Moj esej o poetici horora u časopisu Vastarien!

 

Veoma sam ponosan na činjenicu da sam ponovo deo jednog od najboljih današnjih književnih časopisa koji se bavi hororom. Eno me opet u ligotijevsko-mračnjačkom, modern-weirdovskom, itekako zapaženom i s pravom hvaljenom Vastarienu, časopisu koji je vrlo brzo stekao ozbiljan renome, i odakle su priče i eseji već bili nominovani za najveće žanrovske nagrade, a poneki su ih i dobili.  

Konkretno, u najnovijem broju (Vastarien Vol. 4, Issue 2; Fall 2021), koji je iz štampe izašao pre desetak dana, objavljen je moj stručni rad pod naslovom „The Three Paradigms of Horror“.

            Da podsetim, redovnim čitaocima ovog bloga ja sam na ovu izuzetno vrednu publikaciju skrenuo pažnju još od njenog prvog broja, u julu 2018. i to OVDE. U tom broju bio sam prisutan kroz dva artworka (crteža) koja su mi tada objavili.  

A to nije sve: nešto kasnije, krajem 2019. u Vastarienu je izašao moj opširan intervju sa Tedom Klajnom, jednim od najboljih živih pisaca horora (proverite genijalnu zbirku MRAČNI BOGOVI kod Orfelina!). Taj se intervju toliko dopao Klajnu da je rešio da ga potom uvrsti u svoju nedavno vaskrsnutu zbirku (zadugo rasprodatu i nedostupnu) REASSURING TALES (dopunjeno izdanje izašlo je pre manje od mesec dana). Evo moje najave sadržaja i izgleda tog broja časopisa OVDE.

A sada, kao kruna moje dosadašnje saradnje s Vastarienom, kažem, evo i mog poprilično obimnog eseja o „Tri paradigme horora“ (zauzima 20 strana u časopisu), kojeg su zainteresovani čitaoci na srpskom već mogli pročitati. Oni koji još nisu, mogu još uvek taj rad čitati –dakle, na srpskom– OVDE.

Ali možete ga čitati i na engleskom: realno, ja sam taj tekst izvorno i pisao na engleskom za jedan zbornik koji se na kraju nije desio. Srećom desio se Vastarien. A u najnovijem Vastarienu imate i još obilje zanimljive crne moderne proze i mračnih razmišljanja. Štampana verzija će koštati neku sumu da dođe iz Amerike, ali e-verziju možete kupiti doslovno za „onoliko koliko mislite da vredi“ (ako imate Pejpal)!

Evo sadržaja:

 

Vastarien Vol. 4, Issue 2

– Contents

 

Another double issue! Cover art by Anna Trueman and over 300 pages of all new stories, articles, lyric essays, poetry, hybrid pieces and visual art. Contributors include Hailey Piper, Carson Winter, Stephanie M. Wytovich, Greg Sisco, Joanna Parypinski, Dejan Ognjanović, Christi Nogle, Kurt Fawver, Ivy Grimes, Clint Smith, and many more!

 

Vastarien Column: Tenebrous Ramblings
Romana Lockwood

 

The Unpleasant State of Beginning
Hailey Piper

 

Matsuri
Michael Uhall

 

The Mushroom Men
Carson Winter

 

Heartstrings
Philippa Evans

 

Sculpting
Mari Ness

 

She Ain’t Stoppin’
Christi Nogle

 

Fold
Gwen C. Katz

 

Night Mare
Stephanie M. Wytovich

 

On Borrowed Time
Greg Sisco

 

Voyeur
Tori Fredrick

 

Everything Will Be Okay
John Claude Smith

 

The Bloody Story of his Canvas: A Reading of “The Lost Art of Twilight”
George Prekas

 

How to Send the Dead (Assuming You’ve Cremated Them Against Their Dying Wish)
Juleigh Howard-Hobson

 

Sometimes It’s Just Like Hiding
Georgia Cook

 

Down the Dark Hallway: An Essay on P.T.
Sean M. Thompson

 

A Walkthrough of Route X: Video Games and the Postmodern Gothic
Joanna Parypinski

 

Thy Structures Rear’d in Blood
Rhonda Eikamp

 

Vulture Eyes
Christa Carmen

 

Revenge and Envy Are Very Small Things: Cosmic Inconsequentialism in S. P.
Miskowski’s Skillute Cycle
S. L. Edwards

 

The Accursed Manor of the Mirrorlands
LC von Hessen

 

Anthropophagus
Sara Tantlinger

 

The Collected Poems of James Zjarek, Transgressor
Perry Ruhland

 

The Shining Path
Paul L. Bates

 

Lullaby
Jenny Darmody

 

Lonely Wordless Ghosts
Mari Ness

 

Red Knots Tightening
Emer O’Hanlon

 

The Three Paradigms of Horror
Dejan Ognjanović

 

The Gyrification of Violence
Clint Smith

 

The Food Fellow
Ivy Grimes

 

This Story Will Kill You
Kurt Fawver

 

            Gde i kako naručiti? Šta ima u ranijim brojevima? Evo, sve lepo piše ovde:

https://grimscribepress.com/issues/

 

            P.S. A ako već naručujete od ovog izdavača (Grimscribe Press), preporučujem da obratite pažnju i na njihove zbirke priča koje su objavljivali: to je sve, po mom sudu, vrh savremene horor proze! Za zbirku Džeme Fajls moje hvalospeve već ste čitali letos u Rue Morgue magazinu, a i ove ostale knjige su im odlične.

 

            P.P.S. A kad smo već kod inostranih radnji, evo uzgred da pomenem da je nedavno u Poljskoj odbranjen doktorat na temu srpske i hrvatske fantastike u kojem se i ja nešto malo pominjem.

 

Uniwersytet Jagielloński

Wydział Filologiczny

Aleksandra Wojtaszek

GEOGRAFIE WYOBRAŻONE. CHORWACKA I SERBSKA PROZA FANTASTYCZNA

LAT DZIEWIĘĆDZIESIĄTYCH WOBEC RZECZYWISTOŚCI

Rozprawa doktorska
przygotowana pod kierunkiem
dr hab. Sylwii Nowak-Bajcar, prof. UJ

Kraków 2020

 

Imagined Geographies. 1990s Croatian and Serbian Fantasy Fiction vs. Reality

 

In the following PhD thesis I analyse and interpret Serbian and Croatian fantasy literature from the 1990s from the perspective of geopoetics. I examine the links between these works and space and, in consequence, the non-literary reality. I am interested in a particular kind of writing situated outside of mainstream literature and includes genres such as science fiction, fantasy fiction and horror, sometimes referred to as “genre fantasy” [fantastyka gatunkowa]. In the 1990s, there were significant modifications of Serbian and Croatian fantasy paradigm, manifested primarily in the emergence of previously absent themes related to locality and space. An important modification of this trend in the indicated period is also genre hybridization of literary works, which implies the need to analyse them from the perspective of genology. The contemplation of imagined literary geographies and transformations of genological templates in selected works invite questions regarding this writings’ relationship with the key issues of modernity and defining its subversive or conciliatory character in  relation to the then dominant ideologies, and therefore a reflection on the meanings of this genres of fantasy.

 

Ceo rad možete naći onlajn, pa i čitati ga ako znate poljski, ili ga Gugl-prevoditi ako ste baš fanatik – OVDE.

 

            Pošto je tema pre svega fantastika i SF, a ne horor, a budući da pokriva samo vremenski okvir 1990-ih, kad ja ništa od proze nisam objavljivao, mene pominje usput, na par mesta. Npr.

 

Już po 2000 roku fantastyką grozy z naukowej, ale także krytycznoliterackiej i filmoznawczej perspektywy zajął się Dejan Ognjanović, autor m.in. książek o horrorze w filmie: U brdima, horori: srpski film strave (2007) i Studija strave: eseji o horor žanru (2008). Ognjanović jako pierwszy w Serbii, a prawdopodobnie także w regionie, obronił doktorat w zakresie poetyki horroru i jest obecnie uważany za jednego z czołowych znawców tego gatunku na obszarze byłej Jugosławii. Z perspektywy literaturoznawczej najistotniejsza jest jego książka Poetika horora (2014)…

 

(Već posle 2000. Dejan Ognjanović je autor, između ostalog, knjiga o hororu na filmu: U brdima, horori: srpski film strave (2007) i Studija strave: eseji o horor žanru (2008). Ognjanović je prvi u Srbiji, a verovatno i u regionu, odbranio doktorat iz horor poetike, a danas se smatra jednim od vodećih stručnjaka za ovaj žanr u bivšoj Jugoslaviji. Iz perspektive nauke o književnosti, najznačajnija je njegova knjiga Poetika horora (2014)…)

 

 

W latach dziewięćdziesiątych opowiadania spod znaku fantastyki grozy tworzył także Ivan Nešić (ur. 1964), natomiast po 2000 roku do grona pisarzy horrorów dołączyli m.in. Dejan Ognjanović (ur. 1973), zajmujący się gatunkiem również od strony teoretycznej, Pavle Zelić (ur. 1979), Marko Pišev (ur. 1984) czy Jovan Ristić (ur. 1973).

 

(Devedesetih godina horor priče pisao je i Ivan Nešić (rođen 1964), dok su se grupi horor pisaca nakon 2000. pridružili, između ostalih, i Dejan Ognjanović (rođen 1973), koji se žanrom bavi i sa teorijske tačke gledišta, Pavle Zelić (rođen 1979), Marko Pišev (rođen 1984) i Jovan Ristić (rođen 1973).)

  

Dimitrije Vojnov piše o PROKLETIJAMA

            Jedan od problema domaće žanrovske književnosti jeste njena izolovanost, autističnost, incestuoznost. Ukratko, nepostojanje ozbiljne, stručne a objektivne kritike. Sva „kritika“ se svodi na drugarsko-rođačko-ortačke napise, tj. hvalospeve po principu „ja tebi serdare, ti meni vojvodo“.

            U tom kontekstu, retko ozbiljna vrsta priznanja jeste kada dobijete pozitivnu kritiku od strane osobe s kojom niste ni u ortačkim niti u bilo kakvim drugim odnosima. U ovom slučaju, pohvale dolaze od Dimitrija Vojnova, osobe s kojom sam u javnosti, tj. u kiberprostoru, razmenio grdne nepovoljne epitete, kako o liku tako i o delu. Uostalom, na ovom blogu možete naći pretežno nepovoljne prikaze filmova rađenim prema njegovim scenarijima (ŠIŠANJE, BUBICE, ANĐELI 3…); kažem „pretežno“, jer sam u EDERLEZIJU ponešto i pohvalio.

            Ukratko rečeno, filmski kritičar, dramaturg i scenarista Dimitrije Vojnov je napisao vrlo povoljan prikaz mog novog romana, PROKLETIJE, i objavio ga tamo gde biste to mogli i svi vi, dragi moji čitaoci i podržavaoci koji to do sada još niste – na sajtu Gudrids.

            Njegova pozitivna reakcija na PROKLETIJE ne treba da čudi, jer Vojnov je oduvek bio jedan od najposvećenijih poštovalaca mog prvog romana, NAŽIVO, o kojem je, povodom njegovog 3. izdanja, napisao:

 

„Još uvek imam vrlo snažna sećanja na čitanje romana Naživo. Pamtim utisak kako je to bio roman koji je pokretao na neprestano čitanje, kao najzavodljiviji bestseler, a ono što je na stranicama pisalo nimalo nije podilazilo čitaocima. Govori o Srbiji prepunoj mračnih strasti i video plejera početkom devedesetih, prikazivao je onu manje poznatu stranu srpske provincije koju ne čine karikaturalni dijalektalni stereotipi, već posvećenici kojima je život u malim sredinama vrlo komplikovan. Rukopis je kanalisao jedno iskreno, proživljeno viđenje vremena i okolnosti, i zapakovao je to u uzbudljivu žanrovsku strukturu. Roman je imao snagu same teme kojom se bavio, a to je posvećenost, autsajderstvo, i nosio je ono što neka dela čini da ih proglašavamo ’životnim’ kada tumačimo opuse pojedinih autora.

 

Rečju, Naživo je imao sve atribute velikog romana koji zaslužuje velikog izdavača i velike nagrade. Formalno ih tada nije dobio, ali vremenom je zauzeo svoje mesto i ne sumnjam da će težim putem, poput svog junaka, dostići ono što zaslužuje.

 

          U okvirima žanra, međutim, premda zaista ne mislim da se ovaj roman mora sagledavati u tom uskom okviru, jer može da izdrži poređenje sa svačim što je kod nas objavljeno, ponudio je nešto što manjka piscima od kad je sveta i veka. To je bila snažna i autentična horor imaginacija, a koja ne mora nužno imati veze ni sa veštinom pisca, ni sa iskustvom. Ona se naprosto desi ili ne desi. Ima velikih pisaca horora koji je naprosto nisu nikada imali, pa su zasluženo klasici. Ovde se međutim i ona desila, a to je nešto najvrednije što može doneti jedan roman strave.“

Otud je sasvim logično da je i njegov sud o svojevrsnom nastavku NAŽIVOG više nego pozitivan. Da ne dužim dalje: ko do sada nije još nabavio PROKLETIJE, može ih naručiti od mene (900 din + ptt) na mejl dogstar666 at yahoo dot com, a ko se još premišlja, možda će se prelomiti kad pročita sledeći vrlo lucidan i dobro obrazložen tekst, koji s dopuštenjem autora prenosim sa Gudridsa.

 

PROKLETIJE

Prikaz ©

Dimitrije Vojnov

Ocena: *****

 

Solidan sam poznavalac i veliki ljubitelj filmskog horora, što za književni ne mogu reći. Međutim, proza Dejana Ognjanovića, a prevashodno njegovi romani spadaju u sam vrh onoga što sam čitao u ovom žanru.

Oglašavajući se retko, i uglavnom u trenucima kada ima šta da kaže, po čemu se izdvaja od većine srpskih žanrovskih, pa i onih drugih pisaca, Ognjanović je ipak za ove dve decenije izgradio respektabilan opus od tri romana, od kojih je svaki na svoj način bitan i stilski različit.

 

PROKLETIJE su bliže romanu NAŽIVO i sa njim čine neku vrstu uber-romana, oni se dešavaju u istom svetu, psihofizički i poetički, pa čak i sa jasnim kontinuitetima nekih događaja koji se prelivaju iz romana u roman, s tim što, kao kod Mitchella, čitanje nije uslovljeno poznavanjem ostalih.

Pa ipak, koliko god bile bliže NAŽIVOM od prethodnog ZAVODNIKA, ovo je opet drugačiji roman. Ako bih pravio filmske analogije, ako je NAŽIVO bio, recimo, književni VIDEODROME, onda su PROKLETIJE književni PREDATOR. Štaviše, klasik Johna McTiernana je na neki način čak i strukturalno, pa i direktnim citatima na nivou zapleta (ekipa specijalista poštedi ženu i povede je sa sobom, a ona preraste u člana tima) i dijaloga („nemam vremena da krvarim“), svesno preuzet u ovom romanu, s tim što ovde za razliku od filma ne krećemo od ključne misije, već se prethodno bavimo biografijom junaka, njegovim sazrevanjem, transformacijama i istragama koje će dovesti do katarzične i transformativne misije.

 

No, kada misija krene, PROKLETIJE u najboljem smislu evociraju PREDATORA, ne samo u pogledu vibrantne i ubedljive atmosfere mačizma i drugarstva među momcima na misiji (ovde aludiram na guys on a mission kao jedan od opisa žanra), već i u samoj suštini gde će junak iz jedne opasne misije, koja u mnogo čemu predstavlja izazov najvišeg ranga, morati da se suoči sa nečim neslućenim, nečim još većim od već veoma složenog zadatka i sa tim se hvata u koštac fizički ogoljen, sveden na ono što je njegovo ovozemaljsko biće, jer samo to mu je preostalo u suočavanju sa onim što ga čeka.

Ovde nema pulp zapleta, kao u PREDATORU, ali je veoma zanimljivo da je inicijalni zamajac, koji pravi kopče sa NAŽIVIM takođe veoma sličan. Ovde se okultisti u određenoj fazi ezoterijskog preobražaja pojavljuju na ratištima i tamo vrše svoje obrede prikrivajući žrtve ratnim masakrima, kao što u mitologiji PREDATORA kasnije saznajemo da vanzemaljci idu od ratišta do ratišta i love.

No, kako rekoh, ovde su stvari malo drugačije, protivnik jeste izvan našeg sveta, ali ne dolazi iz kosmosa sa nekog više stupnja naučnog razvoja, već iz nekih drevnih vremena, iz utrobe Zemlje i postojanja sa kojim smo izgubili kontakt, pa su nam podjednako vanzemaljski kao i neko doleteo iz svemira.

No, to je sve forma i ona je u Ognjanovićevom romanu besprekorna. Za rukopis oslonjen praktično na filmsku dramaturgiju, sa događajima poređanim od početka prema kraju, iako u sam tekst krećemo nominalno od početka kraja, jako su vešto izvršene sve one intervencije koje proza nudi, za razliku od filma, u domenu introspekcije i retrospekcije.

Pripovedanje je efikasno, opisi su efektni i onakvi kakvi treba da dočaraju atmosferu i okolnosti proizvodeći željene efekte, a ovo naglašavam baš zbog onog najdelikatnijeg aspekta, a to je strava. Ognjanović ovde ima puno izazova, od unakažavanja tela, prikaza izopačene psihe, pa sve do ambijenata koji izazivaju strah – i sa svakim izlazi na kraj.

Karakterizacija je izvanredna, sa veoma preciznim odnosom prema likovima i razdvajanjem važnog od nevažnog. U toj ekonomiji, Ognjanovićev rukopis pokazuje izuzetnu zrelost i ne troši pažnju čitaoca na ono što nije važno. Slično NAŽIVOM i PROKLETIJE su page-turner, veći od mnogih bestselera, s tim što ovde zamajac za čitanje ne proističe iz lakog sadržaja i iz jeftinih trikova. Ali, kao i sa NAŽIVIM, i PROKLETIJE je lako zamisliti kao masovno čitan roman.

 

Ono što je međutim značajniji element za analizu, pored formalnih referenci i veštine pisanja, jeste sam idejni sloj romana. PROKLETIJE se bave okultnim na Kosovu, proučavajući tu nedokučivu silu koja nas veže za taj prostor, opisujući teskobu, pa možda i nemogućnost opstanka tamo, kao i konflikt dva naroda u kome se međusobno pripisuju elementi neljudskog i stvara prezir do granice gađenja koje nosi u sebi maltene fiziološku snagu.

U tom pogledu, PROKLETIJE se mogu posmatrati i kao teorija o tome šta to postoji na Kosovu što neko želi da nam uzme, ili naprosto samo želi, sa nama ili nezavisno od nas, a da mi to ni ne razumemo. No, ne posmatram ih tako.

PROKLETIJE su pokušaj da se decenije besmislenog života jednog pojedinca koji je empata, pa samim tim u većem dodiru sa ponorom besmisla, i decenije besmislenog života jednog naroda, objasne kroz ezoteričnu priču fantastike, odnosno strave i užasa.

U tom pogledu, u nečemu što je mogao biti eskapistički ili hermetičan roman, Ognjanović uspeva da ogoli širu sliku i uključi se u polemiku koja se svih nas tiče.

PROKLETIJE su izvanredan roman, promovisan kao nešto što nije za svakoga. Nisam siguran koliko je to tačno, ali to na kraju krajeva nije ni važno. Ova knjiga će imati svoj život, a verujem i trajnu vrednost, s tim što je svoje mesto u našoj žanrovskoj tradiciji već odmah zauzela.

 

------------

A kad već pominjem Gudrids, samo da pomenem i nimalo zanemarljiv „glas naroda“, odnosno odličan rejting koji PROKLETIJE i dalje drže: od ukupno 69 osoba koje su našle za shodno da moj roman ocene, čak 52 su mu dali čistu peticu (75%), a 9 njih mu je dalo ocenu 4 (13%)…

Ako do sada niste glasali za tu knjigu, a čitali ste je, svoju ocenu i komentar možete ostaviti OVDE.

 

MAD GOD (2021)

****(*)

5-

 

            MAD GOD je daleko najbolji film koji sam video ove godine, i ne očekujem da će bilo šta drugo da ga pomeri sa prvog mesta, i to ne samo na ovogodišnjoj listi.

            A još manje očekujem da ću ikada videti nešto što će uopšte moći da se upoređuje i meri s njim. Ovako nešto nastaje samo JEDNOM (ako i tad)!

            Po čemu da se meri, pitate? Za početak, po količini košmarne, nakazne, morbidne, kosmičke gnusobnosti.

            MAD GOD je horor, barem što se mene tiče, ne toliko po žanru, usko gledano: jer, nećete ovde naći klasične scene horor saspensa, ono prikradanje, vrebanje monstruma.

            A nema ni mnogo horor akcije, u smislu: ONO me juri, ja bežim, dal će da me uvati il ću mu umaknem, kuku lele. Horor se ovde dešava očas posla, dok si trenuo.

            Monstrum te skemba toliko brzo – kao i u životu! – da ti ne pruža čak ni onu auru posebnosti, značaja žrtve, kao u klasičnom hororu, gde te svi, od Đavola do Majkla Majersa, zavode, titraju, paze, jure, proganjaju, akaju se s tobom, znoje se oko tebe.

            Ne i ovde: ovde te Ludi Bog i njegovi brojni odvratni minioni sjebu za tren oka, onako ovlaš, uzgred, kao vašku. Jedva i primete da su te zgromili a već hitaju sledećoj žrtvi, koja je samo nebitni broj, nebitna recka na raspadnutom, oljuštenom zidu Pakla.

            MAD GOD je, dakle, horor po svetonazoru: umesto da se žrtvama prikradaju, monstrumi ovim svetom VLADAJU, svuda su i svemoćni su.

            Klasičan horor za polaznu osnovu uzima tzv. normalni svet, a žanrovski efekat se pravi INTRUZIJOM nenormalnosti (monstruma) u taj svet.

            Ovaj ovde, metafizički, kosmički horor u MAD GODU, kaže: to što si nekad zvao i navodno znao kao tzv. normalni svet, to ne postoji.

Postoji samo PAKAO nenormalnosti, odnosno nove normalnosti u kojoj su tvoji koncepti i merila bezvredni. Ovo je PAKAO zato što si TI izuzetak, a MONSTRUMI su pravilo.

            Zato, čudovišta ovde nemaju zašto da se kriju. Oni izlete niotkuda, i zgaze, spljeskaju, smlave, zgnjave, ili prepolove, saseckaju, usitne, samelju, svare i poseru kroz svoj gnusni digestivni trakt sve živo na šta naiđu, a manje je i slabije od njih.

            Nijedan film u istoriji nije nam do sada pružio ovoliko direktan, nerazblažen ekvivalent PAKLA – koji to ne bi bio da nije sveopšti i neizbežan.

            Ako u ovom užasu ima nekog tankog svetla, i neke krhke nade, oni su tu samo zato da bi se mrak oko njih još jače ocrtao, da bi njihovo gaženje i zatiranje sve okolo učinili još bolnijim, groznijim.

            O, da: svet je ovaj tiran tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj. S tim što tih duša blagorodnih ovde nešto i ne vidimo. Svi su ovde odavno pali, ako je u njima uopšte imalo šta da padne, i monstrumi i njihove žrtve: a većina je već na dnu dna.

I baš kao sa paklom SNS-a i Srbije danas, tako i u ovom filmu: taman kad pomisliš da nema gadnije, gore, niže – oni i na dnu kace prosvrdlaju rupu, i otkriju šljam ispod šljama, đubre ispod đubreta, gadost posle prividno poslednje gadosti, Vučića ispod Šešelja, Tomu Monu ispod Sline, Bokana ispod Rističevića, Vulina ispod Sime Spasića.

Nego, neću mnogo da filozofiram niti analiziram: pustiću da slike govore same za sebe, jer kome one nisu dovoljne, ni moje reči mu neće mnogo pomoći.

MAD GOD je animirani film: pretežno stop-motion, uz nešto malo lajv akcije s par glumaca, i sa minimumom pametno odmerene CGI-animacije.

Scenario i režiju, kao i ceo vizuelni dizajn, koncipirao je Fil Tipet, veliki genije specijalnih efekata. Između ostalog, blisko je sarađivao sa Polom Verhovenom u njegovim SF-horor filmovima, treba li još šta dodati?!

Ove divne makete, lutke, maske, kostimi, metalne konstrukcije, bolje nego išta ikada dokazuju superiornost MATERIJE pred bestelesnom, praznom kompjuterskom animacijom.

Daj mi lutku, daj mi masku, daj mi maketu, drvenu, metalnu, glinenu, šta god; daj mi tkaninu, daj tečnost, sluz, prašinu, blato – jer, kao što reče Kronenberg u MUVI, kompjuter ne razume MESO…

Ove teksture, ova taktilnost, osećaj rđe, prašine, zemlje, osećaj vlažnih stena, krtih cigli i maltera koji se roni, ove kreature tako mesnate, gnjile, sluzave, ova krv koja ponegde štrcne i pljusne – STVARNI su, opipljivi, pravi, nisu nacrtani, a to kako svetlo i senke padaju na njih, kako nose svoju težinu i masu, kako stupaju u interakciju sa stvarima oko sebe – to ni HAL-3000 još uvek ne može da zameni svim svojim CGI govancima.

U ovom izuzetnom filmu naći ćete vizuelne ekvivalente i atmosferske odjeke nekih od najvećih filmskih, likovnih i literarnih genija kao što su

 

Robert Wiene

Tsukamoto

 

Corben

 

Quay bros

 

Luetke

 

Bekšinjski

 

Giger

 

Ligotti

 

Lovecraft

 

            Ovo je ultimativni bad trip – ali, uprkos svojoj skoro nihilističkoj gnusobi i paklenoj bezizlaznosti, učiniće da se osetite LEPO kao što uvek, uvek, uvek velika umetnost čini, samim svojim postojanjem, a nevezano za to šta prikazuje.

            Remek-delo uvek vozdiže duh, pa makar prikazivalo najpaklenije, najogavnije stvari – ako to čini na genijalan način.

            MAD GOD to čini. Vrhunski talenat, vrhunska vizija, i zamisao i izvedba na zavidnom (neuporedivom!) nivou, film kakav jednom nastaje.

Decenijama pravljen! za dušu! vrlo crnu, ali dušu, ipak…

Pred ovim zastaje dah, reči gube smisao, i previše ih već nakucah ovde.

O čemu se radi? Nemojte me zajebavati! Da, postoji neki tanki, krhki kostur zapleta, slobodno shvaćenog, ali ako hoćete PRIČAM TI PRIČU, to zaboravite.

Ovo je čist KOŠMAR, i zapleta ima tek toliko kao neki ružan san. Šta će vam više od toga?

A zašto petica nije čista? Iz dva relativno mala razloga: 1) jer je prvih 28 minuta takvo neprejebivo savršenstvo besprekorne genijalnosti da ovo što usledi zatim nije baš na tom nivou, bar ne sve vreme - mada često prilazi.

2) Zato što je morao (a nije morao) da ubacuje bilo kakve ljude od krvi i mesa (glumce).

Samo još ovo: ako niste poslušali moju preporuku, ovde na blogu u komentarima nedavno, ili na Fejsbuku, na mojoj stranici ili na onoj za Cult of Ghoul, da MAD GOD obavezno overite na nedavno završenom Festivalu Autorskog Filma u Beogradu – jedino vam preostaje da ga sad pogledate na netu.

Jedno moguće mesto gde ga ima je, recimo, OVO OVDE.

Kao i obično, Ghoul prosvetljava i deliveruje. Gledajte LUDOG BOGA, divite se do imbecilnosti, sanjajte, pa ako baš morate – i zahvaljujte. Kad pogledate.

Jer, ako je bog lud, ne budite vi.