Kao
što znate, nedavno je Orfelin objavio moj prevod zbirke WORMWOOD, koji sam krstio
UKUS PELINA, a tu se nalazi
i priča, „Njegova usta imaće ukus
pelina”. Pre više od četvrt veka, tačnije godine 1994. napisao sam esej pod
naslovom NEKROFILIJA - NEKAD I SAD. Na
njega su me nadahnuli pomenuta priča + Lavkraftov „Gonič“ (The Hound)!
Moje filozofiranje o
mračno-dekadentnim i „nekrofilnim“ aspektima HPL-ove i Popine priče imate u 1.
delu ovog eseja koji sam ovde plasirao pod naslovom AUTSAJDERI
I MRTVI MUZEJI. Sad je vreme za nastavak, naslovljen MRTVI ERO S
ONOGA SVIJETA.
Neka vam ovo posluži kao nadahnuće da sebi kupite UKUS
PELINA (imam i ja neke primerke; ako neko hoće direktno od urednika+prevodioca,
ima, po istoj ceni; pišite na dogstar666 et yahoo dot com).
Poseban EXTRA exkluzivitet u ovom nastavku:
nekro-erotske horor fotke golišave
Popi Z. Brajt iz vremena kad je bila sasvim zgodna (i dekadentna) goth cura.
Njenim golim telom poigravao se DŽ. K. POTER, poznati horor foto-umjetnik, a
rađene su specijalno za njen intervju za časopis MONDO 2000 pre kojih 20-ak
godina.
Otuda sam izvadio i njene fotke, i njen intervju, koji
vam nudim na kraju ovog poglavlja moje nekro-filozofijade. Uživajte!
MRTVI EROS
"Znate li da kada bih pogledao neko lice koje
volim, imaginacija bi mi često predstavila promene koje smrt mora jednoga dana
na njemu da izvede - crv koji vršlja na usnama što se sada smeše, zdrave crte
lica izmenjene olovnim i ogavnim šarenilom truleži... Ovo je jedno od mojih
zadovoljstava u imaginaciji."
- Izjava koju ledi
Blesington pripisuje Lordu Bajronu
Autsajderi,
begunci, besplodni svet i nemogućnost ljubavi ključni su sastojci sveta H. F.
Lavkrafta, baš kao i sveta koji oslikava Popi Z. Brajt. Ipak, načini na koji ih
oni slikaju u mnogome su različiti, a osnovna razlika je - tretman Erosa. Oboje
su u tome radikalni - ali na radikalno suprotne načine.
Kod Lavkrafta Erosa jednostavo -
nema! Ovaj pisac bi, ako već ne zbog svoje književne vrednosti, u istoriju
literature trebalo da uđe zbog verovatno jedinstvenog i besprimerenog
kurioziteta: u čitavom njegovom opusu ne samo što nema glavne junakinje, već
nema ni iole značajnijih ženskih epizoda - kod njega ženski pol kao da ne
postoji. "Izuzeci" samo potvrđuju ovo pravilo. Ako zaobiđemo poneku
majku, sestru ili služavku koje se samo uzgred pominju u naraciji, dok u
zbivanjima nemaju nikakvu ulogu, ostaju nam još samo četiri krhka primera: 1)
žena koja se vrzmala po brdima u "Daničkom užasu" (The Dunwich
Horror, 1928) samo da bi zatrudnela sa demonskim Jog-Sototom i donela na svet
groznog "mešanca": u priči je prisutna samo u reminiscenciji, u vreme
zbivanja ona je mrtva, a "porodica" je isključivo muška; 2) majka
porodice Gardner u priči "Boja izvan ovog svemira" (The Colour from
Outer Space, 1927) koja je među prvim žrtvama vanzemaljske mutacije i
degeneracije; 3) stara veštica (priviđenje u epizodnoj ulozi) u "Snovima u
veštičjoj kući" (The Dreams in the Witch House , 1932). Četvrti i
poslednji primer je gotovo komičan: jedan jedini put kada je Lavkraft u svoju
priču "Stvar pred vratima" (The Thing on the Doorstep, 1933) stavio
ženski lik kao jedan od glavnih, koji čak ima presudnu ulogu u zbivanjima -
ispostavlja se da to uopšte nije prava žena, već samo telo u koje se
reinkarnirao njen otac, crni mag. Što je još indikativnije, pošto mu se to i
takvo obitavalište čini inferiornim za njegov duh i dalje planove, on pokušava
da se prebaci u telo njenog muža...
Bilo bi neosnovano na osnovu ovoga
govoriti o Lavkraftovoj mizoginiji, jer u čitavom njegovom delu ne može se naći
nikakva šovinistička natuknica o ženskom polu, baš kao ni o ljubavi, seksu,
braku, porodici i sl.[1]
Priča "Stvar pred vratima" je jedina koja bi se mogla tumačiti kao
veoma slobodna, fantastična parafraza njegovog kratkotrajnog braka, jer
prikazuje blisku vezu u koju čovek ulazi sa ženom koja mu je potpuni stranac,
koja vampirski pokušava da mu preotme ličnost, dušu i telo i koja se na kraju
razotkriva kao biće kojim upravljaju nečiste sile. Značajan je i podatak da
žena dolazi iz Insmuta, priobalnog mesta nastanjenog bastardima iz veza ljudi i
amfibijskih stvorenja iz mora ("Atmosfera smrti i pustoši beše sablasna, a
smrad ribe skoro nepodnošljiv…"), čije olfaktorne senzacije i druge
asocijacije (slanoća, more, sluzava stvorenja, neprikladno rasplođavanje…)
očiglednije no išta drugo upućuju ne toliko na mizoginiju koliko na gađenje
prema seksu uopšte. Neki su čak (kao Stiven King, u Mrtvačkom plesu) u njegovim nakaznim, sluzavim "bogovima"
opremljenim brojnim pipcima i otvorima videli meduzasto transformisane
(uglavnom ženske) polne organe, ali to tumačenje - iako nije sasvim neosnovano
- smatramo odveć simplifikovanim.
Isto tako olako mogao bi se Lavkraft
optužiti i za homoseksualnost, što bi bila samo druga krajnost iste pogreške:
da je njega seks - bilo kakav - uopšte zanimao.[2]
Bilo kako bilo, neosporno je da njegove priče (naročito one ranije) obiluju
bliskim muškim prijateljstvima i srodnim dušama koje često zajedno žive i odaju
se istraživanjima u oblastima natprirodnog, magije, upotrebe droga i sl.
(recimo, u pričama "Mesečeva bara", "Herbert Vest - Reanimator",
"Gonič", "Hipnos", "Neiskazivo"). No, ova
prijateljstva nipošto nisu idealizovana: "prijatelji" se često izrode
u strance, pa čak i u antagoniste, a njihova "bliskost" sadrži i
jasnu hladnu distancu i konvencionalnu pristojnost tipičnu za kosmopolitskog
Rimljanina poznog carstva, ili kolonijalnog džentlmena u danima pre revolucije,
što su bili Lavkraftovi uzori i ideali. Srodnost u nazorima i interesovanjima
tih junaka nikada ih ne dovodi ni u koju vrstu intimnosti, što samo pokazuje
Lavkraftovu sumnju u mogućnost prave komunikacije i podele iskustva sa Drugim -
ko god to bio.
"Prijatelji" su u njegovim
pričama u stvari pomoćnici, saradnici, saučesnici; kolege po profesiji;
korespondenti koji razmenjuju isključivo pisma od opšteljudskog interesa i
izveštaje o čudnim zbivanjima; istraživači ujedinjeni istim zadatkom, i tome
slično. Ni najmanjeg traga o bilo kom obliku ljudske bliskosti: bez humora, bez
neobaveznog ćaskanja, bez ičeg ličnog, privatnog u razgovorima. Bračni status
se ili ne pominje, ili ga nema; niko tu ne pokazuje nameru da se ženi.
Činjenica da se Lavkraft krajnje retko koristio dijalozima samo još dodatno
potcrtava ovaj njegov sumorni, nekomunikativni, u suštini nerazumljivi svemir.
Pitanje je samo, u kojoj meri je to samo njegov privatni svemir...
Priče i romani Popi Z. Brajt,
nasuprot Lavkraftu, obiluju seksom u svim njegovim oblicima: hetero-, homo-,
bi-, omni-, sa životinjama, raznim "pomagalima" itd. Ništa tu nije
zaobiđeno, sem, kao i kod Lavkrafta, onoga što bi seksu trebalo da prethodi:
ljubav, bliskost, poznanstva... sve samih anahronizama, danas gotovo
nezamislivih.[3]
Ljubav je anahronizam u ovom brzom, rascepkanom, razdeljenom svetu; čovek je
sam, i ne postoji veza - čak ni mogucnost prave veze - sa onim Drugim. Žena,
kao krajnji (i najbliži) predstavnik Onog Drugog, tuđa je i nedokučiva; zato i
nema govora o ljubavi kao vrsti predavanja i stapanja sa drugim, čak ni kao o
vrsti komunikacije, jer naglasak je na odvajanju i razlikama, na zidu koji
ljubavnike deli. Budući neshvatljiva, a neophodna, žena postaje stvar, objekat
za uživanje, jeftina potrošna, zamenljiva roba.
Ni okretanje svom polu ne donosi
"spas" koji likovi njene priče traže: umrtvljenih osećanja, nemoćni
su da izgrade ikakav odnos sa partnerom, sem dominacije, eventualno podavanja,
te i u koitusu ostaju isto onako sami kao i dotad. Radi se o maltene kliničkim
slučajevima psihopatije: asocijalni, latentno agresivni, sa malim ili nikakvim
osećanjem krivice, gotovo potpuno egocentrični, nesposobni da oforme trajne
emocionalne veze sa drugim ljudima, potpuno u vlasti principa zadovoljstva,
infantilni, bez ikakvih spoljašnjih stega, oni su takođe i "klinički"
predstavnici sve brojnije armije mladih autsajdera. Hari Lipton, psiholog,
rekao je: "Svi smo mi rođene psihopate... jer se svi rađamo bez
represija." Luis i Hauard, siročad, lišeni svih predrasuda i vaspitanjem
implantiranih vrednosti, dostižu potpunu slobodu. Problem je samo što ne znaju
šta bi s njom, što ne mogu ni sa kim da je podele, što "potpuna
sloboda" (dostižna čoveku) uključuje i potpunu usamljenost, jer
podrazumeva i slobodu od drugih. I vodi u ono što smo nazvali psihoapatijom.
Nasilje, tj. sadizam, za ove junake
jedini je način komunikacije: bol izazvan u drugom, bol zadobijen od drugog,
jedine su poruke, jedina razmena u njihovim odnosima. Podrazumeva se fizički
bol, jer je za emocionalni potrebna vezanost, a oni su nesposobni za (tj.
slobodni od) stvari kakve su emocije i bliskost. Sadržaj "poruke"
koju njih dvojica razmenjuju sa momcima pokupljenim u noćnim klubovima može se
oslikati rečima jednog Foknerovog (William Faulkner) junaka iz Dok ležah na samrti (As I Lay Dying): "Sada si svestan
mene! Sada ja predstavljam nešto u tvom tajnom i sebičnom životu, ja koji sam
obeležio tvoju krv svojom za večna vremena." Sadizam i mazohizam izgledaju
kao jedine opcije u ovom post-humanom svetu.
Ni kada se njih dvojica
"predaju" jedan drugome, to ne donosi neku naročitu promenu: ako je
bol jedina informacija, odnosno osnovna jedinica komunikacije u odnosu na koju
se meri i zadovoljstvo, onda je njihov odnos unekoliko uspešniji jedino po tome
što svoja tela, njihove slabosti, snage i granice bola poznaju bolje no kod
momaka za jednu noć. Naravno, samo je pitanje dana kada će potraga za
"pragovima bola i ekstaze koje (im) niko drugi nije mogao pomoći da
dosegnu" postati zamorna i ostati "bez različitosti svoje novine i
privlačnosti."
Seks ih ne spasava zato što, u
velikoj meri, spada u tzv. jednostavne stimuluse (kakvi su glad, fiziološke
potrebe, opasnost po život...) koji, po Fromu, "ako se ponavljaju preko
određene granice, više se ne registruju i gube svoj stimulativni učinak (zbog
neurofiziološkog principa ekonomije koji eliminiše svesnost o pobudama koje
svojim ponavljanjem pokazuju da nisu važne). Dalje pobuđivanje traži da se
pobuda ili pojača u intenzitetu, ili sadržajno promeni; zahteva se određeni
element novosti."[4]
Mogućnost da se seks preobrati u aktivirajući stimulus ovim likovima je sasvim
nepojmljiva.
U svojim poslednjim mlitavim,
beznadnim pokušajima da se otupeli nervi nekako uzburkaju, da se močvara u
venama ustalasa, da se plamičci u iscrpljenim testisima i mozgovima raspale, da
se bar načas razigra rigor mortis
atrofiranih mišića i pobledele kože, ova dvojica očajnika ni u najluđim
perverzijama ne nalaze spas. Indikativna je scena u kojoj pas lutalica jezikom
zadovoljava devojku koja cvili od užitka, a Luis i Hauard to indiferentno
posmatraju, omamljeni drogom. Oni čak i ne masturbiraju; savršena ravnodušnost
u kojoj ih ostavlja i najrazrađenija perverzija jedan je od onih elemenata koji
bi trebalo da ulivaju više jeze od većine zamešateljstava koja se danas prodaju
kao "horor".[5]
Ništa ovde nije "natprirodno" - to više nije čak ni
"neprirodno". Ne s praskom, već sa sladostrasnim cviljenjem one
devojke okončava se ovaj svet...
[1] Svoje
stavove o ovim pitanjima čuvao je za svoja pisma. Na primer: "Što se tiče
s pravom slavljenih 'životnih činjenica' ja nisam čekao na oralnu informaciju,
već sam taj čitav predmet iscrpeo u medicinskom odeljku porodične biblioteke
kada sam imao 8 godina – kroz Kvejnovu Anatomiju
(sa punim ilustracijama i dijagramima), Danglinsonovu Fiziologiju, itd. (...) Rezultat toga je bio sasvim suprotan onome
čega se roditelji obično boje – jer umesto da mi stvori preuranjeni i
abnormalni interes za seks (kao što bi neutažena radoznalost mogla učiniti), to
mi je praktično ubilo interesovanje za tu temu. Čitava rabota je bila svedena
na prozaični mehanizam – mehanizam koji sam prezirao ili ga barem smatrao
neglamuroznim zbog njegove čisto životinjske prirode i udaljenosti od takvih
stvari kao što su intelekt i lepota – i sva drama je bila uklonjena iz njega.
(...) Nisam se zamlaćivao mladalačkom romansom, jer nisam verovao – i još uvek
ne verujem- u postojanje sentimentalne 'ljubavi' kao definitivne, snažne ili
trajne ljudske emocije. Uvek sam brak smatrao nečim sačinjenim od prijateljske
pažnje, mentalne srodnosti, društvene predostrožnosti i praktične koristi – čemu
je, isprva, dodat element biološkog erotizma." (H. P. Lovecraft, Selected Letters, vol. IV, Arkham House,
Sauk City, 1976, p. 356)
[2] Lavkraft
je homoseksualnost, u skladu sa svojim puritanskim nazorima, smatrao
degeneracijom: "Zapravo – iako sam naravno odavno znao da je pederastija
bila ogavni običaj mnogih drevnih naroda – nisam čuo za homoseksualnost kao za
danas-postojeći instinkt dok nisam navršio tridesetu! Mislim da je moguće da se
ova perverzija dešava češće u nekim periodima nego u drugim – zbog opskurnih
bioloških i psiholoških razloga. Dekadentna doba – kada je psihologija
uznemirena- izgleda da joj pogoduju. (...) Ti ljudi teško da predstavljaju
nekakav problem, iako su izrazito
smešni i odbojni." (H. P. Lovecraft, Selected
Letters, vol. IV, ibid, p. 234-5.)
[3] Redak
izuzetak od navedenog pravila je njen roman Drawing
Blood, u kome se erotske scene opisuju sa uobičajenom pornografskom
eksplicitnošću, ali su nabijene strašću glavnih junaka koji su zaista
zaljubljeni jedan u drugog. Indikativno je da Brajtova toliko preteruje sa
"ružičastom prozom" u tom romanu da on svojom napadnom pro-gay
agendom i otužnim hepi-endom zapravo postiže kontra-efekat i spada u njena
najslabija dela.
[4] E. From,
isto, str. 65.
[5] Za
prikaz najekstremnijeg mogućeg vrhunca psihopatske indiferentnosti i otupelosti
koji vodi u bestijalni sadizam, videti roman Američki psiho (American
Psycho, Bret Easton Elis).
