negde oko Halloweena, nakon što referat o radu i komisija prođu kroz sve neophodne etape na fakultetu i univerzitetu tokom ovog leta i jeseni.

            Podsećanja radi, magistarski rad "Gotski motivi u delu Edgara Alana Poa" (mentor: prof. dr Dragana Mašović) odbranio sam na grupi Anglistika Filozofskog fakulteta u Nišu maja 2009. godine, čime sam stekao zvanje Magistra filoloških nauka.

* * *

            P.S. Da se ne bi neko zabrinuo za kvalitet ovog rada, a naročito zbog podatka da je urađen za (nepune) dve godine, što je zaista rekordno za jedan doktorat, pa makar on imao i 466 strana, evo, pokušaću bar donekle da raspršim sumnje (i tlapnje). Naime, postoji više faktora koji su pomogli da se ovaj rad završi brže nego što to inače biva. Ti faktori su:

            1) Iznimno dobar mentor – jedan od najcenjenijih i najistaknutijih anglista u zemlji, prof. dr Zoran Paunović, čiji su dostupnost, otvorenost, brzina i pozitivnost feedbacka zaista retki u domaćim okvirima (i svakako sušta suprotnost iskustvu koje sam imao sa mentorkom mog magistarskog rada);

            2) Višegodišnje bavljenje tematikom: teorijom (i praksom) horora intenzivno se bavim već nekih 15-ak godina, a moji do sada objavljeni radovi i knjige na tu temu poslužili su kao osnova za ovaj rad, u kome su dakako dalje prošireni i razrađeni;

            3) Obilje gotovog, već napisanog materijala – u vidu prve verzije magistarskog rada: naime, zbog neažurnosti i zlonamernosti mentorke, moj prvi prijavljeni magistarski rad ("Delo H. F. Lavkrafta u svetlu horor žanra") nije bio završen u roku. Devedesetak strana gotovog teksta koje sam imao u tom trenutku, a koje nisu ušle u moj drugi (odbranjeni) magistarski, i na kojima postavljam temelje definisanja horora kao žanra, značajno su poslužile u izradi doktorata, iako su u njega drugačije (a ne copy-paste) integrisane;

            4) Magistarski kao pripremni rad za doktorat – delovi teksta mog magistarskog, na temu gotika i Poa, takođe su integrisani u doktorat, odnosno prilagođeni njegovoj temi, s kojom prirodno srastaju i logično se uklapaju; slično važi i za moje intenzivno bavljenje H. F. Lavkraftom, kao jednim od obrađivanih pisaca u doktoratu.

            5) Svarena literatura – kao posledica višegodišnjeg bavljenje tematikom, te obilja gotovog, već napisanog materijala iz prve i druge verzije magistarskog, kao i drugih objavljivanih radova na temu horora, više od 2/3 relevantne sekundarne literature o hororu i teoriji žanra bio sam kvalitetno pročitao pre početka pisanja doktorata, a to znači da su najznačajniji delovi iz najznačajnijih knjiga već bili obeleženi, podvučeni, a u mnogim slučajevima i prekucani ili iskopirani i spremni za navođenje u radu. Isto važi i za analizirana prozna dela, meni od ranije poznata, pa ovim povodom, ciljano za rad, samo još jednom pročitana.

            6) Nezaposlenost – verujte mi da čini čuda po pitanju slobodnog vremena ako ste, tokom doktorata, kao ja, na Birou rada, kao nezaposleni!

            Sve to, uz obavezne doze fanatizma, posvećenosti i znanja, pomoglo je da se ovaj rad završi brže nego inače.

            U njegove kvalitete, ili odsustvo istih, najnestrpljiviji će moći da se uvere u biblioteci Filološkog fakulteta odmah nakon odbrane, jesenas, a oni kojima je to suviše daleko, moći će već za oko mesec dana da pogledaju Izveštaj komisije o urađenoj doktorskoj tezi, kada se ona nađe na uvidu javnosti.

THE YELLOW SEA (2011)

*** 

3

Sa ogromnim nestrpljenjem dočekao sam drugi film od reditelja žestokog trilera CHASER. Nažalost, YELLOW SEA nije ni blizu po kvalitetu njegovom debiju, ali je svejedno sasvim solidan i gledanja vredan film. Dvojica glavnih glumaca iz CHASERA ovde su opet u glavnim ulogama: ex-psiho ovde igra "dobricu" (kockara koji mora da ubije nekog lika, za gangstere, kako bi iskupio dug), a ex-makro je ovde gangster-krvolok sa sekiricom, koji dolazi da "raščisti" stvari kad asasinacija ne krene po planu.  

 

Iako me film nije oduvao, okrepljuje me i nadom ispunjava to što njegova polu-promašenost nije zastrašujuća. Naime, posle ogromnog komercijalnog i kritičkog uspeha koji je postigao debijem, Na Hong-jin je pred sobom imao najmanje dve predvidive stranputice: 1) "More of the same" = padanje u senku sopstvenog uspeha, podleganje formuli, štancovanje sličnog materijala dok god je komercijalna etiketa "From the director of CHASER"; i 2) "Holivude, eve me!" – da ti štancujem rimejke i nastavke i recikliranja i egzekucije već spakovanih projekata za zvezde B-nivoa. 

YELLOW SEA je jedan mudovit, hrabar, možda i ludački – previše hrabar film, i ako nije baš sasvim uspeo, i ako na neki način predstavlja pad, barem pada zbog svojih hvale vrednih ambicija, a ne zbog gorepomenutih skretanja. 

            Pre svega, scenario nije dovoljno dorađen tako da zaplet bude čvrst, motivacija jasna, emotivni ulog čist i pregledan a likovi dovoljno prijemčivi i intrigantni. Kad kažem "dovoljno" – mislim onoliko koliko bi se očekivalo od jednog novog klasika (kakav CHASER jeste). Scenario je ovde prilično simplicistički, nedovoljno involving (ok, možda je ovo donekle subjektivna stvar, ali imam izrazito gnušanje prema kockarima, a glavni lik ovde u sva sranja koja ga spopadnu ugazi zbog svoje adikcije na mah-džong, a pritom nema nikakve druge redeeming kvalitete da bih navijao za njega), a rastegnutost na ciglih dva i po sata (!) nije opravdana sadržinom.

            YELLOW SEA zahteva poprilično strpljenje jer zaista počinje tek negde oko 55. minuta: uvod je predug, a tokom njega imamo da gacamo kroz previše blata i gnjusi nekakve korejsko-kineske sirotinje i polusveta, pa još uslikano po "dokumentaristički", drhtavom kamerom iz ruke, bez sirupaste glazure na koju su nas dosadašnji korejski krimi-trileri navikli (pa čak i CHASER); mada taj stil dobro stoji ovoj tematici i ambijentu, postaje naporan zbog neumerenog trajanja. Vizuelno, ovo izgleda kao neki od ovih evropskih festivalskih filmova – zamalo pa kao nešto što bi braća Darden potpisala, kad bi se bavili zanimljivim temama – ali iz tih prvih 50-ak minuta bar 20-25 se moglo izbaciti ili sažeti.

            Kad stvari krenu – one zaista krenu sa rokanjem i klanjem kasapskim nožekanjama i sekiricama kakvo odavno nismo videli, čak ni kod Korejaca: u ovom krimi-trileru prospe se više krvi nego u bilo koja tri slučajno odabrana američka R-rated horora (izvan "torture porna"), te zato, ko ovom crvenom sosu nije sklon, bolje nek' si nađe bolju i pitkiju zabavu. I ne samo što krv šiklja i štrca i prska i pljušti u neverovatnim količinama, nego to nije izvedeno sa pop-stilizacijom i preterivanjem koji ih čine stripovskim, nerealnim, pa time "pitkim".

Naprotiv, krljanje je odrađeno vrlo realistički (za moj ukus i previše, naročito u smislu shaky cam-a i prebrze montaže prekratkih kadrova), i sa impaktom koji, kao što rekoh, neće biti nimalo zabavan onima koji žele samo malo neopterećenog opuštanja uz azijatsku akciju. Kad ovi udare, to stvarno boli – mada, dodajem smesta, ne boli DOVOLJNO, jer likovi su rudimentarni, i nema mnogo involviranosti u sav taj tehnički sjajno izveden ali emotivno tanak splatter bez kraja i konca.

Svet koji Na Hong-jin slika ovim filmom je crno crnilo bez trunke nade i spasa: pasji dog-eat-dog svet u najbukvalnijem smislu, sa neandertaloidnim subhumanoidima (u jednoj sceni najveći psiho se u borbu upušta sa ogromnom tek oglodanom koskom, kao da je ispao iz prologa ODISEJE U SVEMIRU 2001!). Svi akteri su ljudskost, ako su je ikada imali, ostavili daleko iza sebe, i makar to nekim nihilistima možda imponovalo, verujte, dva i po sata sa tim kreaturama zaista smori, jer YELLOW SEA je "ljudski" ekvivalent gledanja dvočasovne borbe pasa. Ima takvih kojima je to zabavno, ali meni nije. 

CHASER je, pored ostalog, bio intrigantan, jer je zaplet nudio mogućnost iskupljenja jednom izgubljenom liku. Ovi ovde izgubljeni su u samom startu, pa su stoga ulozi od samog početka niski; ništa zaista veliko nije u igri – potraga glavnog junaka za nestalom ženom maltene bude zaboravljena u drugoj polovini filma, i ustupa mesto beskrajnom nizu sjajno režiranih scena tuče, borbe, klanice, jurnjave pešice i autima i kamionima, uz mnogo krša i loma i srče i varnica i benzina i znoja i asfalta i svega… ali krajni rezultat je opet nekako… praznjikav.  

Poštujem režiju, i glumu, i sve – ali opet, srce mi ne igra, duša mi ne titra, suzne žlezde ne luče, i jedino mozak aplaudira reditelju na ispoljenoj tehnici. Ali malo je to. Naročito posle CHASERA.

No, kao što rekoh gore, iako YC nije baš ono što smo očekivali, to nikako nije zabrinjavajući korak u pogrešnom pravcu, već više jedna miskalkulacija, nedovoljno promišljen i nevešto izbrušen dragulj od majstora koji se, ipak, nije obrukao, i čije ćemo naredne radove sa podjednakim nestrpljenjem iščekivati.

 

 PS: Ako bih već cepidlačio, moram da dodam i to da rediteljeva sasvim legitimna mržnja prema policiji ipak prečesto služi kao alibi za deus ex machina spas u zadnji čas: najmanje dve scene razreše se tako što se naš junak izbavi iz kandži policije isključivo njihovom groteskno preteranom i čak smešnom nekompetencijom. Čak dvaput ga imaju na tacni, i oba puta im umakne ko bela lala, a da se pritom ovi bukvalno poubijaju međusobno, prvi put kolima, drugi put nespretnim mecima. Mislim, okej je to u nekoj komediji, ali OVOLIKA nesposobnost već zalazi u inspektor-kluzoovske domene, odnosno u pomalo jeftino vađenje pri razrešavanju saspens scena.

THE CHASER (Chugyeogja, 2008)

****(*)

4+

Režija: Na Hong-jin

Scenario: Hong Won-chan, Lee Shinho, Na Hong-jin

Uloge: Kim Yun-seok, Ha Jung-woo, Seo Yeong-hie

Žanr: Triler

Trajanje: 125 min.

Proizvodnja: Južna Koreja, 2008.

The Chaser je još jedan prvorazredan dokaz vitalnosti i bogatstva moderne južnokorejske kinematografije i, barem za potpisnika ovih redova, najbolji je žanrovski film dospeo do nas iz ove daleke zemlje još od kultnog Oldboya.

 

Na prvi pogled – prepoznatljivi elementi: serijski ubica prostitutki, čovek kome niko ne veruje usamljen u pokušajima da ga uhvati, trka s vremenom u borbi za život zatočene žrtve... Svake večeri na TV-u imamo priliku da bar u ponekoj seriji vidimo sličan zaplet. O filmovima da i ne govorimo. Neki kritičari ovaj film opisuju kao spoj Fincherovog Sedam i serije 24. Pa opet... The Chaser se izdvaja iznad ogromne većine žanrovskih i tematskih kolega jer je, pre svega, superioran kao triler a, zatim, on je mnogo više od trilera.

Baš kao i pomenuti Oldboy, ili izvanredni Memories of a Murder (s kojim, pored ostalih kvaliteta, deli i intenzivne pešačke jurnjave sa besomučnim trčanjem kroz sokake), ispod vrhunski ispoštovanog žanra trilera, The Chaser nudi jak (melo)dramski naboj, te oštru društvenu satiru. Potonji momenti mogu pojedinim gledaocima ići na nerve, jer je nekompetencija policije toliko vrtoglavo izluđujuća da bi čak i srpski gledalac (navikao na ovdašnju, "narodnu" miliciju) očekivao malo više profesionalnosti u istrazi. Ipak, vredi istaći da je scenario zasnovan na istinitom slučaju. Kako izgleda, policija je svuda ista!

Saspens je nekonvencionalno tretiran jer film nije rađen kao whodunit: ne samo što je ubica poznat već u prvih petnaestak minuta, nego (spojler!) bude uhvaćen već negde u prvih pola sata. Avaj, čak ni njegovo pismeno priznanje ne pomaže policiji da mu pronađe skrovište, u kome vezana i onesvešćena leži prostitutka okružena leševima. Što je još gore, ako ubrzo ne nađu materijalne dokaze za njegove tvrdnje, zbog neadekvatnog hapšenja preti opasnost da on bude uskoro pušten. Jedina nada je u rukama (i nogama) bivšeg pajkana, otpuštenog zbog korupcije, a sada u ulozi makroa koji bi da povrati svoju "investiciju". Ovaj anti-junak nevoljno kreće u mračnu odiseju zabitima velegrada u potrazi –kako se ispostavlja – za svojom dušom.

The Chaser ne beži od klišea: prostitutka je "zlatnog srca" (primorana da radi, iako prehlađena; izdržava maloletnu ćerku), curica je prepametna za svoje godine, a pajkan-podvodač od nečasne ruine vođene golom pohlepom postepeno stiče priliku za (dvosmisleno) iskupljenje. Birokratizovana, nesposobna policija svakako nije samo korejska specijalnost, pa se i njen prikaz u ovom filmu može doživeti kao žanrovska datost – baš kao i tanka "motivacija" psiho-ubice (impotencija!), na kojoj se možda moglo malo dublje poraditi.

Pa opet, debitant Na Hong-jin sa impresivnim uspehom žonglira svim tim činiocima, ne dajući gledaocu ni tren predaha. The Chaser je savršen rollercoaster koji vas grabi tako jako da, eventualno, tek kada sve prođe, i kada preživite (anti)klimaktičnu, gorku završnicu možete početi da razmišljate. Reditelj sjajno manipuliše emocijama, na odmeren, nenapadan način koji će sigurno (kao i mnogo toga drugog) biti banalizovan u najavljenom američkom rimejku u produkciji Lea di Caprija. On se podjednako vešto poigrava i sa očekivanjima publike, stalno uspevajući da bude nepredvidiv i podgrevajući saspens do gotovo nepodnošljivih razmera. 

Mračan, težak, brutalan i opor, Na Hong-jinov film ne nudi lažnu nadu niti jeftinu holivudsku katarzu: ostaviviši mnogo toga u zoni sivog i dvosmislenog, on proizvodi trajniji efekat u gledaocu. Ovaj chaser će vas progoniti i mnogo posle odjavne špice.

*** Ovaj tekst originalno je objavljen na POPBOKSU pod naslovom Od Sedam do Dvadeset i četiri.

APOKALIPSA JUČE, DANAS, SUTRA (2. deo): Dobre priče

             Bojim se da nema ništa od mog pokušaja da se na ovih 666 strana osvrnem u jednom, pa ni u dva nastavka – bez tri nema ništa! Dakle, u prvom delu sam izneo svoje opšte utiske, primedbe, pohvale i impresije; u ovom sada osvrnuću se na bolju polovinu sadržaja, a u narednom, trećem delu, biće razmotrena slabija polovina.

            Evo, ukratko, kako izgledaju konkretne priče, sa mojim (strogim) ocenama, od 1 do 10, koje treba shvatiti ovako:

1-3 = Može se zaobići.

4-6 = Može se pročitati, jednom.

7-9 = Vredi čitati ponovo.

10 = Klasik.

Priče su poređane od najbolje ka najslabijoj.

Osim ocene, pored svake su dati još i sledeći podaci:

Žanr: SF, H (horor), F (fantastika), T (triler)

Šta: uzrok smaka sveta.

Gde: lokacija zbivanja.

Kad: juče (apokalipsa se već desila = priča je postapokaliptička), danas (opisuje se smak dok traje), sutra (nagoveštaji apokalipse koja tek što nije, ili eventualno započinje tek na samom kraju priče)

Aleksandar Žiljak, "Čopor"

Ocena: 8-

Žanr: SF

Šta: Singularitet

Gde: Hrvatska (Zagreb, onda neka selendra)

Kad: danas

Dinamična, zabavna, nepredvidiva, otkačena na dobar način. Jedna od retkih priča u zbirci koja dobro i upečatljivo hvata oba glavna aspekta apokalipse – fizičko uništenje, oličeno u najboljim, najoriginalnijim i vizuelno najmaštovitijim scenama razaranja u celoj ovoj knjizi, i psihološko i etičko uništenje, odnosno pojavu nove svesti, novih vrednosti, prilagođavanja novim okolnostima, drastični raskid sa nazorima sveta koji više ne postoji. U ovoj priči postoje čak dva WTF (what the fuck) momenta, neočekivana a smislena (manje-više), i meni je već to dovoljno za prvo mesto, budući da nikada nisam bio sklon predvidivosti, rutini, klišeima, ma koliko "lepo" i "pismeno" oni bili prežavakavani. Autor me je iznenadio, i to prijatno.

Petar Petrović, "Sisaj, sisaj, sisaj"

Ocena: 7+

Žanr: SF

Šta: Rat (nuklearni)

Gde: Srbija

Kad: juče/danas

Najzad jedna Petrova priča koja ima glavu, telo i rep, i koja nije tek manje ili više zabavna/naporna egzibicija iz vickastih dosetki sklepanih u nešto bez ikakve poente. Priča je toliko dobra i gnjusna da mi nije previše smetalo čak ni to što je centralni splatter-torture-porn morbidni set-piece fizički neizvodljiv, a naročito u okolnostima date priče. Završetak čak ima i nešto nalik emotivnom impaktu. Wow!

Pavle Zelić, "Dodiri"

Ocena: 7+

Žanr: HF

Šta: Folklorna bića

Gde: srpsko selo

Kad: juče/danas

Zelićeva priča "Meso naše braće" bila mi je u samom vrhu Belog šuma, a evo na sličnoj poziciji i nove njegove. Skoro slepa baba u nekom zabitom selu poslednje je ljudsko biće u svetu koji su – ne zna se tačno kako – preplavili ale i bauci. Spoj Jakšićeve "Dubrave" i Metisonovog Ja sam legenda, ali dat iz originalne i iznenađujuće prisne, ubedljive vizure, s dušom. Dok većina drugih priča ovde govori iz bezbedne, sigurne, prosečne vizure bliske samom piscu ili piskinji, Zelić ovde, iako mlado momče od jedva trijes' ljeta, uspeva da uđe u opanke neke babe, i ne samo da pritom zvuči prilično ubedljivo, nego i da nas natera da nas bude briga!

Neda Mandić Spasojević, "Direrova poseta"

Ocena: 7

Žanr: SF

Šta: Ispošćeno, jalovo tlo / Sunčeve pege

Gde: Novi Sad, Srbija

Kad: danas/sutra

            Uverljivo utemeljena u likovima i odnosima koji nisu preslikani iz tuđih filmova i stripova, nego iz naših života. Duhovita zato što je istinita u svojim karakterizacijama i motivacijama i zastrašujuća zato što su obe njene apokalipse zlokobno moguće. Nažalost, autorka je, iz nejasnih razloga, bila nezadovoljna jednom apokalipsom (jalovo tlo), pa je pred kraj morala da ubaci još jednu, koja s ovom prvom nema nikakve veze, i koja dve trećine koje su joj prethodile čini maltene izlišnim, ili barem proizvoljnim. Baš krupan formalni promašaj, šteta što nije znala/smela/htela da svet lepo upuca puškom koju je okačila na početku, nego je na kraju iz špajza izvukla bazuku koju dotad niko nije ni pomenuo.

Miloš Cvetković, "Rimejk"

Ocena: 6+

Žanr: HF

Šta: Film (horor)

Gde: Los Anđeles

Kad: danas

Ova pitka i umereno zabavna priča predstavlja spoj motiva iz filmova In the Mouth of Madness, Halloween III i Cigarette Burns. Osnovna premisa je apsurdna, ali sprovedena sa solidnom dozom ubeđenja, koje će s autorom podeliti pre svega filmofili među čitaocima, dok će ostali da sležu ramenima i/ili češkaju glavu. Idejno je nedovoljno osvešćena svojom nenamernom ali ipak evidentnom demonizacijom horora, a indirektno i filma kao medija – ili, još tačnije, filmske gikovštine, odnosno podređivanja "stvarnog" života gledanju filmova. Nažalost, autor pomalo kukavički odbija da evidentno autobiografsku podlogu sprovede do kraja dovoljno surovo, pre svega prema sebi (ali i prema onome što demonizuje) tako da je rezultat – jedna šizofrena priča u kojoj se autor prvo mazohistički podsmeva sebi, a onda prelazi na ipak bezbedniji (i konvencionalniji) sadizam prema ostatku sveta, kome glave dođe previše gledanja filmova.

Marijan Cvetanović, "Stavrofor Kiprijan"

Ocena: 6+

Žanr: SF

Šta: Poplava

Gde: sela niškog kraja

Kad: juče

Upečatljiv prikaz postapokaliptične gnusobe koja zavlada Pravoslavnom Republikom Balkan, tj. selima zaplanjskog kraja, kod Niša, nakon jedne veće poplave / potopa. Struktura je izrazito fragmentarna, pri čemu živopisne i zabavne epizode nemaju gotovo nikakve veze između sebe (osim što opisuju niz nepodopština naslovnog junaka), i moglo je da ih bude još više, ili se pak nekoliko moglo i izbaciti, a da priča to ne oseti. Odnosno, usiljena poenta iz epiloga mogla je biti sprovedena i odmah posle prologa. Srećom, to nije učinjeno, jer drveće je ovde bolje od cele šume. Marijanova priča ima izražen etitjud, i jako ispoljeno umeće da predstavi smradove, štroku, prljavštinu, gorčinu, žuč, slinu, krv – to je izrazito visceralna, brutalna, gnusna priča u najboljem smislu reči. Šteta što epilog nije bolje domišljen u idejnom smislu (šizofreni spoj hrišćanstva i nihilizma!), i što nije ubedljivije dramski sproveden, bez WTF equus ex machina.

Zoran Pešić Sigma, "Priča o maloj vrani"

Ocena: 6

Žanr: SF

Šta: Ptice? Poezija?

Gde: Niš

Kad: juče/danas

            Nekoga će možda iritirati ova na parčiće rascepkana dramaturgija bez glave i repa; ni ja joj nisam zaista sklon, ali podnosim je nekako i dajem relativno visoku ocenu zbog niza upečatljivih, živopisnih, autentičnih detalja ambijenta post-razrušenog Niša i okoline. Sigma pokazuje da osim Beograda imamo u Srbiji još gradova za rušenje, ali da budem jasan: na stranu lokal-patriotizam (od koga zaista ne patim), delovi ove priče koji su dobri – zaista su odlični. Nažalost, ima i nekih WTF momenata koji nisu adekvatno narativno, idejno ili kako god uklopljeni, pa je u krajnjem saldu ovo jedna prilično konfuzna slagalica u kojoj previše komadića nedostaje, a neki koji su tu kao da joj uopšte ne pripadaju, ili je barem njihova veza sa ostatkom duboko upitna, a kraj (?) je samo da slegneš ramenima.

Oto Oltvanji, "Budi mi silan i dobro mi stoj"

Ocena: 6-

Žanr: SF

Šta: Boleština

Gde: Vojvodina

Kad: juče

Šteta što je Otovo natprosečno vladanje tehnikom pripovedanja protraćeno na još jednu konvencionalnu, šupljikavu pričicu nevrednu pripovedanja – mada, kad je već tu, svakako će prijati pre svega neprobirljivijem delu pučanstva, jer će ih podsetiti na milion sličnih filmova, stripova i TV serija koje su već videli. Istina, solidno vođenje priče na mikro-planu ipak nije lišeno popriličnih rupa u dramaturgiji posmatranoj uopšteno: recimo samo da je klasična palp formula boy meets and fucks girl sprovedena i ovde, uprkos činjenici da je "boy" nekakav mutant u groznici koji svako malo bljuje žutu kašu. Međutim, više od toga, više od gomile drugih misty-zvučećih a neobrazloženih detalja o osnovnim principima tog sveta (koji deluje nedomišljeno, i bleferski ograničen na jedno parčence Vojvodine, bez trunke smislene natruhe o tome šta je sa ostatkom sveta) ono što će morati da iritira svakog iole mislećeg čitaoca ove priče jeste neozbiljnost (maksimalnim suzdržavanjem ne koristim neku drugu reč) u osnovnoj koncepciji. Naime, u svetu Ota Oltvanjija, srpska vojska izaziva apokalipsu.  

Da, žene i deco, ova desetkovana, raspuštena, na Čiča-Glišinu karikaturu svedena smejurija od "vojske", ispražnjenih kasarni i resursa svedenih na tri ipo puške od pre 30 godina, ova NATOvim diktatom uništena vojska koja više nema žutu banku u budžetu – ni manje ni više nego sprovodi nekakve ludonaučničke petparačke eksperimente u pravljenju super-vojnika! EEEEJ, koliko neko treba da bude izvan stvarnosti, izvan sveta, izvan mozga, koliko zadubljen u pulpu da uopšte pomisli, a kamo li realizuje nešto TOLIKO praznoglavo??? Dakle, u pitanju je klinački nepromišljeno, mehaničko preslikavanje američkih uzora u "srpsko" okruženje koje sa Srbijom niti najblaže blage veze nema. Odnosno, ima koliko i "Baka Kevina Zadruga Čuda". Ili koliko ih imaju replike tipa: "Nisam ti rekao kako se zovem" (kaže mutant što bljuje griz). "Ne želim da znam. Nismo momak i devojka. A za prijateljstvo nije neophodno" (kaže maloletna survajvorka). AJDE?!

Damir Mikloš, "Majka svih šuma"

Ocena: 6-

Žanr: H

Šta: Folklorna bića

Gde: Kopaonik

Kad: danas

Nekoliko legendi iz vlaškog kraja slepljeno je prilično mehanički, neubedljivo, uz dvije žlice običaja koji nema blage veze niti sa već nalepljenima, a ni sa konkretnom akcijom koja posluži kao izgovor da se on prizove (lapot). Kako i zašto bi devojka koja odbegne sa "crne svadbe" naprasno postala ni manje ni više no avatar vlaške Magna Mater koja kreće da gazi sve pred sobom – niti nam se kaže, niti se može kazati, jer nema blage veze. Ali, svejedno, poslužilo je kao izgovor za neke originalne i umereno-zabavne scene telesnog horora, a zatim i za solidne apokaliptičke prizore, tako da je suštinska apsurdnost zapleta, i njegova bezidejnost, donekle nadoknađena površno-zabavljačkim efektima.

Goran Skrobonja, "Marta"

Ocena: 6-

Žanr: SF

Šta: Novi/stari grip

Gde: Beograd

Kad: juče/danas

            Još jedna Skrobonjina solidna, ali ne naročito memorabilna priča koja kao da je napisana eto tako, da ne prođe zbirka bez proze od strane priređivača, iako sama skaska nema baš naročito izražen urgency da postoji, da nešto novo i ne znam kako originalno saopšti ili pokaže (mada, ako ćemo pravo, ni većina ostatka Skrobonjinog opusa ne pati od naročite ambicioznosti na bilo kom planu, pa će stoga ova priča biti okej svima koji već vole njegovu prozu). Takva kakva je, ona je bolja od njegovih priča iz prethodne dve antologije, i barem nudi nešto malo vizuelno zabavnih slika pred kraj. Taj epilog je, međutim, pomalo promašen jer, nakon 4/5 priče zasnovane na vrlo mogućem i, izgleda, solidno researchovanom scenariju (da ne kažem: na tvrdoj nauci), dolazi spektakl pozajmljen iz nekog horor filma prenabudženog CGI efektima koji, odjednom, više nemaju ni trunke uporišta u bilo čemu zasnovanom na nauci, biologiji, i uopšte mogućnostima ljudskog tela. Istina, taj spektakl na kraju najzabavniji je deo priče, i šteta što cela nije u tom fazonu, umesto što je prvo morala da se bavi tim naučnim opravdanjem, a onda i obaveznom, mada nekako mlitavom, i u datom kontekstu neubedjivom romansom. Sve u svemu: tvrdi SF + meka romansa + mlaki horor.

 

Filip Rogović, "Ružni su nam unutarnji organi"

Ocena: 6-

Žanr: SF

Šta: Vrsta nasilničkog, ubilačkog ludila

Gde: Beograd

Kad: danas/sutra

Premisa o duhovnim iznutricama možda zvuči originalno, ali bolje bi funkcionisala u nečemu što je ironički intonirano, nego li ovde, gde se mrtvo-ozbiljno naklapa o duhovnoj jetri i duhovnoj slezini i duhovnim jajnicima i čemu sve ne... Glavni i skoro jedini kvalitet ove priče svakako je jedan od boljih prikaza raspada poznatog (ovde: beogradskog) ambijenta pod naletima ludila (nešto kao rage virus, ali ne ispoljava se nužno tako, već u čitavom spektru ovdašnjeg ludila, od svakodnevno-banalnog do spektakularnog). Putovanje, koje čini najveći deo priče, daleko je zabavnije (i, uslovno, smislenije) od odredišta, kome nedostaje emocionalni ili idejni ili bilo kakav impakt.

Aleksandar Gatalica, "Vek"

Ocena: 5+

Žanr: F

Šta: ništa

Gde: Francuska

Kad: sutra

Ovo nije priča, već tri pričice koje iz različitih uglova sagledavaju manje ili više apokaliptičnu tematiku. 1) Čovek veruje da se bliži njegov, ali i globalni "sudnji čas"; ispadne da su doktori greškom zamenili rentgenske snimke – nije mu ništa! 2) Pop ubio marsejsku mega-kurvu: počinju nepogode, požari i sl. sve dok ga ne osude, a onda to sve stane. 3) Udovac čeka poslednji dan roka trajanja konzervi sardina – 31.12.1999 – da ih pojede, a onda... (PS: ovo su neke sardine koje konzerviraju cele, sasve glavama, izbuljenim očima i ostalim; to odavno nisam video). Čitljivo, umereno intrigantno, mlako-zabavno, kratko te stoga nesmaračko, ali nije baš ni nešto da čovek odlepi, ili čak i da pamti dugo nakon čitanja. Okej, i to je sve.

 

+

Dejan Ognjanović, "Jama"

Žanr: H

Šta: okultni rat

Gde: Bosna

Kad: danas/sutra

Naravno, nije na meni da ocenjujem ovu priču, numerički or otherwise, ali da ne smatram da je dobra, ne bih je ni slao za knjigu, pa je zato navodim sa pričama iz dobre polovine knjige. Umesto evaluacije, samo malo faktografije:

Ako ste voleli moj roman NAŽIVO, i ako su vas zaintrigirali hintovi šire priče okultnog bekgraunda koji moj protagonista nasluti, a o kome mu Adrijan nagovesti još ponešto ("spuštanje bogova u meso" itsl.) – e, ovo je moja prva priča koja razvija te nagoveštaje u nešto (malo) konkretnije. Njen narator, i njegov saradnik-pomoćnik Mladen, glavni su junaci romana-nastavka NAŽIVOG, pod naslovom PROKLETIJE (ne očekivati ga pre 2013.). Eto, koga zanima u kom pravcu će se PROKLETIJE razvijati, JAMA je pokazatelj.

Nekima će možda smetati što je narator u ovoj priči izrazito nesklon pokazivanju bilo kakve emocije ili suđenja, i što sva dešavanja opisuje jednim kliničkim, faktualističkim jezikom sasvim svesno operisanim od vrcavih dosetki, pošalica i vickastih zapažanja karakterističnih naročito za "too cool for school" naratore petparačke "književnosti".

Drugima će, pak, možda biti problem to što ova priča opisuje jednu bitku u ratu koji je počeo pre njenog početka, i koji se ne okončava njenim krajem, pa zato mnoge stvari ostaju u senci, ili jedva nagoveštene (tj. nedovoljno eksplicitno objašnjene).

Ipak, nadam se da će se naći poneko kome će goditi ova tematika i način na koji je obrađena. Lično smatram ovu priču svojom za sada najboljom (ne samo u Skrobonjinim zbirkama), pa vi vidite.

 

Inače, novo predstavljanje antologije priča o smaku sveta Apokalipsa juče, danas, sutra, ali u nekonvencionalnom maniru - uz podršku Nenada Bekvalca i Aleksandra Radivojevića, autorskog dvojca TV emisije o filmu Šok koridor – biće održana 06. juna 2011. godine (21 čas) u Domu omladine Beograda, u okviru redovne tribine Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“.

O antologiji će govoriti priređivač Goran Skrobonja i prisutni autori proznih dela zastupljenih u knjizi, dok će članovi Šok koridora predstaviti neka od najvažnijih kinematografskih ostvarenja koja obrađuju temu apokalipse.

U idućem nastavku – o pričama koje je Ghoul ocenio kao slabije...

Horor u osnovnoj školi

 Moja lična "zatrovanost" hororom potiče još od predškolskih dana, a definitivno je zapečaćena ciklusom horor filmova na tadašnjoj TVB, "Karika koja nedostaje", jula 1982. godine, kada sam bio na raspustu između II i III razreda. Ipak, moram priznati da me, u to doba, nije naročito zanimalo da pišem bilo šta u tom smislu – bilo priče, bilo "kritike", eseje (sastave) i slično. 

U to pred-tinejdžersko doba, pa i kasnije, više sam čitao stripove nego li knjige, pa me je zato više zanimalo crtanje – i svaki vizuelni prikaz horora, a pre svega film – o čemu svedoče moje tadašnje sveske i udžbenici.

 

O tome svedoče i neki moji pokušaji crtanja stripova iz tog doba, vrlo derivativnih, inspirisanih vampirskom epizodom Zagora (na svu sreću, ove sveščice nisu sačuvane!), ili filmovima koje sam mogao videti na TV-u do sredine 1980ih.

Ovo je kadar iz color splatter stripa koji sam radio kada sam bio u VIII razredu. Ne postoji zaplet – bilo je to puko ispipavanje mogućnosti crtanja u boji (hemijskom i flomasterima), primenjeno na detaljno sekiranje jedne kupačice u bazenu.

Kao što rekoh, pisanje horora i o hororu kod mene je došlo kasnije, u srednjoj školi, ali glavni povod za ovaj post zapravo su neka pisanija osnovnoškolaca do kojih sam došao preko kultiste Tonija, iz Babušnice, odakle potiču i mladi horor talenti koje ćete videti dole a mislim da je simpatično i zanimljivo predstaviti ih i ovde.

Kao prvo, tu je neimenovana učenica VII razreda, sa pesmom o strahu koja, kako Toni reče – i kako se i može logično pretpostaviti – potpuno odudara od ostalih đačkih pesama u zbirci ŠARENKRILA ZAPLOVILA.

Kao drugo, i još zanimljivije, ovde je kritički osvrt na Lavkraftovu priču "Pacovi u zidovima" od strane učenika VIII razreda, Nikole Miladinovića, objavljen u listu ĐAČKE ISKRE. Autor je, kao što će pažljivi čitalac svakako primetiti, očito tu priču čitao u NEKRONOMIKONU, uključujući tu i njegov kritičarski materijal. Pregenijalan je kontrast sa pisanijem odmah ispod njega, na istoj strani - potpuno prajsles jukstapozicija od sorte koja mene najviše oduševljava.

 

Naravno, bilo bi besmisleno i skroz promašeno raspravljati sa određenim kvalifikacijama iznetim u ovom mladalačkom tekstu, baš kao što bi to bilo i ukazivati na naivnost i neveštost mojih gornjih detinje-hororičnih crteža. Ono što je ovde više nego okrepljujuće jeste činjenica da je momak na pravom putu, u mestu i vremenu u kome se ponašanje i "razmišljanje" njegovih vršnjaka pretežno usmerava u banalnim, prizemnim pravcima koji me ispunjavaju beznađem i čemerom. Ovo je sasvim solidan tekst, za taj uzrast, i nadam se da Nikola na njemu neće stati, već da će nastaviti da izučava stravu i užas.

Dakle, čitajte Lavkrafta, izučavajte NEKRONOMIKON, pratite The Cult of Ghoul i hvatajte beleške, jer to je jedan od sve malobrojnijih načina da ostanete normalni u ovom sve nenormalnijem okruženju. Kids, DO this at home! Ghoul je tu da vas poduči, objasni, pokaže, prikaže... i jedino ga metak može (?) zaustaviti u procesu kontinuiranog obrazovanja srpske dece i omladine!