HALLOWEEN KILLS (2021)

*

1+

Bili ste razočarani prethodnim pokušajem reimaginacije Helovina u HALLOWEEN (2018)? Pa – suprajz! Njegov upravo procureli nastavak, HALLOWEEN KILLS (2021), takav je komad tečne fekalije da ćete, ako mu se uopšte podvrgnete, posle njega od blata praviti Rob Zombie's HALLOWEEN (2007)!

O, da! Čak i prvi Zombijev Helovin me je manje boleo od ovoga, a mrzeo sam mu skoro svaki sekund (izuzev 4; vidi moj rivju na linku gore). Zombijev se barem zbiva u njegovom sopstvenom white trash paralelnom univerzumu, pa sve što je tamo izasrao – njemu pod nos; a ova nekompetentna blasfemija HALLOWEEN KILLS se pretvara da egzistira u Karpovom univerzumu i direktno se kvazi-nadovezuje na njega!

Ima čak i poduži flešbek na Onu Noć iz 1978. Ima čak i nekoliko kadrova sa kompjuterski vaskrsnutim Donaldom Plezensom, čisto da bukvalno NIKO ne bude pošteđen masovnog skrnavljenja u ovom zloćudnom killing-spree masakru.

Nećete verovati kakvo je ovo pišanje po Karpu, naživo – a on još, da tragikomedija bude veća, ovde skoruje sopstvenu travestiju. S jedne strane, žao mi, u načelu, čoveka koji doživi da mu, za života, skrnave jedan od masterpisova; s druge strane, ne mogu da se filozofski ne vajkam nad činjenicom da je on ovde saučesnik svojih skrnavitelja; s treće, pak, strane, ne mogu ni sasvim da ga žalim, uz svu moju ogromnu ljubav prema njemu, jer on je u ovome samo zbog para, i umesto da se zadovolji sitnim čekom za „based on characters created by JC and Debra Hill“ i da nema NIKAKVOG drugog dodira s ovim (kao što je bilo sa nastavcima H4-9), njemu je sad zinulo dupe za mnogo većim čekom, pa uzeo da komponuje (ili barem ko-potpiše) skor koji s njim (ili umesto njega?) rade njegov sinak i još neki treći lik.

I povrh svega, ne znam da li je strašnije i gadnije ako on ovo podržava ZA PARE, ili zato što tako STVARNO MISLI:

"[The film] kicks ass. It’s the ultimate slasher movie. This is a horror film times ten. That’s what I love!"

Jadnik. Platili mu koju iljadarku preko dogovorenog honorara za skor, i dali mu ček za ovo. A on se smeškao celim putem do banke, mrmljajući: "Suckers". Ne shvatajući da je, hvatajući se u kolo s Đavolom, i sam ispao sucker. Razumeo bih da dekica ima neki skupoceni lifestyle: kurve, koka, putovanja, besna kola. Ali on, po sopstvenom neprestano ponavljanom priznanju, najviše voli da sedi kod kuće, sa ženicom, i da igra igrice na kompu i da gleda košarku na TV! Eventualno malko da dirka sintove sa sinom u podrumu. Šta će mu onda masni čekovi, koj’ će mu prodavanje obraza pod stare dane, zarad OVOGA?!

Ipak, za matorog cinika uvek ću naći lepu reč i razumevanje – život ga nije mazio, Holivud ga nije voljeo, ceo svet se posrao na Najbolji Mu Film i njemu na glavu lično, onda kad je bio na vrhu svojih snaga i pameti, i šta mu vredi vindikacija 30 godina posle, kad odjednom svi u tom ružnom pačetu vide masterpis koji je oduvek bio: to je Too little, too late. Ali zato nemam nimalo razumevanja, ljubavi ili nježnosti za Dejvida Gordona Grina, počinitelja ovog zlodela u svojstvu kvazi-reditelja i ko-pisca kvazi-scenarija, gde je mrtva trka u nadmetanju da li je ovo gore režirano ili sramotnije pisano!

Ukratko, HALLOWEEN KILLS je ubedljivi dobitnik Ghoulove nagrade Zlatno Gomno® za 2021. Zašto? Evo nekih od razloga.

Nešto ovoliko nevešto, kilavo i nenamerno smešno, a da je ambiciozno i sa nekim solidnim budžetom, sa prividom respektabilnosti, sa aurom brenda, od strane nekih navodno profesionalnih tvoraca a ne „morona s kamerama“ koji su se blesavili s ortacima u šumi – do sada još nikada nismo videli.

HALLOWEEN KILLS je spoj SKERI MUVIJA, PETKA 13, 8. deo (samo bez broda i bez bar poluzabavne deonice na Menhetnu) i nesnimljenog Čalićevog slešera iz nedovršene SF-horor trilogije ĆAO INSPEKTORE: MAJKL MAJERS JE MEĐU NAMA / MAJKL JE KRIV ZA SVE.

Ovo je potpuno novi nivo krindža. Nijedna franšiza nije još sebi uradila ovakav harakiri, pa još uz tako mnogobrojno učešće originalnog kasta, plus tvorca.

To je nevešta i plitka exploatacija nostalgije za davno minulim Dobom Masterpisa, kroz površne „migove“ originalu: evo starog Karpovog FONTA na špici! Evo još jednog povratka u Majklovu staru kuću! Evo, uz pomoć kompjutera, „oživeli smo“ dr Lumisa! Evo, doveli smo epizodiste iz prvog dela, bebisiterkine klince, sad odrasle u nakazne antipatične spodobe, evo pajkana Breketa od pre 50 godina koji još nije u penziji a ima sto godina (!), evo setili smo se čak da dovučemo i onu medicinsku sestru koja je s Lumisom putovala kolima na početku prve (i jedine!) NOĆI VEŠTICA, da i nju (naravno, u kolima, uz penjanje na krov i ostale majmunluke) psiho dokusuri. Po principu UBIJ, ZAKOLJI, DA NIKO IZ ORIGINALNE POSTAVE NE POSTOJI!

I mora im se priznati doslednost: zaista su uzeli SVE i SVAKOGA iz prvog Helovina koje su mogli, i posrali im se direktno na glavu!

Dobro, ajde recite mi, ko je od nas sada najbolji frend sa svojim bulijem iz detinjstva? Evo, mali Tomi Dojl je sad velika mrcina i najvolije se družiti s Lonijem, koji ga je ugnjetavao i podsmevao mu se u detinjstvu (onaj što mu razbio bundevu i vikao HIZ GONA GETJU, HIZ GONA GETJU!). Tomi nosi šnjur kao najiritantniji lik u filmu, ili bar najprominentniji po minutaži i reflektorima na sebi – jer, realno, ovoliko iritantnih njuški na jednom mestu nisam video još od PETKA 13, 5. deo!

Tomi ima da izgovori neke od najodvratnije imbecilnih replika, ne samo u ovom filmu nego u čitavoj novijoj istoriji horora.

Pogledajte samo ovaj spoj patetike, patosa, krindža, melodrame, bljuzge i besmisla u stend-ap monologu koji ga uvodi u film, u jednom kafiću gde neke maskirane karikature, kao, slave Helovin:

 

„Any of you know the story of the Haddonfield Boogeyman? Too young to give a shit? Too drunk to remember? 40 years ago, a madman escaped from a mental hospital.

It was the night before Halloween, and three teenage girls were walking home from Haddonfield High. They had sightings of a... a ghostlike figure creeping right through our town. A man in a white mask. Or was it more than a man?

He was watching them. Before the night was over, three people would be murdered.

And in the house next door, there was a babysitter and a young boy and a young girl, and they were brutally attacked by this stalker who had a power beyond any mortal man.

My name is Tommy Doyle. And I was that young boy.

So, please, join me in commemorating the victims and the survivors of Michael Myers.“

Da, deco. Ovo je film u kojem skoro pola veka nakon noći u kojoj je neki lik ubio tri (i slovima: 3!) osobe, survajvori nagvaždaju o tome, kao da se u međuvremenu, u proteklim decenijama, nisu desili ni 9-11 masakr (3.000 mrtvih u sat vremena!), ni bezbrojni masovni zločini uključujući ludake s puškama u srednjim školama i na fakultetima sa po 10-15 mrtvih tinejdžera – ne, 50 godina je vreme stajalo, ništa tol’ko strašno nije im se desilo, i svi su samo u duši nosili tu nezalečenu ranu, sjećanje na Noć Kada je On Došao Kući, daleke 1978.

sad najzad znamo šta je bilo s psom kojeg nam Karpo nije prikazao

Rekoh već u rivjuu prošlog besramno krštenog zlodela:

„Lik Lori? Budalaština! Spoj dr Lumisa (lujka kojoj niko ne veruje) i Sare Konor (zajebana madrfakerka), ali traumatizovane – čas deluje paralisana traumom od pre fucking 40 godina (get over it, bitch!), čas oličava, krajnje površno, taj danas moderni kvazifeministički wish-fulfillment u kojem žena s puščetinom brani sebe i svoju familiju.“

Ali ne, nije ovo film o traumi, niti mu je cilj da komemoriše žrtve i survajvore Majkla Majersa. Jer da jeste, ne bi bio toliko krvoločan i sadistički, ne bi svoju „stravu“ gradio na gomilanju žrtava (brže! jače! bolje!) koje su i po brojnosti i po antipatičnosti i po krvavosti uporedive sa onima iz poznijih nastavaka PETKA 13-og! Mada, ova koještarija ne može ni da pljune pod prozor i najgorim nastavcima tog serijala, a kamoli najboljim („Džozefe Zito, živ li si?“ uskliknuo sam spontano u jednom trenutku, gledajući ovo gomno, umesto da sam po ko zna koji put reprizirao neprevaziđeni IV deo tog serijala).

Ovo je film u kojem nekadašnje bulijeve žrtve odrastaju kako bi i same postale nasilnici: Tomi je sad vođa rulje koja pravi rusvaj po gradu i otera u smrt jednog nedužnog ludaka, i sve u svemu toliko je loše zamišljen, postavljen i vođen, pa i glumljen, da ti dođe da pomisliš kako bi bolje bilo odma’ da ih je Majkl pobio, i Tomija, i Lindzi, i medicinsku sestru, i nesposobnog šerifa Breketa, samo da ih ne gledamo u šta su se ovako degenerisali sada. Toliko o komemoraciji žrtava.

To jest, ne. Tu je i Jagoda u supermarketu. Odnosno, na šlagu. Lori.

O, da: ovaj film i nju maksimalno mishendluje, toliko da ne znaš da li je gore to što besramno exploatiše ime Džejmi Li Kertis, top-billed „zvezde“ (eh, davno behu dani kad je igrala za Kamerona, sa Švarcenegerom; sad je samo ofucana baba koja u penziji cedi suvu drenovinu iz svog još uvek najslavnijeg i najboljeg filma, i to iznad svega u ulozi producenta, i tu ulogu daleko slađe igra nego tamo nekakvu „Lori“), 

probudite me kad se ovo završi

iako se ona jedva pojavljuje na ukupno pet minuta u celom filmu, ili je pak gore to što film ne zna šta s njom da radi, pa je bukvalno USPAVA, tako da pola od onih pet minuta baba – prespava, a kad se probudi, to što vidimo u preostalih par minuta bolje da nije ni ustajala, jer niti kaže niti uradi nešto vredno pažnje.

ajde završavaj s tim pa da idem kući

S jednim izuzetkom!

Ahahaha kako Lori sebi daje injekciju: STABBB!!! Njoj ne treba Majkl, sama će da se ubije, kad sebi injekciju ne ubrizga polako i pažljivo ko neka normalna osoba, nego je sebi ROKNE iz sve snage: BAM, tras, BOCCC!

ŽKK!

A gde nam je tu Majkl?

Majkl u jednom trenu čak mora da nam se pokaže bez maske, kako bi nas ubedio da NIJE DŽEJSON, da nema nakazno trulo zombi lice ispod, nego da je samo vanredno žilav i mišićav DEDA koji sa svojih ŠEZDESET I ČETIRI godine (rođen 1957!) masakrira odred kršnih vatrogasaca na početku, a na kraju očas posla pokolje jedno 10-15 članova RULJE koja ga je opkolila, a sve u svemu, tokom filma, koji se ceo dešava u jednoj noći (plus flešbekovi) pobije sigurno bar 40-50 duša (ko je dokon, nek broji).

Ima indicija da bi Majkl u ovom filmu mogao da oličava ZLOG BELCA (sa belom maskom) koji oličava Zlo Trampizma, jer kolje omoćene žene, manjine (crnce i gejeve) i indirektno podstiče rulju na nasilje i haos (kao Tramp one degene u Kapitol Hilu zimus) koji dovedu do smrti još jedne manjine: mentalnog bolesnika, kojeg uspeju pobrkati s dvometarskom copinom Majklom, iako ovaj zdepasti patuljak izgleda kao Deni de Vito!

Ima indicija, kažem, za takvo čitanje, ali glupo mi je da uopšte ulazim u taj debilizam i bavim se njime kao da je neka ozbiljna poenta. Slučajnos’, ipak – ne bih reko!

Ali neću zaozbiljno da ga uzimam, jer ovaj nesrećni film je zapravo Basta Rajms koji karate-šutira Majkla, pa rastegnuto na sto minuta – toliki je to krindž-fest!

Ali jaooo ove replike, ove fraze! Svi govore u frazama za trejler, glasom za trejler!

„EVIL DIES TONIGHT!“

„Every time someone is afraid, the boogeyman wins!“

„You fucking dummy, you brought your kid to the belly of the beast!“ (belly of the beast, jaooo!!!)

„I’m an innocent woman, just like your sister was.“

 

Ali ti idiotski, antipatični likovi! To ne znaš ko je gori, da li nakot koji je izrodila Lori, tj. njena ćerka i unuka

ova ceo film ima isti izraz mučene domaćice iz filma Olega Novkovića

ili je to megaogavni dečko unuke (KILL IT BEFORE IT BREEDS!)

ili su to dvojica gejeva koji sad žive u renoviranoj Majklovoj kući (ne učitavajte mi homofobiju ovde: ako, neka su stavili gejeve, nemam problem s tim per se, nego što su i likovi i glumci i to što im je dato da kazuju i rade KRAJNJE MORONSKI, pa i njima, kao i svima ostalima, samo priželjkuješ što bržu i što gnusniju smrt!)

 

A tek kretensko ponašanje karikatura (neću reći likova)! Jbt, dođeš na mesto zločina, nađeš mrtvog čoveka s nožekanjom u stomaku, nepokretan leži, mrtav je očigledno, ne možeš mu pomoći, i ti uzmeš u šaku nožekanju i vadiš mu je. ZAAAŠTOOOO? Ah, da, radi samoodbrane…

I čisto da okrene nož u rani još jedan, zadnji put, i posere se po Karpenteru lično – HALLOWEEN KILLS se, nakon svog NEKRAJA (ali to smo znali, da se ovde ništa neće završiti, jer odavno su najavili treći deo) skončava tako što na odjavnoj špici prekine njegov odličan novi skor kako bi mogao da tu udene neko pop-rok sranje od pjesmice!

 

Ali, hej, šta pa ja znam o hororu?

Ne verujte meni, verujte uglednim svetskim medijima!

 

SKRIN DEJLI kaže da je ovo „competent and generally pretty entertaining“ tamo gde bih ja rekao da je ovo sramotno NEkompetentno, čak i na zanatskom nivou (scene „horora“, a i šire) i vrlo NEzabavno.

GARDIJAN: „Forty years after John Carpenter made the defining slasher movie, director David Gordon Green has made a creditable stab, as it were, at reanimating the title.“ Kreditabl? Reanimacija mrtvog konja? Ajde?!

TELEGRAF: „From cinematography to editing, casting to oozy prosthetic gore, Green and his crew have recreated the feel of the Carpenter original with an almost academic diligence, particularly in an extended 1970s-set opening flashback.“ Ovaj debil je gledo neki drugi film, ovaj svakako nije, a možda ni Karpov. „Oozy prosthetic gore“? Da, baš ko kod starog Karpa!

 

Ova orgija amaterizma zaslužuje jedino da ide preko video bima na nekom Festivalu amaterskog (domaćeg) filma, nikako u bioskope, među profesionalne igrenjake.

Dobro, bar ovaj angažman je na mestu: VAKCINIŠI SE DOK NIJE KASNO

 

I znate šta je najveći horor u svemu ovome?

ZLO POBEĐUJE

Ono prethodno Helovin gomno namlatilo je u svetu preko 400 miliona! Ovo će bar 200! O, da, sa ovoliko debila na svetu, uzeće bar 200 milja. Ni komentari juzera na IMDB nisu toliko strašni: opšta ocena je trenutno negde oko 6,5 – ali, kad sam proverio pre tačno 24 časa, ocena je bila 7,1. Za samo 1 dan pala je za više od pola ocene. Možda ipak ima nade za fanove horora, možda neće baš masovno da gutaju ova govna i budu zadovoljni njima?

Međutim, ZLO ide dalje i ne haje!

„EXORCIST trilogy director David Gordon Green confirms he intends to do all 3 films!“

Pored toga, on će raditi (producirati i režirati nekoliko epizoda) i Hellraiser seriju za HBO.

Šta li smo Azatotu zgrešili kad su ovog antitalenta doveli da nam se posere na sve što nam je bilo sveto?!

 

Nego, gledam vesti: Vilijam Šatner odleteo u svemir, pa se još i vratio.

Da li je to signal za nosioca maske s njegovim likom da, nakon najavljenog HALLOWEEN ENDS (ha ha, kad bismo se zezali! sećamo se vrlo dobro FRIDAY THE 13TH THE FINAL CHAPTER – posle čijeg finala je usledilo još 5-6 drugih „finala“), dolazi vreme da Majkl krene stazama Džejsonovim, i ode u – svemir?! Možda da se bori sa Leprikonom, ili čak i Čakijem!

Mada, kad sam kod Čakija, ako hoćete pametnu i zabavnu reimaginaciju neke slešer franšize iz 1980-ih, bolje bacite oko na upravo puštenu seriju CHUCKY – uz neke manje ograde i rezerve, to je, bar sudeći po prvoj epizodi, sasvim dovoljno zabavno i pametno reimaginiranje da ga vredi pogledati!  

Za razliku od HELOVIN KILZ.

Ovoliko gnusno GOVNO od filma odavno u hororu nije viđeno.

Svako ko kupi kartu za ovo i ode u bioskop = MAGARAC.

Što se kućnog gledanja tiče, pa – jedino ako imate vremena za bacanje i dobro društvo, i/ili neki organski zeleniš sa Jovanjice, da začinite atmosferu i otupite si nerve. Nasamo i nasuvo, ovo je negledljivo!

BONUS

Ghoul’s ranking of HALLOWEEN movies:

 

I. REMEK-DELO

 

1. Halloween (1978)

---

 

II. OSREDNJE, ALI GLEDLJIVO

 

2. Halloween 2

 

3. H20

 

4. Rob Zombie’s Halloween 2

 

5. Halloween 3

---

 

III. BEZVEZE, ALI NIJE SASVIM NEGLEDLJIVO

 

6. Halloween 4

 

7. Halloween (2018)

 

8. Halloween 6

 

9. Halloween 5

---

 

IV. KATAKLIZMA

 

10. Halloween Resurrection

 

11. Rob Zombie’s Halloween

 

12. Halloween Kills

 

 

SQUID GAME (TV, 2021)

****(*)

4+

 

            Oduvek sam se klonio pomodarstva, trendova, blokbastera, bestselera, onoga što pali mase i što rulja smatra da je „in“, onoga što svi vole i o čemu svi pričaju. Vrlo rano mi je bilo jasno da ako je nešto dobro za mase, neće biti (uopšte, ili ni približno toliko) dobro za mene… Zato sam bio skeptičan i ovih dana, prema seriji SQUID GAME, koja je, kako vidim, zapalila mase, uzburkala svet, postala hit hitova na Netflixu, oborila rekorde i sad svi o njoj pričaju – toliko da čak ni ja nisam mogao da se odbranim od mejlova i poruka sa istim pitanjem: „Jesi li gledao SQUID GAME i kako ti se čini?“

            Smoren tim zapitkivanjima i komentarima koje zapazih i na Fejsbuku, rekoh – ajd da vidim baš u čemu je fama. Ne zbog fame kao takve, nego pre svega zato što sam stalno slušao poređenja sa jednim od najomiljenijih mi filmova – i jednim od poslednjih, hronološki gledano, kojima sam dao čistu peticu - BATTLE ROYALE. Naravno, nisam očekivao da ovo bude materijal za peticu, ali na ovu sušu i trojka je ničim zaslužena milost, a četvorka – fantastični dar bogova. I tako… 

Tri dana kasnije, 9 epizoda ove serije kasnije – ne baš izbindžovanih, jer imalo se i šta drugo raditi, ali za moje recentne uslove čak vanredno brzo odgledao sam ovu seriju i moram reći da sam vrlo prijatno iznenađen. Radi se definitivno o odličnoj stvari koja zaslužuje moj nepodeljeni, bezrezervni Pečat Preporuke, i svako ko prati ovaj blog iz pravih razloga i voli stvari koje se ovde uzdižu i hvale, obavezno treba da je pogleda.

            Premisa je, zaista, varijacija na trendove i tematiku koji mi idu na jetra. Znate ono, „grupa ljudi nađe se izolovana na nekom mestu – da li u jednoj sobi ili na jednom ostrvu, zavisi od budžeta i ambicija – i tu mora da reši neke zagonetke, obavi zadatke, ne bi li se bar neki od njih spasili“. Kao neko ko je hladno i nezainteresovano celog života ignorisao video igre, snažno me ne zanimaju ni filmsko-serijske varijacije na te igrarije.

OK, prvi SAW je bio dobar (***), ali docniji su bili sve apsurdniji i bezvezniji: s tim serijalom sam se pozdravio već na 3. delu. OK, lep je i zabavan bio CUBE (***), ali sam preskočio skoro svaki sledeći „grupica ljudi se probudi u jednoj sobi i moraju brzo da otkriju kako su se i zašto tu našli, pre nego što… im se desi nešto loše“. Da, naravno da sam obožavao nešto toliko besprekorno savršeno genijalno kao što je BATTLE ROYALE (*****), poslednje remek-delo 20. veka, ali sam snažno ignorisao sve docnije varijacije na tu foru (THE HUNGER GAMES, THE MAZE RUNNER, ESCAPE ROOM…), ili ako sam i pogledao, zato što je iza stajao autor kao što je Takashi Miike (AS THE GODS WILL), nisam baš bio impresioniran (**/*/).

A sad, pre svega i iznad svega, moram reći da je SQUID GAME – iako stoji na ramenima divova, i lakat-uz-lakat sa nekim solidnim varijacijama ove fore i fazona – uspeo da postane SVOJA STVAR, da nizom kvaliteta ne samo opravda svoje postojanje nego i da postane nedostižni paragon u ovom sve bujnijem podžanru igričarskih filmova i serija (uzgred, vidim da ima još jedna na sličnu foru, friška, ALICE IN BORDERLAND, kojoj ću, zato što je japanska, dati šansu: deluje obećavajuće).

Glavni kvalitet? ZABAVNA JE! Uzbudljiva, napeta, nepredvidiva, mestimično šokantna (i zbog splatera, i zbog preokreta, i zbog smrti dragih likova). Ovo ne mogu dovoljno da naglasim: zaplet je vrhunski zapleten, vođen i – raspleten! Čak i ovi net-mudrijaši što su odgledali sve te verzije IGRE GLADI I GAMADI i sve im je predvidivo i sve su znali unapred – mož’ samo da jedu govna: ovo je serija koja neprestano iznenađuje, i stalno deliveruje, ne štedeći, čini to izdašno, po principu „Gde ima, tu se i preliva“!

reditelj sa glavnim glumcima

Mislim, da, naravno da mnoge stvari ovde, gledano unazad, u retrospektu, deluju neminovno, i mogle su se (šta mogle? morale!) naslutiti – ALI, kad smo već kod igara na (ne)sreću, koliko bi tačno para ti mudrijaši smeli da polože na kocku i tvrde da će se nešto baš desiti, i baš tako kako im se „javljalo“? Za moj groš, koeficijent nepredvidivosti, originalnosti i ludosti-smelosti u tvistovima je ovde veoma visok, znatno viši od svih mojih očekivanja, i ja sam uživao, pored ostalog, i u tome koliko puta su mi izmakli tlo pod nogama, ubacili nešto iz offa, a što je najlepše – iznenađenja su skoro bez izuzetka bila prijatna. Izlišno je i reći: svaki idiot može da vas iznenadi neprijatno, ubacujući koješta što nema veze sa životom, random, ali samo odlični, nadahnuti, pametni naratori mogu da vas iznenađuju pozitivno, ubacujući preokrete koji se, gledano unapred, ne vide, a gledano unazad – ne da imaju smisla nego deluju neminovno!

Naravno da intelektualne igrarije, rebusi, enigmatika i numizmatika i filatelija i osmosmerke nisu moj fah niti nešto što me imalo zanima; pa bi me, zato, baš bolelo uvo za pitanja „šta je sledeća igra?“, „ko i zašto stoji iza ovoga?“ i „ko će na kraju da pretekne?“ – da scenarista i reditelj nije osmislio čopor likova dovoljno intrigantnih da ti je stalo do njih i njihovog preživljavanja – mada, od starta je jasno da je ovo Betl Rojal princip, odnosno, na kraju „Može biti samo Jedan“. 

 

U tom pogledu moglo bi se priznati da serija – za moj ukus – malko previše ide na siguricu sa nizom stereotipnih likova, počev od glavnog, koji je klasični azijatski karikirani LUZER kakve smo već za antiheroje imali u milion novijih filmova (HOST, TRAIN TO BUSAN, PARASITE…). On je u dugovima, gubi pare na kladionicama, jure ga zelenaši da ga prebiju, bolesna staramajka grca u dugovima i brizi za sina-propalicu, žena ga ostavila, ima novog uspešnog muža, mala ćerčica ga voli ali mama će da je uskoro odvede u SAD… bla bla bla, nja nja nja… Jeste, otrcano do bola… Ipak, ovaj lik je urađen sa dovoljno duha i duševnosti, i sa totalnom predanošću glavnog glumca, da se – uz svu svest o izlizanom klišeu – može prihvatiti.

Slično važi i za druge likove: oni su, u duhu korejskog filma, izrazito stereotipno postavljeni, neki toliko da je karikatura zaista komično preterana: npr. gadno-namršteni beskrupulozni gangster, radodajka koja prosto žvaće scenografiju svojim izbuljeno-kolutavim očima, pa onda patetični deka sa tumorom mozga, pa jadni naivni ilegalni imigrant iz Pakistana (ima li neki imigrant negde na svetu, a da nije tužnooki srnooki suzni patetični naivni lakoverni šmokljan kao iz nekog bosanskog filma o žrtvama rata?!)...

uber-gangster!

I mada nema mnogo suptilnosti u postavci tih likova – Nou Tajm Tuluz, Šou mast go on, Plot se zgušnjava i nema vremena za duboku dramu! – a još manje u njihovoj izvedbi (što je donekle i stvar kulturoloških razlika: u Koreji se podrazumevaju i kao najnormalnije prihvataju ovolike grimase, dranje, urlanje, kreveljenje, bečenje, kliberenje, mrštenje, kukanje itd. koji zapadnom gledaocu deluju prećerani), odličan kast je totalno predan, nema zabušavanja, svi se trude, vizuelno su prepoznatljivi i artikulisani (ne bih da budem rasista ALI to „koji sad ovaj beše“ u azijskim filmovima ume nama zapadnjacima da bude problem, naročito kad su svi likovi uniformisani, tj. u identičnim trenerkama), pa se čovek srodi s njima taman toliko da ih prati sa dovoljnom dozom zanimanja.

A zanimljivosti značajno doprinose još i: odlična, nadahnuta i vizuelno moćno koncipirana scenografija (bilo je ovde para, nije se štedelo, ali su bar pare na ekranu, vide se, i pametno su upotrebljene!), kostimi (kako igrača tako i čuvara i šefova), odličan izbor muzike (klasične, pop-rok i originalne za seriju) i besprekorni efekti maske. Oh, da, pomenuh li već ranije splater? 

Ne brinite, kultisti, nije ovo neka mlaka PG-13 serijica za babe: krv ovde pljušti sve u 16, brutalnosti ima kao u najgadnijim novijim korejskim trilerima i hororima, i koliko moje oštro oko može da oceni, rekao bih da je barem 90% toga bilo zaista praktično 3-D real deal krvopljuštanje, a ne odvratno američansko kompjutersko CGI nacrtano prskanje (koje bi trebalo zakonom zabraniti i poslati na đubrište istorije!). A ima tu i rasprsnutih lobanja, ima i otvorenih utroba, iznutrica, organa, svega… Zabava za celu porodicu – ako je u pitanju porodica Adams!

 

Glavni kvalitet Broj Dva: ovo je serija O NEČEMU. I ja sam zadivljen koliko su ovde uspeli, iako je sve ovo zasnovano na GIMIKU, da taj gimik osmisle i da društveni angažman i poruku udenu, NE kao jedan od filova u kolaču bez kojeg bi se i moglo, ne kao extra prilog, jedan od mnogih, u pljeskavici, nego kao nešto što je u samoj srži gimika. I što je to izvedeno sa nivoom pameti i doslednosti i duše koji zaista imponuju.

Simpatija sa potlačenima i sirotima i prezaduženima deluje autentično, proživljeno, iskreno. Njihova vizura je sve vreme prisutna, živo utkana u sve što se dešava. Odlično je uhvaćena njihova sjebanost unutar sistema koji ih je tako masovno, tako bezdušno nagrizao, i pustio ih da se cvrle tako sjebani u svojim malim pacovskim trkama i da se uzajamno proždiru u darvinističkim mikrokosmosima. Bolje među sobom nego da se dižu na gazde, one gore što su ih sjebali! A za to vreme sistem (kapitalistićki, of kors; ima li ikojeg drugog?) iz njih, kao iz suve drenovine, cedi i poslednju paricu, pre nego što ih baci na otpad i potraži nove žrtve. Pomenuta sjebanost, dakle, u srži je motivacije ovih očajnika da se svesno, od svoje volje (ako se može govoriti o „svojoj“ volji kad si priteran uza zid, kad nemaš drugog izbora) podvrgnu, na tom pustom ostrvu, JOŠ otvorenijoj, još surovijoj, bezdušnijoj, krvavijoj varijanti istih onih „Igara bez granica“ u kojima ionako već učestvuju u spoljnom, tzv. normalnom svetu.

Na više mesta se u seriji, i kroz dramu i kroz dijaloge, potencira koliko su ovi likovi sjebani u „normalnom“ svetu, koliko tamo više nemaju šta da traže i čemu da se nadaju, koliko bi povratak tamo bio povratak u isti ovakav Pakao kao i u okviru Skvid Gejma, samo BEZ IKAKVE NADE – za razliku od igre koja im, pošteno (!), daje bar promil nade.

Taj momenat DOBROVOLJNOG UČEŠĆA U OVOM PAKLU je suštinski plus koji ovu seriju ubedljivo izdiže iznad skoro svih „sličnih“ igričarskih filmova i serija. Niko ove likove nije silom NATERAO, nekakvom lutrijom, kao u BETL ROJAL, niko ih nije oteo ko zna gde i kako i bacio da se snalaze kako znaju i umeju ili ne umeju. O, ne: oni imaju priliku da se vrate svojim bednim neživotima, svojoj normalnosti, da opet prigrle tzv. normalan svet...

 

SPOJLER:

Apsolutno je genijalna fora, kada se na početku 2. epizode igračima pruži prilika da glasaju, posle opšteg pokolja u prvoj igri, hoće li da igraju dalje, ili da napuste sahranu, odnosno igru. I oni, jebote, izglasaju da ih puste. I ovi ih, jebote, stvarno puste nazad! Samo da bi ovi naživo spoznali da u „normalnom“ svetu nemaju nikakve šanse, i da im jedino nenormalni svet neku šansu pruža. I zato je paralelna montaža, na kraju 2. epizode, koja prikazuje niz tih nevoljnika kako se vraćaju nazad, u Igru, kako čekaju prevoz za nju, da ih kombi odveze nazad na pusto ostrvo smrti, nešto najpametnije i najdirljivije što sam video u poslednje vreme, a i šire. Dirljivo, kažem, jel ima li šta potresnije od ovce koja svesno odabere da ode pod nož…?

 

I naglašavam: nije to kratkotrajna dosetka, jedna od milion fora ugušena drugima: ovo je POENTA, utkana u srž zapleta, na koju se aludira više puta tokom serije. OVDE STE, DECO, ZATO ŠTO STE SAMI TAKO HTELI: PRIHVATILI STE PRAVILA IGRE, PRIHVATILI STE DA NEMA DRUGE DO OVE IGRE GLADI U VAROŠI, I SAD – JEDI ILI BUDI POJEDEN; UBIJ ILI BUDI UBIJEN! NAKNADNE REKLAMACIJE SE NE PRIHVATAJU. AKO TI OVDE NE VALJA – IDI GDE IMA BOLJE. NEĆEŠ DA SE IGRAŠ SA NAMA? OK, IGRAJ SE SAM. ILI NEMOJ DA SE IGRAŠ UOPŠTE. PA DA VIDIMO GDE ĆEŠ TAKO DOSPETI.

U duhu ovoga, i igre su vrlo pametno koncipirane: ne samo da budu super-uzbudljive po sebi (a većina njih jeste, sa vrhuncem u spektakularno-napetoj igri sa staklima!), nego i da njihova pravila, njihova dinamika, njihov inherentni konflikt, budu katalizator nečega relevantnog za oslikavanje Igara bez granica u tzv. normalnom svetu i/ili konflikata unutar grupa i likova u ovoj drami, tako da nijedna igra nije samo gimik, samo dosetka, samo „wow cool al su se dobro setili da sve bude zabavnije i slikovitije i sadističkije“; ne, nego je uvek, svuda, stalno, promišljeno, pametno, IGRA integrisana i narativno i konotativno tako da stvari tera dalje, dublje, napred, uvis…

Još jedan retko vidljiv kvalitet: serija je izuzetno konzistentna i homogena. Šta to zapravo znači? Znači da je njena odličnost ravnomerno raspoređena kroz čitavo trajanje, od prve do poslednje epizode. Istina, meni je trebalo malo da se navučem, nisam se primio sasvim u prvoj, nego tek na kraju druge (zbog goreopisane spojler-scene), ali jednom to kad krene, više nema zastajkivanja, tuc-mucanja, rasplinjavanja, sviranja kurcu, nego se gazi, sve jače i brže jače bolje do, suprajz, odličnog kraja! Ne, nije ovo kao TRUE DETECTIVE – odličnih 8 epizoda i govnjivo bedna deveta! Ne, nije ovo genijalnost nafatirana gomilama frustrirajuće dosadnih, besciljnih (nigde-ne-idućih) ili trolujućih ćorsokak-podzapleta, likova i scena, kao TVIN PIKS 3. Ovo je sve tačno kako treba, sve vreme trajanja.

Ili barem SKORO sve…

Naravno da tu ima ponešto how convenient momenata, i naravno da ostaju neodgovorena neka krupna i bitna pitanja logike ovog zaleta, ali većina toga nije toliko krupno da bi ozbiljnije zaljuljalo ovu kulu.

Ipak, navešću ponešto u delu gde se nalaze SPOJLERI.

 

SPOJLERI:

Jednom kad se ovaj Skvid Gejm ogoli kao daleko skuplja i sofisticiranija varijanta HOSTELA – odnosno, My Own Private Reality Massacre kla(di)onica – postavlja se pitanje KAKO je nešto ovoliko pompezno moglo da postoji, i traje, preko 30 godina (najstarija beleška o održanoj igri, kako vidimo, je iz 1988) a da to niko ne otkrije?

1) Svake godine nekoliko stotina ljudi NESTANE, odnosno bude potajno ubijeno na nekom ostrvu, i to niko od zvaničnika ne otkrije? Petsto nestalih, naprasno, u cugu, juče bili tu, danas ih nema – i niko da kaže „Čekaj malo, grickaj čipi-čips?“ odnosno „Kam gi tolki ljudi?“ Niko ne primeti kao sumnjive te grdne kombije koji ih razvoze; nijedan saobraćajac ne zaustavi nekog od stotina vozača koji usred grada voze sa upadljivim maskama; niko ne primeti u luci te brodove kojima se igrači prevoze; niko (obalska straža, patrolni čamci, avijacija…) ne primeti guste masne crne dimove iz ostrvskih krematorijuma u kojima se za 3-4 dana spali nekoliko stotina ljudskih telesa?

Ma, primetili su oni, ZNAJU ONI, sve je ovo sa prećutnim migom Vlade i Države? Možda je Precednik Lično jedan od maskiranih V.I.P. kockara?

PRC! Sve i da jeste tako, a) to ne vidimo u seriji da je tako, b) taj nam se twist možda čuva za II sezonu, c) svejedno, operacija je PREVIŠE pompezna, premnogo je ljudi uključeno i u izvedbu igre (maskirani službenici), preveliko je to da ne bude primećeno od nekog ludog individualca koji ne sluša šefove i komande, koji se zaputi sam, ili sa nekim odmetničkim timom, da to razbuca tokom 30 godina!

2) Svake godine neki prezaduženi golja na kraju igre postane MULTIMILIONER. I ni to nije nikome sumnjivo, niko ne kaže „Hej mali, mali, stani da te pitam, nemoj da te ritam-da te pitam, ODAKLE TI LOVA, BURAZERE?!“ Ni banke ništa ne sumnjaju („I oni su u ovoj igri!“), ni organi reda i zakona („Svi su u tome!“), sistem toliko besprekorno funkcioniše da 30 godina uspešno vrši kontrolu štete, ućutkuje neželjene svedoke i njuškala i Harije Kalahane koji tu nešto posumnjaju ili gurnu nos?

Jes, jebaga, kažem ja! To je apsolutno NEIZVODLJIVO toliko dugo. Svet tako ne funkcioniše. Bilo da ovi superbogati kockari rade u talu sa državom, ili skriveno od nje, OVO, OVOLIKO VELIKO, ne bi moglo da im funkcioniše OVOLIKO DUGO. Nigde, nikada, nikako.

Zato su lakši posao sebi načinili ovi drugi, od Betl Rojala do Hangar Gejmza, koji se dešavaju u bliskoj budućnosti, u antiutopiji, u otvoreno totalitarnom SF društvu, i onda tu možemo da progutamo tako koncipiranu igrariju. S druge strane, Skvid Gejm se dešava 2020. godine – dakle, danas, ovde, među nama, u svetu koji poznajemo a ne u alternativno-bliskobudućem: s jedne strane to njegove parabole čini aktuelnijim i relevantnijim; s druge, jbg, u temeljima igre počiva zaklana logika…

jedan od jačih likova i daleko najlepša glumica

 

No, kao što ja to uvek ponekad kažem, odličnim stvarima sve se može oprostiti, a slabima ništa. Pa tako i ovde. Imalo bi se još šta cepidlačiti oko logike, motivacije, verovatnoće, likova, preokreta, ovoga i onoga, ali – nema ni vremena ni potrebe za tim.

Bio sam u Skvid Gejmu zaokupljen i intelektualno i emotivno, zabavljen i uzbuđen i, gde treba, zasmejan, oči su mi uživale u bombonicama za oči, ušesa u muzici i zvučnom dizajnu, živci u dražesno napetom titranju, itd itd. pa prema tome, malo li je? Ovo je pametnije, dublje i beskrajno zabavnije od BLACK MIRRORa, slojevitija je kritika kapitalizma od mnogohvaljenog i nagrađivanog PARAZITA, i navodi na mnogo više aktuelnih pitanja i preispitivanja ovog lavirinta za pacove, ovog točka za hrčke, ovog poligona za Igre Bez Granica u kojem se svi mi batrgamo, sa manje ili više napora da u tom procesu (p)ostanemo ljudi.