Dragana Mašović: GOLI RUČAK

            Roman GOLI RUČAK Vilijama Barouza otkrio sam u proleće 1991. godine, potaknut najavama predstojećeg Kronenbergovog filma. Smesta je postao, i do danas ostao, jedna od najznačajnijih i najdražih knjiga u mom životu – i (uglavnom nedostižni) parametar prema kome se odmerava svako drugo umetničko crnilo, grozomornost, humorističnost, surova satiričnost, mizantropija, hororičnost, perverznost, morbidnost, grotesknost...

            Pored ostalog, bio sam fasciniran i vanrednom sočnošću jezika i čitavim nizom beskrajno duhovitih replika koje sam smesta upio i beskrajno ih ponavljao i varirao sa kolegom iz Gimnazije, koju sam baš tada završavao. Ubrzo potom mojoj sreći nije bilo kraja kada sam, naredne godine, upisavši anglistiku na niškom Filozofskom fakultetu, shvatio da će mi predavati profesorka Dragana Mašović koja je, kako sam verovao, zaslužna za genijalni prevod te genijalne knjige.

            Nažalost, ubrzo se ispostavilo da profesorka Mašović nije jedini, a možda ni glavni nosilac zasluga za prevod koji mi se toliko dopao.

            Odmah mi je bilo čudno što se, ispod naslova knjige, na prvoj strani, ispod imena prevodioca, nalazi potpisan i redaktor prevoda, Aleksandar Saša Petrović. To mi je palo u oči jer se lektori, korektori, redaktori i slično pomoćno osoblje obično navodi u nekom jedva primetnom budžaku na kraju knjige, sitnim slovima, a ne na prvoj strani. Reklo bi se da je njegova uloga bila mnogo veća, odnosno da je za njega bilo baš mnogo posla, ako je ovako i ovde navedeno njegovo ime.

            O čemu se tu zapravo radi postalo mi je jasno kada sam došao do primerka niškog časopisa GRADINA u kome je objavljen temat o prozi "Viljema" Barouza, koji je priredila Dragana Mašović. Ovaj temat je zanimljiv iz sledećeg razloga. On je objavljen PRE izlaska (redigovanog) prevoda u izdanju Prosvete iz Beograda, i u okviru njega nalazi se odlomak iz GOLOG RUČKA koji predstavlja čisti, izvorni, neredigovani prevod Dragane Mašović pre nego što se njime pozabavio redaktor, Aleksandar Saša Petrović.

            Ako uporedimo tu sirovu verziju, iz GRADINE, sa onom finalnom, koju svi znaju iz Prosvetine knjige, možemo zaključiti da je redakcija bila veoma ekstenzivna i masivna: maltene svaka druga rečenica je izmenjena, negde pomalo, a negde poprilično, suštinski. Uporedbom ove dve verzije, takođe, očito je da su razlozi za tako pomnu i suštastvenu redakciju bili sledeći:

-klikni na sliku da je vidiš u čitkom obliku-

            1) Prevod Dragane Mašović često je drven, lišen sočnosti, tonalno neadekvatan duhu Barouzove proze;

            2) Prevod Dragane Mašović sadrži niz neadekvatnih izraza, koji značenjski nisu predaleko od izvornog, ali u konkretnom kontekstu često nisu najbolje i duhu teksta najprikladnije moguće rešenje, budući da postoje adekvatniji sinonimi ili fraze za ono što tekst zahteva;

            3) Prevod Dragane Mašović sadrži materijalne greške, odnosno rešenja koja su, bukvalno – netačna. Neke reči i izrazi u izvorniku, jednostavno rečeno, prevoditeljica nije razumela i pogrešno ih je prevela. 

            Neke od krupnijih omaški prevoditeljice koje je redaktor ispravio navode se ispod (originalni prevod Dragane Mašović naveden prema: Gradina, Niš, 1-2/1986, str. 125-127; redigovan prevod Mašović + Petrović naveden prema: V. Barouz, Goli ručak, Prosveta, Beograd, 1986, str. 30-34):

            Mašović: Inkorporacija / Petrović: Korporacija

            Mašović: Građani su fino doterani / Petrović: Građani su dobro prilagođeni

          Mašović: Moraš ga naterati da bude zahvalan što se uopšte postupa sa njim /   Petrović: Moraš ga naterati da oseti da on služuje svaki tretman

            Mašović: Golu potrebu kontrolmana  / Petrović: Gola potreba kontrolisanog narkomana

          Mašović: Mentaličar / Petrović: Dušebrižnik (ovo je redak slučaj u kome je redaktor taj koji nije shvatio original i gde je njegova "ispravka" na štetu teksta; u originalu tu stoji "mentalist" – očigledno osoba sa ESP moćima, paranormalno njuškalo!)

Mašović: Za svega par meseci građani su ćućorili u ćoškovima kao neurotične mačke. / Petrović: Posle nekoliko meseci tog tretmana građani bi čučali u ćoškovima kao neurotične mačke.

Mašović: Slast od morfijuma ti je u utrobi. Kad se pukneš, dole ga tražiš. / Petrović: Slast od morfijuma ti je u utrobi. Kad se pukneš, u sebi ga osluškuješ.  

Kao što se može videti, prevodilac Mašović Vilijama naziva Viljemom, bez potrebe izmišlja nepostojeće reči (Inkorporacija, kontrolman), i ne razume pa zato pogrešno prevodi fraze "well adjusted" ("fino doterani"!), "He must be made to feel that he deserves any treatment he receives" ("Moraš ga naterati da bude zahvalan što se uopšte postupa sa njim"!), "control  addicts " ("kontrolmani"!), "the citizens  cowered in corners" ("građani su ćućorili u ćoškovima"!), "The pleasure of morphine is in the viscera. You listen down into yourself after a shot" ("Kad se pukneš, dole ga tražiš"!)...

            Ovoliki broj krupnih ispravki na ovako malom uzorku (zajedno sa čitavim nizom uslovno govoreći sitnijih podešavanja i glačanja i popravljanja kroz ceo tekst) jasan je pokazatelj o "kvalitetu" prevodilačkog rada Dragane Mašović, kao i o dubini i vrsti ispravki koje je na njemu naknadno obavio Aleksandar S. Petrović. Tim pre je, u najmanju ruku nekorektno što se, u drugom, ponovoljenom izdanju ovog prevoda, koje je izdao Algoritam – ime Aleksandar S. Petrović uopšte ne pominje, već stoji samo ime Dragane Mašović kao jedinog prevodioca, što, kao što je gore pokazano, uopšte ne odgovara istini.

            Detaljno upoređivanje čak i redigovanog prevoda sa Barouzovim originalom verovatno bi otkrilo brojne druge zanimljive omaške koje ni redaktor nije zapazio niti ispravio. Npr. jedan slučaj koji sam primetio – na mestu gde Barouz pominje "drive-in", Dragana Mašović prevodi – "parkiralište"! Originalna rečenica glasi: "Like to get in there, me, before it is loused up by  literacy, advertising, TV  and  drive-ins." Prevod kaže: "Voleo bih da odem tamo, pre nego što je useru pismenošću, reklamama, televizijom i raznim parkiralištima" (str. 41 u Prosvetinom izdanju). 

To je osoba oduvek opredeljena da predaje američku književnost i kulturu, koja danas drži predmet Introduction to American Studies i čak studentima nudi kurs američkog filma, a ne zna šta je drive-in!

            Pažljivi čitalac propratnog eseja u ovom Gradininom tematu, takođe, može zapaziti još neke omaške u kratkom propratnom eseju Dragane Mašović. Na primer, Barouzov ortak s kojim je zajedno napisao svoju prvu priču, "Twilight's Last Gleaming" (vidi GRADAC o Barouzu koji sam priredio), zvao se Kels Elvins (Kells Elvins) – ali u tekstu Dragane Mašović on je prekršten u "Vels Evans".  

Još gore, čovek koji je na Barouza najviše uticao, Brajon Gajzin (Brion Gyzin), u ovom eseju Dragane Mašović prekršten je, u nekoliko navrata, u oblik – Brajan Guzen! Makar ovo netipično ime bilo pomalo kontroverzno po pitanju toga da li ga izgovoriti ovako ili onako (ja sam prihvatio način na koji ga Barouz izgovara – and he should know!), kako god ga okrenuli, Guzen ne može biti! I molim vas bez bezobraznih igara reči!

Da se ne radi o izolovanim primerima, ili o nekakvom cepidlačenju, nego o vajkadašnjem problemu prof. Mašović, za sam kraj navodim legendarni primer njenog kuburenja sa stranim imenima (ali i sa opštom kulturom). Već na prvoj stranici knjige PSIHOLOGIJA UBISTVA Kolina Vilsona (Gradina, Niš, 1990), Dragana Mašović je uspela da omaši ime jednog od najvećih i najslavnijih slikara modernog doba, a nije joj pomoglo čak ni eksplicitno pominjanje njegove najčuvenije slike "Krik" (a.k.a. "Vrisak"), koja je postala neraskidivi deo ne samo tzv. "visoke" nego i opšte, popularne kulture, još pre Krejvenovog VRISKA.

Dakle, u prevodu Dragane Mašović Edvard Munk (Edvard Munch) zove se – Manč! U nekoj paralelnoj stvarnosti možda je on, umesto po "Vrisku", poznat kao izumitelj Mančmaloua?!

Inače, prof. Vidanović, ko-prevodilac ove knjige, odavno mi je potvrdio da je prvu polovinu knjige, pa time i ovu čuvenu prvu stranu sa slikarem Mančom, prevodila upravo Dragana Mašović – danas redovni profesor i upravnik departmana Anglistika na Filozofskom fakultetu, Niš, poznata kao veoma stroga osoba. Ona ne trpi greške i neznanje, a gde ih zapazi, najsurovije ih kažnjava – kod drugih.

"Goli ručak je onaj trenutak u kome se čovek sledi kad shvati šta mu se nalazi na kraju viljuške," objašnjava Barouz.

Pošto neke stvari ostaju crno na belo, ne mogu se sakriti. Pre ili kasnije svaki ručak se ogoli, pa tako i nabeđeni "stručnjaci" mogu da ćućore na vrhu viljuške onih koji su dovoljno uporni (i stručni) da to ogoljavanje izvedu.

Ja priložih dokumente i fakte, a istorija neka sudi!

PS: Na ovom blogu često sam se oglašavao kao pisac, kritičar i teoretičar, ali nedovoljno kao – prevodilac. Ovim postom pokrećem seriju tekstova na temu prevođenja kod nas, i mojih prevoda konkretno. Biće tu još zabavnih, sočnih stvari...

PPS: Oni koje ne mrzi, i koji su voljni da se pozabave detaljnim upoređivanjem izvornog prevoda (100% Mašović verzija – na gornjim jpg skenovima iz GRADINE) sa finalnom, objavljenom verzijom (Mašović + Petrović) a nemaju u svom domu Barouzov roman (sramota!), evo ispod te iste deonice onako kako je na kraju sređena i za štampu redigovana:

benvej

Tako sam dobio zadatak da angažujem doktora Benveja za službu u Islamskoj Korporaciji.

Doktoru Benveju je ponuđeno mesto savetnika u Slobodnoj Republici, zemlji ogrezloj u slobodnoj ljubavi i neprestanom kupanju. Građani su dobro prilagođeni, spremni na saradnju, pošteni, puni razumevanja i, iznad svega, čisti. Ali pozivanje Benveja nagoveštava da iza te higijenske fasade nije sve u redu: Benvej je manipulator i koordinator sistema simbola, stručnjak je za sve faze ispitivanja, ispiranja i kontrole mozga. Poslednji put sam ga bio video kad je naglo zbrisao iz Aneksije, gde mu je zadatak bio T. D. — Totalna Demoralizacija. Prvim dekretom je ukinuo koncentracione logore, masovna hapšenja i, primenu torture, sem u nekim ograničenim i izuzetnim slučajevima.

»Ne podnosim surovost«, izjavio je. »Nije delotvorna. Dok, s druge strane, ako se vešto primenjuje dugotrajno maltretiranje, bez fizičkog nasilja, izaziva se uznemirenost i posebno osećanje krivice. Treba stalno imati na umu nekoliko pravila, ili, bolje rečeno, rukovodećih principa u lečenju. Subjekt ne sme da shvati maltretiranje kao nameran napad od strane antiljudskog elementa na njegov lični identitet. Moraš ga naterati da oseti da on služuje svaki tretman, jer je kod njega nešto (nikad ne preciziraš šta) strašno loše. Gola potreba kontrolisanog narkomana mora se pristojno prikrivali samovoljom i složenom birokratijom, tako da subjekt ne može nikad da stupi u neposrednu vezu sa svojim neprijateljem.«

Svaki državljanin Aneksije bio je dužan da se postara da dobije punu torbu dokumenata i da je stalno vuče sa sobom. Državljani su u svako doba mogli da budu zaustavljani na ulici, a Ispitivač, bilo u običnom odelu ili u nekoj uniformi, često i u kupaćem kostimu ili pidžami, a ponekad i go-golcat sa značkom zakačenom za levu sisu, pregledao bi svaki papir i udarao pečat. Pri daljem ispitivanju državljanin je morao da pokaže propisno udarene pečate od poslednjeg pregleda. Ispitivač, pak, kad zaustavi veću grupu, samo nekolicini pregleda i ispečati papire. Ostali su onda mogli biti uhapšeni, jer su im na kartama nedostajali propisni pečati. Hapšenje je značilo »privremeni pritvor«; to jest, hapšenika puštaju ako, i kada, njegovo Pismeno Obrazloženje, sa propisnim potpisom i pečatom, overi Pomoćnik Sudije za Obrazloženja. Ali kako taj zvaničnik skoro nikad nije dolazio na posao, a Pismeno Obrazloženje se moralo lično pokazati, podnosioci su danima i mesecima džonjali u neloženim kancelarijama bez stolica i toaletnih pogodnosti.

Nepostojano mastilo je bledelo na dokumentima i pretvaralo ih u stare potvrde iz zalagaonice. Stalno su tražena nova i nova dokumenta. Građani su jurcali iz jednog biroa u drugi i mahnito pokušavali da sve završe u nemoguće kratkim rokovima.

Iz grada su bile uklonjene sve klupe, isključene sve fontane, a sve drveće i cveće bilo je uništeno. Na krovu svake stambene zgrade (svi su živeli u stanovima), svakih pola sata, zujale su bučno ogromne električne zujalice. Kad zazuje, ljudi su ispadali iz kreveta zbog vibracija. Po ćelu noć zraci reflektora su poigravali po gradu (a niko nije smeo da upotrebljava zastore, zavese, kapke ili roletne).

Niko nikoga nije smeo da pogleda u oči zbog strogog zakona protiv nametljivosti, sa ili bez verbalnog pristupa, bilo kome iz bilo kog razloga, seksualnog ili kog drugog. Zatvorene su bile sve kafane i kafići. Piće se dobijalo samo uz posebnu dozvolu, i tako dobijeno, nije se smelo ni prodavati ni davati niti prenositi nekom drugom, a prisustvo druge osobe u sobi smatralo se za prima facie dokaz konspiracije radi preprodaje pića.

Niko nije smeo da stavi rezu na svoja vrata, a policija je imala ključeve svake sobe u gradu. U pratnji dušebrižnika upadali bi u nečiji stan i počinjali da »traže stvar«.

Dušebrižnik ih tačno odvede do onog što čovek želi da sakrije: vazelinske tube, klistire, maramice zaprljane spermom, oružje, švercovani alkohol. I uvek se osumnjičeni podvrgavao grozno ponižavajućem pretresu svoje gole ličnosti na čiji račun su pravili podrugljive i uvredljive primedbe. Mnogi je latentni homoseksualac odvođen u luđačkoj košulji, pošto bi mu zabili vazelin u guzicu. Ili bi zgrabili bilo šta. Gumicu za brisanje ili kalup za cipele.

»A za šta ti je ovo?«

»Gumica za brisanje.«

»Kaže, gumica za brisanje.«

»Sve mi je jasno.«

»To nam je dosta! Hajde, polazi.«

Posle nekoliko meseci tog tretmana građani bi čučali u ćoškovima kao neurotične mačke.

Svakako, Aneksija je obrađivala i one osumnjičene za posredovanje, sabotažu i političke krivice, na principu pokretne trake. U pogledu ispitivanja osumnjičenih, Benvej je izjavio sledeće:

»Dok uglavnom izbegavam primenu torture — mučenje određuje protivnika i mobiliše otpor — pretnja mučenjem je korisna da izazove kod subjekta odgovarajući osećaj bespomoćnosti i zahvalnosti što se istražitelj uzdržava od toga. A od mučenja ima koristi kada se upotrebi kao kazna i to kada subjekat odmakne tako daleko u lečenju, da kaznu prima kao zasluženu. U tom cilju sam izmislio nekoliko oblika disciplinskog postupka. Jedan je poznat kao Razvodna tabla. Za zube subjekta se pričvrste električne bušilice koje se u svakom trenutku mogu uključiti; subjekat je podučen da nasumce radi na Razvodnoj tabli, da na znak zvonom i svetlom stavlja određene utikače u određene fasunge. Svaki put kad pogreši, bušilice se uključe na dvadeset sekundi. Signali se postepeno ubrzavaju preko granica njegove reakcije. Pola sata na Razvodnoj tabli i subjekat crkava kao pretovarena mašina za mišljenje.

»Proučavanje mašina za mišljenje nam više kazuje o mozgu no ijedna introspektivna metoda. Zapadni čovek se sve više eksternalizuje u obliku raznih naprava. Jesi li ikad puknuo kokain u glavnu venu? Tresne te pravo u mozak, aktivirajući veze za čiste slasti. Slast od morfijuma ti je u utrobi. Kad se pukneš, u sebi ga osluškuješ. Ali koka je struja kroz mozak, i nju samo mozak traži; to je bestelesna i bezosećajna potreba. Mozak nabijen kokom je pomahnitali fliper, iz njega blesne ružičast i plav električni orgazam. Kokinu slast bi osetila i mašina za mišljenje, tu prvu vrevu gnusnog života insekata. Žudnja za kokom traje samo nekoliko sati, dok god se u mozgu stimulišu njem kanali. Razume se, dejstvo koke može da se proizvede i električnom strujom koja aktivira kokine kanale u mozgu...

LE MOINE (aka THE MONK, 2011)

**        

2

            Ovim rivjuom započinjem akciju "Manje sranja – više slika". Možda su u pravu komentatori koji se žale da previše filozofiram ovde. 

Ko stvarno želi moje mudrolije, neka ih uredno plati, pa nek čita u časopisima i knjigama gde ih objavljujem, a ovde, na blogu, od sada idemo lagano, kratko, slikovito i bez mnogo razglabanja.

            Dakle, francuski THE MONK je anahrona fletlajn smaračina za koju mi uopšte nije jasno ZAŠTO POSTOJI, a naročito u ovom bezobličnom, bezličnom, bezukusnom obliku!  

Nešto malo fine gothic scenografije i dobre fotografije je sve što imamo od kvaliteta u ovom francuskom kostimiranom hororčiću.

Premisa (prema klasičnom gotskom romanu M. G. Luisa, odnedavno najzad dostupnom i na srpskom, pod naslovom MONAH) sasvim je protraćena.

Isto se može reći i za Vinsenta Kasela, koji je ovde neprepoznatljivo mlak, mrtvopuvački, kao na auto-pilotu u ulozi koja zahteva uzburkane strasti i larger-than-life misli i dela.

Ovo treba da vrije od čulnosti i pršti od elektriciteta, mrakovi treba da prete, duše se prodaju, večna prokletstva zarađuju, munje i gromovi da sevaju, Đavo lično se javlja, sto mu gromova!

Ali ne, umesto toga, fletlajn, ravnica, mrtvilo, i jedan od najdosadnijih, najneđavolskijih "đavola" u celoj istoriji Faustovskog Ekrana!

Zaprepašćujuće mlitav i nikakav film od Dominika Mola, reditelja vrlo solidnog LEMMINGA.

THE MOTH DIARIES (2011)

**(*)    

2+

            Ovaj fin ženski gothic (režija: Meri Haron) apdejtuje Le Fanuovu Karmilu iz ženskog ugla – dakle, napušta muško eksploatisanje golicavog lezbo-erotizma i golotinje, i vraća se suptilnosti i drami izvornika, s tim što su ovi, nažalost, ipak razvodnjeni i zaglupljeni inferiornom perspektivom romančića tamo neke ženice koji je poslužio kao bukvalni predložak (uložak). Ta knjiga – sudeći po scenariju – jedva da je nešto mnogo više od malo zrelije verzije Twilighta sa nevinim devojčicama koje koketiraju sa lezbijstvom.  

I kao i većina novih horora, i ovaj lepo počinje. On obećava neko vreme, sa svojim solidnim likovima i odnosima, da će ići na neka zanimljiva mesta sa tim ljubavnim trouglom između tri učenice jedne škole za curice, pri čemu je remeteća treća zapravo duh/reinkarnacija/vampir/whatnot devojke davno stradale u istoj toj školi. 

Nažalost, razvoj situacije je predvidivo prepisan iz Drakule: uprkos svim intervencijama, naša smeđokosa ne uspeva da spasi sve bleđu, sve beskrvniju plavu drugaricu od ispijanja novodošle vampiruše, pa ova – baš kao Lusi u Drakuli – na kraju skvikne (mada, ne vrati se kao undead)!

Rasplet je toliko uvredljivo linearno banalno infantilan, kao da je preuzet iz nekog serijala za osnovce - ako bi i oni danas progutali taj klimaks! - a onda se sve lepo okonča time što naša heroina mehanički prevaziđe traumu vezanu za momenat kada je kao mlađa zatekla svog oca sa prerezanim venama. 

Iznenađujuće čedan i staromodan, za ovu tematiku i ovo doba, THE MOTH DIARIES jedno vreme obećava intrigantnu dramu, ali to već oko sredine filma splasne i jedva se nekako odvuče prema ravnom, emotivno šupljem kraju. 

Konotativno se to sve zadovoljava tek sa nešto malo meta-žanrovskih, eksplicitnih, i ne preterano dubokih opažanja o gotiku i horor klasicima o kojima curicama kurs drži zgodni, ali u krajnjoj instanci zapletu nebitni profesor. I u emotivnom i u idejnom smislu ovo je, u krajnjem saldu, namenjeno početnicima, nezrelima.

Sve je tu: i menstruacija, i drugarice (dobre i loše), i preganjanje sa strogim nastavnicama, i ljubomora, i ambivalentan odnos prema krvi/vampirizmu, i Elektrin kompleks, i ljubav prema zgodnom profesoru, i female empowerment – sve su to elementi s kojima svaka tinejdžerka može da se identifikuje. 

 

Nije to sasvim nezanimljivo i negledljivo – a naročito za devojčice mlađe od 15 godina koje još nisu otkrile dečake i njihove igračke, nego svoj tek-napupeli erotizam usmeravaju prema ocu, očinskim (nastavničkim) figurama i – drugaricama. 

Tek poslednja scena nagoveštava napuštanje te faze i prelazak na (implicitnu, neminovnu) sledeću.

BEYOND THE BLACK RAINBOW (2011)

***(*)

3+

            Moj posao sa prikazivanjem ovog filma, barem ovde na blogu, relativno je lagan. Ako imate ikakve sumnje oko toga treba li da zakoračite iza Crne Duge, odgovorite sami sebi na sledeća tri pitanja:

            1) Volite li Kronenbergove radikalne avangardne debije, STEREO i ZLOČINI BUDUĆNOSTI?

            2) Volite li trippy B-filmove iz 1970-ih i ranih 1980-ih?

            3) Sviđaju li vam se kadrovi iz filma koje sam odabrao i okačio uz ovaj tekst?

            Ako je odgovor na sva tri pitanja glasno i nedvosmisleno DA! – onda ne znam šta bih još dodao, sem elaboracije tih pitanja.

            Dakle, ne očekujte "normalan" narativan film. Ne tražite klasičan SF-hororčić. Ne nadajte se zapletu, logici, jasnoći. Ako vam je do još jedne priče o ludim naučnicima, ugroženim devojkama u nevolji, sumanutim eksperimentima, monstrumima, jurnjavama kroz mračne hodnike – zaobiđite ovo.

            BEYOND THE BLACK RAINBOW radi za pretenciozne, heady-trippy SF-horror-drame od pre nekoliko decenija isto ono što je AMER uradio za giallo. 

            Znači, vrhunski fetišizam predloška, savršena rekreacija podžanra i metafilmski pristup koga živo zabole da li će se Mali Đokica i Joe Sixpack zabavljati gledanjem ovog slowburn ludila. 

            Pritom je ovaj film posvećen fetišizaciji jednog daleko manje populističkog i rulji-prikladnog podžanra nego što je to đalo – jer ovde nemamo erotizovane polugole žene niti krupne planove njihovog sadističkog mučenja i klanja, i slične senzacionalističke detalje za golicanje nedoraslih tinejdžera u duhu i telu.

            Umesto njih, tu su dugi kadrovi u kojima se "ništa" ne dešava: ništa, sem spektakularno fascinantnih orkestracija simboličkih međuodnosa lica, tela i hiperstilizovanog prostora, uz povremene nadrealne "vizije" izvedene na old-school način, bez trunke opazivog CGI-ja.

            Dok je AMER možda i previše upeglan i uglačan da bi ga iko mogao pomešati sa nečim što je tamo neki Italijan mogao zaista da snimi 1970-ih, BEYOND THE BLACK RAINBOW perfektno i bez trunke omaške rekonstruiše ne samo ugođaj nego i kolor i teksturu slike tog perioda, i zaista bi mogao da prođe kao izgubljeni pa tek danas pronađeni relikt iz, recimo, 1977. godine (radnja je smeštena u 1983. ali meni to sve deluje još malko više retro)!

            Nema pravog filma bez FETIŠA, tako glasi stara ezoterička mudrost. BEYOND THE BLACK RAINBOW to bez greške ilustruje. Ovako ingeniozna upotreba krupnih planova – lica, kao i predmeta – odavno nije viđena; ovakvi prostori, ova kronenbergovska "klinička" scenografija, ova dominacija čiste crvene boje – hell, ko može da bude toliki duhovni evnuh da ne svršava na to?

            Tome dodati dvije žlice neo-nadrealizma a la Bekšinski + Merhige (BEGOTTEN), uz blage reference na Raselov ALTERED STATES, i ova bogato začinjena paradajz-juha je skuhana!

            Velika pamet očita je i u kastingu: jer, iako se radi o niskobudžetnom, nekomercijalnom filmu, dvoje protagonista izabrano je znalački besprekorno. 

            "Ludi doktor" (Michael Rogers) ima savršenu ledenu ali ekspresivnu fizionomiju lica i spooky periku koji ga čine definitivnim rođakom Adrijana Tripoda i ostalih Kronenbergovih freak-mentol-"naučnika", iako je njegov projekat znatno maglovitiji od onih u Kronijevim filmovima.

            "Žrtva" (Eva Allan) jedna je od najlepših devojaka viđenih u nečemu srodnom hororu u ovoj deceniji, i njena krhkost i ranjivost i nevinost savršena su suprotnost ledenom ludaku koji je drži u svom institutu, a posmatranje njenog preslatkog lika i tela (čak i obučenog) nudi – barem meni – više uživanja od svih LESBIAN VAMPIRE KILLERS VS. ALIEN NINJA ZOMBIES "sexy" treševa koji napučuju donje regione horor polica danas i nadražuju marvu svojim napumpanim kurveštijama.

            Ovu kanadsku ekstravaganciju potpisuje Panos Cosmatos – da, sin George P. Cosmatosa, reditelja B-horor klasika Of Unknown Origin i Leviathan, od majke, Šveđanke, eksperimentalne umetnice. Očito je povukao na oboje, i napravio sjajan amalgam žanrovski-popularnog sa eksperimentalnim! Evo šta kaže njegova kratka biografija:

He spent his early formative years traveling all over the globe before settling in Canada. In 1981, the family lived for a year in Mexico where exposure to the strange local interpretations of American pop culture had a profound and lasting effect on his creative life. 

Growing up in the isolated suburbs of Vancouver Island during the 80s, he obsessed over the minutiae of heavy metal, fantasy art, and science fiction horror films, which he still does to this day. He then immersed himself in the underground art and music scenes making short films, album covers and music videos with a burgeoning group of influential and groundbreaking artists.

Meni je nepojmljivo koga je, i kako, prevario, da mu da pare za ovaj definitivno nekomercijalan projekat, ali snažno navijam da nastavi sa pravljenjem ovakvih bisera, jer talenat je nesporan, a inklinacija retka i vredna negovanja.

Što se tiče mojih krupnijih zamerki, pomenuću tri: 

1) Moglo je i moralo da se prolije više krvi! Postoji jedna scena "skeniranja" u kojoj sam doslovno vapio da bljuzne i šikne crvenilo, ali to se desi krajnje suzdržano i prebrzo. Nije u redu taj koktizing.

2) Završni deo – poslednjih 15ak minuta – napuštaju dotadašnju stilizaciju i prelaze, previše naglo, ne samo u banalniju vizuelnost, nego i u daleko prozaičniju "akciju", u C-movie teritoriju sasvim neprikladnu dotada doslednoj stilizaciji.

3) Na to se nadovezuju i sama pogibija zlikovca, koja je toliko radikalno antiklimaktična – toliko je napadno ANTI bilo šta da predstavlja skoro doslovni FUCK YOU gledaocu koji po svojoj ekstremnosti može ili da vas frustrira, ili uvredi, ili navede na pozerski aplauz.

 U njegovom samouverenom "I'm too cool for rules" etitjudu ima nešto pozerski samosvesno a la RUBBER što nekoga može da izbaci iz filma koji se, nakon toliko fingirane ozbiljnosti, završi kao neki bezvezni wink-wink vic…

            Znači, budite upozoreni: ako niste naštelovani na duh koji se ovde oživljava, ti dugi kadrovi, spori ritam, malo dijaloga, opskurni dijalozi, konfuzan zaplet, odsustvo akcije u konvencionalnom smislu (ok, ima nešto malo pred kraj, ali treba izdržati dotle!) mogu vas frustrirati i smoriti.

            Ja sam znao u šta se upuštam, i spremno sam prigrlio sve što mi je ponuđeno; nije mi smetalo ni trajanje (110 minuta!) ni spori ritam, ni opskurnost. Ovo je jedan hipnotički film kome se treba prepustiti – i uživati. Ako ikako možete.

            
Izvanredna elektro-muzika dodaje ugođaju, i šteta što je nema još više.