izabrana dela

izabrana dela

уторак, 14. јун 2022.

NOVI HORORI 2022

 

            Odavno se nisam ovde osvrtao na novu filmsku produkciju – uglavnom zato što i nema bogzna šta vredno priče, ali i zato što od drugih obaveza nisam stigao mnogo filmova ni da ispratim. Ipak, evo šta sam gledo u zadnjih nekoliko meseci a da mi nije sasvim isparilo iz mozga.

 

 

TEXAS CHAINSAW MASSACRE (2022)

*(*)

2-

Gomila iritantnih „likova“ dođe u „gradić“ sa šest stanovnika da otvara nekakvu artsy instituciju u šupi, a onda, kad na usiljeno glup način oteraju u smrt kevu krupnog retarda, ovaj se probudi iz hibernacije, seti se da je nekad bio Lederfejs, i krene da maše motornom testerom izvučenom iz zida (!)… Ovo je toliko sirotinjski na svim nivoima (budžet, scenografija, ideje, originalnost) i ima toliko iritantan kast negledljivih njuški da, čak i kad počnu da padaju pod-malj-bato i pod-testeru-bato, to ne donosi katarzu i užitak. Nesnosno glupo! Ima splatera, ko je očajan za malo krvopljusa, ali čak i to je uglavnom stejdžovano krajnje nenadahnuto i bedasto, bez trunke razumevanja, a kamoli respekta prema Huperovom masterpisu (iako ničim izazvano u film ubaci čak i glavnu junakinju tog filma, sada babu, koju igra druga glumica jer je ona prava umrla).

 

 

FRESH (2022)

***

3

Ovo počinje prilično dobro, kao romantična komedijica o problemima savremenog dejtovanja (mada je prva scena preterano groteskno karikirana za inače željeni „realizam“), i čovek prosto mora da delom saučestvuje sa glavnom junakinjom koja se maltene smorila od loših partnera – kad naiđe na lika koji joj se učini vrednim pažnje. Naravno, suprajz, ispostavi se da je taj šarmantni bogatun gori od svih prethodnih, i – spojler (ovo biva negde između trećine i polovine filma) zatoči je u svoje bogataške tamnice, zajedno s još nekim ženicama, koje naživo secka, malo pomalo, i njihovo živo meso prodaje na parče preko dark veba. Otud naslov: odnosi se na sveže meso. Parabola više nego providna: šta su žene za muškarce? Komadi mesa! Ali bukvalno! Film je donekle zanimljiv-uzbudljiv tokom inicijalnih pokušaja naše junakinje da se odatle izbavi, ali kulminacija je izrazito preterana i usiljena, kako narativno (progutati šta se tu sve i kako izdešava) tako i, naročito debilno, idejno – jer, ovo se pretvori u jedan muškomrzački pamflet koji oličava do karikature dovedene #metoo tendencije i pomodarstvo tematizacije muške (jer, postoji li ikakva druga?) toxičnosti… Btw. ovo su pisale i režirale žene koje su, ko zna zašto, izgleda imale vrlo neprijatna iskustva sa muškarcima pa rešile da ih generalizuju. Naravno, kad bi neki muškarac napravio ekvivalent ovog filma, bio bi izvrgnut ruglu: „Mizoginija!“ „Šonja! Mora da mu je mali!“ „Peder!“ „Nisu ti žene krive, nego ti, kretenu!“ Ali zato ovaj film obasipaju pohvalama kao izuzetno duboku studiju o muškoženskim odnosima, toxičnoj muškosti i omoćenim ženama koje ustaju protiv milenijumske muške tiranije…

 

 

YOU WON'T BE ALONE (2022)

*(*)

2-

Ne znam zašto, i ne znam što baš za taj film, ali mi je više ljudi pisalo i pitalo da li sam gledo makedonski „horor“ na engleskom, YOU WON’T BE ALONE. Pa, izgleda da sam u manjini, ako ne u jednini, po pitanju ove plitke pozerske smaračine koju inače većina opisuje kao „odličnu“. Da, odličan je za lečenje nesanice. Volim ja sporo ali samo kad je sadržajno.

Ja mislim da je YOU WON'T BE ALONE neopevana idiotska smaračina koja bi htela biti arty ali je samo farty, plitka i patetična kao da je rađena po random zapisima iz spomenara neke predtinejdžerke (scenario piso i režiro peđer čiji najnoviji film govori o srpskom baletanu i njegovoj 24-časovnoj romansi sa prijateljevim bratom), užasno iritirajuće uninvolving, traje ko gladna godina i nigde kraja, i toliko je to sve živcokidajuće kretenski da sam 20 minuta pred kraj glasno i masno opsovao ovaj „film“ (i ko ga napravi) i kazao drugaru s kojim sam ga gledao da ga ugasi.

Mnogo je filmova koji mi se ne svide, pa ih ili zaobiđem skroz, ili počnem pa ugasim posle 15-ak min. Malo je onih poput ovoga koje, iako smrde od početka, rešim da trpim dalje i koje, sa svakim proteklim minutom, sve snažnije mrzim. Ovo je jedini film u novijoj istoriji kojeg sam otrpeo skoro do kraha, a onda ga tik pred „kulminaciju“,  u zadnjih 20 minuta, bukvalno oterao u 3 pm i požurio u krevet s rečima: „Ja moram ovog trena da zažmurim, začepim uši čepovima i onesvestim se jer neću da postojim u istom univerzumu u kojem postoji ovaj "film".“

 

 

X (2022)

**(*)

2+

Taj Vest, nešto talentovaniji i zanimljiviji filmski brat Larija Fesendena, u još jednom svom konceptualno zanimljivom a u izvedbi poludupasto-zatupastom filmu sa glupim krajem. Iako ovo nije loše uslikano, ima nešto od grungy ugođaja 1970s exploatacije, poenta svega toga mi sasvim izmiče – odnosno, to malo što sam dokučio, zvuči mi previše glupo. Preeeviše se gluposti ovde mora progutati – nekakvi bezvezni pornićari dođu usred jebenog Texasa da snimaju pornić u štali nekakvih staraca (!), pa još s crncem u glavnoj ulozi, a iako je Mia Gotičarka jedna od tih jebulja, nju (za razliku od neke nezanimljive plavuše) u akciji vidimo u samo par prekratkih kadrova!!! Talk about cockteasing!

Previše vremena provedemo s tim tupim likovima i njihovim banalnim „pornićem“, a ne znam tačno zašto; a onda, kad krene klanica, ispadne da moramo progutati da je koljač – ta baba koja jedva hoda na obe noge! I sad ja treba da padnem u saspens i stravu dok gledam kako muškarac u najboljim godinama, konjina od trijes godina, vrišti ko curica dok ga oštrim oruđem napada kilava baba od 80 godina koja jedva da ima snagu da prdne… (PS: Da, primetio sam da babu takođe glumi Mia pod maskom, ali šta s tim?)

Ima tu nešto malo gonzo šarma, ovde-onde excentričnosti, ali sve je to protraćeno, sporadično, too little too late i frustrirajuće besmisleno.

 

 

HISTORY OF THE OCCULT (2020)

**(*)

3-

Intrigantna premisa o direktnom TV prenosu pretponoćne emisije u kojoj nekakav okultista (nesrećno nazvan Adrijan Markato, tj. odrasla Rozmarina beba!) tačno u ponoć treba da otkrije NEZNAMTAČNO ŠTA i da URADINEŠTOSTRAŠNOGADNO, a tokom emitovanja pojedini tehničari i zakulisno osoblje te emisije otkrivaju, mada uglavnom ne i sklapaju, deliće slagalice. Opšti ugođaj je bolji od zapleta i (anti)raspleta: inspirativan, retko viđen osećaj pretnje i slutnje jezivih, nikad-do-kraja artikulisanih nagoveštaja NEZNAMČEGA.

 

 

HATCHING (2022)

***

3

Vrrrlo intrigantan, potencijalno odličan film koji spaja coming of age jedne devojčice (odlično odabrana i vrlo obećavajuća plava Šveđanka) sa Džekil-Hajd tematikom – koji, nažalost, zastane prerano, prekine se pre vremena, ne razvije svoju priču još malo dalje, ne pruži joj još jedan okretaj zavrtnja, 

ne veže joj mašnicu kako treba, izostavi jagodu na vrhu šlaga i zato ostane ne baš na pola puta, ali ipak nedorečen, sa svojih skromnih 80-ak minuta. Šteta, jer to što postoji je vrlo nadahnuto slikano i glumljeno i ima solidne efekte. Samo mu fali još 15-20 minuta prave kulminacije.

 

 

THE GRANDMOTHER (2022)

**(*)

3-

Ovo će se jednog dana izučavati u udžbenicima kao školski primer „Kovid filma“: jedna glumica sama (s babom) u jednom stanu, u celom filmu sretne još max dva-tri lika, minimalna interakcija, sve na daljinu, jedna zatvorena lokacija… Reditelj Pako Plaza muze maximum iz svedene premise koja je istovremeno strašno predvidiva i – neartikulisana: kako, tačno, funkcioniše taj transfer starosti u mladost, i zašto baš tako, i zašto baš ta curica? Mnogo rastezanja i nasilnog naduvavanja oskudnog testa (dovoljnog za pogačicu, nedovoljnog za veknu leba), mnogo „atmosfere“ i muvanja uprazno, previše opskurantske mistifikacije – ali nije to neprijatno za gledanje.

 

 

THE CURSED (2022)

**(*)

2+ / 3-

Ovaj mnogohvaljeni i nagrađivani film o vukodlacima mene je ostavio hladnim i uglavnom nezadovoljnim: kao prvo, ne volim nepotrebne vremenske skokove; kao drugo, debilno mi je da u 21. veku imamo film koji ozbiljno tretira taj kliše o vezi između cigana-čergara i vukodlaka; kao treće, fotografija je izrazito slaba, bledunjavo-isprana, neupečatljiva – ako se film dešava krajem 19. veka to nije razlog da sve bude maltene u sepiji; kao četvrto, likovi su nezanimljivi i sve je to prilično uninvolving (iako ambiciozno i nekonvencionalno sročeno); kao peto, previše CGI efekata kreatura ne valja jer a) daleko su od savršene izvedbe, i b) ubijaju osećaj telesnosti koji je u storiji o vukodlaku temeljan, suštastven. Ipak, ima ovde dovoljno nekonvencionalnosti i čudnosti da mu vredi dati pažnju, ali sa smanjenim očekivanjima.

 

 

SHEPHERD (2021)

**

2+

Jedan lik, sa teretom tragične traume (smrt žene, poginule u survanom autu), dođe na pusto ostrvo da žvaće gumu, čuva ovce i izgubi razum – a onda ostane bez žvakaće gume. Sve je to beskrajno predvidivo, i beskrajno rastegnuto, ali nije bez šmeka za ljubitelje ruin-porna i lepih, pustih, fotogeničnih predela u kojima se premalo bilo čega dešava.

 

 

SPEAK NO EVIL (2022)

***

3

Vrlo dobar danski horor-triler, o prosečnoj liberalnoj danskoj familiji koja na letovanju u Italiji upozna par iz Holandije koji im se učini simpatičan, ali kad prihvate da im odu u goste u njihovu holandsku zabit, počnu da otkrivaju mračnu stranu tog para i njihovog naizgled mutavog detenceta. Veći deo filma sastoji se iz hanekeovske socijalno-psihološki uslovljene neprijatnosti i nelagodnosti a ne horor scena, mada kad stvari eskaliraju, bez brige – to zaista ode u horor (uključujući najmanje jedan neočekivano gadan detalj). U ovom slučaju, baš kao i u holandskom VANISHINGU, predvidivost nije nedostatak nego deo ugođaja: imate posmatrati naizgled dobre ljude kako, sporo, neumitno, ne videći to, sve više tonu u pakao iz kojeg im, smesta je jasno, nema izlaska ni beganja.

Međutim, postoji tu i jedan složeniji, dodatni angle tumačenja, a to je – film se može posmatrati i kao brutalno surova satira na previše tolerantne i previše popustljive liberalne mediokritete koji dopuštaju, i maltene sami traže, da budu jebani – i kamenovani. Ima ovde retko viđeno okrutnog smisla za najcrnji humor. Vrlo solidno, ali može biti previše potresno i brutalno za neke (naročito ako su roditelji).

 

+

Možda ste čuli da sam programski direktor festivala horor filma Slaughter Fest u bivšoj klanici u Doljevcu kod Niša, od 1. do 3. jula ove godine? Pa, kazaću vam više o tome uskoro, a do tada ovo: preko veze sam, preturajući po skrinerima, pogledao najnovije filmove troje reditelja koje inače veoma volim, a koji su svi na granici horora, mada nisu baš horori.

Dakle pogledao sam novu Lusilu Hadžihalilović, novog Di Velza i novog Striklenda – i sve troje su me razočarali i smorili.

EARWIG je najlepši za oko, ali gnjaaaavi nasmrt. INEXORABLE je solidan, prosečan, ali suštinski zaboravljiv triler, ne baš sasvim tezga, ali ne ni nešto u čemu vidim di Velza punim srcem. FLUX GOURMET je predugačka bizarnost koja je nešto podnošljivija utoliko što barem nema onu ružnu crnu kokni majmunicu iz IN FABRIC već neke malo oku podnošljivije face, ali je ipak njegova otkačenost meni bila otuđujuća i vrlo slabo zanimljiva. Sva tri filma su, numerički izraženo, negde oko 2+ i nijedan još nije dostupan na netu, ali nema ni razloga da umirete od nestrpljenja da procure.

3 коментара:

  1. X i Shepherd gled'o. X me smorio, bezveze. Ovčar ok samo scenografija enterijera, predeli, izolacija. Ostalo, videćemo, nekad.

    ОдговориИзбриши
  2. Zna li se program Festivala u Klanici što se filmova tiče?

    ОдговориИзбриши
  3. da je finiširan, bio bi obznanjen. još se pregovara o 3-4 naslova. biće ovih dana...

    ОдговориИзбриши