Grobovi predaka

            Ovde počiva baba Slavka, majka moje majke. 

Ona mi je ispričala prvu, i najupečatljiviju, horor priču koju sam ikada čuo. Pre filmova, pre knjiga, pre stripova... bila je babina priča... Ta priča nalazi se, preneta u celosti, u mom novom romanu ZAVODNIK. Baba Slavkin grob je u selu Špaj, u brdima iznad Crvene Reke (opština Bela Palanka). 

Moj pomenuti roman dešava se baš u tom selu. Na neki način ukorenjen je baš u ovom grobu, i baš u ovom groblju. Ono je bilo, i ostalo, odmah prekoputa kuće u kojoj su živeli baba i deda, gde sam ih nadugačko posećivao tokom letnjih i zimskih raspusta, a nakratko tokom cele godine, dok su još bili živi i vitalni. Ispunjavalo me je jezom, ali i čudnom privlačnošću, odmalena. Baba Slavka je umrla 2001. godine, u Niškoj Banji, prilično brzo i lako, dve godine posle svog muža, deda Stanka...

            Ovde počiva deda Vasa, otac mog oca.  

 

On mi je ispričao jednu od prvih i najupečatljivijih horor priča koje sam ikada čuo. Tačnije, on mi je to preneo kao istinit događaj, koji se desio baš njemu, pa se može reći da je to bio prvi postmoderni, metafikcijski, kvazidokumentaristički first-person horor koji sam ikada čuo. Ta dedina priča nalazi se, preneta u celosti, u mom novom romanu ZAVODNIK.

Njegov grob nalazi se na starom groblju u Niškoj Banji. I to groblje imalo je ključni formativni uticaj na mene: u krhkom dobu, kada sam imao 7 godina, svakodnevno sam sa majkom i dedom išao u posetu grobu tek umrle babe Zagorke, sve do 40 dana od njene smrti, tog proleća 1980. godine. Verovatno sam tada razvio ambivalentnu fascinaciju tom vrstom lokacija osećajući istovremeno strah i privlačnost te strave. Takođe, prilikom skoro svakog odlaska na groblje deda mi je kupovao stripove koje sam baš tada, pred polazak u školu, počinjao da gutam... 

Deda Vasa je bio i zadugo ostao moj najdraži rod (posle majke, naravno). Umro je 1992. godine u N. Banji, posle duge i neprijatne bolesti, koja je na svoj način takođe uticala na mene u mom najprelomnijem formativnom periodu sticanja punoletstva. Ostavila me je s pomalo ambivalentnim osećanjima i nekoliko živopisnih košmara koje i dalje pamtim... Na ovom groblju u N. Banji dešava se moja novela ZADUŠNICE, kao i još nekoliko priča sa zombi tematikom, koje će možda uskoro izaći iz štampe.

A sada, od pre nekoliko dana, na ovom istom groblju, tačnije, u istom tom grobu, direktno iznad svog oca, Vasilija, počiva i moj otac Branislav. Njega sam ja, i samo ja, eto tako, iz čista mira, zvao Branimir, a otkako se razboleo i postao vezan za krevet – Branimirče. 

Umro je u utorak 17.09.2013. posle puna četiri meseca mučnih pokušaja da se povrati na noge posle ozbiljne operacije; nažalost, uz sve naše napore, to se pokazalo nemogućim... Tek sada, dok sam se s majkom starao o njemu, postao sam svestan u kojoj meri je on moj tvorac, ne samo u onom najbukvalnijem smislu: on me je, doslovno, napravio ovim što jesam... Bio je vickasti zajebant skoro do samog kraja – i hrabriji više nego što ja smem da se nadam da ću ikada biti. Tokom većeg dela života primetnije su mi bile razlike između nas; tek sada, pred kraj, shvatio sam zapravo koliko od njega je u meni...  

Neka počiva u miru... i u meni, poslednjem od Ognjanovića iz ovog ogranka loze...

VLADIMIR VELIČKOVIĆ: Gavrani, raspeća i drugi užasi

Od pre 10-ak dana, Nišlije su dobile retku privilegiju da u gradu čiji je naziv zapravo skraćenica od reči NIŠTA pogledaju vrhunsku izložbu umetnika svetskog glasa, Vladimira Veličkovića. 

Nišlije – i seljani okolnih naseobina, te čitavog regiona, kao i svi ljubitelji likovne umetnosti na proputovanju kroz isti – mogu da vide 24 slike iz ciklusa "Gavrani". Izložba u Nišu, koju čine slike, crteži i kolaži, organizovana je u saradnji sa SANU i biće otvorena do 1. oktobra. Inače, Beograđani su mogli da vide 38 slika iz ovog ciklusa, ali – beggars can't be choosers, budimo srećni da je i ovo i ovoliko došlo u Niš(ta).

O dolasku u ovaj gradić proslavljeni i nagrađivani slikar kaže: "Ipak, iako sam pre Niša izlagao u gradovima poput Užica, Zrenjanina ili Kragujevca, ovo je sigurno najveća izložba koju imam u nekom gradu u Srbiji, posle Beograda. Zato Nišlije ne treba da budu ljubomorne. Ovo je moja prva izložba u Nišu, ali sigurno je i među najboljima koje sam imao u Srbiji. Prostor galerije 'Srbija' je božanstven i sigurno je da je to posle Galerije SANU jedan od najboljih izložbenih prostora u Srbiji."

 Svet Vladimira Veličkovića je svet strave i užasa, svet pakla, mraka i skoro beznađa. Izlaza nema. Ljudi bez glava, bez lica, ili likova deformisanih kao na slikama Frensisa Bejkona. 

Kuke i konopci. Raspeća. Degradacija. Zveri. Psi, pacovi, gavrani. Spaljeni, crni predeli. Zgarišta. Krvavi plamenovi u daljini. Pakleni horizonti pod sivim, tmurnim nebom s koga ništa dobro ne dolazi. Ni zraka sunca. Nigde plavetnila. Olujni oblaci.

 Dželati. "Apokaliptička slika predimenzionirane nečovečnosti" (Oto Bihalji Merin). "Morbidni pejsaži destrukcije" (Đorđe Kadijević). Bol i grč, muka i patnja. 

Golo i nemoćno, obezljuđeno čovekovo meso, svedeno na krvavu raščerečenu polutku, na jedva čovekoliku hrpu plavičasto-sivkaste jedva-organske materije. Naslovi njegovih slika (ne ovih u Nišu): Gonjenje, Trkači, Panika, Mučenje, Agresija, Gubilište, Rađanje, Erekcija, Prepreka, Noć, Atentat, Ambis, Pad, Eksperiment...

            Imajući u vidu ovako profilisan autorski svet, pravo je čudo da Veličkovićevi radovi ne krase korice mnogo više gotsko-fantastično-hororičnih knjiga u ovoj zemlji. Za sada, barem u tom fahu, nalaze se na zbirci Poovih pesama GAVRAN (predvidivo) te na još nekim Poovim izdanjima, i na zbirci Bredberijevih fantahoror priča TETOVIRANI ČOVEK (manje predvidivo).

            Rekao bih da je Veličković za naše slikarstvo nešto kao Đorđe Kadijević za naš film – samo što je Veličković imao znatno uspešniju međunarodnu karijeru. Zamalo vršnjaci (Kadija rođen 1933, Vladimir – 1935), obojica obeležni užasima II svetskog rata u razrušenom, unakaženom i leševima zatrpanom Beogradu, obojica posvećeni likovnoj umetnosti (jedan kao teoretičar, drugi kao praktičar), obojica Jugosloveni u duši ali Srbi na čist, ne-nacionalistički način, obojica vitalni i čak fizički slični, kao da su braća – i, naravno, obojica upadljivo mračnih svetonazora...

            U Nišu se izložba nalazi u galeriji "Srbija", u samom centru (kod Konja...) i traje do 1. oktobra. Galerija je otvorena od 10-20 h, a ulaz je besplatan.

            Svim ljubiteljima ove vrste tematike i ugođaja preporučujem da posete ovu izložbu, a najozbiljnijima i da kupe monografiju o Veličkoviću. Po smiješnoj ceni od samo 400 dinara možete sebe častiti odličnim izdanjem na 150 strana u punom koloru, sa reprodukcijama mnogih radova, kako izloženih ovde, tako i brojnih koji se u Nišu ne mogu videti.

            Monografija sadrži i dva teksta: odličan, uvodni, i znatno duži, Ljubomira Simovića, kao i jedan drugi, slabiji, pisan rogobatnim, skoro nečitljivim praznoslovnim jezikom izvesne tamo neke nikad-čuo drkađonke. Ovaj drugi, srećom, zauzima samo par strana.

            Gavrani me obleću poslednjih dana – da ne kažem meseci – pa je, nažalost, i u tom smislu ova izložba (bila) prikladna...

            Fotke iz galerije "Srbija" načinio je prijatelj i sporadični saradnik bloga, Marijan Cvetanović – copyright The Cult of Ghoul, Inc.

 

 

 

MASTILO, moja horor priča

             Ja sam pisac epskog zamaha; moje najbolje stvari su romani i novele, pa onda duže priče, pa tek onda one kraće. Minijature me slabo zanimaju, i kao čitaoca, i kao pisca. Do sada sam ih napisao samo dve, i obe su, na neki bizaran način, autobiografske. Kao i obično u mojoj prozi, tako i ovde, između redova se uglavnom zajebavam na sopstveni račun, a u redovima s nekim/nečim drugim. Ova minijatura je više žanrovski obojena (slasher!). Nije bogzna šta, rekao bih, ali možda mestimično ima malo wicked šarma i mogla bi zabaviti čitaoce ovog bloga. Napisana je u jednom dahu, 30. IX 2002. Do sada je objavljena samo jednom, u opskurnom niškom magazinu TRASH (br. 3, 2006. godine), u okviru temata o seksu i hororu. Za ovo njeno obnarodovanje ukrasio sam je sopstvenim crtežima adaptiranim iz stripa TRANSCENDENCE, objavljenog u USA 2002. ali, naravno, ne i u Srbiji.

MASTILO

(c) Dejan Ognjanović

Duboko u sebi, M. je bio tek još jedna osetljiva, poetska duša koja, kao i svi mi, samo žudi za malo ljubavi i topline. Ovaj aspekt svoje ličnosti on je skrivao iza dugo i pažljivo građene persone psihopatskog ubice i seksualnog manijaka. Kako bi ovu personu učinio uverljivom morao je s vremena na vreme da iskasapi poneku neopreznu devojčicu, a ponekad čak i da je siluje. Primer njegovih roditelja doživotno mu je ogadio seks kao metod produžetka vrste; ne želeći da makar i teoretski priđe blizu tome da na svet dovede još jednog bednika poput sebe, M. je svoj seksualni život već odavno sveo isključivo na post-mortem odnose sa naivnim devojčicama koje je pecao na udicu svoje poetske duše.

            Nekada davno, kada su hormoni počeli da divljaju u njegovom telu, on se branio pisanjem poezije. Dok su njegovi drugovi (bolje reći vršnjaci, jer pravih drugova nije imao), upicanjeni u odeću starije braće i kose do bola zalizane gelom, hitali u "muvanje ženskih" on je sedeo u svojoj sobi i pisao ode noći, mesecu, vukovima, itsl. Uobičajene stvari. Nešto od toga je i pokazivao svojim drugaricama. Kao i da nije. Teško je reći da li je stvar bila u preteranoj avangardnosti njegove versifikacije ili u velu koji je stajao između osetljive duše i reči koje su postajale banalne i pre no što bi se trag penkala osušio na papiru. Nakon ovih neuspeha na neko se vreme pritajio, i samo posmatrao taj sve misteriozniji ženski rod oko sebe. Gledao ih je kako iz časopisa za tinejdžerke vade i na zidove svojih soba kače postere slatkolikih, medenih dečaka sa glatkim, zategnutim torzoima i snenim očima što zaljubljeno gledaju u daljinu. Gledao ih je, potom, kako (te iste, sa posterima) za svoje odabranike uzimaju pretežno momke debelih mišica i pivskih stomaka, u čijim pogledima nije bilo ni traga poezije. 

            Nakon nekoliko razočarenja, suviše bolnih da bi se ovde navodila, došao je do uverenja da put do ženskog srca vodi preko stomaka. Imao je jedva osamnaest godina kada se prvi put uverio u istinost ove slutnje. Krem-pita koju joj je malo pre toga kupio u poslastičari ispala je, polusvarena, iz njenog rasporenog želuca, pomešana sa pasuljem koji joj nije on kupio, i sa krvlju – obilnom, mladom, devojačkom. Kopao je dublje po njenoj utrobi u mračnom sokaku iza bioskopa i napokon došao do nečeg što je oblikom podsećalo na srce. Bilo je žilavo, ali uz malo cimanja uspeo je da ga iščupa iz ležišta. A samo je hteo da je uhvati za ruku. Ništa više. Zar je to preterana cena nakon sat i po srceparajuće drame koju je, samo zbog nje, izdržao dosađujući se u tmini bioskopa? Melodrama, sa jednim od onih manekena u glavnoj ulozi. Uzdisala je, zbog njega – zbog te senke na prljavom i iskrpljenom bioskopskom platnu – dok je M. sedeo kraj nje, i nadao se da će se bar osloniti na njegovo rame kad na kraju brizne u plač (bile su to suze radosnice, jer je film, naravno, imao hepi-end). Nije to učinila. Samo je izduvala sline u maramicu i zamišljeno zurila u platno čak i kad je počela odjavna špica. Na svu sreću, kinooperater je prekinuo projekciju skoro istog časa kada su krenula prva slova.

            ''Nemoj,'' rekla je. ''Pa mi smo samo drugovi.''

            Nije mu bilo prvi put da to čuje.

          ''Drugovi,'' je li? 'Samo', je li?" Crveno mastilo u njemu je proključalo. Njegova poezija je u poslednje vreme postajala sve gorča, sve kiselija. Dugo vremena ništa nije mogao da napiše. Onda je shvatio da se oštrica pera može i drugačije upotrebiti.

            Drugovi, je li? E pa, dosadilo mi je više da glumim druga bilo kome. Nemam ja drugova.

            ''Sačekaj onda,'' kazao je u mračnom sokaku iza bioskopa, ''da ti pročitam jednu pesmu koju sam nedavno napisao.'' U džepu je, naravno, bilo samo prazno parče papira, ali ona to nije mogla znati. ''Jao, baš si sad našao,'' bunila se ona. ''Ako baš moraš, čitaj to kad izađemo iz ovog mraka.''

            ''Ne, ne moram,'' kazao je. ''Ne moram nikad više.''

            I izvukao je, iz džepa svog pomalo staromodnog sakoa, penkalo.

            Zabio joj ga je u levo, a onda i u desno oko, do kraja...

            No, to je bilo samo tada, prvi put. Tada je improvizovao. Za one docnije, za njih je bio spreman. Unutrašnji džep njegovog sakoa mogao je da primi i krupnije stvari od penkala.

            Već posle druge devojke ponovo su ga pohodile muze. Staro penkalo je, naravno, bilo neupotrebljivo, ali je i hemijska dobro poslužila. Pisao je kao sumanut, i bez ikakve nade da išta od toga bude objavljeno za života. No dobro, odavno se pomirio sa sudbinom neshvaćenog genija. Pokoljenja koja dolaze, ako uopšte dolaze, biće mu zahvalna što tu hrpu papira čuva na dnu fijoke. Nikada nije bio sebičan. Podeliće svoja osećanja sa drugima; nekada, čak i kad njega više ne bude bilo, ostaće trag. Za sada, uživao je u anonimnoj slavi koju su donosile dnevne i nedeljne novine. ''Niški koljač'' – tako su ga zvali. Žudeo je za nečim originalnijim, nije hteo da bude upamćen pod tako banalnim nadimkom. To ga je i navelo da Narodnim novinama pošalje opširno pismo, potpisano sa ''Noćni slavuj''. U rubrici ''Pisma čitalaca'' objavili su pismo starca koji se žalio na glasnu muziku sustanara, tetke koja je ukazivala na neredovno odnošenje smeća u svojoj ulici, čak i pismo nekog učitelja koji je podržavao uvođenje veronauke u škole – ali M-ovo pismo nikada nije objavljeno.

            Dobro, mislio je. Znači takvu igru želite.

            Njegovo sledeće ubistvo bilo je najgnusnije do tada. Izboo joj je torzo i međunožje preko pedeset puta (teško je bilo tačno izbrojati: patolozi su se kasnije kladili među sobom, ali definitivnog suda nije bilo), odsekao obe dojke i povadio većinu iznutrica pre nego što joj je odsekao glavu i bacio je u kontejner dve ulice dalje. Mačke su je pronašle pre policije.

            Ta teorija o sublimaciji frustracija kroz pisanje je čisto sranje, shvatio je posle petog ubistva. Ništa ne leči osećaj sjebanosti bolje od prolivanja tuđe krvi. Ništa. A naročito ne pisanje. S druge strane, posle svakog klanja osećao se pročišćenijim, i pisao, pisao sve više, i bolje. Ili se bar njemu tako činilo, jer naravno nije bilo nikog drugog ko bi se u genijalnost njegovih stihova uverio. Iako je napisao nekoliko oda usamljenosti, u dubini duše – u onoj dubini koja, uprkos svemu, ipak teži samo da voli i bude voljena – počinjao je lagano da pati zbog toga. Pomišljao je da jedan manji izbor iz svojih dela anonimno pošalje Gradini, ali je nakon privira u najnoviji broj, posvećen savremenoj turkmestanskoj poeziji, odustao.

            Jedine osobe koje je podvrgavao svojim najtananijim osećanjima bile su one koje nikada i nikome više neće moći da o tome pričaju (i smeju se, svakako). Shvatio je da je tako najbolje. Čitao im je svoje pesme u trenucima koji su za njih (mada one to nisu znale) bili odlučujući -jer, ponekad se zamajavao maštanjima o tome da će jednom - - - neka od njih - - - odreagovati na pravi način - - - prepoznati lepotu tih redova i poetskih slika i zaslužiti sebi doživotno uživanje u njima. Možda ga čak i navesti da prestane sa klanjem. Čak, možda, odvesti ga tako daleko da stane i pred oltar. Srećom, pretnja da ponovi grešku svojih roditelja bila je nerealna. Uniformna reakcija M-ovih književnih kritičarki vodila je uniformnoj njihovoj sudbini. Posle nekog vremena on je shvatio uzaludnost svojih nadanja, pa se više time nije ni zanosio. 

''Život je sranje,'' glasili su završni stihovi jedne njegove pesme:

''Ali kad je ništavilo jedina alternativa, čemu onda žurba?

Zgrabi dan, ili noć, ili već šta uhvatiš.

Ionako ne biraš ti.

Svi izbori davno su načinjeni,

a onaj jedini koji je na tebi,

ah – za njega uvek ima vremena.

Uživaj.''

*  *  *

DREAMS IN THE WITCH HOUSE (2005)

**(*)

3-

Stjuart Gordon je za ovu epizodu serijala MASTERS OF HORROR, nažalost, uzeo samo najkonvencionalnije deonice iz inače vrlo dobre, prevratničke Lavkraftove priče, u kojoj se na revolucionaran (mada, pomalo mehanički i neujednačen, ne sasvim ubedljiv) način spajaju moderna fizika (kvantna mehanika) i crnomagijski okultizam (veštičarstvo). 

Kada je iz komplikovane i snolike potke oljuštio sve ono najoriginalnije (snove!), Gordon je ostatak nakitio sa još više klišea. Izbačeno je ono najbolje: međudimenzionalna interkosmička putovanja i bizarne pre-LSD kosmičke vizije i bleskovi neslućenih svetova koje niko pre Lavkrafta nije ni sanjao – za razliku od veštica i banalnih žrtvovanja, opštih mesta žanra. E, sad: kad se izbace skoro svi ti momenti vezani za modernu fiziku i stravu kosmičkih razmera, i posveti se samo uprošćenoj i već viđenoj priči o veštici koja bi da žrtvuje bebu na Crnom Sabatu – oseti se poveća rupa... 

Film je pristojno odrađen (ako ne računamo apsurdnu masku Smeđeg Dženkina), ali previše konvencionalno ne samo za Lavkrafta nego i za Gordona. Lepo je to što beba strada na kraju (kao i u priči), ali to nije dovoljno: od Gordona, naročito posle KING OF THE ANTS, imamo prava da očekujemo više edge-a, više smelosti, najzad – više Lavkrafta... 

           U ovoj verziji SNOVA U VEŠTIČJOJ KUĆI, veštica i njena kuća odneli su ogromnu prevagu, a od snova – ni "s"... A šta je Lavkraft bez snova?

Moj satanistički porno horor strip

             Upozorenje: ovaj post sadrži seksualno eksplicitne crteže i njegova konzumacija ne preporučuje se maloletnim i lako razdražljivim osobama!

            Početkom 2001. godine, u vreme kada sam bio blizak izvesnim strip-krugovima, javila se mogućnost da jedan strani naručilac, za čvrstu deviznu valutu, angažuje ovdašnju radnu strip snagu za crtanje dobro-isplativih porno stripova. Ja sam u to vreme upravio bio završio svoj prvi i jedini strip, TRANSCENDENCE, slučajno, takođe porno-horor žanra, koji je kasnije te godine izašao u Americi (kliknite na naslov ako vam je ovo promaklo).

Pošto je prilika zvučala okej, a meni se usladila ta vrsta posla, uzeo sam da osmišljavam i skiciram pričicu koju bih voleo da nacrtam. Pošto mene u umetnosti sex ne zanima ako nije u službi nečeg drugog – dakle, nisam hteo da se bavim golom erotskom fantazijom – a budući da je naručilac tražio nešto kol'ko-tol'ko popularno, masovno, ne previše nekonvencionalno, ja sam očas posla skockao kratku pričicu na 6 strana kao kompromis između relativno populističkog pristupa koji se tražio i onoga što ja lično volim (grobljanska ikonografija, satanistička tematika, splatter, golotinja, sex, crni humor...).

 

 Onda je, ne sećam se više kako i zašto, taj posao pukao i od planirane pornsploatacije ništa nije ispalo. Ostala je samo skica koju sam napravio za planirani strip – dakle, naglašavam: ovo što sledi je SKICA, sa nažvrljanim čiča-glišama. To je samo rudimentarni plan za raspored slika na tablama, a ne gotov, fino & finalno nacrtani proizvod. Ipak, mislim da čak i u ovom sirovom obliku ove skice jasno pričaju svoju priču i to sve može poslužiti za zabavu i razonodu onih koji vole ovu vrstu materijala. Dakle, ako ste punoletni, bacite pogled na sablast mog XXX stripa kome nije bilo suđeno da se rodi! Kakav gubitak za čovečanstvo! I, još tragičnije, za moj džep!