WITCHING AND BITCHING (LAS BRUJAS DE ZUGARRAMURDI, 2013)

**(*)

2+

             

Pljačkaš maskiran u Isusa koji u akciju vodi i svog 10-godišnjeg sina!

Selo nastanjeno vešticama (999 gadnih milfova i samo jedna jedina preseksi – igra je glumica prikladnog prezimena: Karolina BANG)!

Veštice koje jurcaju po zidovima i šetkaju po plafonima!

Santiago Segura i Karlos Arećes obojica igraju žene (tj. veštice)!

Ruka koja iz rupe u čučavcu vata nesrećne nuždioce za dupe!

Džinovska mega-sisata i giga-guzata Magna Terza Mater!

Besramno rampantna mizoginija!

I sve to u režiji Aleksa dela Iglesije, čuvenog po nedostižnom remek-delu EL DIA DELLA BESTIA i po autogramu koji mi je potpisao i nacrtao pre 10 godina, u vreme dok je za njega još bilo nade…

            Pa WITCHING AND BITCHING onda nikako ne može da ne valja, zar ne? O, može, itekakao!

            Istina, znatno je to gledljivije od prethodnog njegovog, savršeno bedastog AS LUCK WOULD HAVE IT (2012) ali u poređenju čak i sa poludupasto-jedvazadovoljavajućim BALADA TRISTE DE TROMPETA aka THE LAST CIRCUS (2010) ove veštice se ukazuju kao samo jedna zaboravljiva, generička repertoarska žvaka za mozak (za one bez mozga i/ili koji žvaću žvake).

            Premisa je tu. Lokacije su tu. Pare su tu. Glumci su tu, orni i voljni! Ne vredi! Scenario je sranje, bujica prvoloptaških, usiljenih, jezivo neduhovitih fazona – što je tim čudnije jer ovde se Iglesiji posle kraće pauze vraća njegov nekadašnji scenarista, odgovoran za najveće uspehe, Horhe Gerivagaragrečrevečerija (ili tako već nekako). 

Ne vredi. Sustigle godine, ishlapjele muze, okoštao mozak, odrveneo duh… pa zato, uprkos bogatim potencijalima, ovo sve podseća na silovanje suve drenovine zarad jedva par kapljica nečeg nalik duhu, dosetki, ili bar fazonu za titranje mišića oko usana u polusažaljivom smešku.  

Pogledajte samo to nesnosno šmirantsko derle koje svaku svoju repliku izgovar kao da je one-liner (a nije)! Ili dvojicu napadno nesmešnih pajkana koji se ceo film raspravljaju kao dve tetke! Ili najusiljeniju "romansu" u svekolikoj istoriji "samo na filmu" zaljubljivanja! Ili... SVE OSTALO!

            Ne zamerite mi na odsustvu kritike kao takve, ali ovo je najgora vrsta filma za prikaz: ni tamo ni ovamo, tačno na sredini između očaja i remek-dela, nit' smrdi nit' miriše: sušti mediokritetizam – bljutavost za izbaciti iz usta, nevredna ni da se secira ni analizira, jer svodi se na konfekcijsku proizvodnju podešenu za najširu rulju. 

Stoga mi je apsurdno da se uopšte unosim u njegovu u teoriji prezabavnu a na delu samo jadnu, latinomačističku mizoginiju svedenu na populističko namigivanje ("sve su one veštice i rospije, krvopije!").

Ili možda očekujete da razglabam o tretmanu motiva veštice u španskom horor filmu (npr. SM exploatacije Isusa Franka i Hasinta Moline), s posebnim osvrtom na realni španski legat u toj tradiciji, uključujući čuvenu Špansku Inkviziciju (TM). 

Da je film bar malo ozbiljniji, možda bih se zgražavao nad činjenicom da ovaj grad gde se ovo sve dešava (Zugaramurdi) zaista postoji i da je u 17. veku zaista bio poprište "antiveštičarskog" genocida od strane zlikovačke Katoličke crkve, pa je tim neukusnije i sada, posle toliko vekova, pišati po grobovima tu mučenih i spaljenih nesrećnica zarad malo plitkoumne parabole o muško-ženskim odnosima.

A šta velite da se osvrnem na predugački video-spot "veštičjeg sabata" praćen neadekvatnom, bezveznjački mlitavom, nimalo deliričnom niti orgijastičkom muzikom?

Svakako bi trebalo da na kockice razlažem taj moronski prerazvučeni kraj koji nije ni idejno ni dramaturški raspleten kako valja, nego je prosto pometen pod šareni tepih izvezen od mnogo galame, jurcanja, vrištanja, specijalnih efekata i treskanja u glavu, dok finalna scena ostavlja iritirajuće otvorenim glavnu premisu (o ionako kretenski zamišljenom stvaranju androgina koji će, kao, iznutra da doaka falocentrizmu). I šta uopšte reći o moronskom pančlajnu koji definitivno dokazuje da film čak i ne zna o čemu je, odnosno da su naklapanja pojedinih dokonih kritičara o nekakvoj paraboli o muško-ženskim odnosima puka fantazmagorija i projekcija plitkoumnih piskarala.

            Da se razumemo: nije to negledljivo. Nije dosadno kao prethodni dela Iglesijin film, ali mu je upotrebna vrednost za iole probirljivog gledaoca svedena na materijal za uspavljivanje, u dubinama noći ili jutra, kad vam je mozak preumoran za gledanje nečeg stvarno valjanog i stoga zahtevnog, a san vam još nije baš sasvim pao na oči. Toliko.

            PS: Kao i u slučaju TRUBE, tako je i ovde najavna špica najbolji deo filma! I to ne samo zbog odličnih srednjevekovnih gravira veštica, nego i zbog vickastog ubacivanja nekoliko modernih babaroga među njih. Moram priznati da sam se jedino tu prvi i poslednji put nasmejao u celom filmu – kada sam u tom kontekstu, na špici, među Gojinim crtežima i prikazima Vilendorfske Venere, video njuške Angele Merkel i prekasno upokojene Margaret Tačer.  

Hej, a gde je Madlen Olbrajt? Čuvate je za nastavak? Sumnjam da će ga biti... 

CONJURING (2013)

**(*)

3-

            U okviru akcije "Reprize viđenijih horora iz prošle godine", a u cilju pravljenja definitivne godišnje liste, pogledao sam ovaj film još jednom kako ga ne bih eventualno oštetio u krajnjem sumiranju, odnosno da bih proverio svoj inicijalni MEH utisak. Uprkos činjenici da se CONJURING nalazi u vrhu većine žanrovskih lista "Najbolje iz 2013." – a stavljaju ga čak i neki na nežanrovske, odnosno opšte liste, kao navodno najboljeg predstavnika horora – moram reći da ja ovim PRIZIVANJEM ostajem neimpresioniran. Evo zašto.

            CONJURING je samo jedan prosečno smućkan bućkuriš žanrovskih klišea, neznatno oživljen nešto vitalnijom režijom i obiljem skoči-šokova, galame, buke i vrištanja ubačenih tu u funkciji surogata prave strave – i prave priče. Sve je tu: i UŽAS AMITVILA, i POLTERGAJST, i ISTERIVAČ ĐAVOLA, pa i raniji rad ovog istog reditelja (James Wan) – jednako plitki INSIDIOUS.

            Dakle: familija sa čak pet ženske dece (pričaj mi o prokletstvu!) kupi ogromnu kućerinu u šumi – i kao i obično u ovoj vrsti filmova, nejasno je šta će oni u toj zabiti bez ikakvog ljudskog komšiluka u blizini, i odakle im lova za ovoliku kućeretinu (deluju prilično neimućni!)... Ali nema veze, ovakva vrsta filma zahteva ogromne sobe, tavane, podrume, stepeništa i sl. pa je nebitno da li njeni junaci mogu da si takvo što zapravo priušte!

            Onda, u kući počnu "čudna dešavanja" – varijacije na deža vi, ali barem dinamičnije i bez smaranja. Naravno, kuče prvo nanjuši da tu nisu čista posla, ali umesto da se pola filma smaramo sa "Zašto Džeki neće da uniđe?" (kao u nekim inferiornim gnjavažama, tipa AMITVIL 4 i tako to) – kuče ovde skvikne već prve noći! Volem tu narativnu ekonomiju: ako mi već serviraš opšte mesto, bar mi ga nemoj razvlačiti sat vremena; sredi džukelu odma', da ostane vremena za horor scene sa ljudskim bićima!

            Zatim sledi obilje jeftinih fazona, varijacija na evergrin: đeca u opasnosti! Sve goli infantilizam: jao, neko mi pipka nožice dok spavkam! Jao, ko je prdn'o u sobi? Jao, neko me blago vuče za stopala. Jao, neko mi je ispod kreveta! Neko/nešto je u ormaru, a to nije moj ujka Donkaster! No, dobro, ima razloga što je sve to evergrin: stari trikovi uvek pale kad se iole dobro izvedu, a ovde nisu loše osmišljeni i režirani.

            Infantilizmi se nastavljaju sa igrom "ćorave aplauz babe" (prvi put vidim ovu varijaciju ovde)! Kao, deca tek što su ušla u jebenu kuću, još ne znaju pošteno ni gde je kupatilo a gde špajz, gde je čija soba, a već će (na ivici ogromnog stepeništa) da sebi vezuju oči i uzajamno se traže – zahtevajući tri pljeska rukama kao navođenje. Zavisno od toga koliko nekritički konzumirate infantilnosti, bićete ili prestravljeni do samoupišavanja ili ćete ghoulutati očima u sceni kada, naravno, u igru uskoči i duh iz ormara, pa pljesne ručicama i sebi privuče mamu...

            Baš su šašavi ti duhovi! Smrde, pljeskaju, ubijaju nedužne kučiće, razbijaju porodične slike, pipkaju decu na spavanju, imitiraju dunje na vrhu ormara... OK, neki od duhova su deca, pa je to šegačenje, kao, zbog toga razumljivo. Detinja posla: to bi samo da se igra, čak i kad je mrtvo. Ali neki i nisu deca. Neki imaju ozbiljnije, pokvarene namere. Problem je samo što se ne zna koji su koji, koji kad delaju i uopšte kako su organizovali svoje smene.

            Ali, onda kad zle namere počnu da se ozbiljnije manifestuju, tj. kao nešto jače od grobnog prdeža i golicanja tabana, prestaje podnošljiviji, solidniji deo filma, a počinje njegova kretenskija, druga polovina. Dolaze "Isterivači duhova" koji istovremeno frilensuju i kao "Isterivači đavola", i kao "Istraživači natprirodnih pojava" i kao "Detektivi nemogućeg"... i sa sobom vode svoje asistente, i nose specijalne mambo-džambo mašine koje rade PING! 

Pritom se – tipično za ovu vrstu filmova – nigde i ne pomenu uslovi saradnje: odnosno, da li, i koliko ovi "detektivi" naplaćuju svoje usluge? Jesu li oni nekakvi altruisti koji, eto, šetkaju po USA i nude svoje dubiozne usluge lakovernima i maloumnima za dž, ili uzimaju neku paricu od toga? Od čega leba jedu? Da li naplaćuju karte na Univerzitetu...? Ili imaju stalnu kolumnu u "Nešnel Enkvajereru" ili tako nekom američkom "Trećem oku"?

Ne znam, nije ovo pos'o od par sati, nego podrazumeva da danima i danima izbivaju od kuće – kuće, btw, u kojoj u jednoj sobi čuvaju zaključane ali ipak nedovoljno dobro čuvane "uspomene" iz ranijih avantura: uklete lutkice, uklete češljeve, ukleta ogledala, proklete klovnove, uklete dildoe, proklete knjige i sveske, uklete lenjire i šestare, proklete tričarije i đinđuve sa garažnih rasprodaja... A sve to nadohvat ruku svoje ćerčice, koju ovim vajnim roditeljima čuva baka ("nana") dok se ovi vucaraju tamo-vamo i "istražuju natprirodne pojave"!

Ovo pitanje možda ne bi bilo bitno u nekom drugom filmu, ali insistiram na njemu ovde zato što KONDŽURING počinje zlogukim natpisom "zasnovano na istinitim događajima" (aha!) – i ne samo događajima, nego su ovi likovi, ovaj bračni par paranormalnih istraživača i isterivača, stvarni ljudi, štaviše: poznati u tim zonosumračnim krugovima, muvali se po ukletim kućama, pisali i prodavali knjige o tome itsl. pa me zato zanima jesu li u stvarnosti bili nekakvi altruisti koji su svoj lični život žrtvovali zarad nepoznatih lica – nekakvi moderni Šejnovi, koji dođu u neku situaciju, reše problem i odjašu ka horizontu zadovoljni sa jednim "Jao, hvala vam mnogo što ste iz moje žene isterali drevnu demonsku silu; da li ste za jednu kaficu?" "Neka, hvala, žurimo; drugi put" (kako ih ovaj film prikazuje) ili su na kraju ispostavili račun za svoje dnevnice i dnevnice nekoliko pomoćnika + za iznajmljivanje skupocenih andrmolj-sprava za 'vatanje duhova... Naime, ima indicija da su ti stvarni likovi bili "kontroverzni" – da ne kažem baš hohštapleri – pa mi se tim više bljuje što ih ovaj filmček anđelizuje!

            U ovom bračnom paru "isterivača" ženica je medijumka a muž – ne znam tačno šta; predavač? On svakako vodi glavnu reč na javnim nastupima u kojima pedluju svoju veronauku – pardon, paranauku na američkim univerzitetima (blago njima, oni nemaju Bolonju, može im se da vrše promidžbu kojekakvih šarlatana). Njih dvoje je "Bog spojio iz nekog određenog razloga" ("God brought us together for a reason!"). Aha. Čim čujem da mi prizivaju "boga" u istom dahu u kojem kenjaju te njuejdžovske "spiritualističke" budalaštine – govna mi se prijedu!

            Da se razumemo: "Boga" mogu da progutam kad se promoviše dosledno i smisleno (unutar zadate dogme), dakle skroz naskroz konsekventno, kao u Bletijevom ISTERIVAČU ĐAVOLA. Ali kad vidim da mi se u istom dahu (duhu?) naturaju i Bog i Đavo i Dobro i Zlo i Duhovi i Demoni i Seanse i Egzorcizmi, stvarno me obuzmu koprolagnijski nagoni. Pogle'jte samo ovaj završni natpis. Kako se ne izbljuvati na ovo?

 

            Jel se ovde neko pravi blesav po pitanju toga šta Biblija kaže o onima koji se bave vradžbinama, prizivaju duhove, gataju, bakću se sa "magijskim" predmetima...? Sve je ovde smućkano bez glave i repa, bez mozga. Šta je uopšte uzrok svih ovih dešavanja – jedan duh, više duhova, demon ili demoni? Ili Đavo, lično? Isprva film sugeriše da su na delu poltergajsti (koji nemaju individualnost i nikad se ne ukazuju telesno – za razliku od ovih ovde čudesa bez mesa)! Onda, kad im vidimo (BUU!) iskežene face, i ručice što pljeskaju, i kad duh-čistačice počne da zapomaže – shvatimo da su to ipak duhovi.  

Ali ne: naš "istraživač" insistira i nekoliko puta ponavlja da je uzročnik – "demonic" (a on je ipak nekakav stručnjak! Njega priznaje čak i Katolička crkva, a oni nemaju veze sa šarlatanima i imbecilnim srednjovekovnim sujeverjima, zar ne? Ako su mu ustašoljubivi pedofili dali svoj Pečat Odobrenja, ko smo mi da sumnjamo?)! Ranije u filmu on govori o bićima "koja nikada nisu u telu hodila zemljom". Dobro, a šta je onda sa majkom čedomorkom i njenim sablasnim nakotom koji spopada ovu kuću? Ako je tu ženu, za života, opseo neki DEMONIK, zašto se sad ta tetka, as herself, javlja ovde – a šta će, pak, tu njena duh-dečica? Kakva je ovo papazjanija gde zlikovci (mrtvi) i žrtve (mrtve) zajednički opsedaju istu kuću? I šta sad ta tetka 'oće?

A šta 'oće demonik? Telo? Šta će mu? Kol'ko vidim u filmu, sasvim lepo se snalazi i bez njega, vršlja i levo i desno. Za Đavola bar znamo zašto opseda ljude, gledali smo u Fridkinovom masterpisu – ali šta sad 'oće ovaj neki bezimeni demonski entitet? On ne govori iz opsednute, ne huli i ne bljuje i ne vređa i ne iskušava okolinu – samo se krevelji i izvodi besne gliste! Čini se da mu je jedini cilj da opsednutu majku natera da pobije dve svoje ćere (ne znam zašto samo dve – od pet ukupno)!

I zašto uopšte na kraju izvode EGZORCIZAM po katoličkom propisu, sa čatenjem iz Biblije, ako u pitanju NIJE (hrišćanski) Đavo? Istina, ta rupa postoji i kod Bletija: zašto bi se daleko drevniji (i moćniji) sumersko-akadski Pazuzu uopšte osvrtao na nekakvu navodnu "Moć Hristovu", što bi ga ona na bilo šta kompelovala? Ako ništa drugo, u klasiku barem obred obavljaju, kako jedino i treba i može – opunomoćeni, uniformisani (katolički, of kors) popovi. A ovde, šta imamo? Duha koji nije duh nego je demon a možda je i đavo (ali svakako nije the ĐAVO) a njega iz tela opsednute izbacuje lik koji uopšte nije svešteno lice.

Što je još gore, ovi prvo idu kod popa da ovaj zatraži dopust od nadbiskupa, a ovaj od Vatikana, pa tu imamo malo abre-ubre, oću-neću, daće Vatikan, nedaće Vatikan, samo da bi na kraju našem neosveštanom i nezaređenom i nepomazanom dosadilo da čeka na Pečat, pa zato kaže: "E, dokurca! Dok vatikanski nadbiskup postigne da skloni dečačića sa svog krila dovoljno dugo da mi potpiše dozvolu za egzorcizam, ova ludača ovde će da pobije svoju decu, a onda... ko zna šta! Prema tome, jebeš Vatikan, jebeš dozvole: ja ću sam samcit da urlam stihove iz Biblije, i to na američkom-latinskom, pa da vidimo ko će duže da izdrži!"

Pančlajn u ovoj anything goes horor baladi: na kraju duha-demona-đavola-kurcopalca istera na skroz neortodoksni način: posle grdnog urlanja na latinskom koje odsluša, entitet reši da napusti telo (?) zbog malo prozaičnog ubeđivanja na faking engleskom! Dakle, nije "The power of CHRIST compels you!" nego banalno: "The power of FAMILY compels you!" 

Naglašavam: medijumka je ta koja ubedi (!), ne demona, nego duh žene-majke-čedomorke, pa izgleda da smo na kraju ipak imali DUHA kao vinovnika, a ne demona. ILI ŠTAGOD! Totalni haos, totalna svinjarija! Biće jasnije u nastavku! Tad ćemo, možda, doznati kakve veze sa svim ovim ima ona Čakijeva nevesta (ukleta lutka iz prologa itd).

Ali dobro: to što meni smetaju ovakve budalaštine ne znači da će 90% gledalaca ovog filma uopšte da ih primeti, ili da će im smetati. Oni će biti zavedeni bukom i besom, munjama i gromovima, dranjem i vikanjem i vrištanjem, iskeženim facama, spektakl-efektima (uuu, vidi, žena pokrivena čaršavom lebdi do plafona sasve stolicom za koju je vezana!) i to je okej, na nekom nivou. Jer, jedno se mora priznati: ovaj američki kinez, Wan, povremeno ume da napravi okej horor scenu. 

Ako želite horor koji će da vas naježi pa čak i uplaši (mestimično, onda kad nije suviše glup ili cheesy), ovaj CONJURING može da prođe. Većina ljudi ionako na horor gleda kao na kretenski žanr u kome vam je mozak samo smetnja, pa ga isključuju po automatizmu, nevezano da li gledaju THE SHINING by Kubrick ili THE SHINING by Garris & King Burgers, Inc. Što se mene tiče, ovo je jedna tupavo skarabudžena pričica sumnjive dramaturgije a još sumnjivije idejnosti, odnosno samo još jedan osrednji, plitki horor-rolerkoster za ljubitelje vašara i tako te zaboravljive, nebitne razonode. Kao što ja to uvek ponekad kažem: kad nema kiše, dobar je i grad.

Kiyoshi Kurosawa's RETRIBUTION (2006)

***

3-

Kiyoshi je čudan baja: ne mogu reći da sam preterano uživao u bilo kom njegovom filmu u celosti, a opet, oni njegovi koji najviše vrede (THE CURE, PULSE i SÉANCE) imaju toliko jebeno jake i jezive momente i čitave deonice da se to sa malo čega može uporediti, ne samo u japanskom hororu no i šire. Kao retko ko on ume da proizvede atmosferu strave (DREAD!), preteće ukletosti do ivice apokalipse koja prožima svaki kadar, šta god se u njemu prikazivalo, i u tome je majstor. Nažalost, jebe ga pretencioznost i sklonost iritirajućem opskurantizmu, sa konfuzno 'ezoteričnim' (neprobojnim) zapletima i, posebno, prema WTF završecima.

U ovom konkretnom filmu, izvanredna premisa o pajkanu koji istražuje ubistva za koja mnogo toga ukazuje da je počinilac baš on – napuštena je na pola, i sve se svelo na downward spiral prema jednom ipak predvidivom kraju, i prema za Kurosawu tipičnom češanju iza uveta posle završne scene. Iako sam uvek mrzeo uplitanje producenata u rad reditelja-umetnika, kod Kurosawe prosto poželim da ga neko jednom klepi po glavi i kaže: "A, ne, zajebi te tvoje konfuzije i izdrkavanja! 'Ajde daj nešto kolko-tolko linearno, motivisano, logično, što ima razumljiv pay-off!"

Ono što ovaj film nudi je nekoliko odličnih, memorabilnih scena a naročito prvo ubistvo, sa devojkom u jarko crvenoj haljini koju neko udavi u lokvi ostaloj usred blata. Setting je besprekoran, napuštena kuća na kraju MOĆNO izgleda, atmosfera je super, gluma vrlo dobra, intriga je zanimljiva… dok se sve to ne rastoči u gomilu nedokučivih zaplitanja: stvarnost? -san? -vizija? -projekcija? -privatna 'realnost'? - fantazija… WTF!

HERE COMES THE DEVIL (2012)

**(*)     

3-

            EVO, STIŽE ĐAVO – taman na vreme za badnje veče i Božić! Prigoda je idealna da kažem koju o ovom, najočekivanijem i najhvaljenijem hororu prošle godine. Strogo gledano, procurio je još nekoliko dana pred novu godinu, i odgledao sam ga smesta, ali tek sad je pravo vreme da kažemo: Đavo se rodi – vaistinu se rodi! Evo ga!

            Dakle: meksikanska familija ode na izlet; curica dobije menstruaciju (po prvi put); ipak, kad se presvuče, traži da s baticom ode da se igraju u pećini na obližnjem brdu; vajni roditelji ih puste kako bi mogli za to vreme da se sočno taslače u kolima; deca se ne vrate, nema ih celu noć; ujutro ih dovede policija, nađeni su kako lutaju na putu – ali, avaj, dečica više nisu ista... Kao da je uš'o neki Đavo u njih...

            Pre toga, imamo prolog u kome se dve lezbijke sladostrasno izdo'vataju u spavaćoj sobi – nije baš softpornićarski žestoko kao u nedavno ovde prikazanom BLUE IS THE WARMEST COLOR ali definitivno je vrelije nego u bilo kom skorašnjem hororu.

            Taj prolog se okonča time što nekakav manijak upadne u kuću, ubije jednu od ovih i odseče joj prste, kako bi mogao da otrči na (isto ono) brdo, da tamo prospe prstiće kao neku vrstu žrtvene ponude, i da – ehm, pokara zemljino tlo, ili tako nešto.

            Dakle, početak obećava ono što i većina rivjua diže u nebesa: žestok, prljav, ekscentričan, subverzivan pristup, napadno seksualizovan. Ovo se ne odnosi samo na ono što se prikazuje u smislu golotinje i snošaja, nego i odnosa likova (npr. explicitna ispovest supruge koja mužiću u kolima priča o svom prvom /tinejdžerskom, naravno/ sexualnom iskustvu).

        I sve je to lepo i okrepljujuće i dobrodošlo u današnja jalova vremena zašećerenog, korektnog "horora" za celu porodicu. Lepo je, dok traje, tj. dok se čini da to nekuda vodi, da nešto znači, da služi nekoj poenti. Avaj, pošto film pređe polovinu, te nade postanu sve jalovije, a pred kraj budu skrhane u potpuno promašenom, besmislenom raspletu.

            Zapravo, uprkos ponekim obećavajućim momentima, već od samog početka naziru se problemi, koji do kraja postanu očigledni, transparentni i neiskupivi. Kasting je slab: roditelji jedva drže vodu (tj. otac; keva je OK) a dečica su ubi bože tupolika i nejeziva – naročito mrtvooka curica. Zar je toliko teško naći balavce koji izgledaju bar malo wicked?!

            Fotografija je ružna i sirova – bez obzira što reditelj tvrdi da je koristio iste filtere kao de Palma u KERI. Koješta: ovo izgleda kao snimano nekom običnom video kamerom, digitalno dakle, jedino sa prirodnim svetlom, preoštro, prejakih kontrasta, i premračno u zatvorenom prostoru.

            Avaj, nije to ništa u poređenju sa scenarijem: kad se deca vrate, i kad treba da krene prava stvar (mayhem!), počinje lagani sunovrat. 'Ajde što se deca ponašaju čudno – to tako i treba. Ali što ponašanje roditelja nema veze s mozgom, e, to već ne valja. Pošto provedu noć izludeli od brige, jednom kad im deca dođu u naručje, oni se uopšte ne zanimaju za to gde su bila i šta su radila. Šalju ih u školu i tako to, biznis ez južual.

Onda počnu krajnje banalne manifestacije: lupanje, treperenje svetla, jedna kratka skrnava levitacija... A ovi i dalje naklapaju: "Ma to neko pokušava da nas uplaši!" Onda se ispostavi da je devojčica možda imala sexualni odnos. Roditelji smesta po'itaju da... uh, sad već moram da pređem na SPOJLERE.

...dakle, ovi moroni posumnjaju da curicu mora da im je onodio neki sumnjivi lik čiji je kamion tatko spazio prethodnog dana blizu pećine, pa tata i mama zajedno odu kod njega da ga malo propuste kroz šake, a kad mama u njegovom kredencu nađe krvave gaćice svoje ćere – njih dvoje ga sočno zakolju i čak mu i grkljan golim prstima iščupaju u najekstremnijoj splatter sceni filma.

Ali i preko toga oni brzo i olako pređu kao i preko svega drugog: olako pređu preko misterije nestale dece, olako se odnose prema očigledno natprirodnim dešavanjima u kući, olako pređu preko krajnje sumnjivog ponašanja mamine prijateljice koja je ostala da čuva decu, olako prihvati bez ikakve istrage OGROMNU masnicu na dečkovim leđima, olako ubiju čoveka (ni krivog ni dužnog, kako posle ispadne)...

Što je najgore, iako film pokušava da bude omaž exploataciji iz 1970-ih, na tom planu deliveruje krajnje suzdržano, poludupasto, nemaštovito malo. Reditelja više zanima sex nego horor, što je, rečima legalista, "legitimno" – problem je samo što se, u krajnjem saldu i taj aspekt filma pokaže krajnje nedokuvan, nedomišljen i isprazan kao i onaj kvazi-hororični.

Je li ovo studija o (sexualnoj) represiji? Teško, budući da tata i mama pokazuju vrlo zdrav i otvoren odnos prema sexualnosti, kako svojoj, tako i svoje dece. Je li ovo dekonstrukcija savremene mexičke porodice, nekakvo otkrivanje ZLA koje tinja u njoj? Ne vidim kako i zašto i otkud – mislim, OK, ovi ljudi su kreteni, ali to je zato što ih bezveznjački scenario tera da se ponašaju onako kako se nijedan roditelj ne bi ponašao, a ne zato što oni promišljeno i dosledno oličavaju neke psihosocijalne i ne znam kakve devijacije koje bi nedužnu dečicu navele na – incest.

Sve bi bilo znatno smislenije da scenarista i reditelj nije toliko poludupasto tretirao svoj centralni koncept: brdo u čijim je pećinama nekakav entitet koji koristi ljude kao ljušture, opsedajući ih i terajući ih – na šta, tačno, i s kojim ciljem, nejasno je. Jedni mu prinose prstiće, drugi se sexaju s rođenim sestrama, treći ubijaju svoje žene... ali zašto? Just for Fun? WTF?!

Je li ta sila uopšte Đavo (hristijanski, katolički) ili nešto drevnije? Zašto TO radi to što radi? I kako, tačno? Naime, pred kraj filma vidimo da su deca sve vreme ležala mrtva na dnu pećine. Šta su onda ona "deca" koja su se "vratila" kući? Duhovi nisu. Od krvi i mesa su. Curica ide na ginekološki pregled, dakle školovani lekar je vrlo intimno pregleda i ne vidi ništa zombijsko ili ma kako drugačije čudno. Kako sad i čemu ovi duplikati od krvi i mesa? Zar to nije kontradikcija ranije priče – da ta sila OPSEDA tela? Kako sad, odjednom, pravi NOVA? I čemu uopšte oni kretenski ZOMBIJI na kraju?

Pored toga, poludupasto-zamumuljen je taj centralni greh: incest. Nejasno je da li su dečica već imala težnju ka tome (kako, zašto, otkud?) – naime, još pre nego što odu do pećine, reditelj potencira zumom njihovo držanje za ruke, što u tom uzrastu svakako nije često između bate i seke. Da li, onda, pećina/entitet zaista OPSEDA (nešto novo uvodi) ili "samo" indukuje/POJAČAVA već postojeće? Ovo je ključno pitanje za tumačenje filma.

Ovako to ostaje nedorečeno i šuplje: šta je ovde došlo sa strane a šta je poniklo iznutra? Film ne nudi čak ni nagoveštaj toga, i posle čitavog niza scena apsurdnog, nemotivisanog ponašanja likova, i kretenskih "horor" scena koje su toliko cheesy da je to da se čovek RASPLAČE a ne NAJEŽI – to se sve surva u napadno moronskom završetku...

Time, eto, dobismo još jednu u nizu overhyped budalaština koje easy-pleasy američki žanrovski "kritičari" dižu u nebesa, a koja je zapravo (ako ćemo strogo, ghoulovski) tek poludupasta, at best. Šteta. Ovo je imalo ozbiljne potencijale; i taj reditelj, Boljano (koji je napravio ovde na blogu već hvaljeni horor-triler PENUMBRA – svakako bolji film od ovoga) i ovde pokazuje tragove obećanja, ali budući da mu je ovo već maltene deseti ili tu negde film, a on je i dalje dečko koji obećava, to već počinje da zabrinjava. Očito da on ima nešto štofa, i pratićemo ga i nadalje, ali za sada on i dalje luta i od tog štofa nikako da skroji nešto skroz-naskroz pristojno, nego uvek negde zabrlja, omane, miskalkuliše i ostavi gledaoca (barem onog probirljivijeg) – jedva nadraženim, pretežno nezadovoljenim. Tako i ovo – može da prođe za Božić, jer ipak ima tu negde nekog đavla, ali ako očekujete horor masterpis – dobićete ga, Đavola!