STOKER (2013)

 

*** 

3-

            Dugočekani Čanvuk-Parkov američki debi pogledao sam još zimus, na pitinom detetu FEST-a u Nišu. i uživao u njemu, na velikom platnu, kao u malo čemu u skorije vreme. Ipak, uz sve senzualno sladostrašće koje su mi prouzročili ti besprekorno komponovani i uklopljeni prizori, ostao je da me kopka tupav scenario i sumnja da je sve to šarenilo, zapravo, prilično besmisleno, odnosno da nesumnjiva čarolija filma počiva na vrlo tankim nožicama. Zato sam se suzdržao od kritike i sačekao priliku da STOKERA još jednom pogledam kako bih učvrstio svoj sud.

            Na drugo gledanje ono što mi je isprva smetuckalo sada mi bode oči i ne dopušta mi da ga pometem pod tepih sa uobičajenim alibijem: "Stil iznad supstance – ali KAKAV stil!" Scenario je napisao Ventvort Miler (tetovirani batica iz serije PRISON BREAK!) i iz tog pisanija izviru skoro svi glavni problemi. Nije čak ni najveći problem, kako to površniji kritičari ponegde ističu, što je scenario "petparački", "površan", pun otrcanih replika i slično – mada on jeste i sve to. 

Da je SAMO to u pitanju, paralelno sa Čanvukovom baroknom režijom, još uvek bismo mogli da potegnemo AA (Arđento Alibi) i kažemo: ako vam sve to nije smetalo u SUSPIRIJI, INFERNU ili FENOMENI, zašto vam smeta ovde? Glupih dijaloga i nedokuvanih scenarija ima tušta i tma čak i među klasičnim delima horora, ne bi STOKER bio ni prvi ni poslednji takav. Međutim, stepen, količina i vrsta nedokuvanosti, nedomišljenosti i no-brain budalastosti ovog scenarija je tolika da ne uspeva da bude uklopljena u iole konzistentni "autorski" svet (kao što je slučaj u klasičnim Arđentovim filmovima, gde je iracionalnost umnogome logičan /sic!/ deo tog košmarnog sveta). Baš kao ni čuvena Chewbacca defense, tako ni scenario STOKERA, naprosto, MAKES NO FUCKING SENSE! 

Od sad pa nadalje slede SPOJLERI!

Ludaka puštaju iz ludare kad ovaj to poželi; tamo je po svojoj (?) volji; niko od psihijatara nije ni naslutio kakav je to ubilački nastrojen psiho sve to vreme?

Ludak stvara fix-ideju posedovanja nećake koju NIKADA nije video (jer je u ludari od pre njenog rođenja)! Ali, iako je batshit lud, on ne želi da bude pedofil, nego strpljivo čeka njen 18. rođendan da je "učini ženom"! Stvarno neviđena uviđavnost i obziri nezabeleženi u analima psiho-manijaka!

Curica se zove Indija! Da li je ovde neka skrivena aluzija na Aziju Arđento?! Da li sam prebrzo odbacio AA? Možda je ceo film zapravo pritajena, uvijena parabola od odnosu Darija i Azije? Naime, Azija je kod tate najčešće igrala likove sa čudnom (?) privlačnošću prema mračnoj strani, prema manijacima i monstrumima, praktično – junakinje koje samo čekaju neki okidač pa da i same od ljupkih gusenica dobrote raskrile krila leptirova zla i perverzije! U svakom slučaju, Indija/Azija u sebi nosi seme predatora, koje u nju usadi tatko, vodeći je u LOV.

Ona nije nikakvo nevinašce, nego od samog početka oseća dvosmislenu (sexualnu?) fascinaciju "ujka Čarlijem". Štaviše, još od prve trećine filma imamo jasne naznake da je ona psiho barem isto toliko kao on: kad vidi leš kućenastojnice u zamrzivaču (i jasno joj je da ga je baš ujka tu stavio) – ona ne uradi NIŠTA.

Kad neki teen moron proba da je siluje, ujka je spasi i slomi vrat ovome, na njene oči. Ona, odmah zatim, masturbira pod tušem vrteći u glavi film, tj. scene ubistva tog momka! Fina curica, my ass!

Ono što je potpuno bizarno, međutim, jeste da nam Ventvort u scenariju i Čanvuk celokupnim režiserskim uprizorenjem prikazuju curicu kao fetišizovanu junakinju – snažnu mladu ženu na putu ka odrastanju i sticanju slobode – a ne kao bolesnu kučku (uprkos tom nekro-drkanju na ubistvo i lolita-maženju s ujkom tokom sviranja klavira koje kulminira orgazmom "nasuvo", tj. skoro bez imalo pipanja)!

            Šta nam njena naracija kaže u prologu (i epilogu)? Evo šta: 

"Just as a flower does not choose its color... we are not responsible for what we have come to be. Only once you realize this do you become free. And to become adult... is to become free."

WTF, VENTVORTE?! Mi nismo odgovorni za ono što postajemo? Nego ko je? Tatin opasač i ujkine cipele? Ako drkamo pod tušem zamišljajući kako nam tik iznad lica nekome lome vrat, to je bogomdano ko boja neke cvećke? Roses are red, violets are blue, I like to jerk while I imagine killing you!

A slobodu stičeš kad shvatiš da nisi odgovoran za svoje postupke? I TO znači odrasti? Ne, to znači biti psihopata. Ali – misterija nad misterijama – zašto nam se u ovom filmu napredovanje jedne psihopatkice u senci oca-lovca i majke-lujke i ujke-psiha prikazuje kao nekakva metafora odrastanja en generale a ne kao jedan vrlo unikatan slučaj (case study)?

Dovoljno je uporediti STOKERA sa dva superiorna a površno gledano slična filma pa da se vidi koliko je ovo sve FEJK. S jedne strane je Hičova SENKA SUMNJE (SHADOW OF A DOUBT), izvanredan psiho-triler sa simpatičnim dubinsko-psihološkim momentima relevantnim izvan krajnje specijalnih, neubedljivih slučajeva: dakle – univerzalan. Da i ne govorim koliko je napetiji zato što sve do pred kraj sadrži MISTERIJU oko ujke (da li jeste ili nije), misteriju koja se ovde kod Čanvuka rasprši već na kraju prve trećine (ako je iko uopšte sumnjao). Ili da govorim koliko je Hičov film neodoljivo perverzniji baš zato što nije previše eksplicitan sa tim lolita-incest elementom, koji u STOKERU dobija grotesknu kič-apoteozu u pomenutoj sceni orgazmiranja za klavirom?

S druge strane, mogla bi se povući paralela i s jednim drugim, malo manje očiglednim parnjakom: NIGHT OF THE HUNTER, koji se takođe odlikuje fetišizmom prema prirodi, travkama, bubicama i sitnim živuljkama, i njihovim odnosom sa decom čija se odiseja bežanja pred psiho-odraslim takođe može posmatrati kao metafora za sticanje slobode – i odrastanje. Za razliku od STOKERA, taj film poseduje konzistentan SVET, zasnovan ne samo stilski nego i značenjski, pa makar se neko i ne slagao sa njegovom pomalo zašećerenom idejnošću (tj. idealizacijom dece i prirode), ne može se sporiti da je ona dosledno i smisleno sprovedena.

U STOKERU ponašanje likova nema ni najmanjeg smisla, ne samo u poređenju sa "stvarnim svetom" (fuck that!) nego ni na unutrašnjem, simboličkom planu. Najveća misterija je lik majke koju igra Nikol Kidman, ovde više kao ukras i fetiš-objekat negoli kao karakter. Ko/šta je ta žena? Zašto njena ćerka ima (blago rečeno) distancu prema njoj? Da li je ona uopšte volela svog (sad pokojnog) muža? Da li ona to pada na šarm psiho-ujke, flertuje, sexa se s njim? Zašto se ovaj uopšte zamlaćuje zavodeći NJU, na početku, ako je sve vreme (18 punih godina!) imao oko na bratanicu?

Na kraju, mora se reći da STOKER, baš kao i naracija u prologu/epilogu, deluje maltene kao niz nabacanih fraza koje (možda) lepo zvuče, ali nemaju ni trunku smisla (odnosno, "smisao" koji sugerišu je imbecilan).

Zašto onda prilično visoka ocena (mlaka trojka) za ovo?

Kao prvo, uz sve pomenute gluposti, ovo ostaje jedan fascinantno uobličen film koji ZAMALO uspeva da transcendira taj kretenski scenario i poleti iznad njega čistom snagom rediteljskog stila, divotom pojedinih slika, pukim uživanjem u ritmu savršeno orkestriranih pokreta kamere i frejmovanih dešavanja – u toj meri da je ovo u mnogim scenama bliže baletu negoli narativnom filmu. Prijalo mi je to larpurlartističko iživljavanje koje stvara ugođaj artificijelnosti koji nije sasvim neprijatan i koji čak mestimično ejpuje (ali ne dostiže zaista) magičnost i bajkovitost jednog NIGHT OF THE HUNTER.

Da, Čanvuk je u ovom slučaju upotrebio čitavu filharmoniju da bi odsvirao jednu prostu i čak tupavu vergl-melodiju jedva vrednu da se odzvižduće, a rezultat mu oscilira između prepotentne isprazne budalaštine i – nečega što prevazilazi reči i ipak se mora videti/čuti!

Kao drugo, STOKER poseduje unikatan vajb, perverznu intonaciju kakva se retko viđa (netipičnu za komercijalni holivudski film: zato je ovo i imalo tretman artsy filma u limited release-u) i zaslužuje umereno poštovanje zbog toga.

Najzad, uz svu fetišizaciju dveju ženskih diva – Nikol Kidman kao zasenjujuća NULA koja lepo i prazno šeta od scene do scene, i Mia Vasikovska koju Čanvukova kamera obožava sa skoro depalminskim perv-voajerizmom – specijalno isticanje zaslužuje Metju Gud kao ujka Čarli. Gud ovde zrači harizmom uporedivom sa mladim Semom Nilom, na koga i fizički prilično podseća: ako neko bude rešio da rimejkuje nepravedno potcenjeni treći deo OMENA, THE FINAL CONFLICT, Metju Gud je pravi čovek da oživi Antihrista u naponu snage! On je u STOKERU jedno od najsavršenijih ikada na filmu viđenih otelotvorenja fraze "guja u nedrima" – skoro doslovno čovek-zmija, šarmantan, zavodljiv, a gadan i otrovan, smrtonosan.

Pomenuti kvaliteti (uz odličan skor Klinta Mansela) čine STOKERA vrednim gledanja barem dva puta. Istina, oni koji su ovo propustili u bioskopima i premijerno ga gledaju na maleckom ekrančiću u svojoj sobici teško će uočiti i ceniti zaista izvanredne vizuelne kvalitete Čanvukove spektakularne inscenacije koja zahteva VELIKI ekran i ne bi me čudilo da takva publika u njemu ne vidi baš ništa više od malo skupljeg made-for-cable filmića za jedva-jednokratnu upotrebu. Za moje pare, STOKERA prilično iznad toga izdižu odlične glumačke kreacije (bar jedna za antologiju!), sjajna režija, nadahnuta vizuelnost (na ivici kiča, ali ipak s ove strane) i simpatična perv-atmosfera nastrane horor bajke. Jel' to malo u ova krizna vremena?!