недеља, 21. фебруар 2010.

VRLI NOVI SVET INTERNET PREVARA

pre neki dan dobih mejl sa adrese jedne koleginice (čije ime sam pretvorio u inicijale) a koji glasi:


From: (xxxx) Subject: I NEED YOUR HELP!
To:
Date: Tuesday, February 16, 2010, 12:01 AM

Hope you get this on time,sorry I
didn't inform you about my trip in UK for a Program,
I'm presently in UK and am having some difficulties here
because i misplaced my wallet on my way to the hotel where
my money and other valuable things were kept.
presently i have limited access to internet,I will
like you to assist me with a
loan of $2000 to sort-out my hotel bills and
to get myself back home.

i have spoken to the embassy here but they are not
responding to the matter effectively,I will appreciate
whatever you can afford to assist me with,I'll Refund
the money back to you as soon as i return,let me know if you
can be of any help.I don't have a phone where i can be
reached.

Please let me know immediately.

Best Regards,
SK!



na to ja njoj pošaljem mejl:

"ovo je verovatno neki virus ili tako neko cyber-čudo ukrao
tvoj mejl i sad šalje spam prevarantske mejlove okolo?

pripazi se, tj zaštiti kompjuter bolje!"



a na njega sutradan dobijem sledeći odgovor, sa iste (tj. njene) mejl adrese:




Не ово није превара Дејану је за стварну, Хвала за вашу љубазност и подршку, бар знам да вам је стало и хтели да помогну, али ја донт имати приступ за телефонске позиве, ја сам направио упит о томе како можете ми послати новац и речено ми је да трансфер новца Уестерн Унион-а је најједноставнији и најбржи начин за пренос новца Уједињених Кингдом.Хере је информација коју треба да пошаљете новац

Име и презиме: Енди Кутз
Адреса: 27 Дурхам
Град: Хартлепоол
Држава: Мидлзбро
Земља: Велика Британија
Поштански број: ТС24 7ЕУ

Још једном, ја сам изузетно захвална за своју забринутост. Одмах сте новац пренети на мене, љубазно ми помогне скенирање примерак признанице даје вама, или ако ми помогне написати неопходне податке о пријему, као што су испод

Име и презиме пошиљаоца:
Пошиљаоца Адреса:
Износ послао:
МТЦН:, молимо вас да се чекају да чују од вас ускоро.

Пуно поздрава


na to ja manem da se dalje dopisujem s idiotom, ali ovaj je stvarno uporan!

ladno me našao preko jahu mesendžera!

i dalje se predstavlja kao moja koleginica SK.

ovo je chat koji sam imao sa fejk "SK":


SK is Available

SK:

Hello


Me:

haj

šta ima?


SK:

Радим добро и ја стварно треба ваша помоћ молим


Me:

kako?


SK:

Нисам вас обавестим о мом путовању у Великој Британији за програм, ја сам тренутно у Великој Британији и сам да има неке проблеме загубљен овде јер ја сам новчаник на путу до хотела где су држали свој новац и друге вредне ствари. тренутно сам ограничен приступ интернету, ја ћу као да ми помогне са кредит од $ 2000 за сортирање оут мој хотел рачуне и ја се врати кући


Me:

nešto ti se pokvario srpski?

ne govoriš kao nekad...


SK:

Цан У посуди ми НОВАЦ Обећавам да плаћате НАЗАД


Me:

ako me pitaš na korektnom srpskom jeziku


SK:

?


Me:

loš ti je srpski

a nekad si bila istaknuti lingvista


SK:

Да, јер сам не једном да куцате, нисам дозволио да се тип и нема кључних речи у српском на овом рачунару, користећи сам само преводилац


Me:

zar ti ne znaš srpski?

zaboravila si maternji jezik posle nedelju dana u engleskoj?


SK:

Нисам заборавити не постоји тастатури српски овде користи енглески тастатуре


Me:

a nema ni padeži na tastatura?

sumnjivo mi to


SK:

Тастатура је енглески, енглески сам помоћу тастатуре и сам помоћу преводиоца сајтова ..

у последње време може да ми помогне или не?


Me:

vrlo rado

može li da ti pošaljem 5.000 funti?


SK:

Да ми послати и ја обећавамо да вас врати чим сам кући


Me:

znači, da šaljem 5000 funti?

je li ti dovoljno?

ili hoćeš dolare?


SK:

Пошаљи у килограма путем Уестерн Унион ове податке Име: SK Адреса: 27 Дурхам Град: Хартлепоол Држава: Мидлзбро Земља: Велика Британија Поштански број: Кливленд

Јеси ли ту?


Me:

jesam

jedva čekam da ti pošaljem pare

samo mi jednu stvar reci:

kako ti se zove ćerka?


SK:

Шта мислиш како се зовем кћер


Me:

koje je ime tvoje ćerke?

moram da budem siguran da si to stvarno ti


SK:

Зашто бих лагао о мени се у УК Зашто сте ми питање овде


Me:

to je veliki novac

ne mogu da ga šaljem strancu

ako si ti SK onda ti znaš kako ti se zove ćerka


SK:

Да ли знате Дејна?


Me:

ne znam dejna, znam SK


SK:

Не постоји ниједан разлог да би лаж о томе и желим да будете сигурни да


Me:

onda nema razloga da mi ne kažeš ime tvoje ćerke

ja ga ionako znam


SK:

Да ли си ти помоћ или не?


Me:

imaš li ćerku ili ne?


SK:

Знаш да немате ћерку па зашто сте ме питате поново


Me:

slušaj, govedo jedno, osoba čiji si identitet ukrao je već ovde, u srbiji, a tebe ću da prijavim interpolu! imam tvoju adresu!


SK:

FUCK U


Me:

sram te bilo

ovo što radiš je KRIMINAL

lopove

kretenu

zar stvarno misliš da nekog prevariš ovako GLUPIM trikom?


SK is Offline

петак, 19. фебруар 2010.

THE GHOST WRITER (2010)



Ghost Writer je, ukratko, Ninth Gate sa političarima. U centru zbivanja je „pisac iz senke“, piskaralo-najamnik (Juan Makgregor) koga bivši britanski premijer unajmi da mu sredi napisanu autobiografiju. Pre Duha (kako Juan sebe jednom nazove, tokom celog filma on ostaje neimenovan) posao je trebalo da završi neko drugi, ali je navodno pao pijan u more i udavio se. Zvuči sumnjivo? Nego šta, ali četvrt miliona dolara je četvrt miliona dolara. Juan, očekivano, počne da gura nos i tamo gde ne treba...

Najveći problem Ghost Writera je što on, za svih svojih dva sata, krije malo iznenađenja. Ne samo što sama postavka priče izgleda tako sumnjivo da bi se svakome sa pola mozga odmah popalila sva zvona za uzbunu, nego glavni protagonista bude napadnut odmah posle dogovora u vezi sa poslom. Tu se automatki postavlja pitanje Juanove motivacije – ulazi li on u sve to zbog novca, slave, dosade ili zato što je surovi profesionalac? Ili jedostavno „traži đavola“ a nalazi samo prljave političare i njihovu ljigavu svitu, kao da takvi likovi igde postoje drugačiji. Pri tome, tretman Romanovog scenarija (adaptaciju je radio sam Robert Haris po sopstvenoj knjizi koju nisam čitao pa je ovaj sud strogo iz jedne lične perspektive) prema glavnom junaku u priličnoj je meri... recimo, nehajan. Iako se događaji nižu prilično jasnim redosledom, dakle bez većih iznenađenja, Juan sve otkriva slučajno ili iz nekoliko how convenient! trenutaka, te ostaje utisak da priča u svakom trenutku vodi junaka, bez stvaranja privida da junak gradi priču. Likovi oko njega prečesto izgovaraju dvosmislene rečenice koje se mogu shvatiti kao pretnje ili upozorenja, a finalno okrivenje je priličan antiklimaks jer Juan takav kakav je kilav, zapravo nasluti suštinu još na polovini filma. Svako očekivanje nekog tvista, preokreta, razrešenja koje će ući dublje u samo zagrebani svet interesnih grupa i najamničkih agencija pri američkoj vojsci ostaje da landara na vetru i sva politička intriga zapravo je otkrivena u jednoj jedinoj rečenici koja se, povrh svega, nalazi i u trejleru za film. Da sve bude još antiklimakteričnije, način na koji Juan dođe do otkrivenja veoma je neubedljiv, sve i da nije prethodna dva sata prikazan tako kako je prikazan... Čovek se zapita – kako mu je samo BAŠ TO palo na pamet, a poslednja scena nosi sa sobom i jednu veliku nelogičnost i ostavlja utisak nečega što je prosto moralo da se desi, pa je prosto nalepeljeno u montaži.

Iako se stiče utisak da se Polanski ne snalazi baš najbolje u vodama političkog trilera, kad se njegov fokus usmeri na glavnog lika samog, tu se već vidi onaj stari majstor. Stare velike kuće i njihovi stanovnici koji kriju davnašnje tajne, skrivene fotografije koje znače više nego što se može zaključiti na prvi pogled, sitni tragovi i delići misterije razasuti po neočekivanim (i ne baš neočekivanim) mestima. Ghost Writer se ubrza u svojoj drugoj polovini kad se i Juanova istraga zahukta i Polanski uspeva (uz vrlo dobru muzičku podlogu Aleksandra Desplaa) da gledaoca poveže sa njim u smislu da, iako ga i dalje vodi surova ruka pisca iz senke (pun intended), situacije u kojima se nalazi donose i osećaj paranoje, ugroženosti, ponekad i napetosti. I, da, postoji pregršt bizarnih sporednih likova, vintage Polanski.

Amerika Polanskog je kišovita, blatnjava i sumorna, sa razmetljivim političarima, bučnim demonstrantima, sveprisutnim medijima i bogatašima koji se svi poznaju još sa uglednih fakulteta, dok duh vojnog kompleksa i zlikovačke intervencionističke politike večito visi iznad. I pored toga, glavna kritika usmerena je na Britaniju na koju, zanimljivo, atmosfera ostrva gde se odvija veći deo radnje, najviše liči. U tom svetu kontrasta ispranih i drečavih boja, od koga Polanski možda pravi izvestan otklon povremenim humorom, običan čovek bez imena, piskaralo željno delića novca i delića slave, i može biti samo ping-pong loptica. Ili običan plot-device poput oca poginulog vojnika čije ponašanje i dela uvek donose efekte suprotne od željenih. Novi svetski poredak, jbg.

MARKO PIŠEV: INTERVJU

Marko Pišev (1984) je mladi pisac horora koji je svoje prve priče objavio u EMITORU, glasilu Društva ljubitelja fantastike 'Lazar Komarčić'. One su ukazivale na zanimljiv pokušaj iskoračenja iz uobičajenih horor klišea, ali je nekako iza njih ostajao utisak nedorađenosti, nedovoljne artikulisanosti. A onda je došla zbirka novela FOTOFOBIJA, i to je već bio kvantni skok u odnosu na sve dotad viđeno – ne samo od ovog autora.
 Zapravo, po mom mišljenju, radi se o ubedljivo najzrelijem, najautentičnijem i najsuptilnijem pristupu hororu u našoj savremenoj žanrovskoj prozi. U prikazu knjige na POPBOKSU, pored ostalog, napisao sam: "Kroz sve četiri novele ove zbirke provejavaju proživljenost i promišljenost, emocionalna i intelektualna složenost te majstorsko baratanje jezikom koji ove bizarne, upečatljive košmare čine nadasve vrednim i intrigantnim mračnim draguljima savremene srpske žanrovske proze."
Priče poput onih u FOTOFOBIJI ne mogu da nastanu "slučajno". Ipak, za eventualne skeptike, noviji dokazi da je Pišev vredan i po mnogo čemu unikatan talenat nalaze se u zbirkama koje je priredio Goran Skrobonja, BELI ŠUM i ISTINITE LAŽI.
Zbog toga mislim da je krajnje vreme da malo zavirimo u glavu ovog mladog pisca i saznamo i nešto o njemu i njegovom pisanju što nam nije već kazao u svojim pričama.
 
Dame i gospodo, imam čast da vam predstavim exkluzivni intervju koji je Marko Pišev dao za CULT OF GHOUL.
- Neizbežno pitanje – pa da odmah raščistimo s njim: zašto horor? Sve tvoje dosadašnje priče spadaju u taj žanr, čak i onda kada ga prilično slobodno 'tumače'. Gde su tu krimići, gde je SF, akcija i ostalo?

U četvrtom ili petom razredu osnovne škole, otac mi je doneo iz Vojne biblioteke knjigu Isijavanje Stivena Kinga (na hrvatosrpskom, da budemo precizni, to je izašlo kao VIDOVITOST – prim. Ghoul), što je bio njegov svojevrsan odgovor na moju fascinaciju Dosijeom X. U to vreme, drug i ja smo zajedno naglas čitali deo po deo Bludnog sina i kikotali se svim "masnim detaljima" mladalačke sage Henrija Kinanskog. Sećam se, bio sam raspamećen u vezi sa tom knjigom Bukovskog, prevashodno zbog toga što nisam imao ni najmanju ideju da romani mogu da budu tako zabavni i izražavaju se toliko slobodno, mnogo slobodnije nego što sam ja ikada sanjao da bih mogao da se izražavam pred bilo kime.
Kada sam dobio u ruke Isijavanje, pomislio sam nešto kao: "Eto još jednog šaljivdžije", budući da prva rečenica u knjizi nastoji da okarakteriše direktora hotela "Vidikovac" kao prepotentno malo govno, ili nešto u sličnom maniru -nažalost, nemam knjigu pri ruci ("Jack Torrance pomisli: Razmetljivi mali kurac." – prim. Ghoul). Međutim, ubrzo sam shvatio da je Isijavanje potpuno drugačija vrsta štiva. Naspram onoga što je nudio Bukovski, King je uspeo da pocepa stvarnost pred mojim očima, i dozvoli mi da zavirim na drugu stranu. To me je uzbudilo na jedan potpuno nov i neslućen način, misao o toj knjizi neprestano me je bacala u neku vrstu ekstaze, čak i dugo pošto sam je završio.
Kasnije sam uspeo da namolim oca da mi za rođendan kupi To. Imam i dalje njegovu posvetu iz 1995. Čini mi se da sam nedelju dana glumio da sam bolestan kako bih, umesto odlaska u školu, gutao To. Verovatno su sva moja potonja horor iskustva - a samim tim i pisanje – nešto slično pokušaju narkomana da revitalizuje svoje "vatreno krštenje" sa heroinom. Nijedan drugi žanr – sem pojedinih SciFi ostvarenja – nije uspeo da mi pruži nagoveštaje nečega toliko ogromnog, pretećeg i veličanstvenog kao horor i, uopšte, sve ono što bi se moglo svrstati pod etiketom uvrnute fikcije.

- Kada si počeo da pišeš, i zašto? Koji je to trenutak, ili stanje, ili proces, koji te je od čitaoca pretvorio, ili barem počeo da pretvara u pisca?

Nije to bila nikakva svesna odluka, niti bilo šta slično. Jednostavno, dogodilo se da sam jedne večeri osetio nešto u glavi, ustao iz kreveta i seo za radni sto. Imao sam prazan papir pred sobom i prazan papir unutar sebe. Kada se odatle izrodila kratka priča, i kada sam se odvažio da je uputim izvesnim ljudima na čitanje, primivši zauzvrat tople ili mlake, ali nikako hladne komentare, pomislio sam: "Hej, pa ovo je lako!" Ali nije bilo lako. Uopšte nije lako. Može biti da je to jedna od najnaivnijih misli koja mi se ikada u životu provukla kroz glavu.
Sada, kad malo bolje razmislim, čini mi se da se čitav pomenuti "proces" može uporediti sa sviranjem klavira, recimo. Ako dobar deo života sviraš klavir, i nakon izvesnog vremena uvidiš da ti ponajviše "leže", primera radi, Šopenovi Nokturni, nakon čega počinješ da ih uvežbavaš i pritiskaš dirke, jednu za drugom, sa sve više ushićenja, šta će se dogoditi sa tobom pošto tvoji prsti spontano odsviraju par nota – za osobu pokraj tebe, možda, sasvim nebitnih nota – ali tebi veoma, upravo neopisivo značajnih, jer ti one potajno došaptavaju da si upravo proizveo nešto na šta bi Šopen klimnuo glavom uz odobravajući osmeh? Zar ne bi pokušao da i ti ovladaš time? Verovatno bi. Svako bi pokušao, samo je pitanje u kom trenutku bi prestao da pokušava.
- Šta pisanje za tebe znači, šta ti donosi, zašto (za koga) pišeš?

Pisanje za mene znači "sigurnu luku". Dok god pišem, čini mi se da nisam i ne mogu biti lud, čak ni preterano utučen. Moram priznati da mi se ponekad događa da razmišljam o jednoj rečenici pola sata, ponekad i duže. Jedno od najlepših ljudskih iskustava je kada nečija rečenica, ili prosto kombinacija reči, iznenada jurne ka tebi i pokosi te kao voz. Spomenuo bih još i to da ništa ne može da me učini toliko zadovoljnim sobom, koliko dobro pisanje. Kako bih onda mogao to da radim iz nekog drugog sem iz ličnog, krajnje sebičnog poriva? Naravno, godi mi kada saznam da me ljudi čitaju i pozitivno reaguju na moje priče. Ali radio bih to sa njima ili bez njih.

- Da li i koliko se obazireš na komentare čitalaca i kritičara? Da li te bole pokude, da li te raduju pohvale? Pokušavaš li da 'ispraviš' neke stvari koje ti drugi eventualno zameraju?

Mislim da je objektivna kritika čitalaca od suštinske važnosti. Teško onome ko se uzdigne – ili ga drugi uzdignu – toliko visoko da ne može da čuje više ništa sem glasova koji ga slave i obasipaju hvalospevima. Takvi ljudi su osuđeni da se uruše pod vlastitom težinom. Svaku stvar treba smestiti na njeno zasluženo mesto, koliko god visoko ili nisko na lestvici kvaliteta ono bilo. Priznajem da mi je mučno da posmatram domaću "kulturnu" i "umetničku" scenu kojom gospodari moralna beda, anti-inteletualizam i jeftin patriotizam ili – u najboljem slučaju – krajnje jednodimenzionalna poza, dok se ono što poseduje autentičan kvalitet baca u zapećak. No, to je delimično produkt činjenice da su ljudi ovde zatucani i zatupljeni i većinom nesvesni bilo kakve alternative. To je stara priča.
Naravno, ona ne implicira da šačica društveno "svesnih" i kulturno "progresivnih" pojedinaca automatski zadobija status nedodirivih kritičara i sudija, dok su oni sami nepodložni bilo kakvoj kritici. Objektivna, iskrena i precizna kritika isprva boli, ali i nagoni one kojima je upućena da uvide sopstvene greške i potrude se da ih više ne ponavljaju, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga da ne bi bili primorani da ponovo proživljavaju istu bol.
- Jedan od češćih komentara vezanih za tvoje pisanje je da je ono potpuno zasnovano na atmosferi, ali da mu često nedostaje zaplet, struktura, pa možda čak i poenta. Šta misliš o ovoj vrsti komentara, misliš li da ima neke istine u tome, i nameravaš li da nešto preduzmeš tim povodom?

Priznajem da mojim pričama često nedostaje tvrdokorni zaplet (kažem "tvrdokorni" jer da nemaju zaplet i narativnu nit, ne bi bile priče, već metafizička posrtanja za čitljivom prozom), ali mene lično grandiozni zapleti i podzapleti nikada nisu preterano duboko doticali. Ja jesam fasciniran pripovedačem koji ume da predstavi veoma složenu i glomaznu misteriju, ili oformi novi fantastični svet sa svim onim komplikovanim i osetljivim pojedinostima kojima bi jedan uverljivi "fantastični" svet trebalo da raspolaže, samo što bih – u slučaju da moram da biram – radije popio svoju šolju popodnevnog čaja recimo sa Luisom Kerolom, nego sa J.R.R. Tolkinom. Tolkin ima zaplet, sa tehničke strane višestruko superiorniji od onog u Alisi u zemlji čuda, na primer, samo što Kerolova vrsta naracije takođe funkcioniše i jednako je moćna kao Tolkinova, dok je njeno polje delovanja, čini mi se, ugneždeno na nivou dubljem od cerebralnog. Onako kako se Tolkin na svojevrstan – i neosporivo genijalan – način poigrava sa arhetipovima i ljudskim sagama, preplitanjem svetlosti i tame, Kerol preuređuje spone kojima je ljudski razum povezan u celinu. Ukratko, kada bi me neko pitao da li bih pre odabrao bajku ili mit, odlučio bih se za bajku. Za mene su i pojedini filmovi Dejvida Linča neke vrsti bajki koje postepeno poniru u čisto ludilo, što ujedno predstavlja razlog zbog kog mi i jesu strašniji od većine filmova drugih autora – zato što uspevaju da prikažu ludilo na genijalan način.
      Što se pripovedačke strukture tiče – pitanje poente radije ne bih komentarisao – pretpostavljam da to jeste objektivna zamerka na pripovetke koje se nalaze u Fotofobiji. Samo što ne verujem da ću biti kadar da tu svoju manu osetno popravim, dok god se ne dokopam čitave priče u glavi pre nego što uopšte počnem da je razrađujem na papiru. Ljudima koji su dobro upoznati sa svim ključnim elementima onoga što pišu struktura nije i ne može biti problem. U mom slučaju problem postoji, ali to je delimično zato što u najboljem slučaju vidim samo obrise ideje, koja je po sebi više u fluidnom nego u čvrstom agregatnom stanju.

- Koliki uticaj na tvoje pisanje imaju a) autobiografski detalji i iskustva; b) snovi; c) književni uticaji; d) filmovi? Na koji način ih obrađuješ u svojim pričama, odnosno – da li ih samo 'prepišeš', ili...?

Često se koristim pojedinostima iz svog života – ređe iz snova – dok gradim neku scenu ili prizor za koji smatram da će mi biti teško da pokrenem "na suvo", ili mi se učini da nije dovoljno ubedljiv. Svakako da lična iskustva tu igraju veliku ulogu. Ali ja sam više sklon da lična iskustva postavljam u nove, izmaštane kontekste i poigravam se mogućim i nemogućim ishodima. Ne bih se osećao naročito prijatno kada bih na eksplicitan način morao da ogoljavam sopstvenu intimu. Neki ljudi vode dnevnike, ali meni su se dnevnici oduvek činili kao gubljenje vremena.
        Snovi me inspirišu samo u izvesnim aspektima, ne prepuštam im se previše, jer brzo gubim kontrolu nad osloncima priče kada mi za primarni uzor služi san. Ali izvesni uticaji postoje, to svakako.
      Knjige i filmovi mi pružaju gorivo za rad. I, kao što svaki aparat zahteva posebnu vrstu energije za pravilno pokretanje klipova i motora, tako i meni ponajviše gode knjige i filmovi koji su komplementarni sa onim što u datom trenutku radim. Kada kažem komplementarni ne mislim toliko na radnju, likove i tome slično, koliko na narativni ton, ritmiku, i način prevazilaženja izvesnih teškoća u pripovedanju.
- Koje bi pisce (ne nužno iz horor žanra) izdvojio kao uticaje na sebe? Ne mislim obavezno uticaje na vrstu proze koju pišeš, nego uopšte, na one koji su ti uzori svojim likom i delom?

Edgar Alan Po, definitivno. Dopada mi se njegova psihodelična, dekadentna melanholija i uopšte čitav pogled na svet koji je prati. Haksli mi se čini kao jedan od onih nepretencioznih i neumišljenih figura koje bi mogle da izvrše jak uticaj na mene, u slučaju da se nađem u njihovoj blizini i čujem ih kako pričaju; Selindžer takođe. Zatim, Nabokov i Fokner kao pisci koji su me ostavili skamenjenog od čuda pošto sam pročitao pojedina njihova dela. Orvel sa svojom beskrupuloznom vivisekcijom društva, tako plodnom za rani adolescentski period kada sam imao to zadovoljstvo da ga čitam. Inferno Avgusta Strindberga je ostavio izuzetno moćan i trajan utisak na mene. My Work is Not Yet Done Tomasa Ligotija takođe.
Mada, možda bih, pre svih, mogao da izdvojim lik i delo Franca Kafke. To je jedini pisac sa kojim sam nebrojeno puta, čitajući njegovu prozu i dnevnike iznova i iznova, ostio duboku i vrlo intimnu povezanost koja mi je omogućila da se u potpunosti poistovetim sa svakom njegovom mišlju, bila ona izgovorena ili prećutana.

- Šta misliš o mogućnostima i ograničenjima pisanja horora koji se dešava u Srbiji? Koliko ti je ovaj ambijent ograničavajući, a koliko inspirišući?

Mislim da je Srbija vrlo inspirativna za horor. To je prvenstveno zbog klaustrofobije, opšteg beznađa i dosade, kao i visokog stepena nervoze koja se oseća na ulicama srpskih gradova. Varoške i seoske sredine su, sa druge strane, kao stvorene za snimanje krajnje uznemirujućih zombi i kanibal filmova. Da sam režiser, i da imam filmskog dara, snimao bih isključivo zombi i kanibal filmove sa umereno nadrealnim, Sklavijevskim zapletima po selima i varošima u Srbiji. Kada govorimo o ograničenjima ove zemlje, čini mi se da je najbitnije istaći osetan manjak inicijative koji vlada među mlađom populacijom. U Beogradu su, recimo, mladi ljudi doslovno "ubijeni u pojam."
Skoro niko ništa ne radi, niti iko želi da radi bilo šta jer mu to ne omogućava život dostojan čoveka sa potrebama i prohtevima koji su u skladu sa savremenim tokovima; oni koji nemaju partnere često žive sa roditeljima u malim, stešnjenim stanovima do svoje trideset i pete godine, uglavnom se nema novca, ili ga ima u džepovima pogrešnih ljudi, "alternativna" kultura je stavljena u službu "mejnstrima", i to daleko ozbiljnijeg "mejnstrima" od onoga što se kod nas smatra za glavni tok, i tako dalje. Takođe, ograničenje Srbije se sastoji u tome što je ovo mala zemlja, sa malim tržištem, koje u domenu žanrovske pisane reči nema gotovo nikakvu konkurentnost na tržištima okolnih zemalja.
- Kako ti se čini sadašnja horor scena u Srbiji, i gde sebe vidiš u njoj?

Pretpostavljam da je sadašnja horor scena u Srbiji smešna u odnosu na ono što bi mogla da bude. Ono što se sporadično događa – i to uglavnom u Beogradu – ni u kom slučaju nije dovoljno da zainteresuje ljude na širem planu. Pored toga, horor scena u Srbiji je neodvojiva od SciFi scene, a ove dve zajedno ne mogu da saberu ukupno pedeset produktivnih, aktivnih pojedinaca. O konzumentima da i ne govorimo, budući da je krug ljudi koji poštuju i prati domaću naučnu fantastičnu i horor scenu manje-više uvek isti. Dovoljno je uporediti broj gostiju na Beokonu, ili raznim promocijama žanrovske literature sa onim što se dešava u Hrvatskoj i Sloveniji, da i ne spominjem ostale zemlje u Evropi.

- Kako si zadovoljan pretežno low-profile sudbinom tvoje zbirke FOTOFOBIJA i recepcijom na koju je naišla?

Moja politika glasi: bolje low-profile nego low-life. Uz to, čini mi se da Fotofobija ima veći potencijal da živi i traje unutar skupa (potencijalno) zainteresovanih čitalaca tako što će izvesan glas igrom slučaja prošaputati neku lepu reč i preporučiti je tu i tamo drugom na čitanje, nego što će se vest o njoj širiti putem marketinških trikova i bombardovanja po izlozima knjižara i javnom prevozu. To nije nikakva senzacija od zbirke i bilo bi pogrešno tretirati je na taj način. Sa druge strane, reklo bi se da su utisci čitalaca uglavnom pozitivni, i to me veoma raduje. Zaista bih voleo kada bih sa svakim novim uratkom činio sve veći broj ljudi sve više i više zadovoljnim. I kada bi to rezultovalo ugodnim finansijskim blagostanjem njihovog omiljenog pisca.

- Na čemu sada radiš i šta od tebe možemo očekivati u skorijoj budućnosti?

Reći ću samo to da radim vrlo predano, svakog dana po nekoliko sati, ali hoće li to proizvesti celovit plod ili ništa atraktivnije od unesrećenog pobačaja, to još uvek ne znam i ne mogu ništa da garantujem. Radim konstantno i rad mi pričinjava zadovoljstvo i to mi je, za sada, sasvim dovoljno.
 
* * *
Ako vas je ovaj razgovor zainteresovao,
a) pohitajte i kupite sebi FOTOFOBIJU vi koji to dosad niste (ako drugde ne nađete, ima sigurno u DELFIJU, video sam je tamo);
b) ako niste iz Beograda, kontaktirajte izdavača, TREĆI TRG (+381 63 8705007, trgnise@gmail.com )

четвртак, 18. фебруар 2010.

CITY OF THE LIVING DEAD (1980)


aka Paura nella città dei morti viventi
aka The Gates of Hell (USA)
Grad živih mrtvaca (V)

 *** 
 3



U gradu Daniču satanistički sveštenik se obesi na groblju i tako otvori 'vrata pakla'. Nizak budžet i veliki uspeh ZOMBIJA doveli su do toga da kroz paklena vrata ne izađe ništa pompeznije od – zombija. Ipak, kada ih prave majstori kakvi su Franko Rufini i Rozario Prestopino (Đaneto de Rosi je trenutno bio zauzet), ko se još žali?
Na spiritističkoj seansi u Njujorku mlada žena (Katriona Mek Kol) 'vidi' otvaranje Vrata pakla u Daniču, i hita – zajedno sa reporterom (Kristofer Džordž, sa neprestanim imbecilnim kezom) – da ih zatvori pre Noći Svih Svetih, kada će najezda postati globalna. Do tada, zlo deluje samo lokalno, kroz niz epizoda koje možda nemaju mnogo smisla, ali lepo izgledaju i pružaju priliku Serđu Salvatiju za atmosferične snimke pustog grada i izmaglicom zasenjenog groblja, kao i Rufiniju za klasične prizore, pune gnjilosti i truleži, u kojima se izdvajaju: kiša crva koja se načas, niotkuda sruči na jednu sobu i kvartet glavnih junaka; prizor devojke koja bljuje svoje iznutrice; i čuvena, savršeno orkestrirana scena u kojoj lokalni autsajder (dežurni stradalnik Đ. L. Radiče) završi prosvrdlane lubanje.
Od scena u Njujorku, vredi istaći spiritističku seansu, kao i njen (nenamerno?) komični sled u vidu policijske istrage nakon što jedna od učesnica padne mrtva. Trećerazredni 'glumci' i beslovestan dijalog koji vode u toj sceni mora se videti da bi se, eventualno, poverovalo tolikom nadrealizmu! Slično važi za, narativno nebitnu, ali zato prolongiranu i komičnu scenu na njujorškom groblju, u kojoj reporter četvrtastog lica i beslovesnog pogleda spasava živosahranjenu curu tako što ludački zabija pijuk u njen mrtvački sanduk, na par milimetara od njenog užasnutog lica, e ne bi li je 'spasao'.
GRAD je bućkuriš polusvarenih ideja i koncepata: ime gradića je pozajmljeno od Lavkrafta, ali se u filmu tvrdi da je to mesto nastalo na ruševinama nekadašnjeg Salema (iako pravi Salem i danas postoji!); nejasnu proročku ulogu ima starostavna KNJIGA ENOHOVA (usput ubačena, kao nasumični začin); strategija zlih sila i njihove metode su, blago rečeno, proizvoljni, a u to spada i njihova sposobnost da se melijesovski stvore ili nestanu iz kadra. U tom svetlu može se posmatrati i dvosmisleno-besmisleni kraj (?) u kome niko, pa ni sam Fulči, ne zna šta se zapravo desilo, i zašto.
Pa opet, zahvaljujući bogatim tehničkim aspektima GRADA ŽIVIH MRTVACA (ako ne računamo slabe pirotehničke efekte u neubedljivoj konflagraciji u podzemnoj kripti), čak i ovi nedostaci postaju deo šarma ovog zabavnog filma. Uostalom, bezbrojni upečatljivi i nezaboravni prizori iz njega ušli su u sve antologije i istorije horora, bezbroj puta reciklirani i omažirani (poput, recimo, krvarenja iz očiju – najbolji omaž u Stenlijevom DUST DEVILU).

среда, 17. фебруар 2010.

LUCIFEREZA - Dorijan Nuaj

Naslov: LUCIFEREZA

Autor: Dorijan Nuaj
Izdavač: Ukronija, Beograd, 2010 godine
Tiraž: 500 primeraka
Broj stranica 228;

Format: 21 cm.
Autorov kontakt: dorijan.nuaj@gmail.com


Napomena:

Ovaj text ilustrovan je exkluzivnim i mega-retkim kartama iz Tarota koji je Dorijan svojevremeno osmislio i nacrtao.

Imam extremno zadovoljstvo da vas izvestim da je iz štampe izašla možda i najvažnija knjiga ove godine za ljude koji prate stvari kojima se bavim na ovom blogu (horor, fantastika, okultizam, mrak, ludilo, crni humor, weirdness...), i ne mogu da je dovoljno snažno preporučim. Textove koji je sačinjavaju čitao sam odavno, ponešto malo na njih i uticao, ali u ovoj knjizi lično imam samo cameo pojavu – za razliku od njenog autora, koji u mom romanu NAŽIVO ima poveću epizodu (pod imenom Adrijan).

Ako kažem da je ovo srpski fin de siecle GOLI RUČAK, možda ću stvoriti neka pogrešna očekivanja kod bukvalista (nema baš mnogo narkomanije, a i gay sex je tek sporadičan, utopljen u more znatno extremnijih zastranjenja strasti) – a opet, ne pada mi na um bolji, precizniji i tačniji opis.

Sve je tu: hipertofirano ludilo (po)ratne tranzicione Srbije (Kosovo included), nova politika, nova korektnost, ljudska prava, manjine, manije, degradacija ljudskog, exploatacija humanog, degeneracija i izvrtanje svih vrednosti u mega-duhovitom, okultno-obojenom, morbidno-zabavnom kolažu pornografije, horora, telesnog užasa, vrlo mračne fantazije, (anti)utopije, dekadencije i extaze koja i u svojim najcrnjim proplamsjajima ne može a da ne fascinira!

Konkretnije rečeno:

Nakon Božanske revolucije katastrofe (i ugovora sa đavolom), Lucifereza je druga objavljena knjiga u izdanju beogradske Ukronije od autora plutonskog karaktera koji se potpisuje kao Dorijan Nuaj. Lucifereza je trojstvo koje čine kratki romani Saltarello, Kako sam sreo hrvatskog bana Smoljana i Sreli smo se u Tifaretu.

Svaki od njih je celina za sebe ali postoji veza koja ih objedinjuje u jedan smisaoni kontinuitet. Reč je o hermetičnom i reklo bi se dijaboličnom delu čije posebne celine odgovaraju trima tarot ključevima. Saltarello je u tom smislu tarot ključ XVI Kula. Ban Smoljan je u vezi sa kartom XV Đavo, dok Sreli smo se u Tifaretu odgovara tajanstvu karte XIX Sunce.

Prvi roman je uspon na Kulu i iniciranje božanske revolucije katastrofe koja je obrazložena u autorovoj istoimenoj knjizi. Drugi roman je inicijacijsko iskušenje silaska u pakao, odnosno projekcija karte Đavola i iskušavanje smrti (karta XIII Smrt). Treća knjiga je uzdizanje i otključavanje solarne formule te metafizički odlazak na Sunce.

Naravno, svi ostali ključevi tarota mogu se prepoznati u pojedinim poglavljima ili naglašenim scenama, ali je to ostavljeno čitaocima da primete. Brutalnost, blasfemija, sirovost ali i sofisticiranost, veličanstveno i bizarno, spekulativno, provokativno, politički nekorektno, uvredljivo, skaredno i jezivo, ukratko su odlike Lucifereze.

I još nešto, sve što je opisano u knjizi na ovaj ili onaj način je istinito, nekako se dogodilo, bilo kroz san ili je deo autorovog životnog iskustva, ali je opisano na takav način da je teško razlučiti gde je granica sveta sanjanja i sveta jave. Ako je neko možda bio skeptičan spram postojanja Đavola, nakon čitanja Lucifereze naći će se u iskušenju da promeni stav.

Na samom početku, autor iznosi dva upozorenja čitaocima, upozorenje sa nivoa duše i upozorenje sa nivoa duha. Duša je u opasnosti: "…ukoliko ste kojim slučajem gledali filmski serijal Hellraiser, otvaranjem korica ove knjige, rizikujete da budete upleteni u pakleni svet kojim caruje Pinhead. Ponekad je najbolje da neke stvari nikada ne budu otkrivene. Ono što ne sme postojati uporno biva prizivano. Čovek zaista traži đavola. Pa evo ga…"

Duh je izložen: "Ova knjiga nije baš za svakoga. Oni koji su podložni patetičnim stanjima uvređenosti tzv. nacionalnih, verskih, političkih, estetskih, ideoloških i ostalih osećanja, bolje da ovog trenutka odustanu od čitanja. Ukoliko neko takav i pored ovog upozorenja nastavi sa čitanjem, čini to na sopstveni rizik i odgovornost. To što je u toku čitanja naišao na detalje koji u njegovoj duši izazivaju utisak uvređenosti nije moj problem."


Beleška o autoru:


Dorijan Nuaj (1971), autor potentne imaginacije, kako u Božanskoj revoluciji katastrofe, tako i u Luciferezi, drži se podalje od mejnstrima, opstajući na ukletim mestima i virovima idejnih i simboličkih struja. Od istog autora je do sada objavljena Božanska revolucija katastrofe (i ugovor sa Đavolom), Ukronija, Beograd, 2008, a u pripremi je zbirka poetskih iskaza i himni te delo posvećeno proučavanju ezoterije.



Iz sadržaja Lucifereze:


Prva knjiga:

SALTARELLO


Poglavlja:

I EROS, EDIP, CIVILIZACIJA I ALTERNATIVA

II REVOLUCIONARI KATASTROFE

III JERUBABILON

IV OHO – HO MLADIĆ

V INICIJACIJA

VI AMERIS

VII PRIPOVED O NARAM SINU, AKADSKOM BOGU I CARU

VIII SALA ZA MUČENJE EROSA

IX IZJAVA KOJA ZASLEPLJUJE PRENEMAGANJE

X ĆIĆKEMEZ TET-MUALJIF

XI TERAPIJA JE, VIDIM, USPELA

XII KNJIGA SATIRIJAZE: OPSESIJA BIBA RABRIJELA

XIII GAMMADION

XIV ERA VULGARIS

XV SAN MAGISTERA ŠETA SILBIJA

XVI KNJIGA DEMONA

XVII REVOLUCIJA JE, VIDIM, USPELA


Druga knjiga:

KAKO SAM SREO HRVATSKOG BANA SMOLJANA


Poglavlja:

I KAKO SAM SREO HRVATSKOG BANA SMOLJANA

II MOJ DRUGI SUSRET SA BANOM SMOLJANOM

III MILUTINE, BAŠ SI SEKSI!

IV MESO, PAKAO, MESO…

V GAVRAN I GOLUB

VI SRPSKI GRAD PIRAMIDA NA JUPITERU

VII METAFIZIKA ZLOČINA


Treća knjiga:

SRELI SMO SE U TIFARETU


Poglavlja:

I RITUAL 666

II DRVO ŽIVOTA I SMRTI

III MORMONSKA ASTRALNA KNJIGA

IV RANI RADOVI I ULAZAK U BEZDAN

V HOR ABORTUSA

VI JA ĆU BITI TVOJ PTAH, A TI BUDI MOJ HOTEP

VII PROROČANSTVO VASILA KARAĐOZA U VEZI SUDBINE DR. ASTORA

VIII VIZIJA I GLAS NEUMRLOG UČITELJA

IX OBLIK ZEMLJE I NOVI HIPERBOREJCI

X VELIKI BESNI BIK I

XI VELIKI BESNI BIK II

XII AMULEJ, GOSPA OD ŠKRPJELA, VAMPIR I NJEGOVA LJUBAVNICA

XIII DEVOJKA AMULETA I SVETA BOGOBACITELJKA

XIV PAN DOLAZI U PODNE



Detalj iz Sreli smo se u Tifaretu, poglavlje Oblik zemlje i novi Hiperborejci


Crne i mutne oči Državnog Sekretara iznenada su dobile neki neočekivani i životinjski sjaj. Njegovo lice zračilo je nadljudskom strašću. Pušio je cigaretu za cigaretom, ćutke me posmatrao, da bi najednom prekinuo tišinu rekavši: "A zašto ti meni ne bi popušio kurac, malo?" Molim? Nisam mogao da dođem sebi od iznenađenja i uvređenosti. Krv mi je udarila u lice, noge su mi se odsekle a grlo skupilo. Nisam mogao ništa da kažem niti da reagujem kako dolikuje. Državni Sekretar je ležao zavaljen na francuskom ležaju najboljeg apartmana elitnog hotela u čuvenom vojvođanskom centru kongresnog turizma. Očigledno nije imao ništa na sebi, što se ubrzo pokazalo gotovo tačnim kada je sklonio besprekorno beli prekrivač i pozvao me da legnem pored njega. "Dođi dečko, nemoj da se snebivaš. Videćeš, kada mi ga popušiš biće ti lakše." Nasmejao se i ponudio me hotelskom čokoladicom. "Pušenje je dobro za socijalnu politiku..."

Samo sam stajao, onako izbezumljen i presečen. Državni Sekretar, zadužen za sprovođenje jedne jako bitne Strategije bio je veoma uticajna i moćna figura. Za ovu priliku specijalno se obukao (svukao) kao gerontodomaćica sa keceljicom trideset i trećeg stepena. Imao je skoro spojene izrazite i crne obrve. Krupne i masne dlake su mu virile iz ušiju. Njegovo mrko lice gubilo se u oblaku dima. Crne oči su škiljile i posmatrale moje zmijsko telo sa pohotom svojstvenom samo ljudima na položaju. Imao je jako crveni karmin. Pućio je usne i oblizivao ih hrapavim jezikom. Njegov raspukli glas je romorio i stenjao od zadovoljstva. Očito je mnogo očekivao. Može li moja malenkost zadovoljiti pohlepe i te volšebne potrebe jednog uvaženog i nadasve visokog, muževnog ali i blago ženstvenog državnog funkcionera u oblasti tako bitnoj kao što je socijalna politika?

U toj mentalno-emotivnoj ustreptalosti prekide me lelek odnekud iz kazamata za tzv lica sa posebnim potrebama Ministarstva socijalne politike. Stenjali su i jaukali jadnici privezani za krevete i vezanih ruku da se ne bi povredili. Usmrđeni, usrani i upišani, doprinosili su svetskoj fugi tranzicije iz jednog zla u drugo. "Halo momak," progovorio je opsceni gospodin Juzbaša, "ja imam neke posebne potrebe....". To je rekao i prsnuo u smeh. Počešao se po mudima. Slošilo mi se i drhtao sam od neviđene treme i nelagode. Nisam mogao da zamislim sebe kako halapljivo gutam kobasicu Državnog Sekretara. I to kobasicu sa posebnim potrebama, koja očito nije bila imobilisana, poput štićenika institucija za mentalno obolele ili nezbrinutu maloumnu decu koja su objekt institucionalizovane brige Sekretara Juzbaše. Državna kobasica je slobodno landarala pitomom vojvođanskom ravnicom na severu Bačke.

Sekretar Juzbaša je primetio moju rastrojenost i ponudio me je samo da sednem na krevet i opustim se jer on navodno neće uraditi ništa protiv moje volje. Onda je podigao crnu kožnu torbu na kojoj je bio utisnut logo stranog donatora čitavog programa reformi socijalne zaštite. Nešto je malo pročeprkao i ubrzo izvadio jednu bočicu pruživši je prema meni. Uzeo sam je i razgledao. U njoj se nalazila neka tečnost. Malo sam promućkao, ali tečnost je bila poput vode. "Znaš li šta je to?" Pitao me je. Zaista nisam imao pojma, nisam mogao ni da slutim. "To ti je, lutko moja, da izvineš, homeopatski rastvor iz žlezda naših štićenika u trenucima njihove životinjske ushićenosti. Znaš, mi smo im uz pomoć naših dragih donatora i partnera, omogućili, u okviru projekta: SAVE THE NAZIS, da obavljaju tzv unutrašnju ejakulaciju. To je naš doprinos onom univerzalnom idealu da svako ima pravo na sreću. Naš ministar, budući human i saosećajan, lično je nadzirao tok projekta, svesrdno se založivši da naši štićenici dobiju svu sreću koja im je neophodna da bi mogli da budu još srećniji. Naša sreća je u njihovoj sreći. Uvek imaj to na umu i nećeš pogrešiti. Napravićeš ti zavidnu karijeru u stratosferama socijalne politike."

Gledao sam ga tupo i krajnje zbunjeno. Pitao sam se, šta će njemu, pobogu, homeopatski rastvor žlezdanih izlučevina nekih tamo privezanih i istraumiranih hipermongoloida i kojekakvih osmih putnika? "Ne razumeš?" Nastavio je. "Veoma jednostavno, objasniću ti. Nisu oni vezani zato što ih mi mučimo ili uživamo u tome, već zato da bi oni bili srećni. Ne zaboravi, naša sreća je u njihovoj sreći. Kada budeš uzeo par kapi tog rastvora biće ti jasnije. Zavolećeš moju kobaju više nego majčinu sisu.... Pazi, ako ti je neugodno, mogu ja tebi prvo da popušim, da se otkraviš. Mnogo si mi ukočen, to nije dobro za strategiju reformi i naš evropski put."

Ne znam kako uopšte da poređam reči u neki smisleni sintaksički tok, sve u želji da opišem taj čudesan osećaj nagužene obnaženosti pred nezemaljskom te gotovo demonskom pohotom Sekretara Juzbaše. On, kao da uopšte nije bio ljudsko biće, već nešto o čemu ne smem ni da pomislim. Upoznali smo se igrom slučajnosti sudbine ili nadriiluminatskog proviđenja. Tih tranziciono-reformskih godina u osvit nadmenog sunca "evropskih perspektiva" zaposlio sam se kao tzv prodžekt asistant u organizaciji koja se bavila organizovanjem obuke za zaposlene i funkcionere državne uprave i lokalne samouprave. Nekoliko godina sam proveo po hotelima i seminarima upoznavši gotovo četvorocifren broj raznih i svakako bitnih ljudi establišmenta ostataka srpske države u nastajanju i večitom nestajanju. Danju se nešto kao radilo, ali noć je na tim seminarima nosila neke sasvim spontane i prečesto intimne trenutke razmene iskustava i procesa učenja. Seminari su specifična andragogija gde ljudi prvenstveno nauče nešto o sebi samima pre nego o onome šta je tema i cilj seminara. Tek kada se ugase seminarski reflektori i spuste zastori na videlo izlaze pravi karakteri učesnika seminara, a kamo li organizatora ili pervertita u njihovoj službi. Seminarski događaj je zapravo samo povod za jednu duboku introspekciju negde u nekom hotelu na Zlatiboru, Paliću, Vrnjačkoj Banji ili Kopaoniku. Mada, nagledao sam se raznih lokacija i raznih ljudi. Sekretar Juzbaša je bio poput višnje na šlagu, nekako poseban i uzvišen. Plenio je pažnju polaznika seminara. Držao je ljude pod nekom vrstom hipnotičke kontrole njegovog raspuklog glasa. Neverovatno muževna energija izbijala je iz njegovih pokreta, manira, govora, paradigmi. Voleo je da liže guzu.

Nedugo nakon nekih igrica našao sam se u njegovom zagrljaju. Nisam znao da zreo i prezreo muškarac, pa još i visoki državni funkcioner, može da prede. Počela je njegova zvezdano-romantična beseda sa kabalističkom poukom: "Baš sam sinoć buljio u Orion, sve mereći gigante: Sirijus (koji kao Pas prati lovca što u rukama drži glavu beštije - tarot karta Luda) - Betelgez - Rigel - Aldebaran (levo oko Bika) - Prokion. Čuvena zimska konstelacija koja spaja Istok i Sever u jednu te Jug i Zapad u drugu nebesku ravan. Velika kola, sazvežđe istine. Ključna tačka - Mizar, ima tananog dvojnika. Čakra adžna i posestrima joj bindu sa zadnje strane. Bindu - tačka Kof kod kabalista, brojčana vrednost 100, sazvežđe Riba.... I kad dođosmo do Severnjače, uhvatismo se nebeskog stuba koji vodi van Univerzuma, ali moramo znati pravo vreme, jer odatle se uskače u srce Oriona, na onaj simpatični romboid što svake noći žuri i ne čeka nikog."

Tako je nadahnuto pričao, mada pominjao je i hendikepiranu decu u kontekstu koji ću ovde izostaviti jer svest prosečnog čoveka koji bi možda čitao ovaj tekst ne bi to mogla da shvati i prihvati, već bi to pripisala bolesti ili ludilu pisca ovih redova. No, nije tako.... Ja sam apsolutno normalan, nego samo pokušavam da ne prenesem sve šta čujem i vidim i što dopire do mene. O, da li ja to sam izazivam takve stvari i persone ili je to srednji prst sudbine? Nije ni bitno. Ovo je samo jedno od apokrifnih jevanđelja.

"Uostalom mitovi i tradicija," nastavio je svoju besedu Moćni Sekretar, nakon uzimanja gutljaja domaćeg absinta, "služe da pobude Imaginaciju, Inteligenciju i Intuiciju a ne da ih slepo sledimo jer u tom slučaju nećemo stići nikud. Protok vremena menja modalitete manifestovanja zakona prirode. To je jedna "paklena" dinamika. Kao da postoji nekakav svetski duh koji na neki čudesan način aktuelizuje neke stvari, neka mesta, neke procese, pa ko je u skladu sa tim gradiće svoju svest a ko nije onda neće. Jebanje u dupe je znak poštovanja. Želim da budem pušen. Osećaj pušenosti jeste značajno samopotvrđivanje. To je osećaj obožavanosti. Pušen, znači biti obožavan. Neko, nije važno ko, obožava tvoj tako intiman deo nečim što služi za uzimanje i mlevenje hrane. Uzima u sebe nešto što mokri i što ispušta životvorno seme. Progutati tek ištrcano seme mongoloida je neviđeno zadovoljstvo. No, to je velika privilegija i to se uči na višim stepenovima, ali o tome nećemo govoriti na sutrašnjem seminaru. Donatori ne vole kad im se istina kaže direktno u lice. "