HIGH-RISE by J. G. Ballard

  

            Ako živite u Beogradu ili Novom Sadu, to znači da ste imali priviligiju da se u vašem velegradu dešava festival/revija novih engleskih filmova pod nazivom „Films and Chips“. U okviru nje u nedlju je prikazan film HIGH-RISE, u režiji Bena Vitlija (kill list, a field in england...), prema romanu Dž. G. Balarda. 

            Stanovnici palanki i zaselaka Srbije ovaj film će, verovatno, pogledati kad bude procurio na net (ne, u ovom trenu ga tamo još nema!) – osim ako se neko nije zeznuo pa ga kupio za prikazivanje u ovo malo preostalih multipleksa? U svakom slučaju, dok čekamo film – za koji verujem da je vrlo dobar, a pretežno povoljne kritike me učvršćuju u veri da će zaraditi bar jaku trojku – evo mog osvrta na roman na kojem je zasnovan.

            High-rise (1975) je četvrti deo nezvanične tetralogije, čija prethodna tri dela čine romani The Atrocity Exhibition (1970), Crash (1973) i Concrete Island (1974).  Od ova četiri, samo je (odlični, Kronengberg-ekranizovani) SUDAR do sada objavljen na srpskom. Sva četiri romana bave se urbanom kataklizmom – ali ne u doslovnom, spoljnom smislu katastrofe, poput onih koje je istraživao u ranijim romanima (poplava, suša i kristalizacija), o kojima sam pisao u eseju “Propast sveta nije šteta: Motiv katastrofe u romanima Dž.G. Balarda” (prvo objavljen u zborniku Naš svet, drugi svetovi. Antropologija, naučna fantastika i kulturni identiteti, a kasnije u prvom broju almanaha Književna fantastika).  

            Ne, u ovoj tetralogiji Balard se bavi unutarnjom, psihopokalipsom u kojoj gradovi, putevi, građevine i ostala infrastruktura civilizacije ostaju netaknuti – ali okrnjena biva psiha njenih nekadašnjih tvoraca a sada robova i, u neku ruku, žrtava. Jer, ovog puta čovek nije na udaru Mame Prirode (kao u potopljenom, osušenom, kristalizovanom svetu), već svoje sopstvene (protiv)prirode, odnosno istih onih tekovina kojima se izdigao iznad prirode i izdvojio od svih životinja – samo da bi se još glasnije strmeknuo nazad, u kaljugu atavizama – ili u nove, još čudnije mutirane protivprirode.

Ukratko, ako bi se ovi romani uopšte mogli nazvati (post)apokaliptičnim, mora se naglasiti da kroz njihovu (metaforičku) pustoš ne tumaraju čiravi, grbavi mutanti sa po tri ruke i šest očiju – već psiho-mutanti, (post)ljudi post-humanog doba čiji su psihologija i motivacija i nagoni značajno pomereni (unapred? unazad?) u odnosu na naše, pa su stoga „začudni“, istovremeno prepoznatljivi i tuđi (otuđeni). To, takođe, znači da Balardov SF nije akcioni, već intelektualni – što je, ponekad, mač sa dve oštrice i otuđujući faktor za prosečnog čitaoca SF-a i njegova očekivanja od ovog žanra.

The Atrocity Exhibition je u tom pogledu najekstremniji, najavangardniji, najeksperimentalniji, kao gotovo nenarativni kolaž psiho-tehno-ludila visokocivilizovanog divljaka, homo sapiensa. Crash je neznatno konvencionalniji (relativno govoreći), utoliko što ima dosledniji tretman likova i zapleta. Concrete Island još nisam stigao da pročitam (hoću, uskoro!), ali i bez njega uviđam patern sve većeg odmaka od eksperimentalnog i sve većeg približavanja (za Balardov pojam) konvencionalnom pripovedanju, što kulminaciju (u toj fazi njegove karijere) ima u romanu High-rise.

  Neboder, ukratko, govori o tome kako jedna nova zgradurina od 40 spratova, nabudžena luksuznim stanovima za višu srednju klasu postaje poprište devolucije, kada njeni stanovnici, visokoobrazovani i dobro plaćeni profesionalci (zubari, tehničari, TV novinari, glumci, profesori, doktori...) naprasno počnu da, pod uticajem tog obezljuđujućeg okruženja, „mutiraju“ u bande siledžija, troglodita, incestuoznih kanibala... Slom se dešava polagano i naizgled neprimetno, kroz „sitna“ koškanja, čarke i incidente, ali jednom kad taj mikrokosmos prsne, to krene da puca po svim šavovima i raspada se na sastavne delove, kao da je od lego kocaka.

Osnovna draž romana sastoji se upravo u detaljisanju tog sloma, te propasti civilizacije i svega kulturnog, humanog – u nadrealističkoj jukstapoziciji sterilne arhitekture i prljavštine (smeća, izmeta, leševa...), u kontrastu između onog što bi trebalo da bude (Red) i onoga što biva (Haos). Dve godine pre zvanične pojave panka, Balard opisuje ANARCHY IN THE UK – za početak skromno, ograničeno samo na jednu zgradu, mada...

            Teško je odoleti draži tih set-pisova i prizora koje Balard ledeno beleži: bazen natrpan plutajućim smećem i leševima životinja, zagrađeno stepenište, pokvareni liftovi, bande do-juče-kulturnih koje upadaju u stanove, pljačkaju i siluju, grafiti na novim zidovima koji se ubrzo svode na nivo pećinskih crteža... Lepo je Kronenberg priznao koliko je ushićujuće i oslobađajuće, katarzično bilo snimati prizore kada čitava jedna moderna stambena zgrada poludi i pretvori se u poprište orgijanja sex-zombija u filmu SHIVERS: to je toliko slatko bilo da je morao i sâm da se pridruži rulji i bar načas pošizi.

Zeznuta je bila ta 1975. za Pakao Modernističke Arhitekture Koji Ljude Pretvara u Zveri: u isto vreme, u Kanadi, sex-zombiji vršljaju višespratnicom, u Engleskoj, kod Balarda, trogloditi haraju neboderom, a u Srbiji (!!!), otuđeni urbaniti truju sebe i jedni druge u kompleksu zgradurina na Novom Beogradu, u Gilićevoj KIČMI. Slučajnost? Ne bih rekao!

Takođe, lepo je primetio i Robin Vud (kritičar i teoretičar čuven po tome što je bio veoma pametan, uz jednu ogradu: ama baš uopšte nije razumeo Kronenberga!), samo par ljeta nakon ove Godine Urbanog Pakla, da je film kao što je Predskazanje (The Omen, 1976) mogao da nastane samo u civilizaciji koja (nesvesno) osuđuje samu sebe i naslađuje se mogućnošću sopstvene propasti. E, to je ista civilizacija o kojoj Balard u tom trenutku piše (a Kronenberg snima).

Negde u sebi, da li u svesti ili u podsvesti, osećamo ili znamo (kako ko, od slučaja do slučaja) koliko smo zasrali svet koji smo sebi stvorili, u kakvu smo zamku upali, koliko je sve ovo oko nas pogrešno, neljudsko, grozno i glupo, nedostojno kvazi-sapiensa kakvim sebe smatramo... koliko nas žulja ova uštirkana košulja i koliko nas guši ova stegnuta kravata koju smo sami sebi vezali oko guše – a posle nam kriv Đavo!

Otud i katarza u haosu, u anarhiji, u eksplozijama ultranasilja, u rušenju i rusvaju, otud naslada u svim tim (post)apokaliptičnim scenarijima – od filmova preko stripova do video-igrica smeštenih u ruševine sveta koji dubinski više ne osećamo svojim. Mmmm... ispucali asfalt... srušeni mostovi... nadvožnjaci koji ne vode nikuda... pusta parkirališta obrasla travom... prazni šoping-molovi... hrpe leševa... odsustvo rulje, gužve, galame... tišina... mir... napokon, mir...

E, sad – što se tiče Balardovog romana, moram reći da je on efektniji na nivou zasebnog drveća negoli čitave šume. Scene haosa i progresivnog ludila su divno osmišljene i opisane. Emocija je prava. Ugođaj je zastrašujuće leden, jeziviji od mnogih nominalno horor romana. ALI... ta priča ipak ne štima.

Pre svega, na elementarnom nivou, u pogledu zapleta, roman zahteva preterane doze suspenzije neverice, i to višestruko: i po pitanju brzine s kojom se nedavno useljena zgrada pretvori u poprište divljanja pećinskog čoveka (još nisu ni razgazili nove stanove, a ovi ih već, kao, zatrovali i izludeli!), a još više po pitanju toga koliko dugo to vanredno stanje traje (tri meseca!) a da spoljašnji svet ne nanjuši da nešto (i doslovno) SMRDI u toj zgradurini. Koja, pritom, nije ni na koji način izolovana: odmah do nje su još dve stambene zgrade. I niko, ni komšije, ni poštari, ni inkasanti, ni trgovački putnici, ni posetioci – prijatelji i rodbina HILJADA stanara te zgrade – niko da dođe, da uđe, da vidi, da se zapita, začudi, prijavi...

Jasno, Balard nikad nije bio pisac konvencionalnog realizma – niko ne očekuje da se, recimo, SUDAR razlaže na realističku psihoseksualnu verovatnoću javljanja i širenja jedne takve patologije vezane za „seksualnost“ automobilskih sudara – taj roman je jasna metafora o sudaru mesa i metala, tela i tehnologije. ALI, stvar je u sledećem: u svojim drugim romanima, Balard je umeo da stvori SVET u kojem je opisana patologija, ili mutacija, bila prirodna, čak logična, normalna. Bilo da je u pitanju nekrofilni svet užurbanih isprepletenih auto-strada ili neobjašnjeni kristalni svet, uvek je to unutarnje konzistentna i ubedljiva pozadina, odnosno ambijent za opisana dešavanja.

Moj problem sa prihvatanjem Nebodera jeste u tome što se on ne dešava ni u kakvom izmenjenom, mutiranom svetu: opisana dešavanja odigravaju se u svima nama dobro znanom, nepomerenom, istorijski fiksiranom svetu sredine 1970-ih. Način na koji se zgradurina izoluje (ne fizički nego mentalno) od ostatka sveta, i dužina koliko to potraje bez ikakve interakcije odnosno intruzije spoljašnjeg sveta, deluju krajnje veštački, usiljeno, neubedljivo. U redu je da orgija krvavih parazita u SHIVERSU potraje 24 časa, neprimećena od strane makrokosmosa, pre nego što se sex-zombiji zapute u grad. Ali da se ova razmera haosa, kao u HAJRAJSU, dešava u jednoj stambenoj zgradi – i to ne u getu, ne na periferiji, među nekom sirotinjom, izbeglicama, crncima, nekim društvenim otpadom koji niko ne nadzire, nego u elitnoj zgradi u dobrom, novoizgrađenom delu grada – i da to potraje puna tri meseca, previše je.

Pored toga, usiljena je i deoba zgrade na tri sloja: niža klasa (do oko 24. sprata), srednja klasa (ovi iznad), i najviša klasa (zadnjih par spratova). Ili, ako hoćete, pomalo jeftina, prozirna simbolika tri glavna lika: Richard Wilder (id); Dr Robert Laing (ego) i Anthony Royal (super-ego). How convenient! Suviše je to programski namešteno, sa suviše transparentnim tezama i simbolikom, a bez dovoljno duboke poente i smisla iza svega toga.

Zato je i moj utisak o ovoj knjizi polovičan: rupe u zapletu, i rupe u idejama, smetali su mi suviše a da bih se neometano prepustio priči, bez obzira na sporadične užitke u Balardovoj suzdržanoj, ali često moćno slikovitoj i aluzivnoj rečenici – i u klinički nemilosrdnom razaranju stvorenog mikrokosmosa koje podseća na dečaka koji minuciozno, patološki proračunato razgrađuje svoju farmu mrava.

Verujem da se poneki nedostaci ovakve storije mogu ili ukloniti ili veštije zabašuriti u filmu koji, kao kraći a intenzivniji medij, dopušta manje vremena za razmišljanje, i može lakše da nas bombarduje slikama i utiscima i emocijama i kroz njih (a ne kroz jezik) prenese nešto što izgleda pametnije... Videćemo, prvom prilikom.

Ako ga je neko od čitalaca bloga pogledao u Bg ili NS, neka javi ovde svoje impresije.

Šta se krčka u Ghoulovoj horor kuhinji

  

            Danas nam je blogu rođendan: i to tačno sedmi po redu! Jeste – verovali ili ne, ovaj blog postoji u kibersvetu već punih 7 godina, sa novim postovima na svaka 2-3 dana. Pa gde to ima? Ko je to još napravio? Ko je to još toliko izdržao?

            Naravno, nije svaki zlatan: neki su pisani nabrzinu, uglavnom onda kad ni povod nije naročito vredan dublje priče, kad nije inspirativan a opet po nečemu zaslužuje da se pomene, ali ima i onih drugih – tako bar kažu.

U svakom slučaju, statistika je jasna: od prošlog rođendana pa do danas, za godinu dana, na ovom blogu objavio sam ukupno 152 nova članka – u proseku, novi na svaka 2,5 dana! Rivjui i kritike, knjige i filmovi i stripovi, liste, vesti, najave, izveštaji, foto-ekskluzive, putopisi i šta sve ne...

Kao što možete videti na ovom grafikonu (statistiku radi Gugl a ne Gul, da budemo jasni!), KULT je stabilan, ima svoju stalnu bazu i redovnu posetu od 500-ak hitova dnevno, i to je trend koji, uz male varijacije, traje tokom čitave 2015. godine.

 

Ali, da se ne ponavljam više: mrzim da to činim, pa makar i na „rođendan“ bloga; nemam bogzna šta da dodam onome što sam recimo kazao ovim povodom prošle godine, ili prethodnih godina: dokle god vidim da ima čitalaca, dok ima feedbacka, dok osećam povratnu spregu za ono što radim, biće i bloga.

Sad, da li ću održati isti tempo sa novim postom na svaka 2,5 dana, to ne mogu da obećam: zavisiće, pored ostalog, i od drugih horor aktivnosti koje me čekaju. Ipak, nemojte zaboraviti da ja nisam primarno „bloger“ (iako neki, kad hoće da budu posprdni i prezrivi, vole da mi prilepe tu etiketu; a ja na to kažem: „Koješta!“ i dodajem: „Ponosan sam na ovaj blog i ono što sam njime postigao i na čitaoce koje sam privukao ili kreirao i na pomak koji sam njime načinio.“). Blog je kolateralna radnja u odnosu na moje primarne vokacije pisca, kritičara, prevodioca, a odnedavno i priređivača.

Zato, umesto daljeg smaranja statistikama i tabelama i brojkama i tapšanja samog sebe po ramenima, evo ukratko šta se, tokom ove godine, može očekivati od mojih horor aktivnosti, a što je u ovom trenutku za obznanu.

Najvažnije i najkrupnije projekte spremam, već par godina unazad, u okviru izdavačke kuće „Orfelin“, koja je objavila moju POETIKU HORORA i zatim pokrenula edicije „Poetika strave“ (strani horor klasici) i „Gluvo doba“ (domaći mrakovi) koje uređujem.

Edicija „Poetika strave“ će i ove godine objaviti tri remek-dela vrhunske horor književnosti (dve zbirke i jedan roman), ali ovog puta će u pitanju biti nešto svežiji autori, iz druge polovine 20. veka.

Mogu da najavim da ćemo objaviti zbirku priča Roberta Ejkmana COLD HAND IN MINE, što će biti prvo objavljivanje ovog genijalnog pisca na srpskom. O njemu sam već pisao u POETICI HORORA, pa čak nešto malo i na blogu.

Pri kraju su pregovori za drugu knjigu ove edicije, a ne očekujem probleme ni sa trećom, ali ipak, kako ne bismo nešto uročili, ostale autore/naslove obznaniću kad ugovori budu potpisani. Verujte da su u pitanju prvorazredne stvari koje vredi čekati, i ne zapitkujte me pre vremena: čim budem mogao, najaviću i ove knjige.

Takođe, u planu za ovu godinu imamo najmanje dve knjige iz edicije „Gluvo doba“, ali i one su tek u fazi razmatranja/izrade, pa ne mogu u ovom trenu da kažem ništa više od toga da je jedna zbirka priča a druga je roman.

Sa „Orfelinom“ spremam i dve ambiciozne, velike knjige, obima otprilike kao POETIKA HORORA. Zbog njihovog opsega neophodna je pomoć državnih institucija i fondova kojima je posao da pomažu izdavaštvo; izlazak ove dve knjige zavisi od toga da li će dobiti pomoć na gradskom, pokrajinskom i republičkom konkursu za podršku izdanjima od kapitalne vrednosti.

Jednu od njih ipak mogu da najavim: u pitanju je opsežna, bogato i ekskluzivno ilustrovana monografija o Đorđu Kadijeviću pod naslovom VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU. To je knjiga mojih razgovora s ovim velikim rediteljem, umetnikom i misliocem koji je pre mesec dana dobio Nagradu za životno delo od Udruženja Filmskih Umetnika Srbije. Ako ova knjiga ne dobije potrebnu podršku od Ministarstva kulture i drugih srodnih institucija, onda ne znam ko će i šta će je dobiti! Ali, ovo je nenormalna zemlja i nenormalnost treba očekivati, a normalnosti se čuditi!

Drugu veliku knjigu radije ne bih da uročim; ako država da pare, biće je; ako ne, onda verovatno neće, bar ne ove godine. Mogu samo da kažem da ima veze sa filmom fantastike i horora u širem smislu.

„Orfelin“ će tokom ove godine, verovatno pred Sajam knjiga, mojom zaslugom objaviti i knjigu proze Đorđa Kadijevića pod naslovom BOŽJA VOLJA. U pitanju je knjiga koja se može nazvati i zbirkom kratkih priča, ali i romanom, jer su priče povezane istim likovima, ambijentom i vremenom (Beograd i okolina, pred kraj II svetskog rata). To je mračna, prodorna, opora proza koja će naročito prijati onima koji vole Kadijevićev film PRAZNIK (po meni, najbolji njegov). Videćemo još da li će ova knjiga izaći u okviru edicije „Gluvo doba“ ili izvan nje, pošto ta proza, iako vrlo mračna, ipak ne spada u horor, ali knjiga će svakako izaći.

Uzgred, kad sam već kod „Orfelina“, samo da najavim da dugočekana treća knjiga o Domu g-đe Peregrin za čudnovatu decu, pod naslovom BIBLIOTEKA DUŠA, izlazi iz štampe krajem januara. To je odlična young adult dark-fantasy-horror knjiga, savršena za uvođenje mlađih i tinejdžerskih čitalaca u okrilje horora; počeo sam da čitam prvu knjigu i ovo zapravo uopšte nije tako blago i mlako kako sam mislio: može da se čita kao vrlo dobar, efektan moderan horor!

Tokom ove godine, takođe, „Makondo“ će objaviti Lavkraftov kratki roman DREAMQUEST OF UNKNOWN KADATH, u mom prevodu i sa mojim anotacijama, prilozima i pogovorom, kao i sa originalnim ilustracijama jednog domaćeg umetnika. Čuvajte se skrnavog, traljavog, jevtinog i ružnog izdanja, i sačekajte ovo novo, lepo, pristojno i tvrdo povezano!

Što se moje proze tiče – ne smem ništa da najavljujem: imam jednu zbirku priča spremnu, ali ne znam da li će izaći ove godine; NAŽIVO, III izdanje, je takođe nešto što će se desiti, pre ili kasnije – da li baš ove godine, videćemo; a po glavi mi se mota i novela (ili kratki roman?) koju ću možda vrlo brzo napisati; ako ne budem prezauzet drugim stvarima, možda se (letos?) najzad bacim na moj dugo spremani roman PROKLETIJE... ali, o tom potom.

U pripremi je temat jednog domaćeg akademskog časopisa posvećen hororu: u njemu će izaći moj rad „Tri paradigme horora“. To izlazi na proleće.

Zbornik posvećen KRVI nije izašao prošle godine jer naše vajno Ministarstvo obrazovanja i nauke nije dalo obećane pare; valjda će dati ove godine, pa da to najzad objave – jer unutra je i moj esej o „Poetici splatera“.

I dalje pišem za najbolji svetski horor magazin, RUE MORGUE – prošle godine sam u njemu priredio čak dva temata; sad intenzivno smišljam nove megalomanije, paralelno sa redovnim prikazima knjiga i ponekog filma.

Niški filmski časopis FILAŽ je pukao, bar što se mene tiče; u uslovima u kojima nema podrške ni od države ni od matične institucije (NKC) koja samo što nije u čabru, nemoguće je to raditi kako priliči; ja svakako nemam nameru da cedim suvu drenovinu i jašem na vetrenjače. Ako ovakav časopis nikome ne treba i niko neće da ga podrži, neću silom da ga održavam u veštačkom, ionako kilavom „životu“.

Sa slovenačkim EKRANOM i dalje sarađujem; videćemo još o čemu ću pisati ove godine.

I dalje pišem za DILAN DOG knjige „Veselog četvrtka“ – prošle godine nisu objavili nijednu; ove, valjda, hoće, barem dve?

Što se tiče mog posla – POSLA NEĆE BITI. Tako barem izgleda. Bilo je, ranije, nekih obećanja, po principu „ludom radovanje“, ali od mog skorog povratka u okrilje akademskog života i nastave, po svemu sudeći, nema ništa; ostajem na Birou; ostajem andergraund, slobodan, nezavistan i nezaposlen.

Dokle? Čuće se!

Eto, to je manje-više sve što vam u ovom trenu mogu najaviti; biće sigurno još knjiga, radova, eseja i prevoda, ali i ovo što sam za sada otkrio – malo li je?

Stay tuned!

ZLATNI GHOUL: Horor nagrade za 2015. godinu

            Danas, 19. januara, rođendan je oca modernog horora, E. A. Poa. Zastanimo, načas, da se poklonimo besmrtnim senima ovog genija.

            Takođe, danas Srbi slave praznik koji se u narodu zove „Bogojavljenje“, zbog toga što se tada na ovom svetu javio Bog Otac Strave i Užasa Lično. Ovaj praznik proslavlja se kuvanjem i jedenjem pihtija, što je očigledan omaž Pou, čiji se nesrećni g. Valdemar na kraju legendarne priče „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ pretvara u gomilu pihtijaste mase.

            E, u skladu sa svim tim, danas je takođe dan kada se na ovom blogu tradicionalno dodeljuju godišnje nagrade za najbolje stvari u hororu koje su izašle tokom prethodne godine. (Uzgred, dobitnike iz prethodnih godina imate OVDE.)

            A sada, pošto je zasedala Akademija za Horor na čelu sa Dr Dejanom Ognjanovićem, i jednoglasno odabrala dobitnike zlatnih statueta, da vidimo ko se ove godine zakitio:

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI HOROR

GOODNIGHT, MOMMY (Ich seh ich seh)

ZLATNI GHOUL

ZA NAJJEZIVIJI HOROR

IT FOLLOWS

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBRUTALNIJI HOROR

BASKIN

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI ARTY HOROR

GERMAN ANGST

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJU HOROR EKSPLOATACIJU

Wyrmwood: Road of the Dead

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI CREATURE FEATURE

SPRING

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI FOUND FOOTAGE

CREEP

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJU HOROR KOMEDIJU

THE EDITOR

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI HOROR DOKUMENTARAC

THE NIGHTMARE

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI DOKUMENTARAC O HORORU

Dark Star: HR Gigers Welt

ZLATNI GHOUL

ZA LAVKRAFTOVSKE ZASLUGE

---niko---

ZLATNI GHOUL

ZA NAJHORORIČNIJI NEHOROR

THE BOY

ZLATNI GHOUL

ZA SRPSKI DOPRINOS HORORU

---niko---

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJU REŽIJU

Brian O'Malley

LET US PREY

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI SCENARIO

Joshua John Miller, M.A. Fortin

THE FINAL GIRLS

ZLATNI GHOUL

ZA GLAVNU MUŠKU ULOGU

Liam Cunningham

LET US PREY

ZLATNI GHOUL

ZA GLAVNU ŽENSKU ULOGU

Malin Akerman

THE FINAL GIRLS

ZLATNI GHOUL

ZA MUZIKU

Rich Vreeland (as Disasterpeace)

IT FOLLOWS

ZLATNI GHOUL

ZA KAMERU

Martin Gschlacht

GOODNIGHT, MOMMY (Ich seh ich seh)

ZLATNI GHOUL

ZA EFEKTE MASKE

Gavin Kyle and Zebulon Tilden

Wyrmwood: Road of the Dead

ZLATNI GHOUL

ZA SCENOGRAFIJU

Thomas E. Sanders, Brandt Gordon

CRIMSON PEAK

ZLATNI GHOUL

ZA MUŠKU SPOREDNU ULOGU

Keir Gilchrist

IT FOLLOWS

ZLATNI GHOUL

ZA ŽENSKU SPOREDNU ULOGU

Jessica Chastain

CRIMSON PEAK

ZLATNI GHOUL

ZA DEBI-REDITELJA KOJI OBEĆAVA

Jonas Govaerts

CUB

ZLATNI GHOUL

ZA SRPSKU HOROR KNJIGU GODINE

(PROZA)

---niko---

ZLATNI GHOUL

ZA SRPSKU HOROR KNJIGU GODINE

(TEORIJA)

---niko---

ZLATNI GHOUL

ZA SRPSKU HOROR KNJIGU GODINE

(NESVRSTANO)

Kako se plaše deca 

Tamara Lujak

ZLATNI GHOUL

ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE

(PROZA)

The Sea of Blood

Reggie Oliver

ZLATNI GHOUL

ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE

(TEORIJA)

Killing for Culture

David Kerekes, David Slater

ZLATNI GHOUL

ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE

(NESVRSTANO)

The Art of Horror

Stephen Jones (ed.)

 * * *  

Podsećam, Zlatni Ghoulovi za postignuća izvan horora dodeljuju se na jedan drugi rođendan (moj!) - dakle, 30.01. biće obznanjeni najbolji nehorori.

Pre toga, slede osvrti na zakićene a na blogu do sad nerivjuisane horore, kao i lista naj-horora 2015. Neki dobri sa nje prosto nisu uspeli da dobiju Zghoula. Koji? Čuće se!