Gothic Rovinj

Evo, na ovu vrućinu, neće škoditi malo primorskih (pomalo gotskih) pozdrava iz Rovinja – ili, kako ga slatko nazvaše neki engleski stoperi koje sam usput čuo, ROVINDŽ!

Tamo sam svratio prošle godine tokom obilaska Istre: u ovom slučaju, moja domaćica i vodič i sagovornik i fotograf itd. bila je Natalija...

...u kiberspejsu poznata pod nekoliko hororičnih nikova: Baba Jaga, Mother Hydra, itd, kojoj i ovom prilikom zahvaljujem na svemu.

Lep to beše dan, pravi letnji, iako je već bio pozni septembar.

Osim uživanja u meni dragoj primorskoj arhitekturi, sa zbijenim kućama i uskim uličicama od kamena...

...našlo se tu, u prolazu, i lavkraftovskih idola (Magna Mater, Dagon, itd)

ukletih svetionika...

sablasnih crkava...

...uključujući pompeznu grobnicu svetice i tipični hrišćanski bogougodni splatter...

i uobičajenimo arhangelogaženje Satane...

a nije manjkalo ni sveprisutnih oltara za obožavanje vodenog (paralelnog) sveta...

i apstraktnih, neeuklidskih spomenika:

 

U Rovinju nas je zatekla izložba nekih Dalijevih crteža i mazarija, pa smo iskoristili priliku da i to odgledamo...

...i da, nasuprot zabrani, i uslikamo poneke od dražih radova.

Ovaj dan smo okončali posetom jednom obližnjem manjem, ali na svoj način takođe dražesnom priobalnom mestu po imenu Vrsar, gde smo takođe uživali u pogledu na more...

i u uobičajenoj insmutovskoj arhitekturi...

Eto, ako letujete u Srbiji, nadam se da će vas bar ove fotke malo osvežiti i podstaći vam maštu...

IDILA (2015) – Prvi slovenački horor film

**

2+

            Na ovogodišnjem Grosman festivalu filma i vina prikazana je premijera filma IDILA, najavljivanog kao "Prvi slovenački horor film".

            Hej, ali čekajte – prvi slovenački horor film je, zapravo, MORANA (1994)! Ne, stanite, prvi slovenački horor film su VINOPIRI (2006)! Hm, da, možda: ali pitanje je da li je MORANA horor, odnosno da li su VINOPIRI film.

            OK, neka bude: nije svima dato "Prvo pa muško", kao Srbima (LEPTIRICA, 1973) ili Hrvatima (IZBAVITELJ, 1976); manje nacije, i manje kinematografije (kao što je slovenačka), osuđene su na to da moraju duže da ispipavaju, pokušavaju, eksperimentišu, dok ne smućkaju nešto nalik iole gledljivom horor filmu. A još dug ih put čeka, kako izgleda, dok (možda, nekad) dosegnu bar približan nivo kvaliteta onome u pomenutim srpskim i hrvatskim klasicima.

Istina je, MORANA nominalno jeste horor, ili barem pokušava da to bude, ali je izrazito nevešta i nemušta u svojoj artikulaciji, plus kao da se stidi žanra pa se sve nešto femka, i onda kad bi trebalo i moralo da se nešto jezivo ili barem gadno desi – ona to izbegava ili zamumulji na krajnje šućmurast način. VINOPIRI su, pak, komotniji sa žanrom, ne stide ga se, štaviše – ali pitanje je šta je zaista žanr u ovoj "trash-art sapunici", kako su ga najavljivali, i da li je ovo legitiman film ili samo prerazvučeni home movie. No, imajući u vidu da su neki od počinilaca VINOPIRA ujedno i vodeći ljudi Grosmana, a opet su IDILU najavljivali kao "Prvi slovenački horor film" – to već govori da su i sami svesni (nekih) ograničenja tog produkta.

Dakle – IDILA. Za početak, ovo jeste film (profesionalno je snimljen i glumljen od strane pravih glumaca a ne amatera i entuzijasta), i ovo jeste horor (tačnije, torture porn iz "redneck" podžanra). To se mora priznati. Ali, da li je dobar? Ehhh...

IDILA je toliko rudimentaran hororčić da ja tako nešto ne pamtim da sam dosad video: zamislite najogoljeniji koncept ove vrste filmova, bez ikakvog podzapleta, podteksta, twista, samo gola baza, iz udžbenika, i imate IDILU. Ali doslovno, zaplet je ovaj: jedan fotograf i tri modelsice odu u idilične alpske predele da se slikaju. Tamo ih bez ikakvog povoda ili predigre, smesta, otmu dvojica rednek degena, s namerom da od njihove krvi peku rakiju (!). Jedna bude vezana za sto i isceđena od krvi; ovoga neceremonijalno umlate, ova neceremonijalno dobije sekiru u leđa, a the final girl umakne i neko vreme se jurca po šumi i nekim zgodnim ruševinama pre 1) zbrzanog, a onda i 2) nepotrebno ciničnog kraja.

Šta su kvaliteti ovog filma?

1) Mama Priroda. Baš lepa ta Slovenija, fotogenična.

2) Dobra fotografija. Uostalom, reditelj je zanat pekao na reklamama i manekenkama.

3) Odlične maske by Sendy Kumalakanta. Zaista svetski rad: zapanjen sam kako se bez greške, organski, ubedljivo drže maske tih degena čak i u najoštrijem krupnom planu usred dana (pošto oni izgledaju otprilike kao oni divljaci iz WRONG TURN – ništa fantastično, nemaju po tri oka ili ne znam kakve fanta-izrasline, ali njuške su im maskom dodatno groteskirane u pravcu fiziološki mogućih devijacija). U mnogim američkim filmovima ovog ranga već i na monitoru opažam gumu i lateks na facama nakaza; a ovo, na velikom platnu, sa blu reja, izgleda savršeno uverljivo!

4) Za jedan slovenački film, ovo je relativno nedosadno, čak umereno dinamično; dakle, lišeno trade mark Made in SLO(W) gnjavaže na koju sam se bio unapred spremio (jer koga su zmije, itd).

Šta su problemi i nedostaci ovog filma?

1) Ovo je toliko rudimentarno i generičko, toliko izlizano i već viđeno (već stotinama puta!) da u poređenju s IDILOM čak i Tukijeve ZONE i MAMULE deluju kao orgije kreativnog zadahnuća i invencije pune vrcavog duha i dosad neviđenih situacija!

2) Konotativno, urbanoia se u IDILI toliko snažno podrazumeva da tu ne postoji ni minimum smislene motivacije redneka: oni su zli zato što su redneci i degeni, a mrze ovu ekipu zato što su ovi građani (tj. još gore – Ljubljančani). Ovo nije sasvim bez đavla, u teoriji, jer i drugde postoji slična antipatija prema onima iz "prestonice", recimo u srpskoj provinciji prema Beograđanima; kažem, u teoriji, zato što u praksi ovaj sukob ni na koji način nije dramatizovan, razrađen, nikakva replika ili situacija nije iz toga izmužena, film se time ne bavi nego to – samo podrazumeva. Šteta.

3) Žanrovski, film pruža premalo topovskog mesa. Iako ovi dolaze sa dvoja kola, ukupno imamo potencijalnih žrtava – samo četiri. Premalo! Što je još gore, iako se ovde poigrava sa uzusima torture porna, IDILA je vrlo svedena kad treba da prolije krv ili uradi bilo šta gadno. Šteta je tim veća što su imali majstora da im deliveruje šta treba, nisu morali skrnavom montažom da skrivaju loše efekte, naprotiv. A ovde, od krvoprolića imamo jedno zabijanje sekire u leđa (snimano spreda, ne vidi se zabadanje u meso), jedno solidno odsecanje šake i jedno previše zbrzano trepni-i-propusti odsecanje glave.

4) Nije samo "zaplet" skrpljen od klišea, takvi su i likovi – ili nepostojeće skice (fotograf; dobra finalna cura), ili šablonski (tupava samoljubiva plavuša). Stvarima ne pomažu neupečatljivi dijalozi i generičko-zaboravljiva muzika.

5) Iako film, ucelo gledano, nije tipično slovenački razvučen i do negledljivosti dosadan, on ipak ima ozbiljnih problema sa ritmom, i za svoje dobro bi ne samo mogao nego i trebalo da izgubi bar 10-ak minuta viškova – npr. predugačak razgovor u stanu, na početku (koji je prišao blizu razglabanjima iz VINOPIRA) i scena u ćeliji, kad se the final girl poooolaaaagaaaanooooo šunja po prostoriji, puže po podu, cvili, jauče, i pokušava da izađe... Ne, nema nikakvog smisla da ta scena traje toliko nenormalno dugo: ja sam se glasno nasmejao na njeno nenormalno trajanje i jedva se suzdržao od povika: SECI! SECI VEĆ JEDNOM!

6) Rakija od fermentisane krvi? Ko koga ovde zajebava? Ako se rakija može praviti od krvi, onda u ovom filmu i svinje mogu da lete. A to, nažalost, ne vidimo!

7) IDILA nema bog zna šta pametno da kaže o sukobu sela i grada, dok usiljeno cinični kraj kao da pripada nekom drugom filmu tj. nije koherentno nalepljen, odnosno srođen sa onim što mu je prethodilo.

To bi mu, ukratko, bila ta IDILA. Sviđa mi se taj kontrast poster-happy krajolika sa brutalnošću i nakazama iza vela zelenila (jer navikli smo da američke nakaze iskrsavaju iz nekih ili ružnih mesta – npr. pustinja u THE HILLS HAVE EYES – ili sasvim neupečatljivih šumaraka, kao u WRONG TURN), ali ni to nije dovoljno osvešćeno eksploatisano tako da zaista postane deo teme i ideje nego pre kao da je deo klišea: Slovenija = Alpi, lepote i divote za na razglednicu (u tom pogledu, ona trapava MORANA je bolje tj. smislenije integrisala isto to podneblje u svoju "priču").

Sve i ako vam se nikada ne zadesi prilika da pogledate IDILU, ne sekirajte se: ovaj film ste ionako mnogo, premnogo puta već gledali! Osim kuriozitetne etikete "Prvi slovenački horor film" on stvarno ama baš ništa novo pod milim bogom ne donosi na sto.

Sad nam ostaje da čekamo (koliko dugo?) da neko napravi "Prvi slovenački DOBAR horor film"...

PS: Bizarno je da jedini slovenački žanrovski festival nije bio otvoren "Prvim slovenačkim horor filmom" nego tristotim hrvatskim antisrpskim filmom (BROJ 55). Da li je u pitanju zaista neverovatna skromnost, ili šta je, ne znam, ali siguran sam da bi ovako nešto bilo nezamislivo u Hrvatskoj ili Srbiji. Da su recimo Hrvati skockali neki hororac poput ovoga, pa Fantastic Zagreb bi odjekivao od toga, ne bi se moglo ulicom proći od reklama i najava i fanfara i bubnjeva. Koliko su sami tvorci nehajni prema ovom svom čedu govori i činjenica da ja u ovom trenutku na IMDB-u još ne vidim stranicu posvećenu ovom filmu!

PPS: Na kraju je IDILA na Grosmanu dobila specijalnu nagradu žirija, koji je osetio potrebu da im da NEŠTO, a opet svestan da film nije ni izbliza dovoljno dobar za glavnu nagradu. U suštini, dobili su UTEŠNU nagradu, i reditelj (gore levo na slici) je na završnoj ceremoniji bio primetno nezadovoljan time (valjda se nadao glavnoj?!), na ivici grubosti i tako neke asocijalne reakcije, bez obzira na počast da mu Hudoga Mačka dodeli lično Richard Fucking Stanley!

GDE POČIVA HOROR?

 

  

Deo odgovora na ovo vekovno pitanje nalazi se u mom davnašnjem eseju "Horor – imenovanje neiskazivog" koji je svojevremeno dobijao neke nagrade i bio objavljivan ovde i onde, a napokon i u zbirci radova STUDIJA STRAVE (Mali Nemo, Pančevo, 2008).

Evo odlomka u kojem je srž odgovora, ili barem skice za odgovor...

                                                

Horor je žanr posvećen istraživanju mračne i zabranjene teritorije koja se obično naziva tabuom; u tome je njegov značaj i njegovo prokletstvo, koren njegove neuništive popularnosti, i istovremene prezrenosti. On se bavi onim ''prljavim'', odbačenim, potisnutim – neminovnim ''nesvarenim'' delom koji kultura kao takva ne može da u svoje okvire asimiluje, već ga potiskuje na marginu. U Irskoj su nekada postojali tzv. ''jedači grehova'': bio je običaj da se putnik-namernik pozove u kuću u kojoj je neko upravo umro, te da se stranac bogato ugosti svim što poželi, i da tako, simbolično, ''pojede'' i grehove umrlog (ili bolje reći, grižu savesti rodbine...). Današnji horor pisci i režiseri imaju tu nezahvalnu, a opet i isplativu ulogu onih koji će preuzeti naše ''grešne'' strasti, želje i potrebe. Oni su ti koji će posredno i bezopasno biti ''ludi'' – umesto nas.

            Čini se da se vajkadašnja popularnost horor motiva može, još bolje nego univerzalnošću emocije straha, objasniti sveprisutnošću tabua, koji su neizbežni deo svake kulture, bez obzira na njenu ''naprednost'', odnosno nivo razvoja. Činjenica je da kompleksnost ljudskog iskustva sadrži i brojne iracionalne elemente koji se protive iskonskoj potrebi za redom i smislom – oni, prosto, moraju otpasti kako bi oni drugi bili uključeni u strukturu Velike Priče, koja će čoveku objasniti njegovo mesto i ulogu u prirodi i kosmosu. A svaki ''smisao'', svaki mit, svaki religijski, filozofski i drugi ideološki sistem nužno počiva na isključivanju. Koliko god nam bilo teško da se pomirimo s tim, svemir u kome živimo i zakonitosti kojima smo u njemu podložni ipak nisu sačinjeni po ljudskim merilima i željama, već su im najčešće i suprotstavljeni. Stoga je svaki veliki mit, svaka religija i slični sistem u stvari svojevrsna teodikeja: priča koja treba da objasni i opravda smisao bola, groznice, patnje, suše, poplave, kuge, nasilja, rata, nesloge, smrti... ukratko, svega onoga što se inače uopšteno i neodređeno naziva Zlom.

            Zakon uzroka i posledice, linearnost vremena i teleologija ljudske istorije proizvodi su čovekovog uma. Nastali su kao odgovor na indiferentnu prirodu, koja ne zna za Greh i kaznu koliko ni za Vrlinu i Nagradu; kojoj su strani pojmovi Pravde, Dobrote i Lepote isto kao i Nepravde, Zla i Ružnoće. Nastali su kao plodovi biološki ugrađene nužnosti opstanka. Da bismo išli dalje, neophodan nam je osećaj Smisla kakav donosi jedino pripadnost nečem velikom, nekom Sistemu koji nas prevazilazi. U tome je prvobitna uloga svake kulture, odnosno svih običaja, priča, umetničkih i religioznih predstava, pa najzad i društvenih uređenja: da stado ovčica koje uplašeno drhte na noćnom vetru okupi (i organizuje) unutar jednog tora, ogradi ga od spoljašnje Tame i ubedi da poštovanje lokalnih pravila ima univerzalnu vrednost, i moć da odagna Tminu onostran ograde tora. Međutim, unutar svakog takvog sistema, pre ili kasnije, rađa se sumnja. Bliže ili dalje od površine svesti, ona rovari: da li je sistem koji smo prihvatili, da li su hramovi koje smo posvetili, da li su koncepti koje smo obogotvorili dovoljni da objasne, opravdaju i zauzdaju Zlo, to sveprisutno, tako nadmoćno Zlo – da li su oni u stanju da opravdaju nesreću, patnju, smrt?

            Pokazuje se da nisu.

            Konstantan je motiv u horor književnosti i filmu da, u suočenju sa tzv. ''natprirodnim'' konvencionalno oružje i metodi bivaju nemoćni, baš kao i institucije sistema: policija, vojska, nauka, crkva. Ako mu se uopšte može suprotstaviti, to će biti oružjem, metodama i znanjem koji takođe spadaju u oblasti skrajnutog, odbačenog – oblasti ''paganstva'', drugih kultura, parapsihologije, hipnoze, spiritizma, okultizma, ''sujeverja'', narodne magije... Izopšteni protivnik zahteva alternativne metode odbrane. Potreban je jedan Van Helsing – spoj istoričara, filozofa, sveštenika, detektiva, doktora, naučnika i okultiste – da bi se došlo glave jednom Drakuli. Isto tako, i za najpobožnijeg hrišćanina utešno je znati da, ako zatreba, na obodu sela postoji vračara, vidovnjak ili vidar sa svojim savetima, mastima i travama, da pomogne bolesnom detetu kome ''zvanični'' sveci ne pomažu...

            Svaka kultura, dakle, neminovno u svojim rubnim područjima sadrži i odbačeni deo od koga zazire, ali koji se posredno, sa manjom ili većom očiglednošću, odražava i u prihvaćenim manifestacijama kulture. Kako Julija Kristeva zapaža, ''ne čini nešto zazornim odsustvo čistoće ili zdravlja, već ono što ne poštuje granice, mesta, pravila – što remeti identitet, sistem, red.'' (Julija Kristeva, Moći užasa, Naprijed, Zagreb, 1989, str. 10.) Zbog toga u ovoj zoni sumraka, ni tamo ni ovamo, počivaju potencijalno subverzivne energije koje uzdrmavaju i u pitanje dovode sistem iz koga su izopštene, preteći mu iz senke i stalno ga držeći na oprezu. U njima je velika snaga, jer to su energije povezane sa osnovnim ljudskim nagonima – negiranim, ograničenim ili donekle pripitomljenim, zavisno od slučaja.

            Antropologija nudi obilje svedočanstava o načinima na koje su se pripadnici drugih kultura odnosili prema ovom ''prokletom udelu'', odnosno načinima na koje su davali oduška potencijalno opasnim tenzijama i branili se od njihovog razornog, nekontrolisanog dejstva. Smrt i seksualnost, kao dva osnovna područja sa kojih subverzija preti, ne samo što su bili predmet kompleksnih, precizno razrađenih mitova i rituala, već su postojali i ''ventili'' za one njihove aspekte koji nisu mogli biti obuhvaćeni sistemom. Religiozna prostitucija, sveta opsednutost (t.j. šamanizam), te razni oblici žrtvovanja i/ili orgijastičkih rituala, neki su od načina kontrolisanog predavanja tim silama. Bitno je naglasiti da se odavanje njima dešavalo tokom tačno određenih dana u godini, dakle sistematizovano, ugovoreno, u unapred utvrđenom obliku, čime je postizana iluzija kontrole, te postizan traženi, oslobađajući učinak katarze. Jedan iz niza mogućih primera vidljiv je u drevnoj keltskoj svetkovini Samhain, prototipu današnje Noći Veštica (eng. Halloween), od hrišćanstva uzurpirana pod nazivom Noć Svih Svetih. To je noć između 31. oktobra i 1. novembra po hrišćanskom kalendaru, koja je obeležavala početak zime, vladavinu tame i hladnoće, dugih noći i sumornih dana, i verovalo se da tokom nje duše mrtvih slobodno lutaju zemljom, tražeći ponude od svojih živih srodnika. Te jedne noći u godini ljudi su imali priliku da ižive svoj strah od mrtvaca (pohranjenih u adekvatne onostrane svetove – ali, očigledno, nikada dovoljno onostrane) i da eventualni osećaj griže savesti prema njima egzorciraju ostavljajući ponude na vratima i prozorima. Dug bi bio ispunjen, strah od mrtvih iživljen, i s te strane ljudi su bili nešto mirniji do idućeg Samhaina.

            Zapadna kultura je, pod uticajem Hrišćanske crkve, dala sve od sebe da iskoreni svaki trag telesnog, strastvenog, iracionalnog i orgijastičkog (ukratko: ''paganskog''), i uporno insistirala na slepoj veri, a kasnije – kada je hrišćanstvo počelo da slabi, naročito od doba Prosvetiteljstva, sredinom XVIII veka- i na razumu. Time je uspela jedino da pojačanim pritiskom na područje ''neshvatljivih'' sila koje čoveka prevazilaze, učini da ono, po zakonu povratne sprege, postane nabijeno još intenzivnijim ključajućim potencijalima suprotno naelektrisane energije. Ovaj protivprirodni proces je vremenom doveo do snažne tenzije koja je u osnovi današnje neurotične Zapadne civilizacije i njenih nezadovoljstava. A upravo u okviru nje strava i užas (prisutni na Istoku, i drugde, u mnogo manjoj meri) uobličeni su u zaseban žanr i, vremenom, čitavu jednu industriju.

(...)

Grossmann 2015 (1. deo): Ričard Stenli

  

            Dakle, kao što već znate, ove godine je napokon ostvaren pakleni plan koji kujem još od mog 2. ili 3. boravka na Grosmanu (znači, više od 5 godina unazad) – da tamo privedem svog omiljenog novijeg reditelja, Ričarda Stenlija, kao gosta. Zašto baš njega, pita se neko. To može da se pita samo onaj ko nije gledao (bar ne pažljivo) njegove kako igrane tako i dokumentarne filmove. Jer, onaj ko jeste, jasno mu je da u poslednjih četvrt veka ne postoji nijedan debitat u horor žanru koji je doneo više svežine, kvaliteta, subverzije, ludila, pameti i autentičnog mraka u ovaj žanr, i to dosledno, iznova i iznova, kroz najmanje dva remek-dela (sve ostalo što smo imali zanimljivo od debija ostalo je, za sada, na po jednom masterpisu, kao npr. Aža, di Velz, Ložije, Spasojević itsl).

Njegovi kvaliteti očiti su u onome što je napravio (a što nije mnogo: dva igrana dugometražna, nekoliko kratkih, i nekoliko dužih dokumentarnih) a još i više u onome što mu nije bilo dato da napravi. Genijalnost za horor ovog autora vidi se i u njegovim nesnimljenim scenarijima koji su prava pravcata antologija "Deco, OVAKO horor treba da se radi!" Neki od njih javno su dostupni na netu, na odličnom sajtu njemu posvećenom, OVDE. Tu ćete, pored scenarija za snimljene masterpisove – Hardware i Dust Devil – naći i uklete, u fijoci zarobljene Hardware 2: Ground Zero, zatim The Great God Pan - A treatment, i najzad – njegovu izvornu viziju toga kako je trebalo da izgleda The Island of Dr. Moreau (A screenplay by Richard Stanley and Michael Herr, revised by Walon Green) pre nego što su ga zajebali Val Kilmer i ostali prirodni elementi. Da, dobro ste primetili, DR MOROA mu je dopisivao i dorađivao lično genije koji je napisao DIVLJU HORDU i SORCERERA!

Stenlijev uticaj na mene davnašnji je i dubok. Sasvim slučajno (?) otkrio sam ga baš na svoj 18. rođendan, na pragu najbitnije godine u mom životu. Da, njegov debi (u piratskom izdanju, ali pristojan snimak – ne iz bioskopa, već sa videa) iznajmio sam iz video kluba 30.01.1991. godine. Smesta mi je bilo jasno da je ovde na delu opasan baja koji ima šta da pokaže i ume to da izvede na memorabilan, pompezan, živopisan način. Pored mnogih drugih stvari koje su mi tu imponovale (npr. obilata upotreba crvene boje; pustinja; žestoki splater; LSD delirijum i rastakanje; sajberpank; apokalipsa; pesimizam...) Stenli mi je prvi otkrio divotu zvanu MINISTRY – mitraljiranje iz "Stigmate" koje se čuje u podužoj sekvenci pravljenja robo-skulpture smesta mi se zabilo u dušu i navelo me da potražim ostale radove grupe koja će mi zadugo biti omiljena (uostalom, bila je to godina u kojoj sam paralelno otkrivao i Bila Barouza i ekstazirao uz "Just One Fix"...).

A kada sam, negde krajem 1993. takođe kod video pirata naleteo na DUST DEVILA, ljubav je bilo kompletna: sumnje nije bilo, ovaj čovek nije one-hit wonder nego autentični genije. To se videlo čak i u skrnavoj verziji od samo 87 minuta koja je tada bila dostupna (naravno, daleko je jasnije u Final Cutu, koji traje oko 108 min). Tog dana zacementirao sam nameru da nadalje pobožno pratim sve što taj čovek krene da radi. Avaj, nisam ni bio svestan, tada, da je to – to. Posle fijaska zvanog DR MORO, s kojeg su ga izbacili posle 3 dana pokušaja snimanja, on više nije snimio nijedan dugometražni igrani film. Osećao sam gotovo fizički bol čitajući u tadašnjoj FANGORIJI detaljan intervju s njim, u 2 dela, o tome šta se tačno desilo i zašto, i bio ozbiljno deprimiran. Taj fijasko u srce me je ubo (i doživotno zacementirao moju mržnju prema Valu Kilmeru, ex-zvezdici koji je tada bila notorni drkadžija u svakoj filmskoj ekipi a danas je samo poluzaboravljeni debeli gmaz).

Ubistvo Stenlijeve karijere, sredinom 1990-ih, najveća je kataklizma koja je u poslednjim decenijama zadesila horor žanr uopšte, to vam najozbiljnije tvrdim. Jer, to je mnogo više od ubistva karijere jednog čoveka; to je ubistvo svih onih kvaliteta koji su mogli i morali da se snažno ubrizgaju u žanr koji je u to vreme postajao kilav i mlitav i koji je, bez Stenlija, krenuo jalovim, bezmudim, bezubim kursem slešera (na tragu SCREAMa), FFF-a (na tragu BLAIR WITCHa), beslovesnih rimejkova (na tragu DAWN OF THE DEAD i TCM) i površnog videospotovskog omažiranja exploatacije 1970-ih, samo – bez zuba... Horor 21. veka bi sasvim drugačije izgledao da je 1996. Stenliju bilo dopušteno da dovrši svoj thinking man's splatter monster movie sa Brandom i Fairuzom Balk i Barabarom Stil; u to nemam nikakve sumnje.

...Long story short, pratio sam sve ovo vreme njegove intervjue, najave, projekte (od kojih neki ZAMALO da se dese – pa ništa; i tako, godinama), čitao scenarije, i s najvećom radošću dočekao da ga najzad i naživo upoznam i popričam.

Ni u najluđim snovima nisam smeo da očekujem da ću na Grosmanu imati baš toliko obilate prilike da se družim s njim. Prvo, neočekivana radost nastupila je već prve večeri festivala: njegov dolazak u Ljutomer bio je najavljen za kasno uveče, i pretpostavljali smo da će hteti u hotel, da se odmori (tog jutra je leteo iz Španije, sa nekog drugog festivala). Umesto toga, došao je pravo u centar Ljutomera, oko ponoći – u to vreme sedeo sam u nekom društvu na 1. spratu hotela preko puta Uda Kira i nešto malo mezetio uz vince, ali čim me je šef festivala, Tomaž, pozvao da dočekamo Stenlija, istog časa sam pozdravio i Uda i ostatak družine koja je tu večerala, i otišao u letnju baštu ispred hotela Stela. Umesto "Oh, tako sam umoran, ja bih u svoju sobu sada" Stenli je radije bio u fazonu "OK, momci, ajde da sedimo i pijuckamo u toploj noći sve dok rujna zora ne svane, dok vam ja pričam razne legende i lude istorijske činjenice o Katarima i drugim sektama"... I tako je, doslovno, i bilo, sve dok negde oko 5h upravo ja nisam bio taj koji je predložio da možda ne bi bilo loše malo i odremati i regrupisati se za dan pred nama, a ostaviti nešto i za kasnije. Pa tako i bi. A slično je bilo i naredne noći...

Na tradicionalnom splavarenju Murom nekako (he he) sam se zatekao u istom čamcu sa Stenlijem i Bosvelom (o njemu, i ostalim gostima, kasnije), pa smo i tu grdno nešto ćaskali, uglavnom o njegovim nesnimljenim projektima. Prethodno sam ga spopao još tokom masovnog druženja u radionici lokalnog umetnika koji je dizajnirao Grosmanove nagrade, Hude Mačke, pa smo tu –ja uz špricer, on uz Koka kolu– ćaskali pretežno o Italijanima, ponajviše o familiji Arđento, s kojom je on imao prilično duboke i intimne odnose (nažalost, detalji nisu za javnu priču), kao i o Soaviju, prema kome takođe gajimo veliki respekt (uz slične zamerke i ograde). Naravno, slažemo se oko svih ključnih stvari, i o tome šta valja i šta ne valja, a svojom snažnom ljubavlju prema dedi Dariju čika Stenli me je u jednom trenu doveo do ivice suza. Uostalom, kako čujem ovih dana, dekica Arđento nešto kuburi sa zdravljem, nimalo naivno (pluća!), i ko zna još koliko će biti među nama...

Vodio sam dva javna razgovora sa Stenlijem i Bosvelom, u dve uzastopne večeri, na ljutomerskom trgu, pred prikazivanje njegova dva igrana filma. Na moju žalost, morali smo da budemo kraći nego što bih voleo – prve večeri zato što je trebalo ostaviti vremena i za Bosvelov mini-nastup, pre filma (tako da je taj razgovor trajao jedva 30-ak minuta, ali bio je, naravno, maksimalno sadržajan), a druge večeri smo isto nešto kasnili i šta ja znam, pa je priča pred DD trajala tek nešto više od 40ak minuta.

Ali zato su te dve večeri pružile priliku za stvarno unikatno iskustvo – živi nastup genijalnog Sajmona Bosvela, sa svojom pevačicom i pratiljom, te sa Stenlijem u back vokalima (uglavnom su imali da ponavljaju "This is what you want, this is what you get!"). Imajući u vidu koliko duboko obožavam Bosvelove skorove, ovi mini-koncerti bili su uživanjcija koju ni reči, pa ni slike, ne mogu sasvim da dočaraju – ali možda hoće video snimci, ako se N. Bekvalac smiluje da mi ih dostavi pa da ih podelim s vama.

Zajedno sa Stenlijem radio sam i najavu pred projekciju THE MOTHER OF TOADS + THE OTHERWORLD, kao i priču pred prikazivanje LOST SOULS (o MORO fijasku), gde je poprilično otvorio dušu (na moje zapitkivanje), iako se to dešavalo pred samo 8 najvećih entuzijasta, pošto su svi ostali bili masovno na trgu gde su se dešavale pompeznije i za masu zabavnije stvari.

Pošto je u javnim razgovorima uglavnom ponavljao ili varirao stvari koje su mi bile poznate sa extra materijala njegovih DVD-a (director's commentary, itsl) u privatno sam ga, u diktafon, propitao naročito iscrpno o njegovim okultno-ezoteričnim iskustvima i istraživanjima i verovanjima (o Katarima, o Crnoj Madoni, o susretima sa sablastima itd), i tu je bilo raznih zabavnih otkrovenja i anegdota. Za sada te audio fajlove neću javno da kačim jer treba da vidim šta ću s njima, tj. da li će nekoga zanimati da printa te intervjue u zemlji ili inostranstvu.

Poslednje večeri festivala naročito sam se intenzivno zapio sa Stenlijem do duboko u noć – zapravo, on je uglavnom izbegavao vino i preferirao Koka kolu, ali zaista! – i tom prilikom smo popričali i o raznim privatnim stvarima, o njegovom odrastanju u J. Africi (gde je bio usamljen i odbačen kao 'creepy kid'), i o njegovoj familiji (fucked up in all kinds of ways), i o karijeri i njenom bolnom prekidu... O svemu ovome pričao mi je krajnje otvoreno, kao da se odavno poznajemo; ne znam da li je procenio da tako može sa mnom, ili ovako bez ograde govori sa svima...

Da sumiram sve te dane i iskustva sa njim: mogao sam i naživo da se uverim u ono što se između redova nazire u intervjuima i drugde – on je i dalje taj isti geek, taj 'creepy kid' začaran hororom od najranijih dana koji nije zaista "odrastao" (tj. što kaže pokojni deda Frojd, "nije prihvatio načelo realnosti"), i dalje je grozno nepraktičan na razne načine, otvoreniji je i mnogo iskreniji nego što se to u filmskom biznisu dopušta, a uz to ekscentričniji i neskloniji kompromisima, što u spoju sa čvrstom kičmom i egom i sopstvenom vizijom svakako nisu zaloge jedne stabilne karijere u današnjem sve bezličnijem, sve bezdušnijem filmskom svetu gde ne neposlušnost i samosvojnost ne samo ne trpe nego i brutalno odstranjuju.

Stenli je bio vanredno srdačan i dobroćudan prema svima koji su hteli da im nešto potpiše, da se slikaju i popričaju s njim, nigde ni traga zazora, umora, zbrzanosti – ne, uvek totalna posvećenost i ljubaznost i osmeh, potpuno dečački otvoreno... Svakog dana bi se obradovao mojom novom majicom; iskreno su mu se sviđali moji horor motivi (Santa Sangre; Lavkraft; Exorcist...) pa čak i moja ZAVODNIK majica. Pitao me je šta znači naslov i o čemu se radi u romanu; i naravno da je dobro znao šta je "The Turn of the Screw", za razliku od Uda Kira, recimo, koji je tu glumio veliku zvezdu velike kulture...

Stenli je lavina reči, ali u njegovom slučaju to nije narcisoidno samoljubivo hvalisanje i brbljanje nego veoma kvalitetno i lepo sročeno mudro štivo i tkivo od strane nekoga ko ima šta da kaže, i to na lep i dramatičan način. Istina je da se vidi kako voli da "drži banku" i da svesno gradi utisak odnosno prati reakcije publike, ali uprkos tome veoma mu verujem kad mi kaže da se najbolje i najopuštenije oseća na mestima gde ljudska noga nikad nije kročila ili barem gde nema nikakvih tragova je ljudi uopšte bilo...

Sve u svemu, Stenli je bio sve što sam zamišljao, želeo i hteo da bude; ovaj susret sa idolom NIJE bio ikonoklastičan, naprotiv, samo je potvrdio i učvrstio ono što sam o njemu i do sada mislio. Uprkos tome, ovaj izraz lica koji imam na donjoj fotografiji uhvaćen je sasvim slučajno i ne treba da mislite da sam ga baš sve vreme, sva 4 dana u Ljutomeru, imao na licu... Mada, hm, ko zna, damn, možda i jesam!

PS: Njegov frenetični i gotovo nečitki potpis nije bio prikladan za moj srebrni flomaster na izdisaju snaga, pa autogrami nisu ispali naročito spektakularni (a srebro se još slabije vidi na skenovima), ali ipak, evo ih u njihovoj tajnoj gloriji, takvi kakvi jesu.

Zahvaljujem Grosman festivalu što me je najzad poslušao i doveo ovakve goste, kao i profi fotografkinji festivala, Tini, koja je napravila većinu ovde okačenih fotki (one na kojima piše "Boris" – napravio je – Boris!); one druge napravili su Bekvalac i Bosvelova pratilja (ona je uhvatila ovaj crnobeli momenat).

---U idućem nastavku: UDO, i drugi gosti