Izašao ZAVODNIK!!!

            Danas je svet ugledao moj drugenac! Zdrav i prav, svih 276 strana na broju; 

dugačak 20 cm, širok 12,5 cm, debeo 1,5 cm. 

Tiraž od 500 primeraka u mojim je rukama. Od toga je oko 150 komada već rezervisano, i pretplatnicima će stići u narednim danima.

Za one koji su do sada sumnjali, ili su prosto bili oprezni i čekali da knjigu vide naživo – najbliže tome, za sada, su fotke koje ovde kačim. Kao što možete videti – ZAVODNIK je sada realnost. Deal with it!!!

Deset godina posle kultnog romana Naživo, Dejan Ognjanović se vraća s novim romanom strave pod naslovom Zavodnik. Zaplet romana tiče se profesora iz grada, koji se, ubrzo po svom dolasku u jedno zabačeno selo na jugoistoku Srbije, suočava sa mračnom tajnom natkriljenom nad dvoje učenika, bratom i sestrom o kojima se brine, naizgled, samo njihova baka.

Otkrijte kakve horor potencijale nudi paganska zaleđina srpskih narodnih verovanja, kakve tajne kriju polusrušene kuće, stara groblja, u korov zarasle njive, duboke šume, brda i mračne pećine u zabačenom, opustelom selu u brdima jugoistočne Srbije. Uverite se kako izgleda horor roman koji zaista izaziva jezu. Pripremite se za stravu kakvu niste osetili još od slušanja bakinih strašnih priča, od detinjih košmara i prvog gledanja Leptirice...

Iskren da budem, nekoliko ljudi i žena kazalo mi je da će sačekati da knjiga izađe i da će je onda kupiti, samo zato da bi je uzeli po nešto većoj ceni, i TAKO je podržali. Cenim i taj gest, kao i sve dosadašnje pretplatnike. Dakle, od danas pa nadalje ZAVODNIK je u prodaji isključivo kod mene i preko mene. Ove knjige neće biti u knjižarama.

Naprosto, sistem distribucije i naplate dugovanja od strane knjižara i distributera previše je zamoran i ponižavajući da bih se time baktao. Osim toga, želim da maksimalno ukinem bilo kakve posrednike i medijume između mene i mojih čitalaca: zašto biste plaćali marže, procente, rekete, takse, namete, mostarine, drumarine, PDV-e i ostale gluposti? Ta minorna poštarina od 50 din je nužno zlo za one koji me ne mogu uhvatiti naživo – mada, biće prilike i za to, u narednim mesecima.

Prva promocija ZAVODNIKA desiće se u Beogradu, 14. aprila, u Muzeju Kinoteke. Više detalja o tome – ovih dana. Što se tiče ostalih gradova, još se vode pregovori, ali prilično su izvesni: Kragujevac, Negotin, Novi Sad, Banjaluka, Podgorica, Ljutomer... Ako vi, dragi čitaoče, radite u nekoj kulturnoj instituciji u Srbiji koja ima volju i budžet za promociju ove knjige, ili poznajete ljude na takvim mestima, i želite ZAVODNIKA naživo – javite se radi dogovora: ja volim da putujem!

Svi koji žele da ZAVODNIKA naruče, od 1. aprila važe sledeći uslovi:
(uzgred, ove cene su nešto veće nego što sam planirao zbog toga što je FPS (Fašistička Pošta Srbije) drastično podigla cene - konkretno, slanje tiskovine je u unutrašnjem saobraćaju skuplje oko 40% a u međunarodnom - oko 80% nego što je bilo do juče!)

1 primerak = 610 din (u ovu cenu je uračunat ptt za sve adrese u Srbiji)

2 primerka = 1.150 din (sa uračunatim ptt-om)

3 primerka = 1.600 din (sa uračunatim ptt-om)

Za ex-Yu zemlje, cena je 14 E (sa uračunatim ptt-om)

Za ostalo inostranstvo = 10 E + ptt (zavisno od zemlje/kontinenta)

Zainteresovani neka pišu na mejl dogstar666 at yahoo dot com radi dogovora.

Iskoristio bih ovu priliku da naglasim dve stvari vezane za činjenicu da je ZAVODNIK objavljen kao samizdat, odnosno da pobijem dve najčešće predrasude vezane za to.

1) Knjiga mora da ne valja čim je autor sam izdaje: da je dobra, izdao bi je neki "ozbiljan" izdavač.

Koješta. Glavni razlog što ZAVODNIKA izdajem sam jeste baš to što sam siguran da imam odličnu knjigu u rukama, knjigu dovoljno kvalitetnu i atraktivnu da privuče čitaoce, i ne pada mi na um da je poklonim na tacni nekome ko će mi uzeti preko 90% prihoda – a da za nju istovremeno uradi vrlo malo ili nimalo (u smislu plasmana, reklame, organizovanja promocija i medijskih nastupa).

Drugim rečima - "ozbiljan" izdavač je redak zver u džungli zvanoj Srbija danas. Nije baš da ih nema uopšte, ali to malo što ih ima, ili nisu orijentisani na ovu vrstu proze (horor) ili nisu za nju voljni da ponude tako dobre uslove kakve mi je dao Ghoul Press – ili ih ja do sada još nisam otkrio (slabo verovatno).

2) Samizdat = amaterizam, neprofesionalnost, neozbiljnost.

Nekada je ova formula zaista bila validna skoro u potpunosti; istina je da i danas, naročito u Srbiji, samizdati najčešće podrazumevaju skribomane-amatere koji nemaju poznanstva i veze u izdavačkim kućama pa zato moraju sami, za razliku od skribomana-amatera koji svoja nedela uspeju da plasiraju preko nekih "izdavača" (što im ne znači mnogo, sem da su svoju skribomaniju i amaterizam uspeli da pečatiraju kvaziozbiljnošću koju listanje nekoliko stranica brzo rasprši). Takođe, samizdati kod nas - ali ne i u svetu! - često znače: nelektorisan, neredigovan tekst pun pravopisnih i štamparskih grešaka; lošu jeftinu štampu i neukusne, rudimentarne, estetski siromašne korice.

Što se tiče ZAVODNIKA, u pitanju je profesionalno urađena knjiga na svim zamislivim nivoima:

- autor romana je višestruko objavljivani pisac koji iza sebe već ima jedan roman (u dva izdanja) i petnaestak priča objavljenih u uglednim domaćim časopisima i antologijama;

- lektura i korektura: tekst romana je – pored autora, koji je na njemu radio godinu i po dana – u rukopisu pomno iščitalo desetak ljudi iz struke: pisci, kritičari, profesori (uključujući dvojicu koji su diplomirali srpski jezik i književnost i bave se lekturom). Sugestije i korekcije svih ovih čitalaca uvrštene su u finalni tekst.

- slog i prelom: ovaj posao uradio je iskusni Žarko Milićević, koji se time bavi već mnogo godina unazad, u izdavačkoj kući Tardis, i drugde;

- korice: dizajn (po mom nacrtu) i izvedbu prednje i zadnje korice potpisuje Tijana Jevtić, koja za taj posao ima diplomu i, što je važnije, talenat – kao i iskustvo, jer se grafičkim dizajnom profesionalno bavi;

- štampa: knjigu je odštampala najbolja niška štamparija, SVEN; višegodišnje iskustvo, kvalitet, pouzdanost, povoljne cene... Oni su se vrlo dobro pokazali sa štampom II izdanja mog prvog romana, NAŽIVO, i mogu reći da su i ovog puta uradili odličan posao. U vreme kada mnoge knjige izgledaju kao da su fotokopirane ili printane na kućnom kompjuterskom pljuckavcu, ZAVODNIK je lepo i jasno odštampana knjiga sa oštrim kontrastima crnih slova na belom papiru, bez sivila i bledila i mrlja i fleka kakve možete naći u mnogim knjigama iz današnjih knjižara.

Dakle, ZAVODNIK je u svakom smislu profesionalno i kvalitetno urađena knjiga – u šta se i sami od danas možete uveriti!

Jedva čekam da čujem vaše impresije, komentare, primedbe i sve ostalo. Poželjno je da ih ostavite ovde, u komentarima na blogu, kako bi ih videlo više čitalaca; ali ako baš želite da to ostane samo i jedino između vas i mene, u četiri oka, možete mi pisati na mejl. Ukoliko rešite da pišete ovde na blogu molim vas samo da ne pominjete nikakve spojlere (pa čak ni izokola, kroz sugestije, jer ipak ovde dolaze verzirani čitaoci koji će lako da prozru vaše aluzije) odnosno ne pominjite ništa što bi moglo da umanji iznenađenje i uživanje čitalaca koji tek treba da padnu u zagrljaj ZAVODNIKA!

Ali pišite – pišite bez oklevanja! 

ŠTA SAM KUPIO NA SAJMU ENGLESKE KNJIGE U NIŠU

 

  

Rasprodaja po principu "Sve mora da ode!" dešava se u sali niškog "Doma vojske". Traje do nedelje uveče – požurite! Vredi otići, ima dobrih stvari, klasika, po povoljnim cenama. 
Evo čime sam sebe častio.

Prvi dolenavedeni naslov sam platio 500 din, a sve ove ostale (da, SVEEEE!) plaćao sam po 300 din po komadu.

To mu dođe: 12 knjiga za 3.800 din.

HISTORY OF PUNISHMENT AND TORTURE

- by Karen Farrington

bogato ilustrovana slikovnica, kolor, A4, 192 str.

HELLRAISER CHRONICLES

bogato ilustrovana slikovnica, kolor, A4, 96 str.

HELL BOUND: NEW GOTHIC ART

- Francesca Gavin

bogato ilustrovana slikovnica, kolor, 176 str. dobri prateći tekstovi o nekim modernim umetnicima mračne i morbidne provenijencije

WEIRDSVILLE USA: The Obsessive Universe of David Lynch

– Paul A. Woods

pregled linčove karijere, od početaka u kratkim filmovima pa do MULHOLLAND DR. (uključujući i TWIN PEAKS).

POSTMODERNISM, OR THE CULTURAL LOGIC OF LATE CAPITALISM

– Fredric Jameson

debela i važna knjižurina

a 1991 book by Fredric Jameson offering a critique of modernism and postmodernism from a Marxist perspective.

THE MONK 

– M. G. Lewis

gothic klasik; imam već dva izdanja – jedno u omnibusu sa 4 gotska romana (sitan slog, ružno za čitanje, debela nezgodna knjiga), a drugo u artoovoj redakciji; ovo je čitav text, lepo i rastresito složen i prelomljen, sa predgovorom i beleškama/anotacijama na kraju.

COMPLETE SHORTER FICTION

– Oscar Wilde

volim njegove bajke i pesme u prozi, imam ih na srpskom, ali evo te jezičke divote najzad i u originalu

forbidden colours

– Yukio Mishima

mišima. roman. 300 din. šta reći?

SOMEONE LIKE YOU

– Roald Dahl

odavno se nakanjujem da se bacim na dalove priče, a ovo je sjajan povod.

UNDER THE SIGN OF SATURN

– Susan Sontag

većinu ovih eseja sam odavno čitao u zborniku SONTAG READER, iz fakultetske biblioteke – ali valja to imati pri ruci.

CAT'S CRADLE

- Kurt Vonnegut

vonegat. roman. 300 din. šta reći?

DUBLINERS

– James Joyce

nije mi baš naročito drag ovaj skatološki irac: PORTRET LJUBITELJA USRANIH DUPETA U MLADOSTI me je smrtno smorio, ULIKS mi deluje kao gnjavaža koja mi neće pružiti onoliko koliko će mi oduzeti... ali ovo slovi za vrh vrhova kratke priče XX veka, pa eto... bolje ikad nego nikad, da štikliram jednu od onih klasičnih knjiga koje su mi do sada izmicale...

Nekih od ovih knjiga nema više (npr. ova o Linču), ali većinu drugih (sem Džejmsona) i dalje možete naći. Ima, recimo, i Uelbekova knjiga o Lavkraftu za samo 500 din... 
Ko traži - naći će!

FANTASTIČAN FOTO-HOROR KONKURS

Ako vas je ikada inspirisala neka moja priča ili roman, ako je u vama zagolicala kreativni nerv – evo prilike da s tim nešto uradite! Napravite fotku koja rekreira neku scenu ili ugođaj iz mojih dela i pošaljite na konkurs! Možete uslikati ili u fotošopu (re)kreirati neki ritual iz NAŽIVO, ili scene iz mojih priča o zombijima, ili iz "Sekte prljavih"... Hell, ovaj konkurs traje do 20. aprila, dakle imate vremena da nabavite i pročitate ZAVODNIKA (kojega pretplatnicima šaljem već od narednog ponedeljka!) pa da fotkate neki hororični ruralni pejsaž – i osvojite nagradu!

Naravno, kao što ćete dole videti, uslovi konkursa su toliko široki da dopuštaju čak i slanje priloga koji nemaju nikakve veze s mojim radom; ali ko nije za sebe (na svom blogu) nije ni za druge, itd. Dakle, primite k znanju ovo dole – pa se javite ovde ako nešto dobijete!

 

Art-Anima.com, Čarobna knjiga, Punkt.rs i Ustanova kulture Palilula
raspisuju:

KONKURS ZA FOTOGRAFIJE INSPIRISANE
KNJIŽEVNIM DELIMA IZ DOMENA FANTASTIKE

“Fantastična književnost okom foto-kamere”
(rok 20. april 2014)

Propozicije konkursa

Sajt za promociju fantastične književnosti "Art-Anima" (art-anima.com), Ustanova kulture Palilula, Punkt.rs i izdavačka kuća "Čarobna knjiga" raspisuju konkurs za fotografije inspirisane književnim delima iz domena fantastike "Fantastična književnost okom foto-kamere".

Konkurs, čiji je medijski sponzor "ReFoto" magazin, otvoren je do 20. aprila 2014. godine, a pravo učešća imaju svi državljani Republike Srbije sa prebivalištem u Srbiji.

Na konkurs se primaju autorske fotografije inspirisane književnim delima iz domena fantastike. Radovi moraju da sadrže fantastične detalje zbog čega je dozvoljeno korišćenje alata za obradu fotografija.

Jedan učesnik može poslati najviše tri autorske fotografije.

Fotografije moraju biti u elektronskom formatu JPEG, minimum 3MP, maksimalne veličine do 10MB.

Radove, imenovane po delu koje ih je inspirisalo, slati na adresu: fotokonkursartanima@yahoo.com.

Prilikom slanja radova, učesnik mora da dostavi svoje podatke (ime, prezime, matični broj i broj telefona) koji će služiti isključivo u svrhu identifikacije dobitnika prilikom uručenja nagrade.

Članovi žirija u sastavu: izvršni urednik ReFoto magazina Ivana Tomanović (predsednik žirija), Maja Baračkov, Ivica Đorđević i Dragoljub Igrošanac, proglasiće 30. aprila najbolje radove.


Nagrade

Autori tri najbolja rada biće nagrađeni kompletima knjiga izdavačke kuće “Čarobna knjiga”.

Odabrane fotografije biće publikovane u junskom broju ReFoto magazina.

Deset najboljih radova biće izloženo u galeriji “Potkovica” (UK Palilula), tokom trajanja Festivala fantastične književnosti “Art-Anima”.

Imena autora nagrađenih fotografija biće objavljena na sajtovima i društvenim mrežama organizatora.


Napomene organizatora

Organizator zadržava pravo da prihvati ili ne prihvati fotografiju za koju smatra da ne odgovara temi konkursa ili koja tehnički ne zadovoljava minimum kriterijuma koji određuje konkurs, bez posebnih objašnjenja.

Organizator se ne obavezuje da će članovima čija je fotografija prihvaćena za foto-konkurs slati e-mail sa obaveštenjem o prihvatanju fotografije.

Fotografije koje učesnici šalju moraju biti autorske. Učesnici moraju imati neotuđiva autorska prava na poslate fotografije koja su definisana važećim zakonima o autorskim pravima. Organizator se odriče odgovornosti u slučaju povrede ovog prava od strane trećeg lica. Ukoliko Organizator posumnja u autorstvo neke fotografije, može zatražiti dodatni dokaz o autorstvu ili bez daljeg objašnjenja eliminisati taj rad iz konkurencije. Učesnik mora biti spreman da na zahtev Organizatora dostavi fotografiju visoke rezolucije.

Organizator ima pravo na korišćenje svih objavljenih fotografija u okviru konkursa isključivo za promociju foto konkursa u bilo kojem obliku i u bilo kojem mediju. Pri tome će organizator nastojati da navede ime autora, ali ne odgovara ukoliko to uredništvo drugog medija ne učini. Pri ovakvom korišćenju Organizator se oslobađa od bilo kakvih potraživanja od strane autora fotografija na konkursu.

Rok za preuzimanje nagrada je 30 dana od dana proglašenja. Nakon 30 dana, Organizator zadržava pravo da ne dodeli nagradu dobitniku.

Nepridržavanje gore navedenih pravila podleže diskvalifikaciji iz foto-konkursa.

Slanjem fotografije na foto-konkurs, prihvataju se uslovi navedeni u prethodnim stavkama.

Sve žalbe i reklamacije rešava Organizator konkursa. Žalbe se šalju elektronskim putem na kontakt adresu fotokonkursartanima@yahoo.com u roku od 48 sati od trenutka objavljivanja pobednika. Organizator se obavezuje da će osnovane žalbe razmotriti i odgovoriti na njih u prvih 5 radnih dana po isteku roka za slanje žalbi.

P.S. Mada bi iz gore rečenog to trebalo da je jasno, ipak naglašavam: to što sam ovaj blog post ilustrovao fotkama na kojima poziraju moje knjigu u raznolikom okruženju NE ZNAČI da treba da pravite i šaljete takve fotke - barem ne za konkurs. Takve možete slati meni, he he... A za konkurs - scene i prizori i ugođaji inspirisani stranom i domaćom (može čak i mojom!) fanta-horor prozom!

TRUE DETECTIVE (1): The Good Cop

* * * * (*)

4+

            True Detective je serija koja je počela genijalno, i razvijala se vrlo pametno i obećavajuće, sa čestim bleskovima genijalnosti, sve do poslednje epizode, u kojoj je drastično pala i maltene se pokakila na dobar deo svojih ranijih kvaliteta. Ne baš toliko da ih poništi – jer to je i dalje 7/8 odlična serija – ali dovoljno da ih značajno relativizuje.

            Strogo gledano, ne može se biti "pomalo genijalan" niti "relativno genijalan". Isto kao i kod trudnoće, i ovde važi načelo: ili jesi ili NISI. U krajnjem saldu True Detective *nije* genijalna serija i ne može da se popne na tron na kome suvereno sede takvi vrhunci krimi-horor-trilera kakvi su TWIN PEAKS, MPD PSYCHO i RIGET – ali, u ova krizna i bedna vremena već i činjenica da im se donekle približila, uprkos svojoj krajnjoj poludupastosti, dovoljna je za radost i slavlje. Čak i u svom krnjem, na-kraju-zasranom obliku, True Detective je odlična, pažnje vredna serija.

            Dinamika serije zasnovana je na najofucanijem momentu pajkanskih filmova i serija, prisutnom čak i u najboljim delima, od FRANCUSKE VEZE preko SEVEN pa do... poslednjeg direct-to-dvd krimića na ovu temu koji ste pogledali. Taj momenat je: Good Cop / Bad Cop. Ovde imamo Pravog detektiva i Ne-baš-pravog detektiva. Pitanje je samo, koji je koji? Na početku, Marti (Vudi Harelson) je običan porodičan čovek – žena, deca, pivo, sport na TV-u, ženske sa strane... – a Rast (Metju Mekonahi) je asocijalni, cinični, usamljeni morbidni mračnjak (ništa žena, ništa deca, ništa TV, ništa ženske...). Ali – ko od njih dvojice bolje radi posao? Ko je tu PRAVI detektiv?

U duhu ove dihotomije (a i da ne bih smorio jednim dugačkim tekstom) odlučio sam da svoje pisanije o ovoj seriji podelim na dva dela. Osvrnuću se, ovde, na samo dva aspekta – tj. ne "samo", nego dva koja su za mene bila ključna i koja u mom umu definišu PRAVOG DETEKTIVA: jedan je super-pozitivan, a jedan super-negativan. Ni jednom ni drugom nisam zapazio da je neko posvetio adekvatnu pažnju u obilju internet tekstova koje sam izučio tokom serije i nakon njenog završetka. U ovom, prvom delu, baviću se onim DOBRIM u njoj. U narednom, drugom i poslednjem, pozabaviću se onim LOŠIM u njoj, što mi sreću kvari. Pa, da krenemo...

            Dvostruki dobitnik Zlatnog Gula, Metju Mekonahi, odigrao je ne samo ulogu svoje karijere, nego je i kreirao lik za svaku antologiju. Okej, lepo je to napisano, ali ono što je napisano ostalo bi mrtvo slovo na papiru da se toga nije poduhvatila glumčina ovog kalibra: trenutno na ovome svetu postoji samo još JEDAN glumac koji bi ovome mogao da parira, a to je, naravno, Mads Mikelsen – samo još on bi mogao da pokida u ulozi ovog tipa, ali baš za ovu konkretnu on ipak nije. Sreća pa imamo HANIBALA (i o njemu – uskoro!) tako da nam i druga velika glumčina ovih dana pruža TV horror uživanjciju.

            Mekonahi ovde toliko suvereno vlada kadrom da kad se on pojavi, on naprosto Mikelsenuje sve ostalo: to je takvo PRISUSTVO, takva aura, to jebe kevu mikro-glumom, mimikom, govorom tela, držanjem, pokretom, sve odmereno, sve tačno, ali ne mehanički, nego živo, napeto, tako da osećaš varnice u vazduhu! Znači, spontano se odmakneš od ekrana kad je on na njemu, toliko razbija; a onda se sponatno primakneš, ZATO što se diviš koliko razbija!  

U toj akciji on ima savršenog sparing partnera u vidu starog kolege iz nekoliko filmova, Vudija Harelsona, koji je takođe odličan u svojoj ulozi, s tim što on ima lakši zadatak, da oživi konvencionalniji lik koji je, reklo bi se, daleko bliži Vudijevoj fizionomiji i prirodi (priprosti prosečni prostodušni ženskaroš, pivopija, ragbi-fan). S druge strane, Mekonahi – koji se u svom degutantnom govoru povodom dobijenog Oskara prvo, i iznad svega, zahvalio BOGU (!) – ima da oživi cinika, pesimistu i mizantropa (jednom rečju: realistu – nezavedenog iluzijama kojima se narod kljuka).

            Dakle, bogomoljac i Teksašanin Mekonahi (koga pamtimo kao najbolju – tj. jedinu dobru – stvar u abortiranom, besmislenom TEKSAŠKOM MASAKRU 4) je 110% ubedljiv kao ultimativni filozof-prorok Crnila čije su proklamacije o ljudskoj vrsti, svesti i nesvesti, bogu, veri i univerzumu umnogome inspirisane svetonazorom Tomasa Ligotija, ekspliciranom u knjizi o kojoj sam ovde nedavno pisao: THE CONSPIRACY AGAINST THE HUMAN RACE. To su prijave poput ove:

"I think human consciousness was a tragic step in evolution. We became too self-aware. Nature created an aspect of nature separate from itself. We are creatures that should not exist by natural law... We are things that labor under the illusion of having a self. A secretion of sensory experience and feeling. Programmed with total assurance that we are each somebody, when, in fact, nobody is anybody… I think the honorable thing for our species to do is deny our programming, stop reproducing, walk hand in hand into extinction, one last midnight, brothers and sisters opting out of a raw deal."

U prethodnim nedeljama mnogo je internet mastila prosipano povodom očiglednih kvaliteta ove serije (odličan scenario, dijalozi, gluma, kamera /na 35mm traci!/, režija itsl.) – pa o tim očiglednostima ne bih sada i ovde. Da: sve to stoji, sve je to tako – super snimljeno, glumljeno, režirano, pisano itd. Prava poslastica: odličan film od 8 sati. Takođe, mnogo je internet mastila proliveno – dok je to sve trajalo – u nagađanjima kuda to sve ide, šta to znači, kako protumačiti ovu ili onu repliku, znak, sugestiju, detalj plota i sl. Time se nisam bavio ni dok je serija trajala – uživao sam u njenoj nepredvidivosti, neuklopivosti, u tome što nemam blage veze kuda to ide i kako će u sve to da uplete Birsovu i Čejmbersovu Karkosu, Kralja u Žutom, Ligotija, Lavkrafta, Lerda Barona i ostale žive i mrtve horor klasike s kojima bi se serija mogla dovesti u vezu. Time se neću baviti ni sada – jer serija je gotova, videli smo svi kuda je to vodilo. Ukratko: nigde. (O ovome više – u idućem nastavku!)

Super-pozitivan kvalitet DETEKTIVA koji želim da istaknem sastoji se u apsolutno savršenom golicanju mojih erohororgenih zona, odnosno, u užasno profilisanoj, izgrađenoj sposobnosti građenja jeze, napetosti i strave, kako ovozemaljske tako i "kosmičke", kakva se retko viđa bilo gde: na televiziji, u bioskopu, direktno na dvd, u hororu, izvan horora, šta god. Da: ovo nominalno NIJE horor serija, već melanž nekoliko (pod)žanrova, sa naglaskom na krimi-detektivskom (uz, za Amere, nažalost neizbežnu melodramsku sapunicu) ALI – sve to jeste mestimično protkano neodoljivim hintovima da psiho-triler-horor aspekti zapleta, vezani za serijskog ubicu sa slikovitim ritualnim sklonostima, zapravo ima dublju (mističnu; onostranu) zaleđinu od frojdovskih frustracija iz detinjstva tek još jednog banalnog američkog psiha.

U poigravanju sa tim aluzijama na nešto veće i moćnije i neljudskije od svojih aktera True Detective zaista nema premca u modernom hororu: ne pamtim kada sam poslednji put video HOROR koji se ovoliko znalački poigrava onim najsuptilnijim, najneuhvatljivijim u tom žanru: nagoveštajima, njihovim pažljivim doziranjem i pozicioniranjem, njihovom akumulacijom u naoko benignim ambijentima i situacijama – u najobičnijem fucking RAZGOVORU usred bela dana u dobro osvetljenoj kancelariji usred policijske stanice, dakle, proizvodnja jeze na najsigurnijem mestu koje se može zamisliti!

I ovaj momenat želim da naglasim: u američkom hororu, kako onom rađenom za TV, tako i u filmskom, naglasak je prečesto na senzaciji, na spektaklu, na AKCIJI. Vampiri grizu, zombiji kidišu, psihopate kolju nožekanjama i testerama, demonske sile i njima opsednuti ljudi skaču, lebde, bljuju, puze po plafonu – ne mo'š naći horor film bez bar jedne scene tuče: to su makljaže i levo i desno, šljus, pljas, tras, nebitno da li su duhovi u pitanju (vidi CONJURING; ili sada već zaboravljeni a svojevremeno dugočekani 100 FEET) ili stvorovi od krvi i mesa – to je rvanje, to je šutiranje, to su nokauti, aperkati, mlaćenje za sve pare, bacanja o zidove i plafone, kroz prozore i vrata, niz stepenice, daske pucaju, zidovi se probijaju, stakla pršte, malter otpada... rusvaj živi! 

Naravno, u filmu treba nešto da se DEŠAVA. I treba, čak i u hororu, da bude i akcije. Ali američki horor je praktično zaboravio (ako ga je ikada i bilo briga) umetnost SUGESTIJE, nagoveštaja... strave! E, tu DETEKTIV briljira! On vam, recimo, pažnju zagolica, a onda i prikuje onim što bi u rukama neveštog pisca, odradek-reditelja i lenjih glumaca bilo – snimljeno pozorište, ili još gore – radio drama! LJUDI GOVORE! Pfffft! Ta i'te, molim vas! Gde je tu CINEMA?

Ali, bato, ovde nije tako: savršenim smislom za detalj, za frejming, za ritam scene, za intonaciju govora – smislom za nagoveštaje, za golicanje, za sugestiju... umesto gomile dosadnog bla bla bla, odnosno "drugovi, ovako ćemo... drugovi, onako ćemo..." – dobijamo vrhunski saspens! To najviše važi za scene sa Mekonahijem – iz gorenavedenih razloga: zato što on tako naelektriše scenu da vreme postane spljošteni krug, izgubite osećaj za vreme, hipnotiše vas, nema beganja, šta je sad ovo, mađija, what sorcery is this?! Ali važi, takođe, i za Vudijeve ispovesti, kao i za flešbek-scene u kojima njih dvojica ispituju ove ili one svedoke i aktere, gde takođe, umesto bla-bla nagvaždanja i šio-mi-ga-Đura kliše-trtljanja dobijamo vrhunski saspens, jezu, stravu i zlokobnost - a sve to bez nekog naročitog spektakla, BAU-BAU scena, iskakanja iz ormara i lomatanja niz stepenice!

Ovaj postupak – horor kroz dijalog - tipičniji je za klasičnu horor prozu negoli za moderni horor film (redak upečatljiv izuzetak bio bi, recimo, Bletijev EXORCIST III, mada i on je zasnovan na romanu a režirao ga je čovek koji je, pre svega - pisac). Ja ga naročito volim i obilato koristim u svojim nedelima. Moj prvi roman, NAŽIVO, u svoje prve dve trećine sastoji se maltene isključivo od RAZGOVORA, i od gledanja u TV ekrane! Tek na kraju ono što je dotad bilo nagoveštavano i posredovano – dođe i ukaže se NAŽIVO! Nešto slično važi i za moj upcoming roman ZAVODNIK, u kome su neke od jezivijih scena takođe – RAZGOVORI sa ovim ili onim licima od kojih se stiču zlokobni nagoveštaji o pravom stanju stvari (mada, bez brige: ima tu i sasvim dovoljno ukazanja i "akcije"; čak i više nego u NAŽIVO)... Hell, čak i finalna scena mi je, u suštini, svojevrstan tete-a-tete!

Horor filmovi, međutim, čak i dan-danas, u 21. veku, najčešće i dalje robuju ofucalim fazonima iz 1930-ih; recimo, kada žele da neki creepy old man junacima iznese creepy old upozorenje dok je osvetljen creepy old svetlom odozdo – a to je obavezno intonirano creepy old dubokim grlenim glasom. True Detective uspeva, stalno i stalno iznova, svojom suzdržanošću, naglaskom na likove i dramu i smislom za nagoveštaje, tokom skoro svih 8 sati svog trajanja, da proizvede više vrhunske, prvorazredne jeze, strave i napetosti nego najboljih 8 horor filmova iz proteklih nekoliko godina zajedno, sa svom njihovom udruženom bukom i besom!

Naravno, dobar horor treba da, posle određene doze predigre --- ovaj, pripreme i sugestije, napokon pruži i konfrontaciju, prsa u prsa, sa nečim konkretnim: možda ne baš direktno sa "monstrumom", ali barem sa njegovim tragovima. Zato, nemojte misliti da je True Detective sveden samo na pričam-ti-priču! Neee, ima tu sasvim dovoljno jezivih scena i izvan toga.

Šta kažete na nalaženje jezive umetnine na zidu spaljene i polusrušene crkve?

Ili kad Marti u svesci svoje 8-godišnje ćerke nađe – ovo?

Ili na posetu religioznim južnjačkim fundamentolima u šatoru, uključujući sumnjivog propovednika i intervju sa retardom?

Ili na kratki ali zlosugestivni kadar u kome narko-psiho šetka po svojoj pustoj avliji sa gas-maskom i mačetom?

Ili na super-napetu scenu jeziviju od većine novijeg horora, kada dvojica detektiva, sami samciti, odu da po'apse zlikovce koje jure već 4 epizode u nekakvoj džunglovitoj močvarnoj nedođiji? Moram reći da ja, inače, prilično blazirano gledam "saspens" scene danas, ali ova, ova ovde: fucking Christ – ova me je zaista prikovala u mestu, ostao sam bez daha, može biti i da sam nesvesno stezao pesnice dok mi prsti nisu pobeleli! Čitav dijapazon je tu pokriven, od creeping dread šunjanja po žbunju do ulaska u te kolibe (a ZNAŠ već od ranije kakvi monstrumi tu imaju leglo) pa do konfrontacije sa njima i wham-bam-bang eksplozivno neočekivanog razrešenja te scene! Simfonija napetosti!

Ili, šta reći na Rastov intervju u ludnici sa devojčicom čiji je život – ali ne i razum – spasio?

Ili jezivi VHS video sa snimkom paganskog (?) rituala sa petoricom maskiranih i jednom vezanom devojčicom? Ništa jezivije od VHS-a, rekoh ja i pokazah odavno, još u NAŽIVOM...

Da ne govorim o vrhunskim dramskim scenama – recimo, kad Rast u svlačionici doslovno nanjuši da Marti vara ženu, i njihova konfrontacija (prajsles na svim pojmljivim nivoima!) – ili kad odu u močvarno svratište za kurve, gde pronađu dnevnik sa prvim nagoveštajima Karkose – ili famozna komplikovana akciona scena kroz pola komšiluka na kraju 4. epizode, sve u jednom kadru, bez rezova (iskreno, ta scena je puko razmetanje, prilično nebitna za zaplet, odnosno nepotreban akcenat je dat nečemu što uopšte nije bilo nužno u tom obliku i količini; lepo je za videti, da, ali i savršeno redundantno; daleko bitnije stvari nisu dobile ni približno ovoliki akcenat!) i tako dalje.

Znači, TRUE DETECTIVE ume da ćuti, ume da bude spor (za pojedine retardirane gledaoce – i prespor, čak uspavljujući), ali zato kad se oglasi, kad digne glas, kad počne da drma – to odjekuje! I u tom promišljeno izgrađenom balansu između sugestije i akcije, između mira i saspensa, između krimića i sapunice i horora – u neprestanom igranju na žici – on je veštiji od većine modernih horor filmova.

Nažalost, na kraju to sve ne završava eksplozivnim katarzičnim spektaklom kao u vrhunskim hororima, nego... ehhh, o tome u idućem nastavku!