ALLELUIA (2014)

***

3+

            Dugo čekani novi film Fabriza du Welza (a da nije bezlična bljuzgava tezga, kao COLT 45) odgledao sam čim se pojavio, pre par meseci, ali tek sad nađoh vremena da napišem koju o njemu: ukratko, nije baš razočarao, vrlo dobar je i pažnje vredan, ali sa svojom snažnom trojkom (3+) ipak donosi primetan pad u odnosu na remek-delo VINYAN (5-).

Znatno mu je konvencionalnija ova varijacija na Honeymoon Killers, i ispričana je na srazmerno konvencionalniji način – naravno, ipak začinjen du Welzovim fetišom prema jarkoj crvenoj boji i sličnim stilizacijama i nadrealizmima i "artizmima" (ružne debele matore žene – skroz frontalno gole), ali kad se ta šminka sljušti, ostaje jedan tek blago natprosečan film o priči koju smo već gledali.

Ono najvrednije, gde ALLELUIA odstupa od filmske rulje i postaje najzanimljivija, jeste u tretmanu ljubavi koji je ne samo neromantičan nego i skoro sasvim anti-romantičan: ovo je zaista retko opor film u prikazu ljubavi kao čiste sumanutosti, ludila koje ispija razum, koje je potpuno iracionalno i (samo)uništiteljsko...

...i, ako se dovede do nivoa ekstremne zavisnosti ("ne mogu da živim bez tebe!" – "za tebe ću učiniti SVE!" – "samo TI si važan/žna, SVI ostali nek idu dođavola!" itsl) postaje ozbiljna patologija. Dakle, ako se gleda kao vrlo crna i okrutna parodija na uobičajene "boy meets girl" romanse, ovo je prilično zabavan psiho-triler.

Sve je tu: s jedne, muške strane – ljigava proračunatost ("muvanje"); s druge, ženske – totalna samounižavajuća adiktivna predanost ("zaljubljenost"), i sve nijanse između: patološka ljubomora, prevara (finansijska) i preljuba, gaženje svega pred sobom samo da si s njim (uključujući i surovo ubijanje, nemilosrdno, ne libeći se ni pred decom), ponižavanje sebe i drugih, pravljenje sebe budalom, divljanje u vrtlogu strasti, stalne nesigurnosti i sumnjičenja ("voliš li me? stvarno? zakuni se!") i, naravno, hladnokrvna izdaja.

Retko je kada na filmu ljubav bila prikazana ovako hirurški ledeno i mračno i antisladunjavo, čak surovo realno, bez uobičajenih šećerlema – moglo bi se čak reći sa snažnom dozom mizantropije: ograničenija publika možda može govoriti o mizoginiji ovde, ali objektivno gledano, i muškarci i žene su u filmu prikazani kao podjednaki idioti što se tiče erotsko-romantičnih nagona i poriva s njima srodnim, samo na donekle različite načine (žene su, ipak, prikazane za nijansu ili dve ekstremnije luđe u ljubavi, for better or worse).

Zanimljivo je da je du Welzov masterpis, VINYAN, ako se ispravno čita, zapravo svojevrsna surova parodija na još jednu kinematografsku (a i šire) svetinju – majčinstvo uopšte, ali pre svega tzv. "majčinski instinkt" i sve iracionalnosti i ludila s njim povezanim, koje se obično idolatrišu kao najsvetije od svih krava i niko ne sme da ih u pitanje dovede. 

U ALELUJI on se usuđuje da brkne u oko još jednoj svetinji, LJUBAVI, koja je, kao što već rekoh, ovde kao malo gde prikazana bez šminke. U oba slučaja, muškarac je samo prividno taj koji kontroliše, koji je naizgled snažniji, a zapravo ženino ludilo je to koje drži kormilo (ko je rekao – kurac?) i koje muškarca vodi u propast.

U tom smislu je dosledan i način snimanja – sa mnogo krupnih planova, i sa zrnasto-mračnom fakturom slike, kao da je slikano na 16 mm traci, čime se potencira naturalizam neholivudskih fizionomija glumaca i glumica, ovim postupcima dodatno poružnjenim. Imajući u vidu da se radi o najtaštijoj vrsti stvorenja, mora se glavnim glumcima skinuti kapa na hrabrosti i otvorenosti da budu na ovakav način ovoliko ogoljeni i rugobizovani. Jer ipak, jedna stvar je kad igraju rugobe pod naslagama šminke - kojekakve čoveke-slonove, unakažene, maskom MONSTER-poružnjene: glumci vole da se maskiraju i krevelje; ali sasvim druga stvar je kada treba da igraju rugobe bez šminke, samo onim što im je priroda dala, svojim golim licima.

Oboje su odlični, i Lola Dueñas kao patološki zacopana ludača, i Laurent Lucas kao proračunati ljigavac i, zapravo, mekušac, koji na kraju ipak ispadne (malo) veći čovek (i to plati kao i svako ko se ikad zajebao da bude dobar prema ljudskom biću a ne, recimo, prema psu) – ali blagu prednost dajem Lukasu, inače, du Welzovom veteranu. 

Ovaj glumac je već igrao takođe neodoljivo zabavno ljigavog švalera-zavodnika matorih koka u njegovom debiju, CALVAIRE, i posle ALELUJE može se reći da je du Welzu postao ono što je Reimiju Brus Kempbel, tj. omiljena vreća za šutiranje i boksovanje. Veliki rispekt za Lukasa, jer potrebni su veliko umeće i muda da ovako snažno i do kraja igraš puža golaća u ljudskom obličju i da ga, na kraju, i odbraniš kao lik, a da ne deluje da se trudiš oko toga.

Šteta što je reditelj i ALELUJU zamalo pokvario svojom već pomalo napornom sklonošću ka opskurantističkim završecima, koji mu krase SVA četiri filma do sada (da, čak i tezgu!) – s tim što jedino u VINYANu taj kraj samo izgleda zamumuljen, ali ako se pažljivo gleda i tumači, zapravo je jasan i ima snažnog smisla. 

U ostala tri filma, računajući tu i ovaj, ne izluđuje toliko to što ne znamo kako da tumačimo to što se desilo koliko to što reditelj odbija da nam jasno pokaže ŠTA SE DOKURCA uopšte zaista desilo. Istina, posle nekoliko vraćanja i frizfrejmovanja i to postaje nešto jasnije, ali... daj, zajebi s tim više.

I zbog toga, a i zbog nekih drugih odlika nagoveštenih gore, du Welz i dalje obitava u čudnom interregnumu između ozbiljnog autora i sumnjivog pozera. Za krajnju presudu moraćemo da sačekamo njegov naredni film – nadajmo se ne tezgu, nego još jedan iz srca i muda (manje-više), poput ovoga.